Wladimir Rudolf Karl Freiherr Giesl von Gieslingen
Барон
Владимир Гисл - На Двору црногорскоме
Барон
Владимир Гисл, бив. посланик Аустро-Угарске у Београду и на Цетињу, објавио је
своје успомене. И ако скраћене, ипак, као белешке о његову раду на Блискоме
Истоку, су врло добро огледало рада Аустро-Угарске на Балкану. Из тих његових
бележкака ми дајемо један извод о његовој делатности у Црној Гори од јуна 1909
до новембра 1913. Гисл се труди да буде објективан, да се држи истине
историјске, а колико је у свему тачно оно што је изложио, казаће вероватно
његови савременици у Црној Гори.
1)
Прво виђење
Барон
Гисл се први пут упознао са Књазом Никитом (тако су Књаза Николу звали у
званичној преписци готово све дипломате) 1906. Тада је требало да га прати на
маневре аустријске у Далмацији, по наредби Цара Фрање Јосифа , који је био
нарочито позвао Књаза на њих. Мјесто књаза дошао је, — а по нарочитом одобрењу
цареву, — на маневре принц Данило, наследник престола. Краљ се био извинио
болешћу.
На
дан 14 септембра дошла је књажева јахта „Румија“ у Груж са принцем Данилом. Са
малом пратњом Данило се сместио у вилу Константиновића. Принц Данило је одмах
учинио посету, руковаоцу маневара искрцавања трупа, Наследнику престола Францу
Фердинанду, а овај му је посету одмах вратио у Дубровнику је полиција спречила
демонстрације које су се спремале пред вилом Константиновића, које су биле за
Црну Гору.
Маневре
су свршене, остала је била још парада аустро-угарске ескадре. По нарочитој жељи
и одобрењу самога Франца Фердинанда могао је и кнез Данило са „Румије“ гледати
парадно маршовање ратних бродова хабзбуршке монархије.
За
време маневара Франц Фердинанд је говорио са бароном Гислом о Црној Гори и о
њеном владајућем дому. Том приликом је Гисл забележио како је принц Данило више
пута, за време маневара, говорио освојим симпатијама за Аустро-Угарску. Изгледа
да су те изјаве тада биле примане са доста уздржљивости.
У
октобру 1907 јавља се Гисл на Цетињу као војни изасланик, и ступа у додир са
Књазом Николом и званичном Црном Гором. Први дани су били дани ручкова,
пријема, забава, свечаности, те он као војник није могао да уради ништа од
свога задатка. А његов главни задатак је био да упозна војничку спрему и снагу
Црне Горе, и њезине односе са Русијом и Србијом.
Тек
у јуну 1908 почео је барон Гисл своја испитивања. Прво што је урадио, то је да
је са тадањим аустријским послаником, бароном Куном, изашао на Ловћен. То је за
Аустро-Угарску била најважнија тачка у целој њеној политици са Црном Гором.
Beћ
идуће године барон Гисл долази на Цетиње ка посланик. Прва аудиенција била је
30 јуна 1909 на Цетињу. Књаз није хтео том приликом да говори о политици ни
унутрашњој, ни спољној, ни о односима с Аустро-Угарском. Изгледа да неке
приватне жеље и захтеви Књажеви нису били испуњени, Беч се правио глух. Књаз је
остављао утисак краљића који се жали на Велике Силе. Том приликом је барон
нарочито говорио о Турској, у којој је пробавио дуги низ година. Књаз је
поређивао Турску са својом земљом; обе земље, и ако су живеле под разним
приликама, тек су одскора завеле уставни режим. Књаз је дао устав, задржао себи
доста права, одговорност пренео на владу, али је био решен да остане што је и
био, самодржавни владалац с нешто ублаженим самодржављем. „Народ није још зрео за
неку иницијативу, требаће за то
много година“.
Опозиција се
држала према
Књазу у
одређеним границама;
он је
смео једва
себи допустити
да је умерава. Влада је држала прилично добро већину у својим рукама, и ако су
је једва трпели.
Барон
Гисл је овога пута једва штогод могао сазнати о црногорској војсци. Једини
човек од кога се могло штогод сазнати тај није био у Црној Гори. То је био
пуковник Потапов. Овај руски војни опуномоћник се бавио тада у Петрограду где
је имао да реши питање о субвенцији, или још боље речено, да у име црногорске
владе положи рачун о утрошеној новчаној помоћи за војску. У то време Књаз
Никола је био наредио да се свуда званични кругови показују против Аустрије, то
се могло осетити. Из обавештења, која је давао министар војске Мартиновић,
могло се то и закључити.
Кад
је стигао у Беч после првога дужега бављења и испитивања положаја у Црној Гори,
барон Гисл је саопштио грофу Ерeнтaлу ово: - Односи са Црном Гором могу се
уредити само путем трговинског уговора.
2)
Књаз и његови
У
Бечу су тада били господари ситуације граф Ерентал и наследник Франц Фердинанд.
И један и други су се слагали у балканској политици, и то у главним цртама;
неслагања су била у погледу личности. Они су били мишљења да се могу балканске
државе везати за Монархију на више начина, али да је најбољи начин везивање
Србије и Црне Горе за Аустро-Угарску ако се уреде њихова материална питања, и
ако се међу Југословенима у Монархији буде либералније владало.
Франц
Фердинанд је, том приликом, новоме аустроугарскоме посланику на Цетињу развио
читав свој програм. Аустроугарски престонаследник се показао одлучнији од
самога Ерeнтaлa. „Анексија Босне и Херцеговине, казивао је он, само је припрема
за аутономију јужних земаља монархије. Да би се спречила њена катастрофа после смрти
Фрање Јосифа I, то ћу ја, чим дођем, заменити садањи дуализам са триализмом.
Мораће се све
југословенске покрајине
што боље
привезати за
Монархију, и
ујединити у
један блок
као противутежа
Маџарској. Ерентал ради са франмасонима и Јеврејима, те ће на тај начин обрачун
с Италијом одложити за времена када буде било доцкан. С Ерeнтaлом се слажем у
томе да треба државноравни положај Југословена уредити, јер је то једино оружје
да се сузбије привлачна снага српске пропаганде. Државно-правно припадају Хрватска
и Славонија, а теоријски и Далмација, у земље круне Св. Стевана...”
“...Кад
је, најзад, у јануару 1910 године почело да се ради на Цетињу и за закључење
трговинскога уговора, барон Гисл је осетио да озледе од анексионе кризе још
нису залечене“.
-
Црна Гора је била, одозго до доле,
предстража Русије. Русија је подржавала Црну Гору у свакоме погледу, а нарочито
у војничкоме; она је њу као предстражу и дизала. Било је људи који у хтели са
хабзбуршком монархијом, али их је било мало. За нас Аустријанце много је
значило супарништво између Србије и Црне Горе. Али оно није имало корена у
народу; оно је било горе у редовима књажевске породице и најближих њених
присталица, тамо је мржња противу династије Карађорђевића била нескривена. Чак
ни пепeo жене краља Петра и његове деце на Цетињу није остао, него је пренесен
у Београд... И Србија и Црна Гора су желеле да се уједине, на Цетињу су
мислили, наравно, да круна југословенска треба да припадне дому Петровића — Његоша“.
Књаз
Никола је био међу првима који је желео неко везивање за Аустро-Угарску. Он
никада није, међутим, чинио нешто одлучно што би то и учврстило, нити опет оно
што би најјаче противнике двојне монархије, унутра и споља, уништило.
-
„Откуд такво држање код Књаза Никите? Једно правило код њега је било да не буде
само „поверљив“. Књаз је био нека мешавина лукавства, урођене доброћудности,
витештва и нареднога војника. Ако се у његову карактеру, и у начину поступања у
политичким питањима по нешто догађало и опажало, то баца неку сенку на њега, ја
не бих рекао да је Књаз за то крив. Околности су биле јаче од Књаза, који је
био и човек доброга срца. Он је био од оних који не могу да држе дуго, његова
је воља била слаба. Њега је притискивала веза са Русијом; често је покушавао да
је раскине, али му то није никад пошло за руком. Чим би он покушао, појавио би
се или руски посланик или руски војни изасланик, овај последњи као врховни
командант, и припретио би укидањем субвенције. За њима би дошли министри и
политичари да га опомену “да може бити уклоњен“ са престола и Књаз је
попуштао...
Фрању
Јосифа је Књаз искрено и високо ценио; често је то Књаз и показивао без икакве
задње намере. Аустроугарску војску је тако исто много ценио; али мимо свега
ценио је аустријско судство, поштење његово. - За мене, ваше судије долазе међу
прве у свету, говорио је Књаз барону Гислу, са дивљењем. То је оправдано, јер
је Црна Гора често имала неприлика са турским судовима.
Наследник
Данило, као и његов отац, био је за пријатељевање са Аустро-Угарском, он је и
ширио мисао ослобођења од Русије и савеза с Аустријом.
-
Са Данилом, говорио је Књаз Никола барону Гислу, бићете задовољни он је више
Аустријанац него Црногорац!
Али,
нису ни речи ових „Аустријанаца“ биле баш тако искрене. Биће да су ту били по
среди разни интереси. Кнез Мирко је био обележен као русофил, али му није
сметало да понешто и са двојном монархијом снује.
Књагиња
Милена је била непријатељски расположена према Монархији. Ко њу није ближе
познавао, он би мислио да је то једна мирна госпођа, која се у државне послове
не меша. У ствари она је била политичка сплеткашица; она је на свога мужа имала
велики утицај, али је у ствари то вешто умела сакривати. Принцезе, Вера и
Ксенија, нису волеле Аустро-Угарску. Није била боља ни трећа кћи Јелена,
краљица од Италије; а велике руске књагиње, Милица и Стана, мрзеле су и
Аустрију и Немачку. — Књаз Никита је и по памети и по карактеру био међу њима
најбољи и најзначајнији.
Околина
Кнежева је била у погледу расположења променљива; некад је била одлучно
пријатељска, чему су много допринела два дворска чиновника, а некада је било
друкчије. - „Влада за време моје није никад ни речи проговорила о некоме
зближењу између Цетиња и Беча, пише барон Гисл, а Лазо Томановић, и генерали М.
Мартиновић и Јанко Вукотић једва су скривали своју мржњу коју су делили многи
чиновници, нарочито они који су добегли из Аустрије у Црну Гору. Али и Књаз и
влада су често извлачили, држећи се средње линије, материалне користи. Они су
радо од Аустрије узимали привредне користи, а у замену нису давали никакве
политичке поваластице“.
Књаз
је сваку прилику употребљавао да тражи по нешто од посланика.
-
Кад би дошао на чај или на забаву, он би окупио моју жeнy да она пожурује и
мене и друге да задовоље његове приватне жеље. A његовим таквим жељама није
било краја.
3)
Проглас Краљевине
У
марту месецу 1910 дошла је посета аустро-угарске флоте у црногорске воде. Под
командом адмирала Хауса, дошла су пред Бар 2 ратна брода „Ерцхерцог Карл“,
„Ерцхерцог Фридрих“, „Ерцхерцог Макс", и два разорача „Чикош“ и „Pјека”.
То је био повод за сјајан пријем на Цетињу и у Бару. И Књаз и његов наследник
су показали претерану љубазност. То је био предзнак да ће се нешто тражити. И
тако је било. Почетком априла исте године јави се у посланство наследник Данило,
и после уобичајених изјава о своме великоме аустрофилству, запита посланика шта
мисли Беч о томе кад би се, приликом књажеве педесетогодишњице, прогласила Црна
Гора за крaљевину.
После
две недеље добивен је из Беча одговор, да се не би противу тога тамо ништа
имало.
-
Сад дође у посланство, каже посланик, сам Господар, весео и задовољан, да ми
захвали и да ми саопшти да је и Италија дала пристанак, који је био пропраћен
посетом италијанске
ескадре Бару.
Неко
време после овога Књаз узе барона Гисла собом на јахту “Румију” за излет до
Улциња. Ту прилику барон искористи да Књазу предложи да се састане са царем
аустријским на херцеговачком тлу.
—
То је била прилика, говорио је барон, да се и оваквим
начином
запечате добри суседски односи између две државе, и утврди да је у њима нешто
промењено.
Књаз
је после кратког ћутања обећао да ће то учинити.
—
Али, договорите се најпре са мојим председником владе, рекао је Књаз, бојим се
да ће он бити противан.
Кад
је барон Гисл отишао Томановићу, и саопштио му шта је са Књазом говорио, Томановић
га је дочекао овако:
—
Никад то неће бити; никад ја нећу допустити да се тако издајство према
словенској ствари мојим именом покрива...
Гисл
је прекратио даљи говор са ражљућеним старцем, а отишао Књазу и саопштио му, да
одустаје од свога предлога, и да неће прмити сад један усиљени доказ
пријатељства.
-
Ја сам се преварио кад сам мислио да је Ваше Краљевско височанство господар у
својој кући..... рекао је он Књазу. Књаз је ћутећи прoгутао овај
горки лек,
а ја сам од тада знао да речи господара Црних Брда у будуће треба ценити као
празне речи. Па ипак, Аустрија није променила своју благонаклону политику. Цар Фрања
није приметио на путу кроз Босне и Херцеговину да нема црногорског изасланства,
а барон Ерентал је задржао исти став....
На
Цетињу се свуда спремало за Господареву педесетогодиишњицу. На Господареву
молбу аустријски посланик се погодио са једним техничким предузећем у Трсту, да
за свечаности педесетогогодишњице осветли електриком Цетиње. И доиста, уз
велике тешкоће предузетници су успели да, на дан 22 августа 1910, осветле оба
дворца и аустро-угарско посланство морем од светлости.
Прослава
педесетогодишњице књаза Николе и златне свадбе са књагињом Миленом, била је
повод да се излију на Цетиње разне благодети. Пре свега том приликом је сад
краљ Никола добио својеручно писмо цара Фрање Јосифа и на поклон два добра коња.
А суверени - гости били су свакојако наклоњени.
Краљ
бугарски је причао барону Гислу о развоју Бугарске и о њеним тежњама.
Престолонаследника Александра Карађорђевића примили су више званично и по
етикети. Краљ италијански се жалио барону Гислу на аустријску маринску службу,
која ускраћује осветљачку службу на Јадрану италијанској морнарици. А после
тога краљ Виктор је врло оштро нападао свога таста краља Никиту, што приређује
скупоцене свечаности, а оставља у беди и у сиротиње свој народ.
-
Ја те ствари не могу да гледам, љутио се краљ од Италије и отићи
ћу одавде што
могу пре.
Велики
књаз Николај Николајевић је предао краљу Николи маршалску палицу и именовање за
маршала руске војске. Ово приликом је на прегледу црногорске војске Краљ Црне
Горе изговорио један говор држећи високо маршалску палицу:
„Овом
палицом држаћу вас у
покорности и
повешћу вас
у победу“.
Осим
овога Краљ је тада нарочито тражио од аустријске владе да се споји железницом
Котор и Цетиње, која би се, преко Подгорице и Никшиһа,
везивала са
Херцеговином. Наравно
цела ова
железничка веза
требала је
да буде
о трошку Аустрије.
Крајем
новембра ове јубиларне године аустријско посланство је имало тешкоћа са
плаћањем инсталације онога електричног осветљења на Цетињу за време свечаности.
Тада је Краљ тражио од посланика да се његова јахта „Румија“ у пуљском
арсеналу, о трошку аустријском, потпуно преустроји.
Невезане
разговоре о железничкој вези водио је са бароном Гислом Лазар Мијушковић,
поверљиви човек Краљев. У току разговора незаситиви Краљ је истакао две нове
жеље: једна је била да иде у Беч и да као царев гост у двору Лаксенбургу
станује; друга да закључи монетарну конвенцију.
у
месецу мају 1911 дошло је до затегнутих односа између Цетиња и Беча због
арбанаских ствари. И ако су такве прилике бил Краљ је испитивао барона Гисла да
ли му не би цар Фрања Јосиф уступио свој дворац у Бадену за време лета. Краљ
Никола је желео да се тога лета лечи у Бадену код Беча од костобоље. Он је,
уопште, желео да зна, да ли би се радо гледала његова посета у Бечу.
-
Ваше Величанство, требало би најпре да знам, јесте ли бли пристанак Русије, да
прву посету као краљ учините Аустро-Угарској, рекао је Гисл.
-
Ја могу путовати где ми је воља, одсече краљ, а ја бих желео да баш поднесем
цару Фрањи Јосифу доказе свога поштовања.
Барон
Гисл није узимао, као ни његова влада, озбиљно овај захтев, јер су знали да то
Краљу не би Русија никад опростила.
4)
Краљеви предлози
Краљ
Никола је одавно желео да га Велике Силе овласте да умири Малисоре. Он је зато
1911 инсценирао на граници најпре буну Климената, па онда и њихово бегство у
Црну Гору. Племе Клименти удари на турске утврђене стражаре код Тузи и узме чак
и Шипчаник. Због тога су морале Велике Силе, на предлог бечкога и римскога
кабинета, да учине у јуну 1911 оштар корак на Цетињу, да ову ствар уреде. Тако
је и било; али, не за увек.
Краљ
Никола, увек готов на нове захтеве, у ово доба је учиниo Аустро-Угарској
предлог да она пошље неколико добрих судија у Црну Гору. Између њега и
посланика су се повели дужи разговори и, најзад, дошло се до сагласности. Граф
Ерентал је био вољан да пошље три судије, од најбољих судија Срба из монархије,
али под условом да они буду независни од владе, од цетињских сплетака.
—
Кад сам му саопштио да је граф Ерентал на то пристао и наредио већ три лица —
Краљ је био збуњен, а после примио радосно ту вест, и рекао ми је да ће дати на
даље извршење влади....
Али,
пише барон Гисл, противу тога устаде шеф владе Томановић, и изјави да би такво
именовање судија била увреда за Црну Гору.
Краљ
је повукао своју молбу, а посланик му је казао, да од аа његова влада неће бити
лопта којом ће се играти црногорски министри.
Готово
у исто време, краљ Никола је почео да говори о једном савезу. Он је предлагао
Аустро-Угарској одбранбени и нападни савез.
—
Ми нисмо сила као Аустрија, али ми смо један мали и јуначки народ. Ми соколи са
Црних Брда хоћемо да летимо испред аустријских орлова, говорио ја Гислу Краљ.
Краљ
је ту добро рачунао. Он је хтео да тражењем судија из Аустрије направи добро
расположење у Бечу. Италија се запетљала у рат са Турском, Арбанаско питање ће
изаћи на видело. И онда, коме би имао да припадне арбанаски престо ако не њему,
савезнику двеју највише интересованих сила. То је био у његовим рукама добар
адут за игру са Русијом. Ако свој план постигне, онда ће имати стотину прилика
да ставља нове услове и Бечу и Петрограду, и се ценка, да тргује. Ако ли ствар
пропадне, онда ће он Русима представити ствар као да му је нуђена од стране
Аустрије и Италије, а он тобож одбио као верни савезник Русије.
Његов
предлог за савез је граф Ерентал одбио, завивши целу ствар у врло леп облик,
пун пажње за лукава предлагача.....
У
пролеће 1912, баш у доба када је био закључен Балкански Савез, Краљ је саопштио
аустријскоме посланику да би радо хтео да учини званичну посету цару у половини
маја. Аустријски цар је одговорио да ће га примити после 6 јуна у Бечу, дакле
после бугарскога краља. Било је у Бечу утврђено “да ће Никиту дочекати царски“,
јер је барон Гисл молио да се не гледа том приликом много на шпански
церемониал.
На
Цетињу су полагали на то да дочек буде што бољи, али су молили да се предузму
изузетне мере за безбедност Краљеву на путу. Велика је мука била око тога ко ће
све пратити Краља у Беч. Краљ је хтео да води собом и Томановића и још неке
друге бивше аустријеске поданике, који су били окривљени за политичке кривице
противу Аустрије.
–
Ја сам се одмах успротивно да Краљев пратилац буде Д-р Л. Томановић, и рекао
сам, да ћy, ако се остане при томе да он прати Краља у Беч, прекинути даље
разговоре о посети. Може влада мене, — говорио је Краљу Гисл, и осудити; може
она и другога послати овамо да преговара, али ја нећу никад себи допустити да
своме пару представим једнога човека, који, из мржње према својој некадањој
отаџбини Аустрији, ову ни у шта не зарезује па чак и своме владару пркоси....
Томановић
није био више у листи пратилаца краљевих, и ако су у Бечу били готови да и њега
виде у свити. Краљева свита се састојала из ових лица: министар Греговић, генерал М.
Мартиновић, маршал
Сл. Рамадановић,
лични лекар
Перазић, и
ађутант Врбица.
Из ове
свите само
су Врбица
и Мартиновић
били прави
Црногорци, остала тројица нису, али су била
према Аустрији пријатељски наклоњени.
Јуна
6 Краљ је пошао бродом „Гејом“ из Бара, а 7 јуна пре подне стигао у Пуљ. Одавде
је, ради боље безбедности, Краљ пошао мањим бродом до у Мирамаре, у место у
Трст, и ту је, нарочитим возом, пошао у Беч.
На
станици Јужних железница дочекао је Краља Франц Јосиф и допратио га у двор
Хофбург, где су биле одаје за њега спремљене. Ту је Краљу саопштио да је
постављен за команданта 55 пешадијскога пука. Краљ се пријатно изненадио овој
реткој части, коју је барон Гисл једва испословао раније.
-
Краљ ме је загрлио, вели барон, и није могао од узбуђења да дође до речи. У
томе тренутку Краљ није био претворан, никаква задња мисао није тада њега
обузимала.... Пријем у Бечу је толико дејствовао на Краља да је он по повратку
из Беча променио и владу Томановића, а место њега довео владу Мартиновић -
Пламенац — Јанко Вукотић.
5)
Балканска рат
Дошло
је лето 1912. Краљ је тражио изговор да може почети рат са Турском, баш као и његови
савезници. Црној Гори је то било лако; са пограничним племенима увек се могла
извести завада, а одатле и сукоб са Турском.
Узалуд
је граф Берхтолд, заменик Ерeнтaлов, — који је био добар пријатељ барона Гисла,
и звао га “наслеђе мога претходника“, — саветовао мир. Краљ Никола је још тада
хтео први пре осталих да улази у рат, без обзира на обећања, која му је давао
барон Гисл за регулисање црногорске границе према Турској.
—
Августа 24 позвао ме Краљ у шетњу на Ловћен, прича барон, изађосмо он, књегињица
Вера и ја. Кад смо дошли горе Краљ се дивио изгледу свуда унаоколо, али његов
поглед је блудео ка југу. Почео ми је отворено говорити да је рат неизбежан, и
шта мисли да ће Црна Гора добити...
Три
недеље доцније, у половини септембра, пуче прва пушка; и код Тузи и Планинице
дође до првога сукоба.
У
Бечу граф Берхтолд није то узимао сасвим озбиљно; он је сматрао да су то само
чаркања. Зато је он 30 септембра 1912 упућивао свога
посланика на
Цетињу да
се трупе
црногорске повуку и да ће
се оно
што је
било са
Портом сматрати
као да
није било
у рђавој,
изазивачкој намери.
То је
било узалуд.
1 октобра је
објављена општа
мобилизација у
Црној Гори;
свих 11 бригада
су имале
бити мобилисане,
и војска
за 48 сахата
је била
готова да
иде напред.
Сутра-дан
је Краљ у шали позивао барона, који је био двадесет година војни изасланик на
Балкану, да му изради један операциони план против Турске.
Сад
су се и Турци узнемирили и послали на Цетиње једну мисију под водством Ћазим-паше
да реше питање о граничним сукобима. Било је сада већ доцкан. Октобра 8 Црна
Гора је објавила рат Турској, и ако су руски и аустроугарски посланик правили
корак тога дана, тражећи да Црна Гора седи с миром.
Зато
што је Краљ Никола отпочео непријатељства са Турском пре осталих савезника на
Балкану, Црна Гора је добила много у моралном угледу. Гисл мисли да је Краљ
Никола тада добио и велике паре на Бечкој Берзи играјући преко Банке Рајцесове
на падање и на скакање хартија.
Црногорска
војска је узимала једно место за другим. Барон Гисл је био љут што је она ушла
у Санџак, Краљ је раније дао свечано обећање да неће улазити у Ново-Пазарски
Санџак.
Октобра
8 Црна Гора огласи рат; октобра 19 Бугарска, Србија и Грчка; а 5 новембра 1912
Турска је тражила мир.
Од
тога дана настаје борба за Арбанију. У Београду као и на Цетињу Аустрија
изјављује да се арбанаска обала не може задржати, да она има да припадне
аутономној Арбанији.
Кад
је барон Гисл предао Краљу ноту о томе на Црнојевића Ријеци 12 новембра, Краљ
је прво њу чуо, па прочитао сам и онда рекао Гислу смејући се:
-
Дакле, јел’те, ви ми нисте ништа рекли; ја сматрам ово саопштење као да га није
ни било...
-
Не, Величанство, то је ствар озбиљна; она је толико озбиљна да ћу ја, ако ноту
не примите, морати тражити одмах моје опозивање на Црне Горе...
-
Ја вам не могу дати сад никакав одговор; ми у четворо радимо. Али, Сан-Ђовани
ди Медуа је плуће скадарско, не могу се та два места одвојити, рекао је Краљ
Никола умирујући Гисла.
Поводом
тога је долазио Краљу и италијански посланик, али њега Краљ није хтео ни да
саслуша. А кад су се Велике Силе јавиле са понудом за посредовање за мир са
Турском, Краљ је одговорио да ће се споразумети са савезницима.
-
А предуслов је предаја Скадра... Завршио је он свој одговор. Сутра-дан, 18
новембра, заузеше српске и црногорске трупе Медову и Љеш, и поред свега корака
аустријскога да се то не чини...
Краљ
је после пет дана говорио барону Гислу:
—
Ако Ви мени изађете у сусрет у погледу Скадра и арбанске обале, можда ћемо се
моћи споразумети за границу према Котору - мислећи на Ловћен.
Сутра-дан
је долазио Лазар Мијушковић да каже да се Ловћен не може предати, да би то
значило пропаст династије Петровића.
Ових
дана је краљ узео у своје руке Врховну команду, пошто се принц Данило показао
као војник неспособан, и тражио дуже боловање.
Полазећи
на фронт Краљ Никола је 28 новембра звао себи аустријског посланика, и питао га
да ли би Аустро-Угарска помагала његову кандидацију за арбански престо, ако би
дошлю до реалне или персоналне уније.
Место
другога одговора дошла је порука из Беча барону Гислу да Краљу избије из главе
мисао о Скадру. Кад му је 29 новембра барон Гисл о томе говорио на Црнојевића
Ријеци, - где је био један део Главног Стана, — Краљ је после дуже дебате
одговорио:
—
Све Велике Силе скупа неће ме моћи истерати из Скадра. Ја ћу тамо ваше војнике
чекати и избацити... до последњега човека и до последње козе...
Тога
истога дана, Краљ је опет чинио предлог за закључење савеза противу Србије.
Краљ се, за све време рата, бојао да ће га клубашка партија свргнути са
престола, и да ће се без њега извршити уједињење Србије и Црне Горе.
6)
Око Скадра
Аустрија
је била одлучила да кида са Црном Гором и Србијом због Скадра.
Краљ
Никола је чинио све да Скадар узме и задржи. Почетком децембра је проглашено
двонедељно примирје, које бранилац Скадра Хасан-Риза беј није хтео да прими. Он
је наставио одбрану Скадра.
На
Св. Андрију хтео је Краљ да настави разговоре са бароном Гислом о Скадру; али у
присуству немачкога посланика Екардта. Барон Гисл то није хтео да прими, јер
држање Екардтово чинило му се сувише пријатељско према Црној Гори. Краљ је
осећао да ће га Велике Силе наморати да остави Скадар, па је покушавао да се
појединачно споразумева с овом или с оном Силом, мислећи да ће тако ићи
лакше. Ту
је краљу
нарочито био
од помоћи
немачки посланик
Екардт, који
је био,
каже барон,
говорио да
је Немачка
једини пријатељ
Црне Горе,
јер нема
у Арбанији
никаквих нарочитих
интереса. На Лондонској Конференцији, која је правила независну државу
Арбанију, барон Гисл је чинио све могуће да ова буде што већа. Барон је био то
радио у Лондону по нарочитој наредби аустроугарскога престолонаследника Фрање
Фердинанда.
Црна
Гора, међутим, није одустајала од свога циља, а тај је био да Скадар буде
црногорски. На сва навањивања, Аустро-Угарске нарочито, Скадар је опседан и
даље с истом жестином. Ни понуда графа Берхтолда да уступи Ђаковицу није имала
утицаја на операције савезничке војске, црногорске и српске. Краљ Никола је био
тврд на све представке; откако су се српске трупе искрцале за опсаду Скадра,
није се више плашио ни намераване флотне демонстрације. Граф Берхтолд није још
био примио савете, које је неуморно давао шеф Главног Генералштаба
Аустро-Угарске барон Конрад, а те су биле да треба војском рашчистити целу
ствар са Црном Гором. Такве савете је давао и барон Гисл, тражећи после
искрцавања српских трупа код Скадра да се појачају гарнизони у Котору,
Дубровнику, Требињу и Билећу, и да се зарати на Црну Гору. — „Краљ Никола,
телеграфисао је барон Гислу Беч, попустиће пред силом “.
На
састанку, који су имали Краљ и барон Гисл 25 марта, а поводом питања евакуисања
цивилнога становништва из Скадра, Краљ је рекао:
-
Ја остајем при томе да узмем Скадар... и противу воље читаве Европе. – А на
Крунскоме Савету од 26 марта, коме је присуствовала читава породица Краљева,
решено је да се иде до краја и да се да и последњи човек за Скадар, у коме је
сад био командант Есад-паша. Дотадашњега команданта Хасан-Риза беја су били oпcaђeни
убили. Пад Једрена охрабрио је још више Црногорце да узму Скадар.
У
томе духу је сутра-дан предан одговор представницима Великих Сила, а обавештени
су били и савезници у Београду, Софији и Атини. — “Али, додаје барон Гисл у
своме телеграму графу Ерeнтaлу, мени се чини да је Краљ вољан попустити, и да
се рачуна на губитак Скадра.“ Биће доста ларме,
али ће
се попустити.
Тако
је било 27 марта, али већ сутра-дан Краљ је толико грубо предусрео представника
Великих Сила, кад му је предавао колективну ноту са захтевом да обустави опсаду
Скадра, да је барон Гисл морао да прекине разговор са Краљем.
Тридесетога
марта четири Силе, – Аустро-Угарска, Италија, Енглеска и Француска, — приредиле
су пред Сан-Ђовани ди Медуа демонстрације са ратним бродовима. Али то није
ствар много изменило, напад на Скадар, а нарочито на Тарабош, био је само
појачан.
Четири
дана доцније барон Гисл шаље у Беч овакав телеграм: “Акција данашње владе, која
гура Краља на отпор, има за циљ да династију у даном тренутку уклони и
јединство са Србијом прогласи. – Руски посланик је поново оштро опоменуо Краља
да њему ни влада ни руски цар, неће дати никакву заштиту за ово што ради.
Заповедник европске флоте би треба да саопшти Краљу да је блокада црногорских
пристаништа отпочела, и да ће, ако не престане опсада Скадра, почети акцију. —
На случај да то Краљ не усвоји, онда да се одмах почне акција. Краљ треба да
зна да је адмирал пуномоћник Великих Сила“.
Међу
Силама није било потпунога споразума, те је онда и цела блокада међународне
флоте изгледала као помирљива блокада. То је у Бечу изазивало велико
незадовољство. Беч је изгледао осамљен, па чак и напуштен од свога најближега
савезника Немачке. Немачки посланик Екардт, чије је дете крстила краљица
Милена, био је једна од сметњи за остварење планова Аустро-Угарске овом
приликом.
Ствар
се тако развлачила до 11 априла. Тада је престолонаследник Данило дошао у
аустријско посланство и поставио, сигурно са знањем свога оца, овако питање:
—
Да ли Црна Гора може да рачуна на потпору Аустро-Угарске, ако би целу ствар
предала у руке Фрање Јосифа.
Краљ
се показивао непопустљив, чак и онда када је Србија била принуђена да повуче
своје трупе од Скадра даље. Он је тада претио да ће
митраљезима побити
међународне трупе
ако сађу
са бродова
и пођу у Црну
Гору, и
у одбрану
Скадра.
Међу
Црногорцима је било велико огорчење противу Аустро-Угарске, која је целу ову
ствар водила. Крајем априла Црна Гора је затворила границу према Аустрији тако
да нико није могао општити ни на који начин са Црном Гором или из ње. Кад је
аустријски војни изасланик Хупка пошао као курир посланства за Котор, њега су
спречили да иде. На путу су ископали широк јарак, те није могао колима преһи,
него је
морао да
иде пешке.
Са тешком
муком морао
је барон
Гисл да
се пробија
кроз нерасположење
Црне Горе
у ове
дане. То
њему као
војнику и
сину Аустрије није годило, те
телеграфише у Беч: Наш углед пада. Самостална и брза акција неопхдна. Најмање
што треба јесте ултиматум са претњом поновнога силаска у Санџак и прекид
дипломатских односа“.
у
Бечу га нису тада слушали, а он је био уверен да су га тада послушали и упутили
ултиматум Краљу, да би се ствар свршила брзо, Србијанци су се повукли, али су
помагали Црногорце и били са њима у вези.
у
среду 23 априла Гисл записује у свој дневник:
„Јуче
је најзад уједињеним снагама Црногораца и Срба успело пред Скадром. Сутра у 2
сахата изјутра објавиhe 21 топ предају Скадра. Свуда велико одушевљење.
Црногорци рачунају да задржсе град”.
Тога
дана су биле демонстрације пред аустријским посланством на Цетињу. Том приликом
гомила Црногораца гонила је пред собом једнога магарца о чијем је врату висила
једна табла, на којој је писало „Аустријски Министар Спољних послова”. Магарац
је био, изгледа, из Краљевих штала.
Барон
Гисл је био очајан кад је Скадар пао, њега је то болело као к. к. високога
официра, и зато је марта 30 упутио овакву депешу своме Министру:
“...
једина радикална акција је окупирати Цетиње. Прилазе и улазе у Цетиње чувају
једва 100 људи, те би се могло без тешкоћа извршити заузеће
Цетиња са
мало жртава
и са
трупама које
се налазе
у Котору
и у
Дубровнику. Црна
Гора не би имала времена да своје трупе од Скадра доведе. Ако се хоће да учини
част Црној Гори објавом рата, онда прекид односа, објава рата и умарширање
треба да биде једновремено“.
На
овај савет граф Берхтолд одговара да је Амбасадорска Конференција одлучила да
предаја Скадра неће изменити ниуколико
одлуку њену
ограницама Арбаније,
да се
Скадар мора
у најкраћем
времену предати међународним трупама. “Тек ако од Сила, у најкраћем времену, не
добијемо повољан одговор, онда ћемо ми
морати узети
у руке
задатак да
извршимо вољу
Европе“.
Краљ
је, међутим, поставио у Скадру генерала Вукотића за цивилнoгa гувернера, а
Пламенца за његова помоћника.
7)
Ловћен
Дворски
маршал је тих дана предлагао, - а под утицајем графа Луја Војновића, — да се
изврши трампа, тако да се Црној Гори да Скадар, а Аустро-Угарској Ловћен. Овај
предлог је барон Гисл кратко одбио. То исто је радио и онда кад је Краљ o
Ускрсу те године говорио о истоме предмету. Краљ је том приликом чинио још и
нови предлог о одбранбеном савезу аустро-црногорском.
У
Бечу, изгледа, нису били истога мишљења као барон Гисл у питању ове трампе.
Почетком маја добија он отуда наредбу да саопшти Краљу да може у Скадру остати,
ако би уступио Ловћен и учинио извесне трговинско-политичке уступке
Аустро-Угарској.
Барон
Гисл је налазио да је за монархију овај корак неповољан, да њен углед има да
пострада. И зато је решио да га учини, али тако да га представи као да долази
од њега лично, а не од његове владе. Као добар чиновник он је за то тражио
одобрење из Беча и добио га. Тако је ствар и почео са Краљем Николом. Он му је
изјавио да, имајући некога утицаја у Бечу, и у Министарству Иностраних дела, и
у Генералштабу и код наследника Фрање Фердинанда, може да учини да се Црној
Гори под извесним условима остави Скадар. Али, да он то изведе, потребно је да
Краљ његов лични корак прими као највећу тајну.
„Ако би
сазнали за
тај корак
у Бечу,
онда бих могао изгубити и свој положај и своју будућност“. Овај увод је имао
неописано дејство на Краља: он се, вели барон Гисл, прекрстио и узвикнуо:
„Свети Петре и Свети Шимуне!“
—
Сутра-дан већ, прича барон Гисл, око 9 сахата пре подне дошао је Лазар
Мијушковић и изложио ми да би Краља истерали Црногорци из земље ако би напустио
Ловћен. Што се тиче трговинско-политичких уступака, о томе се доцније може
разговарати, пошто се Црна Гора споразуме са Савезницима. Мијушковић притврди
да ће цела ствар остати у тајности. Али, два сахата доцније, ето барона
Сквитија, италијанскога посланика, који ме запита као пријатељ:
-
Је ли истина да сте Ви, после наших заједничких корака, нудили трампу Скадар за
Ловћен?
-
То је било сувише. Да не бих своју владу довео у незгодан положај, ја сам морао
да ствар порекнем. Друкчије није могло ни бити.
После
овога догађаја Гислу је наређено да спреми све за случај прекида односа са
Црном Гором и да ће онда предати заштиту аустрије ских поданика немачком
посланику.
Гисл
је одмах извршио ову наредбу. И после једне мучне сцене и објашњавања са
немачким послаником Екардом, са којим је све горе стојао, упознао га с оним што
треба.
Немачки
посланик је извео из тога разговора закључак да су аустријске трупе већ ту, да
умаршују у Црну Гору, да ударе на
Цетиње. Он је вероватно у томе правцу и обавестио Краља и принца Данила.
Око
9 сахата у вече, 3 маја, дошао је у аустријско посланство и саопштио барону
Гислу да је Краљ, с обзиром на брзо предстојећу аустроугарску акцију, решио да
без икаквих услова нареди напуштање Скадра. На захтев Наследника Престола Екард
је саопштио барону Гислу још и то да је и влада црногорска одступила и да ће
сутра већ бити образована нова влада. Принц Данило због тога моли да се одложи
аустријски корак за 48 сахата. Ову изјаву немачкога посланика имао је Гисл
примити сутра-дан писмено.
Краљ
је лично телеграфисао у Лондон Сер Едуарду Греју да ће Скадар предати само
међунарадној морнарици. А Аустро-Угарска је тражила право да се њеној вољи
Црногорци покоре.
„Нити
моје, нити достојанство мога народа мени не допуштају да се приклонимо пред
једним таквим захтевом. Ја остављам судбину Скадра у руке Великих Сила“,
телеграфише Краљ 4 маја, преко енглескога посланства на Цетињу, Сер Едуарду
Греју у Лондон.
Десет дана после тога ушле су међународне трупе у Скадар. Тога дана, 14 маја, свршена је била криза црногорска у вези са Балканским ратом, а тога дана је престала и мисија барона Гисла на Цетињу. Он је отишао почетком новембра месеца са Цетиња. Захваљујући наклоњености Франца Фердинанда барон Гисл је отишао у другу српску престоницу, да заврши своју дипломатску каријеру и да помогне војничким круговима у Бечу да зарате на Србију и отпочну Велики Рат.
Јов. М. Јовановић
“Записи” часопис за науку и књижевност 1928.
Нема коментара:
Постави коментар