субота, 07. март 2020.

Ђуро Н. Крута - Грбаљ у устанку 1869. године и Митрополит Бан






Грбаљ у устанку 1869. године
и Митрополит Бан

У броју 1-4 Гласника Народног универзитета Боке Которске од 1938. год протопрезвитер г. Марко Зец у свом чланкуМанастир Стањевићи у светлу Бокељског устанка 1869"изнео је укратко, али сликовито и верно ток Бокељског устанка, а ја бих овде само додао нешто што је вероватно за историју од мањеr значаја, али за Грбаљ без сумње толико важно, да се по мом скромном мишљењу не би смело предати забораву.

Разуме се да ћe мoje причање бити лoкaлнoг карактера, јер износим оно и онолико колико су ми о том Устанку прачали два учесника, наиме мој почивши отац и пречасни поп Никола Тичић који је још жив.
Али пошто је Устанак од 1869. године омогућио, a Грбаљ даде Црној Гори једнога метрополита, то ћу почети са биографијом овога ретког човека, и то не онаквом, какву сам из књига читао (јер до данас нисам имао пригоде), већ како су ми је приказали поменути његови савременици.
Митрополит Бан се родио у Главатима у Грбљу 1838 (или две године раније) од сељачких родитеља Ђура и Стане, рођене Бајковић.

На крштењу добије име Марко. Чим је одрастао, морао је због сиромаштва своје породице поћи у печалбу у Цариград. За његова бављења у Цариграду, отац га потајно вери девојком из истог села, што му је и саопштено, ала тек по повратку кући. Али, пошто се у Марку будила неодољива жеља за монашким животом, разуме се, да није хтео чути за ту очеву одлуку. Aли да се збоr нaпуштања девојке не би крвиле две породице, он предложи оцу, да за млађега сина Лаза испроси млађу сестру напуштене девојке. Тако буде пријатељство обновљено и утврђено између две породице.
Као владика Раде оде и он у манастир Савину код Херцегновога, где му једини учитељ беше игуман Вењамин Војновић, Тако постаде од Марка монах Митрофан, који доскора буде постављен за настојатеља манастира Подластва у Грбљу, где га је скупа са старим монахом Теофаном Милошевићем из Шишића (Грбаљ) затекао Бокељски устанак 1869. године.

Иако би данашњим генерацијама вероватно изгледала смешна та неравна борба шаке људи са моћном монархијом, ни Бан ни Грбљани нису тако мислили. Нема сумње да су свесни били дa ће борба бити страшна и опасна по цео усташки крај, али њихов национални понос, који се вулканском снагом разбеснео у неизмерну мржњу против натуреног суверенитета аустријског, нашао је јаког ослонца у њиховом конзервативном сеоском каракатеру и у вери да ће права победити. Уосталом, а зашто су Срби? Зар се српски народ није кроз векове борио против оних који су му кратили слободу, без обзира на време, број и простор?! Зар Србин није вечно везао своје битисање за паролу: Гробом икад, а робом никад? То јесте узрок да су вође успеле припремити масу и одушевити је за најевећe жpтвe.

Црква Св. Саве у Главатима беше зборно место петоселице Главата, Вишњеве, Ковача, Кримовица и Загоре. Звона су целог дана звонила на узбуну. Пјевао се из гласа и пуцало из пушака као на свадби; а да је ова петоселица била једнодушна у одлуци за устанак против Аустрије све
доче и ови импровизовани десетeрци певани тoгa дана:

„Прва ријеч помози ни, Боже!
Она друга: оће, ако Бог да,
А из треће пјесме да пјевамо
Да ћесара сложно дочекамо
и из Боке мушки ишћepaмo!”.

Збор донесе одлуку, да мој отац и Joвo Калуђepoвић из Главата пођу на Његуше за муницију. Отац ми је причао, како су се срели на Његушима са књазом Николом. Па како су књаз и Калуђеровић први братучеди (први од брата, а други од сестре), то не познајући књаз мога оца, даде знак Јову, да ли пред њим може слободно разговарати. Кад овај одобри, рећи ће књаз:”О Јово!” – “Eвo ме, господару!”. - А што сте наумили ви  Приморци?!” – “Бити се са ћесаром, адакако”, одговори Јово.Ада, ако ударе на вас 50 000 солдата што ћете онда чинити?!”- “Педесет хиљада је за нас мала ствар, господару; но ми дођосмо да ни даш за ове двије мазге праха и олова!” – “Каква праха, јад ве наша, немам ја ни за мене!?”. Иако се овим завршио диалог међу poђaцимa, “дeлегати” нађоше нешто муниције и донесоше у Грбаљ.

Општински начелник (претседник) Грбља беше Војин Н. Бојковић из Главата, а одборници Перо Лазов Бајковић из Главата, Стијепо Беговић из Кубаса, Мићо Мачић из Дуба и Милеша Дулетић из Ластве.

Ови претставници Грбља у договору са првацима Мајина, Брајаћа и Побора, позову народ у манастир Подластву на договор, и на томе скупу реше, да се Аустрији, која е безусловно тражила регрутацију Бокеља, оружјем одупру. После заклетве, коју је обаво парох ластовски пок. Митар Ковачевић са Пријевора, реше да источних десет села грбаљских пазe, да непријатељ не избаци војску у Јаз или Будву, док осталих десет села Грбља, да отре на Солиоско Поље.

Уто се пронио глас, да су Побори и Мајини освојили тврђаву Стањевиће, а Брајаћи Космач. Тада се сви грбаљски усташе окупе наВукшића кућуради договора.Одлука падне да се осваја тврђава Грабовац. Али, пошто су Мирчани и Чавори (црногорска села изнад Грбља) из знатижељности били сашли негде више Дуба, да виде што раде Грбљани, викну Саво Мариновић из Наљежића: “Какав Грабовац, браћо, ако Бога знате? Зар не видите Црногорце, како трче, да ви испред носа отму Горажду?!”. Тада се заори пооклич: “ На Горажду, на Горажду!”. И тако пођу нa Горажду.

Беше то једног јесењег дана, око два сата после подне, када борба поче са необичном жестином. Нарочито борба достигне кулминацију, кад посади Горажаде стигаше појачања из Котора, јер се гађaлo са обе стране у живо месо. После непрекидне трочасовне ватре непријатељ десеткован и поколебан спремаше се на отступање, али се догода чудо: ватра усташка поче нагло попуштати и пронесе се глас да нема муниције. Усташе почеше от ступати.

Аустријска војска у свом надирању Горњим Грбљем поче палити усташке домове. Требало је спасавати фамилије. Народ је бежао у Црну Гору, напуштајући своја огњишта. Када го примети заповедник аустријске војске, генерал Вагнер, даде проглас да не свакоме усташи кривицу опростити, а попаљене домове обновита, само да се народ врати кућама.

Затим Вагнер позове се правеке грбаљске на Радановића кућу (у Грбљу), где стигне и калуђер Бан са мојим оцем, али чим Бана спази неки војник из свите Вагнерове, рапортира Вагнеру на талијанском језику:” Овога попа сам видео на Горажди!” (“Questo prete ho visto a Gorasda!”). Taдa Вагнер нареди Бану и моме оцу да остану, а народ да иде кући. Затим се обрати Бану ријечима: Оче, Ви ћете написати својеручно писмо Ђуру Ђаконову Зецу у Поборе да свакако дође овде. Иначе ће Ваша глава за његову!”.Моја може, ал његова неће, генерале, јер је добро чувају ове плаанине горе (показујући прстом). Уосталом, Ви сте дали часну реч, да ми је живот ван опасности, а за историју ће свакако више важити задата реч аустријског генерале, него смрт једног српског калуђера!” .

Генерал му благим тоном понови, да му га добави, па како зна. “Писмом се тај не може довести, већ ако не пустите, да му усмено понесем Вашу поруку”, - Значи, ви ћете оба у шуму, је ли?!”. “Зашто би бескорисно ишли у шуму, ако и за њега важи Ваша задата реч, да му се неће ништа десити животу?”. Вагнер се нешто замисли и отпусти обојицу кући.

Још је војска палила куће Горњим Грбљем. А кад Бан виђе и му и манастир гори, викну моме оцу: Бјежимо Нико!. “Гдје, оче!?” – “У Црну Гору!"

Кад је ћесар дао општу амнестију свим усташама, мој се отац врати кући, али Бан није хтео. Њега књаз Никола постави за настојатеља у манастиру Морачи.

Ту се непрестаним читањем толико обогатио знањем, а у рату против Турака толико прославио јунаштвом, да му ни по памети ни по јунаштву није било такмаца у целом свештеничком сталежу Црне Горе.  Те су га ретке особине и довеле на столицу прногорских митрополита, где је дочекао дубоку старост и смрт (преко 80 година).

И тога устанка позната су ми и имена пoгинулих и рањених усташа грбаљских, али, на жалост, само из пет села, и то:

Погинулих 
1) Стево, син попа Рада Тичића (брат попа Кика); 
2) Јово Пepoв Боjковић из Вишњеве; 
3) Томо Марков Масловар из Кримовица
4) Нико Станков Лазовић и Загоре
5) Станко Поповић  из Загоре и 
6) Раде Ников Ђурић из Ковача.

Рањених
1) Војин Ников Бојковић (начелник) из Вишњеве
2) Ђуро Радов Ђурић из Ковача
3) Марко Митров Бајковић из Главата и 
4) Богдан Илин Поповић из Загоре.

Жалим што су ми непозната имена осталих усташа грбаљских, који прекрише разбојиште својим лешевима за  част, слободу и величину српскога имена и свога завичаја, јер то је онај непресушни извор патриотизма у данашњим и познијим генерацијама;  огњиште на коме ће нараштаји наћи довољно топлине и снаге за нове подвиге у данима искушења; морална буктиња, која ће им увек показати прави пут части, витештва и поштења.

А ви, миле сени, мирно почивајте, јер сте бар отргнуте забораву; а да ли вам више од тога дугује потомство, препустимо будућности.

У Скопљу, 1 јуна 1939.


Ђуро Н. Крута, учитељ

“Глас Боке” бр. 332  1939.


















Нема коментара:

Постави коментар