Šime Ljubić - Stiepan Mali

  

Opomena 

Spomenici, koje ovdje pridajemo Stiepanu Malom vojevodi Crnogorskom, nadricaru Petru III. Ruskom, svi su po meni prepisani bili u Arkivu Mletačkom iz izvornika ondašnjih službenih akta, što su Obći i Izvanredni Providuri i drugi častnici mletački ponajviše iz Kotora upravljali svojoj vladi u Mletcih i obratno. Da sam sve gradivo, koje se u tih izvornicih, samo u koliko se proteže na stvari tiču će se Stiepana, nalazi, od rieči do rieči prepisati htjeo, bila bi se tim doisto ova radnja silno pomnožila; ali sam i ovdje sliedio isto načelo, koga sam se držao i u izdavanju Waldsteinovih spomenika, što mi je godine 1862. tiskala c. kr. Akademija znanosti u Beču, koja je taj način povladila, pošto je dala štampati moj spis baš u Arkivu medj izvornimi dieli, a ne u Fontes Rerum Austriacarum, gdje je pravo miesto za poviestničke izvore (V. Archiv für Kunde Ost. Gesch. D. XXXVIII. Bd.). Naime nisam prepisao ciele depeše i njihove priloge onako, kako stoje u izvornicih, nego one strane u njih, koje nisu nikako bitne ili važne za samu stvar, o kojoj se povieda, u izvadcih točno pokratio, a one pako, koje su uprav bitne i važne, naveo sam točno i podpuno onako, ko što se nalaze u rečenih izvornicih. Sve dakle, što se ovdje nalazi (osim zadnjega komada o Stiepanu Zanoviću), sve je poteklo iz mletačkoga tužbenoga izvora, ali mora da poviestničar, u koliko bi se s ovim gradivom poslužio, pampti dobro, da su Mletčani onda, najviše s turske grožnje i straha, neprijatelji bili Stiepana i Crnogoraca, te da su zato višekrat i u svojih spisih nepravedni i lakoumni, a kad i kad dapače i zlobni, navlastito kad je govor o značaju onoga na oružju osobito uviek slavna jugoslavjanskoga plemena, koje je znalo uz neprestano vojevanje kroz tolika stolietja u onih kršnih vrletih junački obraniti krst častni i slobodu zlatnu. 

Crnogorski spomenici

 

 

 

 

Uvod

Stiepan Mali

Nadricar Ruski Petar III.

Stiepan se pojavi oko polovice godine 1766. u družbi Miloša puškora iz Novoga u Buci, u Arbaniji mletačkoj kao seljački liečnik, te se nastani kod Vuka Marka Jovova u Mainah. S početka tako ti je tu mirno i pošteno svoje dne sprovodio, da si ni ma čijega opaza ne pritegnu. Stopro sliedeće godine 1767. o kolovozu započe se prosipati glas po Mainah, Poborih i Braićih, najskrajnih kotorih mletačkih u Arbaniji, i po susiednoj Crnojgori, da je on Petar III. Car Ruski, koi g. 1762. urotom, kojoj bješe na čelu sama njegova žena Katarina II., bje smaknut izza šestmiesečnoga vladanja. U pojavu Stiepanovu u onih predielih nije se on jamačno umah izdavao za Petra III. nego je to ime skrivao pod onim „Stiepana Maloga, da pače najmanjega od svih koji su na svietu, dobroga s dobrimi”, jako izilazi iz prvoga proglasa, što je na ondiešnije stanovnike izdao. U njem jih je Stiepan bodrio, neka se Boga boje i tvrdo svoje viere drže, a da u isto doba živu složni u dobrom miru i skladu, neka bi mogli, kad bi od potriebe bilo, svi do jednoga skočiti proti dušmaninu za dom i vieru svoju. Dodavao uza to, da će svoje ime onda samo očitovati, kada bude ugledao njihove duše sdružene svetim svezom prave sloge i mira. Poglaviti privrženik i pomogatelj Stiepanov bješe s prva kapetan Marko Janović iz Mainah, njegda sudrug Vladike Vasilija na putu u Moskovskoj, šegavac i buntovnik, a od velikoga ipak upliva u onih još surovih stranah, pomoćju koga omili si pravoslavno svećenstvo, koje je onda po svojoj volji krećalo s onim ucitnim narodom, sliepim štovateljem svega, što se ruskim zvalo. S toga se dakle natiska ponajviše sbilo, da su oni stanovnici umah prionuli na te prijave, te se primili oto otajstvo čudom smatrati, te ga štovali i širili.

Izvanredni Providur mletački u Kotoru Paskoje Cicogna na prve viesti o tom pojavu bez odvlake izviesti o svem vieće mletačko, dodav, da se je ta stvar osnovala bez dvojbe po tajnom uplivu tudje vlasti, te da je po njegovu mnienju krivac veleizdaje isto onaj, koi tu laž vieruje, kako i onaj, koi pušća, da se po mletačkom zemljištu širi. Uza to predagaše, da se pravoslavnim podanikom u Arbaniji dade nadpop, koga bi oni sami svake treće godine izmedj svoih popova odabirali, neka bi se tim posve riešili i s duhovnoga gledišta crnogorskoga natiska (Dep. 29. rujna 1767.) 

U to doba bilo je više domaćih razpra u Crnojgori, a najveće zato, što su se njekoji uztručavali vladiku Savu pripoznati za crnogorskoga poglavara. Proglas Stiepanov tako ti djelova na ono pleme, da ga je naklonio prvoga listopada 1767. sakupiti se Katum, neka bi se tu izvelo obće pomirenje. I sbilja u siednici, koja se je taj dan obdržala, i na koju su učestvovali starešine čitave Crnegore i sami poslanici mletačkih susiednih kotara, na ime Mainski, Poborski i Braićki, bje jednoglasno odlučeno, da sve medjusobne prepirke prestanu do Gjurgjeva dne. Tu Janović kao namiestnik Stiepanov izjavi zboru, da je Stiepan Mali pravi Moskovski Car Petar III. jer da ga je on sam vidio na svom putu u Moskoviji; podmetnuv svoju glavu, kad bi ga tko u laž ulovio. Toga radi pošto mu se povierova, dobi nalog, da obaviesti Stiepana na ime zbora o zaključku učinjenom u tom sastanku. Ali ta odluka Stiepanu ne prija, te pogazi pismo prikazano mu od Janovića, na kom bješe napisana dotična pogodba, a napokon prosviedova, da se neće s nikim pušćati u dogovore, dokle ne bude do ciela izpunjeno, što je proglasom zahtjevao. Taj zamah budale oholasti tako zani pamet one surove i ucitane svietine, da je sve to više u njoj raslo štovanje naprama tomu lažcu, i da je sliepo sliedila u naprieda sve ma koje bile njegove želje. Prve nahije crnogorske, koje su se za njim povele, bile su: Katunska, Riečka i Crnička, naime veća strana one države. I mletački podanici pravoslavni u Arbaniji nisu se sbilja u tom oblienili, jer su mu malo kašnje u znak odanosti prikazali grb i žezlo carsko. Sam se vladika Sava požuri, da ga posieti i da mu se pokloni; a Stiepan, da si ga to više obveže, okružnicom na sav narod zapoviedi, da svak mora priznati vladičina sestrića Arseniju Plamenca za pomoćnika i nasliednika Savina na vladičin priestol. Crnogorci sbilja ne samo su umah i podpuno uza te naredbe pristali, dapače učiniv medju sobom viečni mir, kô što jim on naložio, jedan drugomu oprostiv sve dojakošnje zadjevice, u zboru su navlaš držanom izabirali do šesdeset starešina i k njemu u Maine odpravljali nalogom, neka ga u ime čitave Crnogore pripoznaju za ono, čim se gradio i za svoga gospodara. Stiepan da kako podje jim na susriet ponosno i carstveno, i na sukob pohvaliv jih i opet preporučiv jim, da nastoje medju narodom gojiti mir, slogu, i dobro vladanje, obeća jim, da će na skoro čuti, baš od njega sama, tko je i šta je. Za ovim nasliediše malo kašnje još druga poslaničtva iz Brda, noseć mu liepe darove, i priznajući ga da kako za Petra III. cara ruskoga, a on niti je toga naslova odbijao, niti si ga prisvajao, nego jih je udvorno primao, dajuć si uviek ime Stiepana Maloga. U tom prispie u Crnugoru Vasilije Brkić, zadnji Pećski patrijarh, bježeć izpried Turaka, a Stiepan ga liepo primi, pogosti i prikloni, da Arseniju Plamenca Savina sestrića vladikom posveti.

Izvanredni Providur Kotorski neprestano je budnim okom pratio te dogadjaje, te napokon čineć mu se, da bi mogli postati opasni za javnu siegurnost na onoj granici, i možda njegovu vladu u nepogode baciti s Turci, koji su već na nju radi Stiepana, pribívajuća na mletačkom zemljištu, mrko gledali, umah prijavi sve, što se u tom dogodilo bješe, Občemu Providuru u Zadru. Ovaj na brzo pohiti u Kotor, i razda zapovied na ona tri podložna Kotara, gdje je Stiepan boravio, da ga bez časa časiti odprave iz zemlje, te da samo tim načinom mogli bi si nanovo zadobiti milost Republike. No oni nisu nipošto pazili na njegove naloge i grožnje, dapače to je sve više ojačavalo njihovo povierenje u nepoznana, koi si je dakako svojim mučanjem ili otajnim govorom to veće uvaženje pribavljao medju narodom i u samih pobližnjih turskih pokrajinah. Uza to se jošte kazalo, da se lice Stiepanovo sasvim slagalo s likom Petra III. koi se tada čuvao u manastiru Mainskom, te uhoda Providura Kotorskoga, koja mu je sve to iz onih krajeva donosila, ovako je Stiepana opisivala (Dep. 30. ruj. 1767): njegove su rieči zapoviedi o miru, slozi i ćudoredju; odieća mu narodna, da si priskrbi ljubav puka; brz i mudar u odgovorih; a sa mnogo manje moglo bi se na svoju svesti one umove sebične i opojene duhom zanesenosti i posilne naklonosti k imenu ruskomu.

Medjutim upliv Stiepanov, koi je bujno rastao u onih stranah, silno strese Pašu Skadarskoga. Ovaj, uzaptiv listove, koje su gorska plemena slala Stiepanu s ponudom, da bi rado za njega i samu krv požrtvovala, ako je uprav ruski car, naredi najprije, da se Bar čvrsto oruža; a kada dobi viest, da se po Stiepanovu nalogu Crnogorci sastaju, zapoviedi, neka se bez odvlake sakupi vojska s namierom provaliti u Crnogoru, i tako si iz očiju dignuti otu sablazan. O svem je pako obaviešćivao Portu s opazkom, akoprem lažnom, da Nepoznani radi suglasno s Republikom, koja rado pušća, da obitava na njenom zemljištu.

Stiepan s druge strane na odmaku ote godine 1767. skupiv opet na sastanak sve starešine crnogorske, brdjanske i od susiednih prediela turskih i mletačkih, te pričiniv jim se kao da je uprav Petar III. ruski car, s velebrojnom pratnjom malko docnije prodje u Stanjević, i tu izgnav kaludjere, oduzme jim imanja, kô što njekoja i samom vladici Savi, koga metne pod stražu, te se kući povrati. Tomu dade povod njeki list, bačen vladikom u sviet, u kom ga ovaj lažcem i varalicom proglasivao; a to, jer se Sava jako bojao sve to više razvijaju će se Stiepanove, a na škodu svoje vlasti. Nješto kašnje, okružen liepom kitom svojih pristaša, isto tako uzapti dobra manastira Cetinjskoga i Mainskoga; no videć, da mnogi se tuže radi vladičina zatvora, s njim se pomiri, te ga na slobodu pusti. Taj čin mu pribavi još veću sućut u narodu, koi sad opet, ko što je tada Providur Kotorski svojoj vladi doglasivao (dep. 4. trav. 1768), sliepo uz njega prista s čuvstvom najgolemije nepomičnosti. I Patriarh Pećski višekrat mu dodje na posiet. U ovo doba Stiepan odlučio bješe, da će po moru na Trst u Beč, te sastav se na dogovor s vladikom i patrijarhom, u tu je svrhu uzimao pod novac tartanu Lukovićevu iz Kotora. Ali dobiv viest, da mu Mlečani o glavi rade, toga se puta odreče.

Akoprem se u tom Stiepan premiestio bješe iz Mainah na Cetinje u Crnugoru, a malo kašnje u Njeguše, gdje je starešine često na saviet skupljao, te odatle i pravicu dielio, ništa ne manje Obći Providur mletački iz petnih žila nastojaše, da i ma kim budi najpodlijim načinom Stiepana uništi. No videć, da mu svi pokušaji za badava, svoju sržbu obrati na Maince, Stiepanove privrženike, i uloviv njekoje, pobaca jih na viešala. Sad i Turci, bojeć se jako, da Stiepan ne digne narod na pobunu, pohite da silom primoraju Crnogorce izručiti jim lažca, Patrijarha Pećskoga i još njekoje njihove pristaše, te i obićni danjak. Najprije potraže od Mletčana, o kojih su vrlo sumnjali, pošto su jih Dubrovčani pred Portom i sada lažno i himbeno okrivljali, da su Stiepanu nakloni, da pozatvore oda svijuh strana sve staze na crnogorskoj granici, i da ne daju prolaza u svoju državu ni imanju ni osobam crnogorskim ma koje bile; a oni se svečano na to dakako sramotno dielo obvežu, te kašnje grdno i nečoviečno ga izveršuju, ponosom uza to doglasujuć uredno Turčinu svoje nemilo postupanje i sve drugo, što bi jim do znanja došlo o jadnom stanju Crnogoraca, da jih lašnje strti uzmogne.

Dne 24. kolovoza 1768. do 67.000 Turaka, a to s tri strane, najme Bosanski Vezir sa 20.000 od Nikšića, Rumeljski Begler-beg s 20.000 od Podgorice, a Skadarski Paša is njim još dva Paše s 27.000 od Plavnice, provali u Crnugoru i prodre do Crnice robeć sve naokolo i paleć. Crnogorci uz svu tu golemu silu i skrajnu opasnost neklonu ipak ni najmanje duhom, dopače skloniv žene i nejake s imanjem u gore, odlučno jih dočekaju u svojih vrletnih klanjcih, i silne jim rane zadaju, a bili bi jih jamačno na prvo sasvim smazali, da jim nije ponestalo džebane i načina, da si ju nabave. Kašnje ju ugrabe samu dušmaninu, a i nastavše kiše jim pripomognu te se sva ta ogromna vojska malo dana kašnje morala bez obavljena posla i razbijene glave kući povratiti. Da su uprav i tom prigodom Turci silno stradali u Crnojgori uza svu pripomoć, što su jim sada Mletčani pružali, čisto spovieda sam Izvan. Providur Kotorski u svojoj depeši 6. listopada iste godine. Ovaj, žaleć dakako taj turski poraz, poduzme sada, da svoj jed izbaci na Maince, Poborane i Braićane, koji uzprkos zabrani priskočili bjehu svojoj braći u pomoć. Odpravi dakle dosta vojske pod gjen. Wirtzbourgom u one strane s nalogom, da ne štedi ma što osim crkava. Mainci uzmaknu svi u Crnugoru, a Poborani i Braićani se predadu, no do 110 njih bude u uze bačeno i u Kotor odvedeno. Providur četiri od njih pobaca na viešala, šest jih ko zna kako zaglavi u tamnici; 24 odsudi za deset godina u galijah na veslo; 29 uze za taoce, a 37 ukori težko i kući odpravi. Bjegunce proglasi kao krivce veleizdaje, te dobra jim uzapti. U ostalom preinači u onih kotarih dotadašnji sustav u vladanju, skrativ jako njihove stare slobodšćine. Liepo pako nadari turske vojevode, a Begler-begu izruči jošte arkimandrita Gregorija Drekalovića Kućanina, da ga muči po volji. Za ove turske navale, pošto se najviše radilo o Stiepanu, nije jamačno ni ovaj stao prekršćenih rukuh. Sad Providur kotorski videć dobro, da ga nikako u potaji strti ne može, jer su mu sve ponude uz obraz odbačene, naumi tajnim povierenikom navesti vladiku Savu, da ga barem protjera iz onih briegova s razloga navlastito, da je Stiepan i njegov golem neprijatelj, jer mu pograbio imanja i samu vlast, koju vladika nije do onda s nikim u onoj zemlji dielio. Mislila je ta kukavica, da će tim ili uspieti u svojoj želji ili bar razdvojiti Crnugoru, i opet ju tako oslabljenu izložiti Turčinu na laku osvetu; ali se i tada težko prevario. Izza rata vladika Sava skupi narod na zbor i prignu ga, da se domaći mir, ko što ga Stiepan bješe naredio, strogo drži pod kaznom smrti i srušenja kuće; a Stiepan se skloni u selo Gradjani, te se tu kô što i Pećski Patrijarh na drugom miestu, mirno držao punih devet mieseca.

U tom buknu rat medj Ruskom i Turskom s toga navlastito, što se Ruska miešala u poljske poslove. Na prve znakove toga rata Stiepan prosu glas po Crnojgori, da se sve to radi za njega, da mu nabave državu od Skadra do Dubrovnika kao naknadu za ruski priestol. Tada knez ruski Orlov, baveć se u Italiji, navede Caricu Katerinu II. da odpravi svoje brodovlje u grčko more, i da pruži pomoć Grkom i Crnogorcem uviek spremnim, da na Turke udare. Uslied toga bude odaslan knez Gjorgje Dolgoruki u Crnugoru s nalogom, da utamani Stiepana i da Crnogorce s Turci zarati. Dolgoruki ukrca svoju družbu (oko trideset osoba) i nješto bojne sprave u Jakinu, i 11. kolovoza 1769. doplovi blizu Spića pri turskoj obali, i taj isti dan večerom izidje u Crnicu, a odatle malo kašnje premiesti se na Cetinje, gdje se 17. kol. starešine ciele zemlje s njim sakupiše na sastanak. Tu jim Dolgoruki pročita pisma na njih upravljena od Carice, u kojih jih bodrila, neka bi udarili na Turke i odtierali lažca iz zemlje, te jim obećavala, da će jih liepo pomogati, i da neće mira s Turci utanačiti bez osieguranja njihove podpune slobode. Crnogorci primiše sbilja uzhitom Katerininu rieč o Turci, i prisegoše u ime svega naroda biti joj vierni i svoju krv u svako vrieme za nju proliti, ali ne tako zahtjev o Stiepanu. Ovaj, čim dozna, da su Rusi došli, izbjegnu u Klisure oko Gradjana, i odatle je paka na nje sipao svaku pogrdu, i nagovarajuć narod, da su prišli s prevarom, te da jih satare. Dolgoruki, da krvlju Stiepanovom oplaka te uvriede, čvrsto se primi, da si mitom pridobije glavne njegove pristaše, te uz silni napor napokom podje mu za rukom nakloniti jih, da bude odpravljen Gjuro Pešikan sa 40 oružanika s nalogom, neka bi ga silom, kad nebi mogli drugako, dopeljali na Cetinje. Stiepan se s prva ustručavao saći na polje, ali se napokon na to odvaži s misli ipak, da će si steći veće važnosti u narodu, ako se na Cetinju izpried svojih dušmana pokaže. Uzjav dakle na konja s pratnjom odjezdi k Cetinju. Na njegov dolazak Crnogorci kao zatravljeni obore oganj iz pušaka u znak počitanja, i pritrdu mu na susriet, da mu se poklone. Taj čin silno smuti Dolgoruka; te pozvav k sebi starešine, oštro jih ukori, što su namah povriedili prisegu, kojom se bjehu dan prije obvezali naprama ruskoj Carici, i zagrozi jim se da će on čas izaći iz zemlje, ako li neodrže svoje zakletvom zapečatane rieči. Starešine sad jako zabunjeni oštrinom njegova glasa i ponosa, pohite u svietinu na polje sakupljenu, i razpaljenimi besiedami proti Stiepanu, razjare ju, a u isto ga doba uhvate i predaju Dolgoruku na osvete. Ovaj, davši ga razoružati, zapita ga, tko je i odkuda; a on će mu na to, da je čoviek iz svieta, te najmanji medju svimi. A kad ga Rus ukori, što se izdavao za Petra III. ruskoga cara, i da će s njim na muke, ako čisto ne izpoviedi istinu svoga roda, Stiepan odvrati, da se nije nikada ni gradio ruskim carem, a da je rodom iz Janine. No poklem se upozna, da je laž rekao, neznajući grčkoga jezika, na nove grožnje od muka, odgovori, da je iz Dalmacije od kuće Rajčevićeve. Ništa ne maje Dolgoruki naloži, da bude od Rusa čuvan u jednoj sobici onoga manastira, a pred narodom ga pako ozloglasivao kao lažca i varalicu, te da će sama Carica o njem izreći sud; a kad se sasvim osviedoči, da je starešine za cielo prignuo na svoju, podieli, medju njimi do 400 cekina i kući jih odpremi s naredbom ipak, da uviek budu spremni uz prvi znak sakupiti se, a medjutim da se četovanjem s dušmani zavade.

U tom mletački Providur u Kotoru budnim je okom pratio te sgode crnogorske, i sve, što bi do njegova znanja došlo, senatu je prijavljao. Videć pako, da su njekoji od njegovih podložnika vrlo Rusom nagnati, stranom jih je bacao u tamnicu, a stranom oštro korio; te odriešito odbijao Dolgorukove prošnje, da bude prosto podpukovniku Gjarstorfu prieći iz Kotora u Jakin. Uslied vladina naloga i Obći Providur morao se iz Zadra požuriti u Kotor, da nastoji svoje podanike od ruskih spletaka odvratiti. Obci Providur, akoprem badava, pokuša tom prigodom, da pritisne manastir na Stanjeviću, kaneć tim zapriečiti put Crnogorcem i Rusom prieko mletačke zemlje na more, te si u tu svrhu prisvoji mainski manastir, i utvrdi ga.

Dolgoruki s jedne strane jasno osviedočen, da usprkos svemu naporu mnogi ga Crnogorac prezire radi njegova oštra ponašanja sa Stiepanom, te s druge, da rusko brodovlje, komu se po obećanju Orlovu nadao, ne dolazi ni u samo grčko more, a da su se već Crnogorci s Turci dobro zakvačili, stade pomišljati o odlazku. Toga radi pozva k sebi Stiepana, i mitom ga skloni na tvrdo obećanje, da će ruske stvari u zemlji odlučno braniti. Na to predav mu svu bojnu spravu, što sobom donio bješe, nješto novaca i nade još većih darova i milosti, 24. list. i. g. na večer sa svom družbom i s Pećskim Patrijarhom sidje u Župu, te se sutradan iz palanke Jaz odputi u Jakin. Sad nanovo uzme vlast Stiepan složno s vladikom Savom, koi se iz Stanjevića premiesti u Njeguše po želji Obćeg Providura Mletačkoga, koi je tim kanio odbiti turske sumnje, da s njimi stoji u dogovoru.

Zašćićen Ruskom, počne Stiepan sada, da si sve to veće omili i na svoju privuće narod, još bolje upravljati državom. Umah se poprimi, da s preuredjenjem okriepi zemaljske sile; da popravi nutrnju navlastito sudbenu upravu, odredio dvanajest sudaca za svako pleme neka riešavaju domaće razpre, od kojih su njeki kod njega siedili, a njeki išli kroz narod kad i kud je trebalo; da sagradi glavnu cestu kroz zemlju, te tom prigodom bude od mine ozledjen na više miesta po tielu; a sve to mu pribavi još veću ljubav i ugled u narodu.

S Mletćani je tražio prijateljski obéiti, te svibnja 1771 odtjera iz zemlje dva Braićana, ubojice častnika mletačkoga Ante Venturina kao nedostojna zaštite, pošto su oskrvnili bili tako pogrdno zakone svoje vlade, te jim se zagrozi, da će jih na viešala baciti, ako mu se povrate. Neprestano se odsele dopisivao s ruskim dvorom, koi mu je često s izaslanici slao u dar novca i drugih stvari. I Dubrovčani, koji su se tada jako zamierili bili Orlovu, što su Turke pomagali, bojeć se njihovih prietnja, liepe su darove Stiepanu upravljali, podosta kafe, šećera, voštanih svieća, pozlaćeno odielo i prekrasnu nosiljku, kojom se davao nositi, jer je slab u tielu bio, po onoj kršnoj zemlji kao kakav rimski diktator na kurulskoj stolici, a sve to s uzroka, da jim Stiepan izposluje s Orlovom pomirenje i osieguranje na moru. Vladiki se Savi vrlo blag i prijazan izkazivao, te se težkimi kazni grozio kaludjerom, koji su namieravali njekog drugoga vladikom učiniti. Često je zbore sakupljao, te svim priporučivao, da se s Mletačkimi podanici dobro paze. I popis je pučanstva, valjda za prvi put u onoj zemlji, ovršio, da vidi, na koliko bi se snage osloniti mogao, kad bi opet Turci napali, ko što su mu iz Skadra prietili.

Medjutim Rusi, slavodobitni na moru kod Skija, gdje Orlov 5. kol. 1770 popali sve tursko brodovlje, i u više žestokih okršaja na kupnu, doprli bješe do Dunaja. Te su pobiede jako omunjavale pravoslavne mletačke u Arbaniji i Crnogorce, čim su ovi za stalno držali, da će do skora preći u jadransko more rusko brodovlje. Samo su se Dubrovčani toga vrlo plašili, držeć ga upravljena više proti njim nego proti komu drugomu, te su gradske zidine napriešno snažili i oružavali, i već odlučili bili, tursku si pomoć zamoliti. Ruske uhode, dolazeće iz Trsta, neprestano su i potajno prelazile kroz mletačke prediele u Crnugoru, gdje se Stiepan brižljivo pripravljao, da uz povoljnu prigodu udari u Tursku. Namjera mu u tom bila zadržati Turke Hrcegovske i Arbanaske, da ne predju u vojsku proti Rusom, te je god. 1771. davao sagraditi na Viru kod Skadarskoga jezera veliku kuću, da bude, tako je razglasivao, za konake častnikom ruske vojske, na koju je čekao. No do mala se utanači primirje medj Ruskom i Turskom, te presta za Rusku nužda Stiepanove pomoći, a tim i njegova važnost u samoj Crnojgori vrlo klonu. U tom prestavši primirje a rat se obnoviv, studenoga 1772. opet oživi Stiepanov ugled dolazkom u Crnugoru Savića Barjanovića Crnogorca, jurve svećenika a sada častnika ruskoga, koi je dobar glas uživao u svom narodu, a i narav sama bila ga liepimi svojstvi obdarila. Ovaj doni sobom odlučne naloge ruskoga dvora za Crnogorce, po kojih morao je Stiepan od svih pripoznat biti kao poglavar one zemlje. Uslied tih dopisa umah pozva Stiepan sve starešine na skupšćinu. Pošto se ova sakupi, pročita joj Stiepan Caričine odluke i naredbe, te zatim privoljenjem svih prisutnih odabra za vojevodu sve sile crnogorske Gujinu iz Gradjana, ostavivši samo za se 80 ljudih, da mu budu kao tielesna straža i naslon u ovršivanju pravice. Sada se odlučnije primi, da uvede sve bolji red u javne poslove, dozvav preda se sve krivce ma kakva zlotvora, da jim opredieli kazni. I sada je još kriepčije zahtjevao od naroda, da ne dira ni najmanje u mletačke podanike, nego da s njimi iskreno i prijateljski postupa. Te i još druge naredbe Stiepanove dizale su mu ugled u zemlji tako na visoko, da je o njem ovako pisati mogao iz Zadra Jakov da Riva Obci Providur u Dalmaciji u svom izviešću od 11. sieč. 1773. na vieće mletačko: Stiepanovi poslovi sve to bolje uzpievaju po Marku i Davidu Radanovićih iz Paštrovića, koi su mu takovo pouzdanje kod Crnogoraca pribavili, da ga svi sliepo slušaju, a to već od davne zanešenosti, da je on pokojni Car Petar.

U ovo se doba pojavi u Lastvi njeki Elisej, poslan od pravoslavnoga nadribiskupa dalmatinskoga na Dolgoruka, za koga se mislilo, da će do skora opet doći u Crnugoru. Elisej dobro je sve strane mletačke Arbanije poznavao, jer kao drug vladike Plamenca bješe jih obašao i proučio, te se i sa Stiepanom zapoznavao i sprijateljio. Nastaniv se Elisej u Lastvi, otvori školu za djecu, učeći vieronauk i ruski jezik, tlačeć javno rimski obred kao kugu a Papu kao oglobitelja, i poticajuć onaj puk, da se oslobodi od katoličkih nakaza, i da sruši kuće i crkve njikove u onih stranah. Uza te glase mletačko vieće naloži izvan. Providuru u Kotoru, da ga dade ustmeno nagovoriti na odlazak, a on u se dušu, te osta mirno u Lastvi.

Malo prije bilo je uteklo iz Ucina njekoliko sužanja morejskih, i sriećno se spasili u Crnicu Crnogorsku. Stiepan, koi je do tada običavao držati za svoju kućnu stražu šest Spičana ili Crnogoraca, te jih svako tri dni mienjao, možda jer se nije uzdao uviek iste kod sebe imati, sada odpusti ovih šest a uze si tri od tih bjegunaca, dva da mu čuvaju konje, a jedan, imenom Nikola mladi, da mu bude za tielesne potriebe. Ovim se služio u svih najskrovitijih stvarih, i čini se, da se je po ovom tajno dogovarao s Pašom Skadarskim. Da je medju Stiepanom i Pašom jamačno tih dogovora bilo, to očito spoviedaju Obći Providuri Dinko Condulmer (u izviešću 14. list. 1771.) i Jakov da Riva (Dep. 30. stud. 1773). Mehmetu nije se dopadalo poći u vojsku proti Rusom, te je po Stiepanu davao kad i kad uznemirivati one granice; čega radi tim je dokazivao u Carigradu, da je od silne nužde po carstvo njegova prisutnost u Skadru. Čini se, da je Paša napokon mitom naveo Nikolu, da smakne svoga gospodara Stiepana. Kazalo se tada i to, da je toga slugu podkupio njeki pop Mojas nazvan Plamenac iz Crnice, i da mu je pako ovaj dao načina, da siegurno izbjegne u Skadar k Paši, s kim se pop o tom bješe sporazumio. Nikola naumi izvesti ovo gadno izdajstvo uprav onda, kad su kaludjeri manastiri sv. Nikole u Crnici, gdje je tada Stiepan nastanjen bio, zabavljeni bili na polju trganjem i sakupljanjem kukuruza. A to se dogodilo u sriedu 22. rujna 1773 (1). Poslie podne ulizav Nikola u Stiepanovu sobicu, valjda na spanju sinom si i kćerom izbjegne u Tursku ka Skadru, i s njime svi ostali Morejci nalazeći se u Crnici. Ovo bi dokazalo, da su s Nikolom suglasno radili i ostali njegovi zemljaci, možda da si tom zaslugom pred Pašom slobodu i dom izvojuju. Na večer načelnik manastira po običaju podje do Stiepanove sobice, i kucav na vratih, da ga o zdravlju zapita, ne primi odgovora. To ga sbilja stavi u sumnju, ali ga ova ipak ne povede do toga, da se osviedoči o uzroku mučanja, znajuć dobro, da je Stiepan velečesto zatvoren stajao. Jedva sutradan kaludjeri pripoznaše, što se bješe dan prije dogodilo, te se glasovi o toj nesrieći u tren razliegoše po čitavoj Crnojgori. Svi jih s prva neprimiše za istinite, jer su njeki mislili, da jih je Stiepan umietno razsuo, ili da tim skriva svoj bjeg, ili da po tom kani se osviedočiti o pravom mnienju, koje je o njem u narodu bivalo. Ali kad se po svojih starešinah uvieriše, da je ta viest sbilja istinita, svi se bez razlike, osim samih kaludjera sv. Nikole, razcvieliše, jer su dobro znali, da će težko opet doći do tako mudra i odvažna nastojnika.

Stiepan bje s prva pogreben izpried crkve sv. Nikole, a dva dana kašnje unutri prenesen i u novi grob posried crkve sahranjen. Njegova sobica u manastiru sv. Nikole osta za dugo zatvorena, niti su kaludjeri dopušćali u nju ići, te se sbog toga govorkalo po zemlji, da umro nije. I Mletčani su za mnogo vriemena o tom dvojili, te još 23. lip. 1774. Izvanredni Providur Kotorski Visko Donà osieguravaše s novih dokaza Občega Providura u Zadru, da je Stiepan Mali sbilja umro. Ali dvanaestoga istoga mieseca taj isti Providur Kotorski već javio bješe vieću u Mletcih, da se stoprv pokazao u Crnojgori njeki drugi, koi si traži prisvojiti ondje Stiepanovo miesto, zapovied njegovu i ugled, a taj je bio Stiepan Zanović Paštrovćanin.