1 писмо

1 писмо

Душо Хени¹)

Тек сам видијо да је твоје писмо писано лаписом²) одмах сам се сјетијо да си га писала на Белведеру³) – Дакле ја ћу мојега доброга Р.⁴) помоћи само те молим да ми кажеш колико му треба дати новаца. Врло ми је жао али пријед 22-ог Априла немогу му ништа јер још нијесам примио од оца новце.

Врло је могуће, да ћу ићи на изложбу у Париз, и донијећу Бизмарку⁵) један прстен, или наруквицу или што у томе смислу, само ми кажи шта ћу јој донијети.

Душо Хени, молим те као Бога да се још једном састанемо, на Белведер или гђе желиш. Врло ми је мило што код тебе Љубица⁶) не долази, (да само зна Анка што је о њој говорила Љубица). Ја бих вам то открио само да ми обећате да нећете Р) причати, То је грозно, Душо Хени, ако ми не пошљеш длачицу задржаћу се у Васојевиће⁷) 3 мјесеца - Мара⁸) ме је много хвалила пред мојијем момком, говорила му је да сам лијеп младић (заиста нема укуса) и да сам врло паметан популаран и поштен! искала ми је слику, нијесам јој одговоријо.

Грлим све…..

Књаз Мирко Петровић

¹) Вукосава Крстановићка, глумица.

²) плајваз

³) мјесто удаљено 1-2 килом. од Цетиња одакле је леп поглед на         Скадарско језеро и неки дио Црне Горе и Албаније.

⁴) Рајко Стефановић глумац.

⁵) Анку Степановићку глумицу називао је често пута именом “Бизмарк”.

⁶) Љубица Душановица кројачица на Цетињу распуштеница.

⁷) Једна Област Црне Горе добила назив по племену које у њој живи.

⁸) Мара Бујдићка, глумица.

Оригинална писма Кнежевића Мирка

Оригинална писма Кнежевића Мирка

1910 године бавила је се на Цетињу позоришна дружина под управом Крстановића и давала своје преставе у Зетском Дому.

Млађи син Краља Николе  кнежевић Мирко, смртно се заљубио у глумицу Вукосаву Крстановић и ступи с њом у инимне односе.

Глумица ове дружине Анка Степановићева била је повереник љубавном пару.

Кнежевић Мирко је за време ове своје љубавне авантуре написао преко 400 писама које је упућивао или на госпођу Крстановићку којој је тепао – Хени, или на госпођицу Анку.

Нама је дошло до руке свега 153 ових писама, а остала су још на Цетиње одузета од госпођице Степановићеве.

Сваког дана од данас доносићемо по једно писмо и то потпуно верно, како су написана, не исправљајући ни граматичке ни стилистичке погрешке.

Што у писмима не буде јасно објашнаваћемо у примедбама.

Молимо своје читаоце да не пропусте ни једно писмо да га не прочитају, јер је свако од њих пуно интересантности.

“Звоно” Београдски лист од 16. јуна 1910

Деспот Стефан Лазаревић

Деспот Стефан Лазаревић

Човече који српском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља управно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
Овде негда бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и рига српски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и миловање ништих,
скрбних миловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својим безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу добро скончају
и приме мучења венац
и вишње славе учесници буду.
И тако сложно велико безбројно мноштво
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисану храну
на непријатеља се устремише
и праву змију згазише
и умртвише дивљу звер и великог противника
и неситога ада свејадца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василсково,
па са њима и не мало других.
О чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова,
И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна.