Стеван Перовић Дервиш-паши
Трешњево, јануара 1853
Честити Дервиш-пашо,
Примио сам сваколика твоја писма, и у свима њима ништа другога видио нијесам до голе и саме турске нижтожности, сујевјерија и гордости лакомислене, мрачне и ништаве, особито твоје писмо посљедње, у коме си показао лакомислиа твоја, које се теби као војнику не пристои, нити с тиме добро карактеризираш војнички прави образ, позивајући мене, да се ја предадем турској нижтожности и лакомислију, особито као син мојега јуначкога отечества, а праунук мои стари витезовах кои су јошт од Косова и на Косову, и пријед, од наступања вашега у Европу, турску крв пролијевали и дичили се с овијем пред свијетом. Знади пашо, да је свакому сину моје домовине, а особито мени, мили образ и јуначка чест од својега живота, која је свакада цвјетала у овим нашим горама.
Знади пашо, наша је света заклетва од настанка под оружијем умријети, и никаквоме се народу, нити сили, предати тако лако, особито вама нечовјечним тиранима у Европи, само једино познатим, без проливи крви наших витезовах, кои су сада турском крвљу свагда у рукам омашћене ножеве носили. Немој се ти варати да смо ми мртви Бошњаци, наша залудња браћа потурчена, нити пак трули Анадолци, да се тако лако као што ти мислиш туђој сили предати дамо. Не пашо, љуто се вараш. Та ће мисао тебе може бити пријед трдна и срамотна Цариграду вратити. Мало је теби може бити позната историја нашега народа, и витештва од постанка нашег у овим горама. Јер иначе када би је познавао ладнокрвније би ишао с твојом силом на нашу слободну земљу. Али се надам да ћемо ми теби ућерат памет у главу, као што смо многим пашама и везирима, кои су на нас тако нагло ишли, као и ти, за удавити нашу дичну слободу. Какви смо до сада били можеш у самим Никшићима, Корјенићима и другим мјестима около запитати, млоге буле удовице, и мајке турске кукавице, како је било ратовање њиови синовах и мужевах с нама, и је ли им и данас црно срце од наше сабље и деснице.
Знадеш ка(к)о је обршио Махмуд-везир на Црну Гору, знадеш како су млоги други, па ћеш и ти ако Бог да. Тако и сви паше и везири кои нашу малу, ал’ јуначку постојбину сада окружили, присвоити је и покорити желећи.
Мармонт, маршал великог Наполеона с нас се грдан вратио, па све то нека служи за примјер твоме лакомисленом срцу. Зашто ви оћете силом оружија нас да покорите. Ми толике силе немамо. Наша је сила у Бога, кога ви у овој ствари непознајете. Хоћете отимати право и слободу неправедно, нашега слободног народа.
Ничему се не чудим тако, зашто су обично у овим ствар’ма довјек лакомислени Турци били, него се чудим како можеш ти од мене захтевати и молити ме да ти предам жито, сијено и друге потребе, и како ти јадна гордост турска доноси и допушта. Ја знам да те је велика невоља нагнала, која ће временом Турке у Арабистан призамити, него пашо, ако си до тога дошао, хајде к’ мени и предај ми се са свом твојом војском, па ћу ранити и тебе и твоју војску, а господство даће ти мој господар боље него што га сад имадеш, ако ли баш ти нећеш, пушти сиротне твоје војнике, које је сила ваша наћерала на овај пут, да их нараним, да не умиру од глади, јер гријех пада на твоју душу и твои старешина, а срамота је грдна пред свијетом и твом господару да ту скапљу од глади, него хајде море предај - се, да глађу умртвјено тјело твоје, и твои војниках курјаци по Грахову не разносе.
Што се јадан гордошћу опијаш, кад је тамо нема? Гордост је твоја сиромаштво. Зовеш мене да се предам и обећаваш ми свако благо и господство, а немаш су чим ни себе ранит, него просиш од мене, боље предај се па да оба живимо код мене, него код тебе да оба умремо од жалосне глади. Залуду ти благо кад немаш ништа купити. Зобљи цекине те се храни! Ја цекинах немам млого, али ране имам доста, те сам опет бољи него ти. Поклони се пашо, невоља зове! Нужда закон мења. Промијени и ти; не покај се. Земља ће наша бити твој гроб и твоје силе ако Бог да, као и млоги други Тураках до сада. Ево мене к проливању крви, свагда сам готов и приправан сам у свако вријеме за свој род умријети. О предаи мојој, у невољи горди пашо, и не мисли. Сујетна је твоја надежда, неће, ништа моју јуначку чест и име превластити.
Ја сам образ правог војника теби до сада толико пута показао, али ја тога још од тебе видио нијесам до сада. Ја те чекам, а ти ми се надај! Ђе се састанемо срамотан онај био, кои побјегне и изда. Видјећемо ко је вјера својему господару, и ко ће се радије и славније жертвовати за свој род, образ, слободу и господара. Док ми је моје тврде домовине, јуначкијех мишицах мои отачествениках, и док ми је земље славнога цара аустрискога, не боим се до Бога никога, а то ће виђет Бог и људи, а свијет ће оцијенити ко је какав, само јуначки јавно а не женски тајно, да се обидемо, јер смо непријатељи.
Збогом пашо Дервишу! Немој да се стидимо данас-сјутра своијех дјелах, а очи су, образ, памет, сабља, срце и десница за славу или срамоту нашега имена створени.
Трешњево, 1853.
Стеван Ан. Перовић-Цуца сердар и сенатор црногорски
и командант војени.
(На последњој страни копије овога писма стоји):
Poklonio mladi Kaznačić iz Dubrovnika. Vlastoručna pisma gospodina Stevana Perovića, crnogorskoga serdara, senatora i vojnog komandanta na Derviš-pašu.
Копија предпоследњег писма Дервиш-паши у Грахово. 1853 года, јануара мјесеца писато у Трешњево.
Стеван Перовић Дервиш-паши
Трешњево, 1853.
Дервиш-пашо,
Јуначка чест позива срдце и десницу на одбрану имена свога. Позиваш ме на предају, а ја тебе сам звао, да ми се покориш, наше су тежње једнаке о предајству. О Турчине лакомислени! Зовеш ме поклонити се цару твојему, а сам цркаваш од жалостне глади туна, чудим ти се невјеро! Не могу теби друкчије увјерити невјеро о постојаној љубави и вјерности мојој спрама отечеству моме и господару, само тим позивајући те војничком тврдом ријечи на јуначки мегдан, да ту окушамо срећу нашу, покажемо љубав и искреност спрама роду, и колико кои цијени свој образ, чест, име, живот, смрт, главу своју, свога отечества и господара.
Ја сам паша мојега народа и господара, вјерни и постојани. Јеси ли ти твојега, не знам. И ово ме једино к томе позива, познати те с ким сам судбину дјелити имао. Ја мислим ако војничка чест с Тобом управљала буде, неће те срце од овога позива одвратити, изаћеш ми. Ако ли, пак, женско чувство у мртвом тјелу с тобом влада неће позив овај тјело твоје грозно потрести и срдце оружати, него ће ти војничко име маскаром и ларфом покрити, осрамотити род и свога господара. Немој дријемати пашо. На ноге ако те и османски син родио, да се обидемо, грехота је да гине сиротиња с твоје и моје стране. Ми ваља да гинемо, први смо у господству и овде први да будемо, да ми будемо жертва свога отечества и за господара.
Збогом пашо! срамотни не понеси образ с Грахова и женско срце, јер са каквом ћеш хвалом изаћи пред твога господара? Ја те зовем, а ти изиди ако жена нијеси, да осуди свијет храброст и слободу или страх, и неваљалство моје и твоје. Довјек су се клали мои ђедови с твоијема, па и ја и ти да се окушамо јесмо ли синови они отаца славни?
Ја спремам, оштрим сабљу, набијам пушке, крепим срдце и десницу, и глас чекам ноћи и дању.
У Трешњево, 1853.
Збогом пашо, Стефан Ан. Перовић-Цуца сердар и сенатор црногорски и заповедник војске
Нема коментара:
Постави коментар