Јован Н. Томић - Потурица Џафер-aгa Tyјковић I

 

Потурица Џафер-aгa Tyјковић 

(Архивска студија¹) 

 

I

 

Овај Бокељ није остао непознат Историји. Помена о њему, под именом Војина Иванова из Грбља, сачувала је Млетачка Историја, где је записан најцрњим словима, јер је он тај који је 1657 год. довео Турке под Котор. Помена о њему, под једним и под другим именом, има и у једној бугарштици из Богишићеве збирке.²) 

Војиново име јавља се у вези с турскoм oпсадом Котора (од 30 јула до 30 септембра 1657 год.). Тај је догађај довољно познат. Ђироламо Брузони у својој историји Кандијскога Рата³) описао га је доста опширно. У самом почетку излагања каже: „Тридесетог јула појавише се под Котором, од стране брда која надвишавају град са севера, Мехмед Варлац, паша скадарски, и Алија Ченгијић, паша херцеговачки (којима се потом придружи и Вазли-паша од Арбаније) са дванаест хиљада бораца, под управом Војина Иванова, који се, рођен подаником турским, који је неколико година уназад служио Републику, као капетан над пешацима и коњаницима на копну, па љут што је са својом четом карабинера послан на Кандију, на путу тамо искрцао у Боку са целом четом својом пошто се докопао знатне свoте државног новца, намењена за потребе на Истоку. Али у току рата, враћен у милост Републике, превео је у њено поданство покрајину Грбаљ. Затим, допавши турског ропства, да спасе живот, променио је веру и господара, и, бавећи се у Цариграду, предложио је Порти да јој, ако би му био дат горе речени Мехмед Варлац, моћан Турчин из Арбаније, родом из Елбасана, који је од дужег времена био у тамници због сумње да је одржавао везе с бунтовницима у Азији, за мало дана преда Котор. Кад је, према том пројекту, Варлац био постављен за пашу скадарскога, Порта је наредила суседним пашама, да га са својим војскама помогну у том предузећу, којим је, такође, саветима и искуством руководио Војин. Како је тај, из мржње према извесном заповеднику, који га је својим интригама спречио да се ослободи турског ропства, био врло рђаво расположен према Републици, створио би јој врло великих тешкоћа и штете у покрајинама Далмацији и Арбанији [Боци), да се опрезно предухитреним мерама није стало на пут његову опаком издајству”.⁴) 

То је све што се знало о Војину пре његова доласка с турском војском под Котор. Ни бугарштица, написана у Котору⁵), не даје никакав податак више о Војину пре тога времена. А то је и сувише мало да објасни побуду код Војина за такав поступак. Па не само то него ни све чињенице у наведеном месту из Брузонија нису тачне. Да би се што јаче представио као велики непријатељ Републике, Војину је приписана непослушност и једно разбојништво; а сама промена вере, и с њом господара, и мржња што се није могао ослободити турскога ропства представљени су као побуда предузећу против Котора. Међутим, узрок томе јесте у нечем другом, што је досад било непознато, у односима пре тога између потурице Џафер-аrе и Млетачке Републике, који су били тајна и за Брузонија и за све ондашње савременике, па чак и за највише личности у Републици, које својим положајем и радњом нису биле посвећене у све државне тајне. То што је претходило Војинову довођењу Турака под Котор било је и остало је као државна тајна Млетачке Републике, било је покривено најдебљом копреном и за њ су знали у млетачкој влади само они чланови њени, који су руководили најтајнијим пословима републичиним и два три лица од оних која су у покрајинама изводила тајна наређења првих. Таква ствар морала је бити тајном и за Брузонија и за сваког другог писца. У такву тајну покривену најдебљом копреном он није могао бити посвећен. Да је пак неким чудним случајем сазнао за њу, као Млечић не би је обелоданио: а и да је хтео да је обелодани, не би му то допустили падовански цензори штампе (Reformatori dello Studio di Padova) у књизи штампаној у Млецима. И, ево, где се тек сада дознаје за оно што је претходило Војинову довођењу Турака под котор 1657 год. 

Приликом последњег истраживања у тајном архиву негдашње Млетачке Републике случај ме је навео да међу хартијама млетачких Државних Инквизитора, у свежњу под бр. 274.⁶) наиђем на руковет од 26 докумената, који се односе на тај предмет. Ти потпуно нови, досад непознати, подаци нису интересантни само зато што говоре о том ранијем односу између потурице Џафер-аге и Млетачке Републике. Скидајући дебелу копрену с тајанственог рада Млетачке владе, која није бирала средстава кад је требало да се отараси својих непријатеља, ова руковет допуњује ону ретку збирку докумената, малу бројем, која је дуго времена била предмет распре историчара о политичком моралу Млетачке Сињорије, за који су једни, задахнути и вођени осећајима локалног патриотизма, тврдили да је био висок, док су други налазили да може бити предмет најоштрије критике. Ови нови подаци потврђују гледиште ове друге групе научника, који млетачкој Сињорији признају заиста велике тешкоће с којима се Република борила у разна времена свог државног живота, али не могу да се помире с лакоћом, с којом је прибегавала крајње неморалним средствима, да их отклони. На тај начин ова руковет попуниће и иначе мали број досад познатих докумената те врсте. За нашу пак народну историју значај ове руковети није само у томе што новом светлошћу обасјава личност из нашег народа и побуде за један поступак тумачен са гледишта млетачких интереса, него и што потврђује моју давнашњу мисао, уверење стечено радом у архивима: да и у овим вековима, који су нам били нејасни због штурог градива историског, живот и догађаји нису били тако прости и једнолики; да је и у њима било пуно осећајнога, лично трагичнога, живих романа; да Историја није излагање и најчешће стереотипно понављање сувопарних чињеница, кад је прави њен предмет човек са својим душевним особинама и радом, који је њихов производ; да све написано, ако је докуменат, није и прави извор историски; и да је потребно што више и што опсежније испитивати још увек неиспитане архиве, у којима се крију нове чињенице и објашњења досад познатих. 

Али и случај Војина Иванова Тујковића из Грбља, потурченога Џафер-аге, и његово довођење Турака под Котор 1657 год. биће јаснији, ако се на једној страни упознају тежње тадашње млетачке политике а на другој интимно осећање и расположење човека, који са прелазом у другу веру није изгубио нежни осећај родитељске љубави као ни љубав према свом завичају, па је преварен у очекивањима и датом му обећању, а можда и сазнавши шта му Млечиһи спремају, хтео да се свети.

 

¹) Из збирке Млетачка тровања

 

²) Народне песме из старијих, највише приморсkих записа. књ. I (Глас. С. У. Др.  2° одељ. књ. Х), бр. 77.

 

³) Girolamo Brusoni, Istoria dell’ultima guerra tra Veneziani e Turchi, dаll’anno 1644 fino al 1671. Venezia, 1673.

 

⁴) Brusoni, Op. cit., Parte II, p. 35-36.

 

⁵) О овој песми, о њену односу према Брузонијеву делу, о њој као песми која није народна, као и о другим  неким бугарштицама о историским догађајима, биће речи посебно и на другом месту.

 

⁶) Archivio di Stato di Venezia, Inquisitori di Stato, filiza 274.