Историјски списи: Уговор Владике Рада и Алипаше о Грахову

Уговор Владике Рада и Алипаше о Грахову

Граница херцеговачко-црногорска бјеше за Црну Гору најтеже питање. Сукоби су били многобројни и готово сваког дана тако, да је Гагић предлагао Владици Раду, да повуче ускоке с границе и насели их негдје у унутрашњости земље.

У љето 1842. готово да је дошло до боја. Војске су биле већ постројене једна према другој, сам Владика био је пред војском, која се улогорила на Грахову, а Али-паша био је на самој граници. Мјесто боја, заслугом Владичином, дошло је до примирја. Примирје је заказано на 10 недјеља, или тачније од 12. јула до 23. септембра, с тим, да се до тога времена лично састану Владика и Али-паша и учине прави мир. ¹)

Готово мјесец и по дана прошло је у преговорима, гдје ће бити мјесто састанка. Владика је и овдје побиједио и одређено је мјесто састанка Дубровник, према Метковићу, како је тражио Али-паша.

Владика је стигао у Дубровник 31. августа, а Али-паша 8. септембра. Сјутра дан, 9. септембра, започели су преговори и за три дана били су готови. Уговор је потписан 12. септембра. Преговорима су присуствовали окружни капетан дубровачки барон Рознер и окружни капетан которски Ивачић.

У 2. тачци уговора питање Грахова и Ускока остало је отворено, јер је Али-паша изјавио, да нема пуномоћија од порте, да се о том разговара, али се обавезује, да ће израдити код порте, да се образује једна мјешовита комисија, која ће то питање расправити. Ако Порта ово не учини до 1. јануара 1844. остаје слободно Владици и Алипаши, да се о овом питању спораумију, како за најбоље нађу.

Приближавао се 1. јануар 1844., а од Портине Комисије није било ништа. Владика ургира код Али-паше, да се донесе ријешење за Грахово и Ускоке. Али-паша пристаје и опуномоћује Осман-агу Зворничанина, а Владика свога секретара Димитрија Милаковића, да сврше овај посао. Делегати су се састали у Котору и у присуству окружног капетана Которског Ивачића 28. октобра 1843. г. потписали „сенет или трактат“ у 4 „пункта“, као анекс уговору од 1842.

Да напоменем само, да су се и Али-паша и Османага потписали турски.

¹) Први мир чињен је 20. октобра 1838. Оригинал овога уговора ја нијесам могао наћи, али се он у руском преводу налази у писму Татишчеву од 28.-Х.-1838. (CLV.)

Уговор и анекс гласе:

Дошавши у Дубровникъ како владика црногорски Петаръ Петровићъ Нѣгошъ, кавалеръ руски, тако и везиръ херцеговачки Алипаша Ризванъ-беговићь, кавалеръ турски, и саставши се предъ два чиновника цесарска (предъ господиномъ барономъ Карломъ Роснеръ цесарскіемъ окружніемъ капетаномъ и предъ господиномъ Гавриломъ Ивачићемъ, цесарскіемъ окружніемъ капетаномъ Которскіемъ) разговорите се о границама између независне области Црне Горе и пашалука херцеговачкога, нађоше за праведно и добро и међу собом утврдише:

1-о Да граница између Црне Горе и Херцеговине починюћи одь врхъ Кома Кучкога до Драгаля, остане онако исто као што є сада, то єстъ да єдна и друга страна и по сада држи и ужива оно што коя сада држи и ужива.

2-о Будући, да везир ъ херцеговачки не може безъ своє старіє власти рѣшити ништа касателно Грахова и Ускока, зато, онъ се обвезує, да ће писати Порти отоманской, да она исходатайствує єдногъ чиновника аустрискога и єднога рускога, кои ће заедно съ турскіемъ чиновникомъ доћи, да они развиде и пресуде око Грахова и Ускока, какогодъ ти чиновници о томъ учине, тако се и владика црногорски и везиръ херцеговачки обвезую послушати нихъ у свему относительно Грахова и Услока, а дотле Грахово и Ускоци и съ ньима погранична мѣста да остану у ономъ станю у коме се сада налазе. – У случаю, пакъ, да чиновници предпоменута три двора не би дошли до првога януарія хиляду осамъ стотина четрдесетъ четврте (1-ог януар. 1844.) године, онда како се о томъ нагоде међу собомъ владика црногорски и везиръ херцеговачки тако и да буде, а до тога времена изъ реченіє мѣста да се не може нико своеволно иселити одъ оніэ кои остао на єдну или другу страну, но ће се ко сада нашао, ту да стои и ако би ко своеволно прешао на другу страну, да га има повратити єданъ другоме.

З е Штогодъ би се догодило до горепоменутога рока, а то есть до 1-га януарія 1844. године између люди, кои су под ъ власти владике Црногорскога и оніє подъ власти везира херцеговачкога, то да имаю люди, кои ће од едне и друге власти, за то на границу одређени бити, извиђети, правду учинити и кривце каштигати.

Ови трактатъ, начинѣни у два еднака екземплара, своєручно подписую и печатима утврђују како владика црногорски тако и везиръ херцеговачки.

Дано у Дубровнику 12. (24) септемврія 1842. год.

(М. п.) Али-паша херцеговачки

Владика Црногорски

(М. п.) П. П. Нѣгошъ.

ІІ.

Прошасте 1842. године у септемврію мѣсецу саставши се у Дубровнику Херцеговачкій Везиръ Али-паша Ризванбеговићъ съ Црногорскимъ Владиком Петромъ Петровићемъ Нѣгошемъ, учинили су Трактатъ, коимъ су утврдили миръ међу пашалукомъ херцеговачкимъ и независимомъ Црномъ Горомъ, па да бы та миръ тврђи и постояніи быо, нашли су за нуждно, да се вишепоменутоме трактату прибаве и ова 4 пункта:

1-о На граници међу Херцеговиномъ и Црномъ Горомъ, да се съ єдне и съ друге стране метну пандури, да чуваю од рђавіє люди, кои бы прескакали крiюћи и по ноћи и тамо и амо, и кадъ ухвате лупежа или злочинца, да га имаду предати оной власти, од ъ коє онъ зависи, да га она кастига;

2-о Да нема никакавъ Црногорацъ прелазити у Херцеговину безъ пасапорта, нити Херцеговаць у Црну Гору безъ іолъ – тескере;

3-е Люди, кои добро мисле и раде, обично не путую ноћу по горама пограничнима, зато пандури кои чуваю границу, ако се догоди да нађу кога ноћу, па нема пасашорта или іолъ — тескере, нека га ухвате и предаду нѣговой Власти одъ кое онъ зависи и коя ће извидити за нѣгово поведеніє, ако ли се такавъ човѣкъ не бы хто дати у руке пандурима и почео бы бранити се съ оружѣмъ у рукама, таквога пандури могу и убити, за коєга неће се више ништа питати ни истраживати;

4-о Одъ садъ унапрієдъ, кадъ бы побѣгао кой бѣгунацъ с єдне стране на другу, да га нема примити нити бранити она страна у кою є побѣгао.

На предречена 4 пункта, кои служе за допунѣнѣ ономъ 1842. године у Дубровнику учинѣномъ у горѣ споменутом трактату, и комъ се придодає особитый сенетъ и трактатъ за Грахово и Ускоке данасъ учинный и подписаныи по заповіеди везира херцеговачкога одъ нѣговогъ посланика Османъ-аге Зворничанина, а по заповієди Владике Црногорскога одъ нѣгова секретара Милаковића - утврђує се вѣчный миръ и добра слога међу Херцеговиномъ и Црномъ Горомъ дужъ границе одъ врхъ Кома Кучкога до Драгаля.

Овай сенетъ или трактатъ кои є начинѣнъ у два еднака екземплара, у присутствію ћ. к. боко-которскога окружнога капетана Господина кавалієра Гаврила Ивачића, подписую и съ печатима потврђую одъ имена Везира Херцеговачкога нѣговъ посланикъ Османъага Зворничанинъ, а одъ имена Владыке Црногорскога, нѣговъ секретарь Милаковићъ.