Црна Гора и Скендерија
Заклете крвнике Црногораца особито у потоње вријеме
наједанпут видимо како са највећим повјерењем приступају Црној Гори, и то не
под оним видом повјерења, којим се обично одликује обновљено пријатељство
између раније завађених различитих раса, већ под видом много јачим, много
својнијим, то јест под видом правог братског племског повјерења са којим само
завађена браћа могу једни другом да приступе. Ту су јачи осјећаји који онда
владају, те их и нагоне на такав поступак, што се обично и јавља пред великом
несрећом и пропашћу која једном од браће пријети, те поред свега међусобног
дотадашњег иједа, брат брату лети нијем у загрљај и свако се међусобно зло
заборавља. Браћа опет постају браћа, и један за другога дају своју крв!
Исте су прилике сад побудиле и осјећаје однарођене
наше браће, наше оближње граничаре Арбанасе и Арнауте, међу којима је владала
како туђа, тако и турска јака пропаганда, богато потпомагана и увијек наперена
против Црне Горе.
Ови се Скендерци и Старосрбијанци, које туђинци по
наметнутом им имену називају „Арбанаси“ и „Арнуати“ не повукоше за масним
срeствима туђе пропаганде, које су до скора гризли, не обратише се за помоћ у
својој невољи њеним силнијим и богатијим представницима, већ ускочише код сиромашних
Црногораца, својих највећих крвника, што мора да изазива чуђење код свакога,
који главни узрок не познаје.
Ово нијесу Арбанаси из Арбаније, која се простире
од ушћа ријеке Мате до краљевине Грчке, а међу Црним Дримом и Јадранским и
Јонским морем, подјељеном ријеком Шкумбом на горњу и доњу Арбанију, гдје у
првој живе Тоске а у другој Геге, него су ово потомци највећим дијелом српског
племена из Скендерије (старе Зете) и Старе Србије (Рашке).
Наша стара Зета (Превала) простирала се од сјевера
к југу са Острошких Греда до ушћа ријеке Мате, а од истока к западу од вијенца
Вељијех Планина до Јадранског Мора.
Источна граница Зете почињала је са планине Јаворја
па вијенцем брда к југу, како вода ваља к Тари и Морачи, до на Рашко Гувно
између ријеке Лијеве и Веруше, одакле је обрћала на Ком и даље врховима Вељијех
Планина (Проклетије), слазећи између садањијех Шаља, Скадарске и Ђаковачке
.......
на ријеку Дрим. Даље се настављала Дримом и Црним
Дримом до између Радомира и Дибре. Ово је била граница Зете са Рашком.
Од мјеста, гдје је граница пресијецала Црни Дрим,
прелазила је к западу између Дукађина и Доње Арбаније, т. ј., између садањих
Миридита и Гега до на ушће ријеке Мате. Ово је била јужна граница Зете.
Сјеверо-западна граница Зете, почињући опет са
Јаворја, настављала се у југо-западном правцу како вода разлива к Морачи,
врховима изнад Роваца, затим на Прекорницу, Острошке Греде, Пусти Лисац и
Дрошкорицу, одакле је слазила на залив рисански, и даље, заливом на Јадранско
Море. Ово је била међа међу Зетом и Херцеговином.
Од запада дужину Зете је купало Јадранско Море,
изузимајући Котор и Пераст са которским заливом, који су по највише били
самоуправни, а по некад припадали јаким сусједним државама.
У залактици, коју према сјеверу гради ријека Дрим, постојала
је државица Дукађин, простирући се к југу до Гега и ушћа Мате, у којој око
средине петнаестога вијека, на њеној сјеверној страни владаше наш гласовити
Лека Дукађинац. Престоница му бијаше град Дајна (Дањ) на брду истог имена, а
близу растока Дрима.
Лека Захарин Дукађинац погинуо је год. 1445. Убио
га је Никола син Павла Дукађинца (у Каванели поред Дрима) ради вјеренице Јерине,
јединице шћере Ђорђа Душмана.¹) Боса, мајка Леке Дукађинца. уступила је исте
године Млетачкој влади државицу свог сина, престоницу Дањ, Сати и Чернагору.
На јужној страни Дукађина владаше Павле Дукађинац
са престоницом у Орошу (Урошу) - Ограшу.
Она лијепа равница у приморју међу Матом и Дримом и
то сјеверна страна зове се Задрима а јужна Мизија око Љеша²) равница међу
Дримом и Бојаном - „Бријег Бојана“, а даље, јужно према ушћу Бојане до мора —
Велипоље. ³)
Име Дукађин наши општи непријатељи распростиру,
пропагишући то кроз народ Доње Зете и Старе Србије, до граница до којих се
раширио скипетарски језик, те сав тај народ називају Дукађинцима, а напротив
историја већ граничи Дукађин и Задриму заједно међу Дримом и Доњом Арбанијом
која је јужно од р. Мате. Што се тиче саме Арбаније, она се вазда звала тијем
именом на сјеверу до Дукађина а Дукађин никад.
¹) Из тог доба поникла је у српском народу она
пјесма „Сестра Леке Капетана.” Р. П.
²) Проф. Н. Вулић: Историја Скендербегова стр. 120.
121, 123. — Biemi G. Ist. 101. - Hopf стр. 534.
³) Још живи успомена у Цр. Гори по предању од
нашијех предака за Павла Дукађинца, да је био велики јунак, те је као успомена
на њега остао обичај у потомству, кад неки добар јунак приступи своме друштву и
назове му Бога, друштво би му отпоздравило са “добро доша, Ограшићу Павле“.
У пјесмама, које су поникле из српскога народа,
слави народ своје великане и јунаке као: Борђа Кастриота Скендербега, Јована
Хумског прозваног од Мађара Хуњади Јанош а код Срба Јанко Сибињанин и Краља
Матијаша (сина Јована Хумског).
Они су остали српскoмe народу његови великани, што
се у потоње вријеме чисто и обистинило, да су од двију славних српских
породица.
Тако српски народ слави Леку Дукађинца и Павла Дукађинца
за своје јунаке. Напротив војводу Моза Мусакија, најбољег албанског јунака, не
узима за свог јунака и осуђујући
га као
издајника Скендербегова,
износи га
у пјесми
као Турчина
Мусу Кесеџију.
***
Нашу стару Зету населио је српски народ кад се
доселио на Балканско Полуострво. У њој су становали стари народи, међу којима
је било и Арбанаса, као што нека мјеста и данас свједоче, но убрзо су ове
народе старе Зете надвладали Срби и потчињели, а без сумње и многе отјерали,
исто као и у Старој Србији.
Први српски краљеви постали су у Зети, а прва
српска престоница била је Скадар на Бојани. Од српских владара га је отимала
византиска царевина, а они преотимали од ње.
Зета је колијевка Неманића, а Скадар је васпитач нашљедника
Дома Неманића. Међу Скадранима живи и данас много успомена на Цара Душана као
српског престолонашљедника.
Зета се дијелила на Горњу и Доњу Зету. Дукља,
затијем Подгорица са својом околином сачињавала је Горњу Зету, а Скадар с
околином Доњу Зету.
Властела зетска, којој су вођ била властела
Скадарска, имала су велику моћ у самосталној српској држави.
По смрти Цара Душана завлада Скадром Балша I, који
око године 1360. умре, а његови синови Страшимир (Страцимир). Ђурађ и Балша,
прозвани Балшићи, рашире границе своје државе, заузму Горњу Зету и тако
завладају цијелом Зетом¹).
На молбу републике дубровачке, да Балшићи опросте
дубровачким трговцима царину, коју су били поставили на Дању, исти ову молбу
приме и даду Дубровчанима своју повељу 17. јуна 1368. год., писану ниже широког
брода у Бешу, која се завршује овако: “къд се диже Страцимир и Гюргъ и паде на
Мати къди идѣху
на Карла.²)
Године 1373. умре Страшимир Балшић и остави након
себе сина Ђурђа. Послије смрти Страшимирове, Ђурађ Балшић I на позив властеле
дубровачке, пође у Дубровник, потврди пријатељства с њима и учини уговор,
потврђујући прве уговоре од 30. новембра 1373. год. за себе, за Балшу ІІ. и за
младог синовца Ђурђа, да им неће бити царина, која није била за цара Стефана.³)
¹) Ист. Црне Горе Д. Милаковића стр. 30. — Mavro
Orbini стр. 286. 287.
²) Ист. Црне Горе Д. Милаковића стр. 31. - Српски споменици
страна 78.
³) Ист. Црне Горе Д. Милаковића стр. 34. - Срп.
Споменица стр. 78, 79,
Године 1379. умре Ђурађ І. у Скадру, те остане сам
за господара зетског Балша ІІ. Он је дао Дубровчанима повељу писану у Ратцу 20.
новембра 1380. год., да плаћају царину по првоме обичају по 2 динара, а на Дању
и на Кривој Ријеци да плаћају као што су плаћали за живота његова брата Ђурђа.¹)
Године 1383. Балша II. завлада Драчом²). а године
1385. нападне турска војска на Балшине земље на граници према Берату. Он похита
из Драча са мало спремне своје војске у сусрет турској војсци (са 1000 коњаника
противу турских 5000), коју сусретне у саурској равници код ријеке Војуше, гдје
се отвори жестоки бој, те Балша изгуби битку и погине.³)
Овај Балша ІІ. испред смрти исте године био је
учинио уговор са Дубровчанима у Тузима 24. априла, потврђујући са њима прве
уговоре. Исти почиње: “Я Балша милости Божјомъ дука драчки и още.⁴)
¹) Ист. Црне Горе Д. Милаковића стр. 36. - Срп.
Споменица стр. 85.
²) Ист. Црне Горе Д. Милаковића стр. 36. - Mavro
Orbini стр. 292.
³) Ист. Црне Горе Д. Милаковића стр. 37. - Mavro
Orbini стр. 292, 293.
⁴) Ист. Црне Горе Д. Милаковића стр. 38. - Српски
споменици стр. 87.
Послије смрти Балше II. постане господарем Зете
Ђурађ II. Страшимиров Балшић. По примјеру предака и он је дао повељу
Дубровчанима писану под Скадром 27. јануара 1386., којом им потврђује повељу господе
српске, свог оца Страшимира и стричева Ђурђа и Балше, те да плаћају царину као
што су плаћали за вријеме Цара Стефана. У тој повељи он себи назива: Аз въ
Христа Бога благовѣрни
и самодръжавни
господин Гюргъ
всои Зетской
и поморской
земљи.¹)
Исте 1386. год. турска војска преко Арбаније
нападне на државу Ђурђа Балшића, те оплијени цијелу Зету (нашега Бана
Страхинића). ²)
¹) Ист. Црне Горе Д. Милаковића стр. 38, 39. -
Српски споменици стр. 88, 89.
²) Историја Црне Горе Д. Милаковића страна 39. -
Mavro Orbini стр. 398. - Ami Bone, La Turquie d'Europe Paris, 1840, г. IV. p.
416.
Ђурађ је био зет Цара Лазара, те је због горњег
догађаја поникла она народна пјесма „Страхинић Бан“. Стихови га у пјесми износе
како је зет Цара Лазара:
„На далеко мислим путовати
„На далеко у б’јела Крушевца!
„Тазбина ме та жељкује моја
„Те ј од скора царство постануло.
У овој пјесми га жестоко кори мајка (отаџбина), што
је оставио државу да му је турска војска прегази и оплијени, но као да га и
заклања да је био у то вријеме у тазбини.
Ђурђе је тијем догађајем принуђен био да уступи
турској војсци Костур и Берат, коју је повратио са великом својом штетом.
Бурађ Балшић II. учинио је трговински уговор са
млетачком владом преко њиног консула у Улцињу 28. фебруара 1388. год., у коме
се каже да је слободно трговати млетачким трговцима по његовој земљи до Дања.
Овај уговор написан Млетачким нарјечјем, а потписан српски: Я господинь Гюргъ
рекохъ написати овуи књигу.¹)
Кад је год. 1387. Цар Лазар разбио војску султана
Мурата код Плочника, Леунклавије по турским изворима приписује ову српску
побједу, бившем у то доба над Скадром и над свом оном страном господару Ђурђу
Кастриоту прозваном Скендербегу. дједу пошљедњег Ђурђа Кастриота. Но у оно
вријеме није био Ђурђе Кастриота у оне стране, већ је онда био Ђурђе Балшић,
Господар од Скадра и околних страна, те ће бити да је он притекао у помоћ своме
тасту српскоме Цару Лазару, противу турског напада.²)
¹) Историја Црне Горе д. Милаковић, стр. 39. - Акт
у архиви млетачкој, препис у архиви цетињској
²) ст. 1рне Горе Д. Милакови, стр. 40. - J. Pash
истор. словенских нар. ч. Ill. стр. 41, 45.
Без сумње је данас утврђено, да је Бурађ Балшић
Страцимировић - наш Бан Страхинић. Он је био на скупу српске војске на Косову
пољу уз Цара Лазара, и у боју косовском 15. јуна 1389. год. (по турским
изворима и овдје стоји Ђурђе Кастриотић) управљао десним крилом војске Цара
Лазара.
Послије пропасти српске војске на Косову исте 1389.
год., градови Бурђа Балшића, Драч и Љеш, а без сумње и Дривост, предају се
млетачкој држави од турског страха, као јединој онда моћној да се одупре
турској сили.¹)
Године 1394. Бурађ Балшић, у намјери да за себе
задобије помоћ Млетачке владе, уступи своју престоницу Скадар у замјену за
Дривост, а да му Млетачка влада плаћа годишње 1000 дуката²), те за нову своју
престолницу одреди Улцињ.
Ђурађ Балшић II., преселио се у вјечност 1405.
год., и наслиједи га његов син Господар Зете Балша ІІІ. Балшић.
Скадрани, мрзећи на туђина, новог господара,
предаду одмах Скадар Балши ІІІ. но млетачка влада исте године пошље своју флоту
са јаком војском, и освоји Балши све градове у Доњој Зети и приморју.³) Наскоро
затим појави се Балша у Доњој Зети, коме околине Скадра и Улциња одмах
приступе, а Млетачка влада пошље војску противу Балше, коју овај потуче до
ноге.⁴) Млетачка влада продужи и даље рат са Балшом, али без успjеха, те буде
принуђена г. 1412. у мјесецу новембру, да преко војводе Сандаља Хранића моли
Балшу за мир. Овај пристане и учине уговор у ком титулише Балшу IIl: “Великоможном
Господину Балши Страцимировићу, сину покојнога Господина Ђурђа Страшимировића
од Балшића, Господину Зетском и проч”.
¹) Историја Црне Горе д. Милаковића, стр. 43. -
Laugier T. V. р. 94. 95.
²) Историја Црне Горе Д. Милаковића, стр. 43. —
Mavro obini стр. 204. — Laugier T. V. р. 95. -
³) Историја Црне Горе Д. Милаковића, Vertizsoti
Fatti стр. 294.
⁴) Историја Ц. Горе П. Милаковића стр. 44. M. Orbini стр. 291. - Laugier T. V. p. 262, 263. -
У уговору се установи да за млетачку државу остане
само Скадар, а они да плаћају Балши као што су плаћали његовом оцу Ђурђу.¹)
Балша III. позове из Италије код себе Стефана
Црнојевића свог рођака по женској крви, те по његову наговору 1419. године
удари на Скадар и освоји га од Млечића, ког више не могоше од њега повратити ни
са помоћу коју су добили од турске царевинe (8000 војника.²)
Године 1421. Балша III остави Стефана Црнојевића у
Зети мјесто себе, а он пође код ујака, српског деспота Стевана Гребљановића у
Биоград, гдје умре од грознице исте године.
Чим Стефан чује за смрт Балшину, остави Зету, па се
врати у Италију. Млетачка влада на овај глас, на мах нападне с војском на Доњу
Зету и освоји све градове у њој.³)
¹) Ист. Црне Горе Д. Милаковић стр. 43-4. - Mavro
Orbini стр. 291. - Laugier T. v. p. 262, 263.
²) Историја Црне Горе Д. Милаковић стр. 45. - Mavro
Orbini страна 294. — Laugier T. V. p. 413, 414.
³) Историја Црне Горе Д. Милаковић стр. 46. - Mavro
Orbini страна 295. — Laugier T. V. р. 431 432.
Деспот Стеван Гребљановић као претендент на Балшине
земље пошаље војску у Зету, која освоји све градове и њихове околине од
Млечића, те овијема само остану Скадар, Улцињ и Будва без околине.
Године 1422. поново Стеван пошаље војску на Скадар,
но без успјеха, што понови мјесеца маја идуће године, стављајући на чело војсци
свога сестрића Ђурђа Бранковића, али ни њему не испаде за руком да га освоји.¹)
Године 1425. деспот Стефан уступи Зету Ђурђу
Бранковићу, с којим идуће 1426. године Млетачка влада утврди мир с тијем, да му
плаћа за Скадар по хиљаду дуката годишње. Исте године у августу мјесецу! Бурађ
Бранковић дође са својом породицом у Зету, гдје нађе Стефана Црнојевића, којега
је нека властела зетска позвала била да га поставе за Господара над Зетом.
Ђурађ Бранковић, држећи се у добром пријатељству са властелом дубровачком, на
молбу исте пође с породицом у Дубровник, а мјесто себе остави у Зети Стефана
Црнојевића са заштитним писмом (salvacondotto).
Из Дубровника се Ђурађ поврати, те искрцавши се
више Улциња, пође у Србију.²)
¹) Историја Црне Горел. Милаковић стр. 47. – Mavro Orbini
стр. 294, 295.
²) Ист. Црне Горе Д. Милаковића стр. 48. - Marvo
Orbini стр. 295 296.
Испред своје смрти, која се збила 1427. год.,
Стефан Гребљановић постави себи за нашљедника Ђурђа Бранковића, а Зећани
признаду за свог Господара Стефана Црнојевића, који за своју престоницу одреди
Жабљак.
Под господарством Стевана Црнојевића спадала је сва
Зета без градова у Доњој Зети, који су били у млетачким рукама, те је у друштву
са својим шуром Скендербегом ратовао 24 године противу силне турске војске која
је нападала на Арбанију.¹) Стефан Црнојевић био је и на састанку српских и
арбанаских кнежева, које је позвао на скуп исти Скендербег у Љешу 28. марта
1444. год., гдје су са Стефаном била његова два сина Иван и Ђорђе. На истом је
скупу био и Петар Шпан потомак Шпана Анђеловића, господар од Дривоста са
синовима Алексом, Божидаром, Вруом и Мирком.²)
¹) Ист. Црне Горе Д. Милаковић стр. 95. -
²) Ист. Скендербегова од проф. Н. Вулића стр. 121.
по Барлецију.
Стефан Црнојевић је учинио уговор са проведитором
Млетачке републике Иваном Болани у манастиру Врањини 6. сеп. 1455. год. Уговор
је написан на српском језику, а препис тог уговора на талијанском језику налази
се у архиву млетачком под овим натписом: Serie prima Documenti Vol 1. Pag. 125.
Prapi — 18. — 1455. Sеtembre 6. с. 51. t. У овом препису талијанском назива се
Стефан Црнојевић “gran voivoda Stefano Cernoy“, што на српски значи велики
војвода Стефан Црнојев. Стефан је био син Црноја Падића властелина из Горње
Зете и зет Балшића. Он се противио Господару Бурђу ІІ. Балшићу за господарство
на Горњом Зетом, са чега је и главом платио а породица му је била прогната из
Зете и пошла у Јакин (Анкону) на своја добра.
При склапању горњег уговора заступане су биле 52
општине или чете зетске, које су на исти пристале биле, али су остале још многе
општине, које нијесу хтјеле да пристану на речени уговор, јер је исти понижавао
понос и независност Зете, премда се у уговору обећавало, да ће се и оне
потписати и своје потписе послати.
Овдје износимо пријепис имена оних зетских општина,
које су се потписале на поменутом уговору, а које се још налазе на земљишту што
Турској припада, и распрострта су од дна Доње Зете, па до садањих граница Црне
Горе и то у Доњој Зети: I 1. Lixeni, 2. Cressi, у површју Дукађина, 3. Bexichi,
4. Nelmica, 5. Fiesta y Задрими. 6. Katharichy, 7. Busati, 8. Branovichi, 9.
Bachsi, 10. Luiri, између Дрима и Бојане до мора, 11. Draghigne, 12. Juaini,
13. Zpatari на Дриму спрам Диња. 14. Albanesi, у Крајини близу Скадра, 15.
Giervirhi, 16. Chechei, 17. Lubica, између Скадра и Кастрата, II. У Горњој
Зети: 1. Hoteni (Хоти). 2. Mararagusi (Матагужи). 3. Girude. 4. Curеgі (близу
Горице у Анамале), 5. Tugomiri (у Кастратима). 6. Nichuçi,
Према историји, Балшићи су владали цијелом Зетом и
дијелом Арбаније. Они су и тамо налазили већи дио свог народа уза себи, али
куда су биле границе међу Зетом и Арбанијом није означено, само се зна да
Дукађин није спадао у Арбанију и имао је своје господаре. Јесу ли господари
Дукађина зависили од Балшића, и ако су, кад су се одвојили, и то још није
познато, али је познато, да народ у Дукађину и Задрими одржава и данас потпуно
српске обичаје, а Геге до њих никако.
По забиљеженим општинама зетским на горепоменутом
уговору, види се да је Стефан Црнојевић био господар цијеле Зете, изузимајући
градове у Доњој Зети и приморју.
Пошто умре Стефан Црнојевић, 1471. постао је
господар Горње Зете Иван син Стефанов¹).
¹) Ист. Цр. Горе д. Милаковић стр. 62. ва лѣто
1471. огосподи се
надъ Зетомъ
Иванъ бегъ
Черноевичъ.
Иван Црнојевић је живио у великом пријатељству са
владом млетачком, због чега је добио диплому од дужда Млетачког Николе Марчело,
те буде записан у златну књигу као млетачки властелин, у којој се назива:
Magnificus et potens dominus Ivanus Cernojevich, dominus in partibus Xentae
superioris ac Vojvoda nоster, Што би на српском језику значило: Великодични и
моћни господин Иван Црнојевић, Господар у странама горње Зете и наш војвода.¹)
Године 1474. Султан Мехмед II. пошље велику војску
под беглербегом румелиским Сулејман пашом, која освоји сву Арбанију и нападне
на Скадар у почетку маја. Скадар је бранио Млетачки капетан Антоније Лоредан у
савезу са Иваном Црнојевићем. Зећани су жестоко нападали турску војску око
Скадра и отимали јој таин. Пошто Сулејман остави 7000 своје војске на бојишту,
одступи од Скадра у половини мieсеца августа. ²)
Године 1478. Султан Мехмед II. пође сам са војском
на Скадар, кога је Иван Црнојевић бранио у савезу са Млетачком републиком.
Разјарен на Ивана, Султан пошаље војску, која му нападне државу, оплијени је и
освоји столични град Жабљак.³) По смрти султана Мехмеда II. мјесеца маја 1481.
године. Иван Црнојевић нападне на Жабљак и преотме га Турској.⁴)
¹) Ист. Цр. Горе Д. Милаковића стр. 63. —
²) Ист. Црне Горе Д. Милаковића стр. 62. -
Campidoglio Veneto –
Vertirzotti, Fatti Veneti.
³) Историја Црне Горе Д. Милаковић стр. 92. -
Laugier T. III. r. 249, 252.
⁴) Историја Црне Горе Д. Милаковић стр. 63. -
Canpidoglio Veneto.
Пошто Млечићи 1479. предадоше Скадар Турцима, ови
завладаше и са свом околином. Године 1482. нападну на осамљеног Ивана
Црнојевића; поново му освоје престоницу Жабљак и сву равну Зету с њеном
околином. Тада Ивану не остаде друго, већ се збјегне са својим јунацима у љуте
кршеве, к западу Горње Зете изнад Јадранскога Мора.
Исте године Иван ограничи своју узану државицу од
југа и запада и то овако: са врх Сутoрмaнa прелазила је граница на Три Роге,
даље на Тројицу Брчело, другу Тројицу (изнад Подгори) и Снијежницу, затим преко
Куле и Ластвице слазила је у ријеку на Три Врела и Јандранско Море, одакле је
прелазила на св. Тому, Бабин Вир, на крст у сред будванског поља, па се пењала
на воду Топлиш, на Костаницу и слазила у море на Јаз. Даље је обрћала
морем око
Грбља до
Бигова, па
поред Љешевића
слазила на
Солила и
обалом до
Сланице, одакле
се преко
Брда пење
код цркве
Св. Тројице
у Чип-Ками,
даље прелазила
је на
Мокру Плочу,
Шупљи камен
и Брштанову
греду ниже Кашћела (под
тврђавом которском); затим редом у Дебели камин, Јазавчеву главицу, Шупљу
стијену, Мидину каменицу, Черни Крш, Андријину улицу, на стијену у Червену
папрат, Доње Челоподје, код Иваниша Вукова дијела, у главицу код Црквине, у дно
Лећевишта и путем који води ка Студенцу Ораховцу, а одатле у ријеку у дно
Дугога Мета гдје се завршује.
И горње границе потписују и тврде осмина властеле
которске и двојица будванске.¹)
Пошто Иван Црнојевић одреди себи за престоницу
Цетиње 1484. године, он ту огради свој двор и манастир, гдје пренесе! столицу
митрополије зетске из манастира у Крајини.²)
¹) Историја Црне Горе с. Милутиновића стр. 10—11.
Крус. на Цет. коп. у арх. Которској.
²) Историја Црне Горе Д. Милаковић стр.
65-66Летопис црногорски с. Милутиновић стр. 5. - Данас је доказано да је
митрополија зетска била у ман. у Крајини а не у Врањини.
Док је Иван Црнојевић био господар Горње Зете
граница јој је према Доњој Зети полазила са врх Велих Планина (Проклетије) низ
Суви Поток с ону страну Кастрата до Скадарског језера; даље преко Крајине
шестанске прелазаше на Каменички мост иза Мркојевића.
Ове су границе сачуване по предању до дана
данашњег, и до њих се сматра Иванбеговина т. ј. држава Иванбега Црнојевића.
Послије пада Жабљака и околних равница Горње Зете,
ужа граница Ивана Црнојевића према Турској полазила је са врх Лонца (Суторман)
на Голик, Радуш, Скадарсим Језером иза Врањине, па испред Жабљака и покрај
Горњег Блата се хватала ријеке Ситнице; даље овом ријеком и њеном притоком
Црковницом прелазила је на ријеку Сушицу и излазила на Гарач и даље врховима на
Лигунар до херцеговачке границе, а даље истом.
Иван Црнојевић прозван у народу Иванбег, умро је на
Цетињу 1490. год.¹) Послије смрти његове, син му Ђорђе владао је очином државом
до 1499. год. и даље није могао, те остави власт свјетску на Митрополита да
исти буде и Господар.²)
Државица Црнојевића
прозове се за тим — Црна Гора, а цијела Стара Зета — Скeндeриjа,
те и патријарх српски титулисаше митрополита Цетињског при посвећивању — Митрополитом
скендериским.
Кад је патријарх српски
Арсеније Црнојевић у Сечују посветио и произвео владику Данила Петровића за
митрополита у мјесецу мају 1700. год., назвао је његову епархију у синђелији: „више
имѣну
іепархиiy
глагољу
скендеринскую” и набројио у истој градове: Бар, Скадар, Улцињ, Подгорицу и Жабљак. Нo прије
градова и њихових околина помиње Црну Гору и Приморје.³)
¹) Ист. Црне Горе Д. Милаковић стр. 67. Campidoglio
Veneto.
²) Ист. Црне Горе Д. Милаковић страна 70. -
Митрополит пр. скенд. и приморски Петар I. Петровић - bегош.
³) Ист. Црне Горе с. Мулутиновић стр. 31, 32.
Исто понавља патријарх српски Атанасије Гавриловић
1750. год. 22. августа у Биограду у синђелији митрополита Василија Петровића,
синовца владике Данила): Еще же синодално потписуемъ сему митрополиту Киръ
Василию Скендерискому и Приморскому титулъ да есть и Егзархъ Стѣишаго
Өрона
Пекскаго Патријархій
Славено-серпскиia;
даље у
истој синђелији
се назива
и Владика
Сава митрополитом
скендеријским.
а и
владика Петар
I. Свети обично
се потписивао:
„Митрополит Црногорски,
скендеријски и приморски, које земље и сачињавају стару српску Зету.¹)
¹) Ист. Црне Горе с. Милутиновић стр. 79, 80.
Горњој Зети, којом је владао Господар Иван
Црнојевић, припадају још племена: Хоти, Груди, Клементи, Кастрати и Шкрељи,
која су уз данашњу границу Црне Горе. Код ових племена постоји још жива
успомена да су били са Црном Гором под Иваном Црнојевићем, а тако и Крајина
Шестанска, Мркојевићи и барска околина. (Мркојевићи са барском околином једини
су крајеви што сачуваше српски језик).
Пошто је наша стара Зета потпала под турску царевину,
народ је у њој трпио сваке муке, али је чувао српско име, вјеру и обичаје
српске.
Срби и Арбанаси су живјели у слози међу собом;
пријатељили се и измијешано били насељени, тако да су многи Арбанаси живјели у
Зети т. ј. с ову страну ријеке Мате, а многи Срби у Арбанији т. ј. с ону страну
Мате, али су им се обичаји јако разликовали. Од свију народа што потпадоше под
турску царевину, једини су били Срби који остадоше непомирљиви осветници према
новим господарима, за то српско име прими на себе печат бунтовнички и
непријатељски у очима турских власника. Турци су називали Србе: Рум, Булгар,
Влах, Арбанас, Хрват, како им се гдје свидјело, те им је тежња била да српско
име искоријене, због чега су насилно превјеривали народ српски у мухамеданство,
више него ли друге народе Балканског Полуострва, и од покољења ових нових
мухамеданаца, стварали најжешће крвнике њиховој браћи хришћанској. Срби су
највише претрпjели мука од турских власника, више но иједан народ њему
сусједни. Срби су како по осталим српским крајевима, тако и у Зети бранили како
су и колико могли свој језик, име, вјеру и обичаје српске, у чему их је највише
упућивала и кријепила српскa Патријаршија Пећска са подручним свештенством
чисто народним док је год могла, али поткопана интригама Цариградске
Патријаршије, безаконо помоћу турске владе, буде године 1766. насилно укинута,
владике Српске буду растјеране, од којих се једино силом оружја против Турака
одржа митрополит скендеријски у Црној Гори, сачувавши у исто вријеме законито
нашљедство на пећски патријаршиски пријесто до дана данашњег.
На упражњена мјеста српских владика, Цариградска
Патријаршија је поставила своје грчке епископе, од којих је српски народ више
мука поднио него ли од турских паша и бегова, што најбоље освјетљава шљедећи
примјер:
Године 1860. митрополит рашко-призренски Мелентије
прими окружницу од Васељенске Патријаршије у Цариграду, да од православног
народа из Скендерије наплати бир, а између осталих од 40.000 народа
православног из саме Задриме, гдје се не нађе ни једне православне душе.
Ето каква је била пажња Васељенске Патријаршије и
њених „светих” органа над православним српским народом у Турској царевини; ето
због чега се православни народ српски из Старе Србије и Зете разбјежа, потурчи
и полатини, добијајући за то своје превјеривање и однарођивање повластице, које
потомци ниједног другог народа у осталим крајевима турским нијесу уживали.
Остали Срби, који разријеђени сачуваше своје народне особине, остадоше и до
дана данашњег на милост и немилост својих звјерских власника као бесправна
раја. Тако је српски народ био присиљен да прими скипетарски језик мјесто свог
српског, с којим се није смио појавити нигдје у друштву сусједа, нити пријавити
код турских званичника, те исти језик завлада Скадром, његовом околином и широм
скадарских брда (Малесија, Шкодра) до ријеке Цијевне, с ове стране, који су
митрополити црногорски могли спријечити двоструки рад римске пропаганде т. ј.
превјеривање и однарођивање, којој Турци нијесу сметали из добрих својих
разлога.
Исто се тако распрострије ислам и шкипетарски
језик, у ово зло вријеме по српски народ, широм Старе Србије и пријеђе преко
Црног Дрима, те захвати Дибру и дјелове Македоније.
Како турској влади, тако и римској пропаганди у
многоме је посао однарођивања и превјеривања народа олакшао пријелаз српске
Скадарске властеле у ислам, да би сачувала своја племићска права, примајући још
шкипетарски језик мјесто свог српског.
Код свију племена у Скендерији под Турском и у
ближој Старој Србији, постоји жива успомена да су поријеклом од српског рода.
Главније породице тих племена знају којима су породицама у данашњој Црној Гори
род, као и што породице црногорске знају, одакле је која досељена од њихове
стране.
Ови Скендерци у околини Скадра и Горње Зете славе и
сад своја крсна имена и налажу српске бадњаке, и то по племенима славе своја
крсна имена: у Горњој Зети славе Хоти Јован-дан, Груди Госпођиндан; у Клименте:
Вукли и Никчи славе Госпођин-дан, Селца Никољдан прољетњи а Бога
Арханђелов-дан, Кастрати Марков-дан а Шкрељи Никољдан прољетњи, даље изнад
Скадра Шаљани славе Јован-дан зимски, Топљења Ђурђев-дан, Кирци Шћeпан-дан, Ђони
Никољ-дан прољетњи, Плани Св. Антонија, Мартури Госпођин-дан мали и т. д. што
се чак одржало у Дукађину и то: Орашани славе св. Александра, Дибрани Миридитски
св. Михаила, Фанћани св. Марка, Кушнени св. Стефана Мученика, Спаши св. Николу
и т. д.¹) Ове су се славе славиле како код римокатоличких породица тако и код
мухамеданских све до 1837. г. кад им се почне слава забрањивати из политичких
разлога.
Муслиманима је слављење крсног имена забранио јавно
Мола Камбер највећи црквени старјешина у Скадру 1853. год.
Мола Камбер имаше онда једног сина, који бијаше
позната делија у Скадру, и који му исте године, кад је забранио слављење крсних
имена, напрасно умре. Народ му је оца осуђивао, говорећи да га је постигла
казна Божја, што је забранио муслиманима да славе своја крсна имена.²)
¹) J. T. Хан: Путовање кроз поречину Дрима и
Вардара стр. 159.
²) Р. Т. П.
Римокатолицима, којих је много већи број у Скендерији него ли муслимана, свештенство није успјело да им славу забрани славити, него буду наведени само да исту славе по новом календару, што одржају и данас сви римокатолици Горње и Доње Зете до Црног Дрима и доње Арбаније (Геге). Но и многи муслимани славе своја крсна имена тачно (Мркојевићи славе јавно) и то овако: запале свијеће воштанице, па се моле уза свијећу Богу и ниховом патрону за помоћ и напредак свог дома. Ови славе крсна имена држећи се старог календара, и никад то не пропуштају.
Докле се ово слављење крсног имена простире идући
од сјевера к југу, оно јасно обиљежава међе Зете и Арбаније, но с горњим
упоредо иде и распростирање повластица, које је до сад уживао народ Старе Зете
под Турском, а народ Арбаније није никада. Њих раздваја и канун Лек Дукађински,
којег су уживали само народи Старе Зете при свему томе што је Доња Арбанији
присаједињена административно Скадру.
Име Арбаније намећу и распростиру туђинци над
старом Зетом до граница црногорских, па на жалост и наши Словени пристају на
то, без пажње братске и осјећања на братске интересе, што на против најбоље
свједоче сами становници Задриме и брђани Миридите, који стоје под епископијом
од Љеша, кад слазе преко ријеке Мате пут Кроје, Тиране и Драча, т. ј. у раван
долине ријеке Ишми говорећи: „идемо у
Арбанију“.¹)
¹) J. Г. Хан: Пуштавање кроз пореч. Дрима и Вардара
стр. 23.
Кад године 1831. дође из Русије у Црну Гору кнез
Јован Вуковић, прозван у Црној Гори “Ивановић”, код ондашњег архимандрита, а
послије митрополита и Господара Црне Горе Петра II. Петровић Његоша, да
успостави државни ред и суд у Црној Гори, што се и постиже, и кад затијем
Господар са својим савјетом установи да Црногорци дају својој влади државни
годишњи порез по кућама подијељеним у три класе, Малесија сқадарска,
Крајина шестанска
и равна
Зета изнад
Скадарског језера,
пријавише се
својевољно Господару
Црне Горе,
да му и они као и Црногорци плаћају данак. Тада они по својој жељи установе да
плаћају осијеком за двор Господарев и то: Малесија Скадарска да даје зоб,
Крајина шестанска вино, а равна Зета жито, што је трајало до 1842. и што није
прекинуто њиховом кривицом.
Ето, то је најбољи доказ да се овај народ осјећа
једно те исто са Црногорцима, и одликују се жељом за слободом, моралом, поносом
и јунаштвом, те по свијема правима, било историским, било народносним, било по
својим осјећајима душевним тражи с разлогом помоћи од Црне Горе.
Тај се дакле народ неће никад одрећи својих
душевних осјећаја, нити мисли икад пристати ни под каквом силом, нити се
повести за досадањим туђим варањем које сад и сувише добро познаје. Зато тражи
и тражиће слободу свим својим силама да се што прије избави тешког притиска
који му душу дави, са пуним убјеђењем у успјех своје завјетне мисли, и искреном
брацком љубави према Краљу и Краљевини Црној Гори.
Цетиње, 20. октобра 1910. год.
Нема коментара:
Постави коментар