Јован Н. Томић - Потурица Џафер-aгa Tyјковић II

 

Јован Н. Томић

Потурица Џафер-aгa Tyјковић 

(Архивска студија¹)

 

 

II

 

Од самог почетка Кандијског рата (вођеног 1644-1669) српско становништво у Боци, под турском влашћу, показивало је симпатија за хришћанску страну. У првом реду Грбаљ на самој граници Млетачко-турској. Било је појединаца и из других суседних општина, који су прелазили на млетачку страну и као млетачки плаћеници борили се против Турака, али је Грбљана било у много већем броју. Како турска офанзива у то прво доба није смерала на Боку, Грбљани су се, под именом Арбанаса, једни борили у четама у Далмацији, а други на бродовима и по посадама на Кандији. Међутим 20 маја, 1647 год. грбаљски главари, у име своје општине, подвезали су уговор са двојицом провидура у Котору, у име Републике, по коме су примљени у млетачко поданство под погодбама и с правима, која су имали Паштровићи, сем сталних плата, које су овима даване из которске благајне за многе и корисне услуге чињене Републици кроз дуго време, али је Грбљанима стављено у изглед да ће их и они добити, кад их радом и оданошћу буду заслужили. Међу потписницима тог уговора од стране Грбљана спомиње се капетан Јован, син и заступник грбаљског капетана Војина⁷).

Међу првима из онога краја под турском влашћу, који су прешли на другу страну и ратовали под заставом крилатога лава против Турака, био је грбаљски капетан Војин Иванов Тујковић. У једној борби с Турцима на тој крајини, пре потписа оног уговора, Војин буде заробљен и одведен у Цариград. Зато се у преговорима грбаљских кнезова с которским провидурима и при потписивању уговора од 1647 год., спомиње син му Јован, као његов заступник. У ропству је Војин провео пет година. Породица га није могла ослободити откупом, а Република заборавила је на његове заслуге и није се смиловала да га откупи новцем или промени за неког заробљеног Турчина. Узалуд се Војин надао да ће и то бити једнога дана. Али кад су му наде биле узалудне а петогодишње ропство дојадило, да га се отресе, Војин, већ у старијим годинама, пређе у ислам. У награду за то доби агинство и у Цариграду се ожени неком Туркињом, богатом новцем и имањем. 

Почетком 1655 год. негдашњи капетан Војин појави се у турском крају суседном Котору као Џафер-ага. На његову појаву млетачке власти узбунише се, и не без разлога.

 За прво време Кандијскога Paтa кoторски крај био је у релативном миру. Турска ратна акција била је упућена у првом реду на Кандију, затим на Далмацију. Турски одреди из крајева суседних Боци, нарочито из Арбаније, који би при офанзиви на млетачки део Боке били употребљени тамо, упућивани су на југ, а Република, и сувише заузета на Кандији и у Далмацији, чувала се да проширује ратно поприште и на Боку. Шта више користила се тим релативним затишјем у Боци, да би отуда извлачила ратнике и посаду за бродове и употребила их на другим странама. То релативно затишје не ремети чак ни оно прелажење Грбљана на страну Републике. Босански паша Ибрахим, извештен о том догађају од херцеговачког санџака Ахмед-паше, сасвим мирно обраћа се писмом једном од потписника оног уговора, Марку Срдановићу.⁸) „Пише нам - вели за Ахмед-пашу – да се приморје одневирило и Латином придало; ми тому не могосмо са свим вировати. Кад би тако било, ваљало би да изгубите сва своѣа добра и старине; зашто ко има памет, добро зна да ви то не морете живити ни у рат ни у мир прико воле честитога Отмановића. Ако се жупа [Грбаљ] по сили и по ричих  латинских за неволу придала, у сили срамоте ниѣе, то вам  се не ће за зло примити, бити ћете опет помиловани c царске стране, боле отсле него досле. Tо ѣе час[т] и килер  честитога цара, на срамоту нико не може с ним волан бити, нити ѣе досле царско ништо остало у Латиних нити ће то  остати. Зато нам истино пишите и даѣте на знанѣе Бели истина како пише Ахмет паша: себи живот ни поштенѣе не губите нити нас тамо трудите. Што се досле згодило морамо вам разумити, да вам ние по доброѣ воли било; и досле се тако находило и прашћало[ca] стране честитога цара, и ви ћете бити опет, ки сте и били, и свим боле помиловани и царевим хлибом узвишени бити. На вриме вашу праву мисал нам кажите, да и ми истини глас у Порту пишемо и настоѣимо честитога цара праве слуге оправити и помиловати, а ко би невиран биѣо и нега чим ѣе достоѣан  наредити, и не друго“.⁹) Али кад су се за Грбљанима повели и Майни и Побори, и после видних успеха главног Млетачког заповедника у Далмацији Леонарда Фоскола 1647 год., и навале босанског паше Текелије у Далмацију, Република покушава да преносом акције у Боку и отуда, одвуче Турке из Далмације. Она из Котора и из Боке, преко својих повереника и католичких мисионара, развија живу пропаганду у Црној Гори и у Сев. Арбанији, да тамошња племена побуни против Порте и да тако ратно поприште одмакне даље од своје међе, да одстрани евентуалну опасност од Котора и да омогући заузеће дела Боке под турском влашћу. У Црној Гори постигнут је врло мали успех: Рафаило Леваковић, писац и католички мисионар, привео је нешто Црногораца да помогну Млечићима при заузимању турског утврђења на Леденицама, ¹º) а у Арбанији Турци, сазнавши за заверу католика, крваво су угушили покрет у зачетку.¹¹) Само су Кучи и Клименте показали нешто активности,¹²) али зато што је Млечићи нису помогли својом акцијом споља, није било покрета код суседних племена, и она је брзо била обуздана.¹³)

 

Следеће године (1649) Млечићи покушаше да пренесу ратно поприште у Арбанију и да изазову покрет арбанаских племена против Порте. Њихова флота дође под Бар, један део војске искрца се на суво, али не предузе ништа очекујући да се прво Арбанаси придруже. Али се арбанаска племена не кренуше.¹⁴) Тада се Млечиһи дигоше под Рисан, опседоше га и заузеше¹⁵) уз помоћ придобијених Никшића, Риђана и Дробњака, чијим првацима ђенерал Фосколо одреди плаће за награду и за мамац другима. ¹⁶) Ну тај успех представљао је мршаву добит, јер му се као последица јави: да суседни заповедници турски не само што не напуштају своје крајеве па да с одредима иду на појачавање турске акције на другим странама, него остају тамо, групишу се према Котору и Боци уопште, и тамо врше чешће упаде, пљачкајући, палећи и одводећи робље. На тај начин проширено је ратиште, на које Република није могла бацити војске, и због тога је положај српског становништва у Боци, а нарочито у општинама на самој међи, придобијенима у току тог рата, постао много тежи, јер је сваки удар с противне стране имало да издржи у почетку само. У вези с тим појавило се тамо незадовољство с Републиком. 

Услед тога од обећаваног и ишчекиваног покрета у Северној Арбанији и у Црној Гори, којим би се отклонила непосредна опасност од которског краја и омогућило даље чишћење Боке од Турака, није било ни помена. Заузеће Рисна, после кога се стало са сваким радом с млетачке стране у том крају, по замaшности својој није било догађаја који је могао утицати на околна племена да се тако лако предаду Републици, која не показује довољно моћи да их заштити од Турака. Тако исто узалудни су били и млетачки покушаји да се преко католичких агената придобију представници православља у Црној Гори, прво на унију с католичком црквом, а потом уз Републику¹⁷). Јер су Турци са знали за рад на томе па су предузели тако оштре мере против присталица тог покрета, да је црногорски митрополит Висарион морао потражити спаса у Маинама код Млечића¹⁸). Суседни пак заповедници турски, кивни на Млечиће, још више учесташе с нападима на млетачки део Боке. Услед тога опасност за Котор била је све већа, а 1654 год. херцеговачки санџак постао је толико опасан за Републику у том крају¹⁹). да је млетачка влада одмах прихватила предлог једног свог повереника из Црне Горе да се тај санџак уклони с овог света отровом.²⁰) 

У таквим приликама појава Џафер-аге Тујковића у крају суседном Котору није била нимало пријатна млетачкој влади.

 За његов долазак тамо сазнао је которски провидур преко својих повереника и о томе известио је главног провидура у Задру и владу у Млецима. Има колико да су личности херцеговачкога санџака, од стране Млечића осуђенога на смрт, и Скадарскога паше Јусуфбеговића - Бушатлије бацале у засенак ову споредну личност, ипак млетачке власти нису могле пренебрећи појаву потурице из Грбља у оним странама, човека који је раније био њихов, а сада служи непријатељу. Већ по томе што је још увек рат између Републике и Порте, што ранији капетан у млетачкој војсци Војин, долази сада у онај крај као Џафер - ага да служи интересима султановим, и ни на који начин не тражи да дође у везу с републичиним представницима, међутим непрестано је у покрету између Скадарског паше и херцеговачког санџака, и нешто мути код Грбљана и код суседних општина придобијених за Републику у току рата - његов долазак у оне стране био је сумњив, не пријатељски за Млечиће. Затим се све видније оцртава његова улога посредника и саветника код те двојице, паша. Па се дознаје и за његову намеру да Грбаљ и општине у Боци у току рата придобијене за Peпублику поврати под султанову власт и да стом намером тражи додира с Грбљанима, и у првом реду са својим родственицима. Све то значило је за Млечиће да се ради на уклањању те, за њих драгоцене, бране турском надирању и довођењу Турака под сам Котор. Зато тамошње млетачке власти, са знањем своје владе, предузимају мере, којима ће опоменути Џафер-агу да се зна за његов рад, али и да се Грбљанима стави до знања да Република неће допустити да ствари иду нежељеним током. При томе се почело са породицом и с најближом родбином Војиновом: његову синовцу Јову, капетану над четом најамника на наоружаним баркама, одузета је команда и интерниран је у Верону; Војинова жена Катарина одведена је прво из Грбља у Задар, одакле ће потом и она бити интернирана у Верону; Војинов верни слуга Раде, корсем због неке кривице, бачен је у тамницу у Котору: a Војинова јединица Камила, удата за Јова Мачића из Грбља, остављена је неко време на огњишту, па је потом доведена у Котор, где се мотрило и на њу и на њена мужа - и ако оданога млетачкој ствари - као и на остале Војинове сроднике. У исто време још се пажљивије мотрило на Џафер-агу и на његов рад преко поузданих људи, који су га у стопу пратили на турској територији.²¹)! 

Извештаји, које су имале млетачке власти о намерама Џафер-аге, одговарали су стварности. 

Он је био дошао тамо по наредби из Цариграда да, као познавалац тамошњих прилика и с јаким родбинским везама, буде на руци оној двојици паша. Али је дошао и зато што га је тамо вукло срце. И кад је радио на придобијању Грбљана да се врате под султанову власт, он се при томе више руководио интересима свог родног места него као непријатељ Републике, коју је верно служио и због ње допао турског сужањства, а она није ништа урадила да га се ослободи. Грбаљ, на самој међи према Турцима и недовољно помогнут од Млечића, био је изложен честим упадима пљачкаша. Од стране Турака, ти су напади имали више карактер освете према Грбљанима, што су напустили поданство турско па отишли под млетачко, него пљачке. Грбљани су због тога често пљачкани и паљени, а број душа им се све више смањивао, које у борби с непријатељем, које одвођењем у сужањство. Та њихова невоља тешко је падала Џафер-аги, мада је био променио вером и у место дужду служио сад султану, па је рачунао да ће се Грбљанима олакшати положај, ако се поврате под султанову власт, јер тада неће бити изложени освети турској. а од Млечића, који ни иначе ништа не предузимају на тој страни, да неће бити ни опасности ни штете за њих. А још више се бојао да Турци не остваре своју претњу: да нападну на недовољно заштићене Грбљане, па да их похватају и преселе негде на другу страну, а у Грбљу да населе немирне Клименте²²) или које друго брђанско племе. Зато Џафер-ага није крио ту своју намеру, па ни од млетачких повереника, који су му долазили под видом оданих пријатеља. Он их је шта више уверавао да тим чини услугу Републици, јер ће тада престати упади турски на њену територију у Боци, који су дотад вршени поглавито из освете према одметнутим општинама, па су због тога страдале и друге, и предочавао им је нове и теже незгоде, које ће Република имати кад Турци становнике Грбља замене пљачкашима. 

Половином јуна, Џафер-ага посла збору грбаљском и главарима једно писмо скадарског паше. Мехмеда Јусуфбеговића и једно своје. Пашино писмо било је упућено Џаферову рођаку, капетану Мартину Тујковићу, и осталим главарима с позивом, да му дођу и да се покоре султану, што ако не учине да ће се кајати; а ако ће доћи, давао им је поштену реч и веру да им се неће десити ништа рђаво, и у том случају нека му дођу с челебијама и с капетаном Џафером. А Џафер-ага, у писму упућеном збору, главарима и свему народу од стране своје и чауша Рамадановића, писао им је о свом сужањству, које му је било тешко, али му је тежа била брига о њиховим животима. Он се радује што су му услишане молбе Богу да се ослободи сужањства; сад је слободан и јавља им да је из Цариграда донео царско писмо, којим се опраштају кривице свима дотле учињене, па их позива да дођу честитоме паши, а он ће их помоћи што може више и измирити, те да живе на миру у својим домовима и на својим имањима. Позива их да дођу и даје им веру да ће се вратити здрави како буду дошли, али, ако не дођу, нека им је грех на душу, јер тако неће остати тамо где су. 

На писмо пак једног пријатеља свог, кога је Которанин Виченцо Болица (Грбичић) био ангажовао да ступи у везу и преписку с њим, да би се сазнало за његове праве намере са доласком у оне стране, и нарочито у питању Грбља, Џафер-ага одговорио му је да је примио његово писмо и да је поводом њега разговарао с неколицином пријатеља о стварима које могу или не могу бити, па му шаље одговор по поверљивом лицу, за које га моли да не мисли да је дошло као ухода. Џафер му поручује нека Млечићи „врате јаднике [Грбљане] како су од старине били, да се њихови потомци не би бунили против вас, наших непријатеља на вашој крајини и ваших градова, јер тако нам вере Божје и наше, ако не повратите та лица, навући ћете на вас велики гнев и муку, и на ваше градове, од ваших непријатеља, а од њих [Грбљана] и иначе немате никакве користи него само зло; вратите их па да будете на миру од ваших непријатеља, и ваша међа и ваши градови. Овај вам човек не мисли никакво зло, ако га ви на то не упутите и ако не вратите та лица“. 

Mа колико била разумљива тежња Џафер-аге Тујковића с Грбљем, који види тешко стање свог родног места, пљачканог, паљеног и уништаваног од Турака, који жели да га спасе тога, кад већ Република није у стању да га заштити, и који се боји да једног дана види и своје родственике и све Грбљане расељене и разјурене, а на њихово место доведен сасвим туђ свет — њено остварење у оно доба представљало је опасност за Републику и за онај крај. Према таквој тежњи, па потицала она од кога било, и на чијем се остварењу ради, млетачка влада није могла бити равнодушна. Напротив, она ју је морала онемогућити. Како је, Међутим, Џафер-ага творац те идеје и он ради на њену остварењу, то је у очима Млечића опасност била оличена у њему. Да се, дакле, онемогући њено остварење, према тадашњим приликама једини пут је био уклонити њега. За то су раније мере биле и сувише недовољне, само опомена Џафер-аги, једна слаба уцена, да би био на миру и окануо се тог посла. Међутим, кад је он прешао преко тога и наставио рад у истом правцу, ствар је захтевала одлучнијих мера. 

Зна се чему је прибегавала млетачка влада у сличним приликама: уклањању свог противника с овог света на ма који начин. И овом приликом она се била решила на то, али се појавио предлог. којим би се постигао исти крајњи резултат, а да се не употребе крајња средства, да се смрћу овог противника не изазову друге недаће за Републику. Предлог је потекао од неког Јова из Црне Горе, личности која се, тако без презимена, спомиње у Млетачким документима тог времена²³), која код Млечића ужива особито поверење, уплетена је у најтајније послове, служи им као носилац најповерљивијих порука и аката између главног провидура далматинског и владе у Млецима, и у првом реду Државних Инквизитора. И овом приликом, у мају и у првој половини јуна Јово Црногорац био је с поверљивом мисијом у Млецима и тамо је Државним Инквизиторима предложио да се опасност од Џафер-агина рада отклони на тај начин, што ће се овај придобити да напусти Турке, да пређе на млетачку страну и да се поврати у стару веру, јер ће рад на томе и опасност у вези с њим аутоматски престати, чим не буде Џафер-аге с оне стране међе. Јово је морао бити врло убедљив са својим разлозима, кад су Државни инквизитори, и сувише опрезни у проучавању сваког предлога, а још опрезнији при одлучивању, и поред раније одлуке, прихватили његов предлог. Јер, кад се Јово враћао у Далмацију, наређено му је да се о томе договори са главним провидуром у Задру. Ђан-Антонијем Зеном и да приступе остварењу предлога, док ће одлука Инквизитора стићи накнадно у Задар.

Одмах по доласку у Задар. Јово је саопштио провидуру Зену одлуку Државних Инквизитора: да се на сваки начин придобије Џафер-ага на млетачку страну. Провидур Зен пак, без околишења, прихватио је ту поруку из Млетака, па и не чекајући писмену наредбу Државних Инквизитора склопио је с Јовом план о поступку. По жељи Јововој, провидур Зен упутио га је изванредном провидуру у Котору, Приули, с нарочитим препорукама и дао му пасош и веровно писмо за капетана Војина да може слободно доћи у Далмацију и с вером да му се неће догодити ништа рђаво. Затим је провидур Зен наговорио Војинову жену Катарину, која се тада десила у Задру, на пролазу у Млетке и у Верону, да од своје стране напише писмо свом мужу и да утиче на њ нека пређе Млечићима, и то писмо предао је Јову, да га понесе у Котор и одатле га достави Џафер-аги. Али је у исто време наредио Јову, да мимо онога што ће радити которски провидур, сам покуша да дође у додир са Џафер-агом, и на тражење овога дао му је у помоћ капетана с наоружаних барака Михаила Стражу, рођака и пријатеља Џафер-агина. 

Рачунајући на поузданост и на умешност овлашћених преговорача, провидур Зен очекивао је успех, али је још више полагао на Катаринино писмо мужу. „Предраги мужу - писала му је Катарина. У току шест година твога сужањства нисам имала никакве незгоде од г. г. представника Републике, шта више поклањали су ми сву пажњу; али, од како сте преврнули вером према Богу и дужду, почела сам имати незгода: одведена сам из дома, овде сам већ прилично времена и вечерас, по наредби пресветлог г. ђенерала, имам да се кренем у Млетке. Њ. Ексцеленција позвала ме је преда се и с много добродушности разговарала је са мном како ћете приласком светој вери добити опроштај од Бога а дужд вас примити са свим милосрђем у милост и учинити вам свако добро, како ми је то речима обећала Ексцеленција, која показује много готовости да вас утеши и жали вас у таквом стању. Ако би хтели доћи овамо, као што вас молим, могли би преко Котора, Дубровника! или Макарске, јер ћете у овим местима бити примљени и с вама ће се добро поступати; не оклевајте, тако вам љубави Божје, да, ако и даље будете одсутни, не одведу из дома и нашу драгу Камилу.²⁴) Зато вас са сузама молим да не изневерите од толико времена дату ми веру, и да не допустите да проводим тежак живот у туђој земљи са ваше кривице. Не гледајте на турска обећања него на углед свој и целе куће, јер за службу дужду млетачком биће готова плаћа и нећете бити без части, а у колико будете рђаво радили, биће срам не само ваш него и све ваше крви: Поздрављам вас и срдачно грлим молећи вас да нас не напуштате, мене, Камилу и Јована, синовца вашега“.

 Црногорац Јово с писмима и упуствима отишао је у Котор и тамо је преговарао с изванредним провидуром Приули. За то време сазнало се да је Џафер-ага у Скадру код паше Јусуфбеговића и да на овога Џафер кобно утиче против Републике. Стога је требало похитати с изашиљањем повереника с писмима и порукама. За ту сврху узет је кнез Вуксан Милин с Цетиња. 

Милин је стигао у Скадар у четвртак, 21 јула. Тамо је нашао Џафер-агу и кришом му додао писма. Ну, немајући тамо поверљива човека, који би му их прочитао, Џафер-ага, а с њим и Милин, сутрадан дође у Жабљак, где нађе калуђера Ананија, исто тако поверљива човека млетачкога,²⁵) који му их прочита. Одатле се сва тројица упуте на Цетиње, где Ананије састави одговор которском провидуру, који буде послат по једном младићу из Љуботина, да га носи у Котор, а Џафер-ага остане с Милиним у преговорима на Цетињу. Пошто је провидуру Приули потврдио пријем његова писма, Џафер-ага изјави да није време за преговоре, јер има да иде у Цариград, откуда ће се вратити тек на пролеће, па ће се тада уредити ствар по вољи Божјој. Међутим поручио му је нека стави до знања где је потребно, да му пада тешко све што је употребљено против њега, јер је допао беде, борећи се под млетачком заставом и за одбрану Млетачке међе, и у невољи није могао учинити друкчије него што је учинио. Још јаче му је пребацио што су му одaгнали породицу с огњишта, уместо што би се надао да га издалека дочекују, с поклоном, кад није човек који пљује на њихов хлеб и со него тежи да измири своје јадне Грбљане паљене, робљене и уништаване, који не могу тако остати и даље. Зато нека се не љути на њих, јер ако Бог дадне да их измири, биће на миру и они и остала млетачка граница. Најзад је замолио Приула да му пошље кћер на Цетиње, да се разговори с њом, уверавајући да ће он бити пет пута кориснији Републици отуда него да је код њих.

Тог истог дана, 25 јула, и Милин сиђе с Цетиња у Котор и на саслушању у провидурској канцеларији изјави да је извршио дате му поруке и да је са Џафер-агом разговарао у највећој тајности; да му је овај рекао како намерава ићи у Цариград и да не може бити ништа до његова повратка, а тада ће бити, како Бог хоће; да се никад не може показати незахвалним према доброчинствима, док је био у служби дужда млетачкога, коме може бити много кориснији из даљине него у близини; да ће се у Цариграду и на сваком другом месту показати пријатељ млетачких интереса, па се чак понудио, кад пође у Цариград, да понесе писма за млетачког баила,²⁶) и за његов двор, која ће верно испоручити и тамо се старати за свако добро прејасне Републике. 

Код толиког расположења према Републици на једној страни, на другој Џафер-ага жалио се што за све време сужањства, кога је допао, жртвујући се за Републику, није имао помоћи ни откуда, ни од ње нити с друге које стране, и што су жена му, већ у дубоким годинама, и синовац му прогнани у далеки крај. На то се жалио горко као и за опљачкане ствари, које је у своје доба био склонио у кућу доктора Николе Враћена у Котору. 

За одлазак Џафер-аге у Скадар Милин изјави да је био: да се Џафер поклони паши и преда му поклоне од херцеговачкога паше: коња и једну робињу, и нарочито да му преда заповест од стране султана, да се Грбљани врате под турску власт. Ово последње Џафер је објашњавао коришћу како за Грбљане тако и за сав онај крај, јер зато што су Грбљани отпали од султана, сав онај крај уништаван је честим упадима турским, док ако се Грбљани врате где су били, ништа стварно неће променити свој положај према Републици. Јер. тврдио је Џафер-ага да он на свету није видео горих људи од Грбљана, који не знају ни за веру ни за закон, па су и тада више од штете него од користи Републици; да од њих долази све зло на тој страни, а нема се наде да они ма кад могу послужити за грудoбpан тој крајини, исто као ни Маине и Побори, који су се такође потчинили Републици. Џафер-ага је, вели, уверен да кад се Грбљани поврате где су били, сва ће та крајина бити у миру и престаће турски упади, који су дотле вршени због њихова отпадништва, али и на штету целе те територије. За његов пак пут у Цариград Милин изјави, да је докучио из разговора с њим, да му је жена Туркиња богата, па ће гледати да тамо скупи што више новаца, па да се врати овамо с намером да се поврати у стару веру и у оданост Републици, и да много жуди да се састане са својом кћери. Исто тако да му је веома жао што крај себе нема никога коме би се могао поверити, који би му могао писати писма а он њему поверити тајне срца свога. У поверењу пак изјавио му је да је веру променио из невоље, али да му је срце увек расположено да незахвалношћу не плаћа љубав указивану му од стране Републике. 

После оног писма и оваког извештаја которски провидур Приули похитао је да јо истог дана одговори Џафер-аги: „Сужањство и остале недаће јесу плод рата за сва лица без разлике и ко их стрпљиво подноси у толико већу заслугу стиче код Бога и код свог природног господара. Корак који сте били учинили сматрам да потиче из невоље, и, кад хтеднете, биће опроштен вама, старом, исправном и радо виђеном; али при данашњем стању не треба да се чудите што вам се породица налази далеко, која ипак живи у слободи и с њом се лепо поступа у Верони, и о државном је трошку. Допустио сам вашем зету да вам доведе кћер на састанак, али ми каже да је рђава здравља.....” 

Сутрадан, 26 јула, стиже провидуру Приули друго писмо од Џафер-аге с Цетиња. Овај га је уверавао да није дошао у те стране да му чини зла. „Бог зна да није то него сам дошао за ваше добро и да вам умирим крајину, да се не крећу војске против вас и вашега града због ових Грољана. Вама се чини да су то добри пријатељи, али су они рђави, јер сте због њих имали много зла и још ћете га имати, јер извесно овако не Могу остати. Молим ваше пресветло господство да ми поврати породицу у дом и на моје имање, пошто овај јадни човек није крив ништа. Турци су дали рђав савет: да одавде уклоне Грбљане а населе Клименте, који вам неће бити добри суседи”. А на крају писма Џафер је молио провидура нека допусти да му дође кћи, ма и гола у кошуљи, само да би разговарао с њом, јер му с места на коме је може бити добар пријатељ. 

Још према првом Џаферову писму провидур Приули био је наредио да му дође Џаферова кћи с мужем, и ову, ма да је била рђава здравља, Приули је наговорио да иде на Цетање, на састанак с оцем. Одговарајући пак сада Џаферу на његово друго писмо Приули га је известно о томе и уверавао га је како је то учинио само да би му угодио. Јавио му је и да му је испунио и другу молбу: наредио је да се пусти у слободу слуга му Раде, који је био учинио неку кривицу и за кога је Џафер-ага молио у последњем писму. А да га још више одобровољи, известио га је да ће првом приликом топло писати својој влади у корист његове породице, и да моли Бога нека му се оствари жеља, мада никад не треба да сумња у добро расположење млетачке владе, која ће га богато наградити према искрености његова рада. Најзад му је поручио да су његове речи оно што му буде рекао зет му Јово и поново га је уверио о великодушности и награди од стране дужда. 

Из дотадашњих Џафер-агиних писама и вести о њему провидур Приули био је стекао уверење да се ствар повољно развија. Даље вести још више су потврдиле дотадашње о намерама и жељама и о расположењу Џафер-аге према Републици. 

Мато Вујов Шундeкoвић из Рисна, сродник Џафер-аге, међутим ухода млетачка, већ месецима прати овога, не одвајајући се од њега ни на путовањима његовим из Скадра у Херцеговину и обратно. У најбољем пријатељству са Џафер-агом и ни најмање му сумњив, Мато га узастопце прати и провидуру у Котору доставља све што би запазио и чуо. Неколике недеље пре овога, пратећи Џафера на путу по Херцеговини, Шундeкoвић се разболи, али чим је прездравео и чувши да је Џафер-ага у Скадру, упутио се к њему. Ударивши преко Цетиња затекне га тамо баш кад је код њега био млетачки посредник, Вуксан Милин. Кад је овај отишао, Шундековић оде Џаферу и почне разговор с њим о свему, па и о текућим стварима, због којих се бавио на Цетињу. У разговору с њим провео је сву ноћ између 25 и 26 јула и добар део следећега дана. Како Џафер није крио од њега на чему се ради, казао му је да је примио писма од провидура Приули и што га боли и што намерава да ради: да заузимајући се за Грбљане мисли да олакша терет Републици, да тим отклони турске упаде у Боку; жалио се на интернирање своје жене и да ће тражити да је што пре врате на огњиште; жалио се на судбину свога синовца Јована, лишена службе и интерниранога; на доктора Николу Враћена, који му је приграбио ствари остављене на чување код њега као добра пријатеља, те се с тога није могао користити својом властитошћу и откупом спасти сужањства него је у невољи морао вером преврнути. С надом да ће се све то поправити Џафер-ara изјавио је Шундeкoвићу да ће се повратити у службу Републике, мада му изгледа чудно што за све време свога сужањства није имао ама баш ни откуда помоћи за свој рад на одбрани Млетачке међе, а сад му је породица бачена тако далеко и злостављана је. Али Шундeковић, поучен од провидура Приули, умео је умирити га, и пошто је похитао у Котор да провидуру поднесе извештај, вратио се на Цетиње да прати Џафера прво у Скадар, а отуда у Херцеговину и свуда где се Џафер буде кретао, да би мотрио на његов рад и даље извештавао провидура у Котору. 

Два дана касније, 28 јула, дођоше с Цетиња у Котор Џаферова кћи Камила и муж јој, и изиђоше пред провидура. Мачић изјави да су се састали са Џафером на Цетињу, да их је овај примио врло лепо и за неколико часова што су их провели заједно с њим да је код Џафера осетио јасну намеру да се врати у млетачко поданство, али да мора прво ићи у Цариград, тамо покупити што више може новаца од своје жене Туркиње и увребати згоду да се освети за своје петогодишње сужњевање. Џафер-ага је и овом приликом, преко свога зета, молио провидура да му врате жену на огњиште; синовца му да врате на место какво је имао; да се нареди Илији Лукином да му исплати дуг, као и доктору Николи Враћену за ствари узете из ковчега, остављених у његовој кући. Уз то Мачић је саопштио провидуру да се Џафер то јутро упутио у Скадар са жаљењем што се није могао састати ни с једним од Грбљана, док се он заузима да их спасе од незгода, које се не могу избели, кад је Скадарски санџак-бег одлучно решен да на њих пошље војску, да их пљачка и пали, па ће том приликом настрадати и остала територија око Котора. И за доказ искрених намера Џаферових да ће се вратити у стару веру и у млетачку службу, Мачић је додао да се Џафер то јутро у потаји причестио. 

Тог истог дана провидуру которском стиже кратко писмо од Џафера, писано пред полазак у Скадар и у Цариград. А известио га је о пријему ранијега писма, захвалио му на показаној љубави и на ономе што жели да учини за његову породицу, и јавио му да се креће у Цариград, па, ако Бoг да те се врати, обећао је да ће се остварити обостране жеље.

На то писмо Приули је одмах одговорио својим и послао га за Џафером по Вуксану Милином молећи га да Милином, као његову поузданику, поклони пуну веру, и уверавајући га да ће његов прелаз на млетачку страну заслужити да буде награђен и стећи милост Републике, која ће знати наградити његову оданост и искрен му рад.

Которски провидvр могао је бити потпуно задовољан током преговора са Џафер-агом, његовим држањем за то време, и крајњим исходом какав се могао очекивати по повратку његову из Цариграда. Најпоузданији подаци које је могао добити о Џафер-аги и о његову раду потпуно су се подударали са садржином његових писама. Према тим пак подацима нису одступали ни они што их је главном провидуру Зену донео капетан Михаило Стража са свога састанка са Џафер-агом. И капетану Стражи Џафер-ага изјавио је да жуди да пређе на млетачку страну, само под извесним погодбама, и то: да му се одреди доживотна месечна плаћа од педесет дуката, пошто напушта годишњи приход од хиљаду и осам стотина реалa²⁷) и Порта му плаћа осморо слугу; да му се жена поврати на огњиште а синовац на положај који је имао.

Па ипак се с млетачке стране повратило на одлуку Државних Инквизитора од 1 јуна те године: да Џафер-агу Тујковића треба смакнути с овога света.

 

 

 

⁷) V. Solitro, Documenti sto vol. I. (Venezia 1844).p. 303-304. rici sull’ Istria e la Dalmazia,

 

⁸) У тексту уговора између Грбљана и провидура ово име одштампано је Marco Geordanori што је нетачно, било зато што је тако погрешно записано у том препису, било што га је погрешно прочитао издавач (р. 303).

 

⁹) Starine Jugosl. akad., књ. X стр. 21. Писмо је издао С. Љубић недатирано. Оно је из месеца јуна 1647 год., после 20 маја а пре јула, када је Ибрахим-паша напустио Босну, а на његово место, дошао Текели-паша.

 

¹º) У терминацији ђенерала Фоскола од 10 фебруара 1649.

 

¹¹) Brusoni, Op. cit. Parte I. 181-2.

 

¹²) V. Cattualdl (псевдоним prof. Oscarro di Hassek), Sultаn

Jahja dell’imperial casa ottomana etc. (Trieste, 1889), (Рип.)

р. 591.

 

¹³) Глас С. К. Академије р. LXVIII, стр. 87.

 

¹⁴) Brusoni, Op. cit., Р. І.р. 224

 

¹⁵) Ibid., I. 225-227.

 

¹⁶) У терминацији Фосколовој од 15 октобра 1649 (Pкп.).

 

¹⁷) Starine Jugost. Akad. XXV 168-172, 179-187.

 

¹⁸) Ibid., 192—193.

 

¹⁹) Valentino Lago, Memorie sulla Dalmazia, vol. I (Venezia, 1869), p. 442.

 

²⁰) V. Lamansky, Secrets d’ Etat de Venise (S. Petersbourg, 1884), p. 142-143.

 

²¹) И ово и даље излагање изведено је по подацима у нађеној руковети докумената, који ће заједно са другима сродним, по другим аферама Млетачког тровања, бити засебно објављени. Пошто ће текст свих тих докумената бити штампан у целини, нисам нашао за потребно да их у овој студији наводим ни у целини ни у одломцима. Заинтересовани људи од науке наћи ће их тамо у потпуности.

 

²²) Није без интереса чињеница да се још онда мислило на пресељавање Климената. Четрдесет и пет година касније то је извео скадарски паша Ходаверди Махмуд-беговић преселивши их на Пештер у Санџаку, одакле се половина, после седам година, повратила на старо станиште, док је друга остала на Пештеру (В. у мојој књизи О Арнаутима у Сшарој Србији и Санџакy, 82-87). Ови у брдима продужили су свој стари рад, а за време турско-аустриског рата 1737-1739 год., заједно с Кучима, Пиперима, Белопавлићима и др. дигли су се у помоћ Аустријанцима и кренули ка Нишу, (у депеши главног провидура далматинског Кверини Сенату од 24 авг. 1744. Ркп.), за све време рата водили су борбу са скадарским пашом и тек их 1740 год. скадарски паша Махмуд-беговић савлада. Клименте, остављени сами себи и заморени у тој борби, изјавише да су на расположењу султану, па нека с њима ради што хоће и нека их пресељава камо му је воља (О Арнаутима у Ст. Србији и Санџакy, стр. 60). Следећих година Турци су озбиљно мислили о томе и 1744 год. смерали су да их преселе у македонску равницу између Сереза и Солуна (У деп. гл. пров. Кверини од 24 авг. 1744)

 

²³) У актима Држав. Инквизитора из 1654, који се односе на тровање херцеговачког паше зове се Zuanne de Montenegro (V. Lamansky, Op cit. 142-143), а у овој руковети - Giovo da Montenegro; само у - једном писму которског про видура стоји Giuovo da Gilubotina.

 

²⁴) Која је дотад, заједно с мужем, била доведена у Котор и ту била на присмотри.

 

²⁵) Кнез Вуксан Милин каже у свом саслушању у Котору  за овог калуђера Ананија да је био млетачки поверљив човек. Један пак калуђер српски с таквим именом спомиње се у оној горе наведеној терминацији глав. пров. далматинског Леонарда Фоскола, којом је 15 октобра 1649 год. одредио плаће херцеговачким главарима. Да то није једна иста личност? Јер су оба лица Млетачки повереници.

 

²⁶) Тако стоји у том саслушању: међутим тада није било млетачког баила (посланика) у Цариграду. Млетачки баило Ђовани Соранцо, кад је 1644 год. настао Кандијски Рат без објаве од стране Турака, био је бачен у тамницу, и 1650 пуштен у слободу, а у Цариграду је остао, као отправник послова, секре тар Баларино, који се и спомиње даље у једном писму из ове руковети. Баларино је та мо остао до 1666, а за њим су се до год. 1672, када је за баила отишао Ђакомо Квирини, изређали секретари Падавин, Капело, Кавали и Ђаварина.

 

²⁷) Реал је тада стајао према дукату као 1 : 25.