Петар Миџор

†Петар Миџор

Ријетки су духови какав бјеше овај дични син славних Паштровића, који дадоше Српству и православљу много заслужних синова. Тек овакво срце могло је да осјети неправду учињену брату заслужном игуману Синесији Давидовићу, тек онаки ум  могао је да предвиди да ће из борбе правда ускрснути, и тек онаки карактер могао да за опћу корист и част Боке, стави на коцку све што му је најмилије, и да неумрлом књижевнику и отачественику Стевану Мит. Љубиши, премногозаслужном калуђеру Митрофану Бану, данашњем славно владикујућем митрополиту црногорском и бокељској ревносној сабраћи и првацима, повјери намјеру и узвиси користи од успјеха ако на владичанску столицу буду сједали људи, апостолских врлина и мјесних увуђавности. За оваквим талентом и загријала су се браћа да деспотизму учине крај!

Петар Миџор рођен је 25. јуна 1838. на Поповој Њиви у Паштровићима. Манастири нам онда бјеху прибјежиште и како рече блажени Августин, духовне гимназије. И он је прво слово научио у оближњем м. Градишту. Он је 1860 г.  свршио криликалну школу у Задру. Потоме је учитељевао у Кашћелу, гдје се је и оженио с ријетком домаћицом Маријом, рођ.  Греговића. Касније је учитељевао у бившој Српској народној школи у Рисну, а завршио је учитељство у Будви. Није му било у Боки равна учитеља. Зађаконио га је 1863. епископ Стеван Кнежевић. Није било у Боки даровитијег проповједника Божјег слова. Герасим Петрановић, произвео га је за окружног будванског протопрезвитера 1875. г. На предлог епископа Герасима Петрановића, именовао га је цар и краљ  Франц Јосиф, за редовна члана консисторије 1882. г. Одликовао га је цар златним крстом за заслуге и витешким реда Ф. Ј. I. и кнез Никола I. витешким орденом Данила I. четвртог степена. Умро је 15. јула 1893. на Црнојевића Ријеци, гдје бјеше отишао на 400. год. прославу ободске штампарије. Тијело му је свечано пренешено и сахрањено гдје се крстио и најприје причестио, родну груду м. Градиште. Водство, за основање бококоторског владичанства, предао је бокељском љубимцу ондашњем будванском пароху и окружном проти, а тај је †Гаврило Руцовић.    

Закључак Народне скупштине Бокеља одржане 29. октобра 1813. у Доброти

Закључак Народне скупштине Бокеља одржане 29. октобра 1813. у Доброти

“У име Бога амин.      Доброта 29. октобра 1813.

Двије сусједне покрајине, Црна Гора и Бока Которска, прожете патриотизмом и истим осјећањима вјере и части, ослободиле су се Божјом помоћу збацивши француски јарам својом крвљу и жртвама. Оне се једна другој заклињу Господом Богом на вјерност и да ће увијек остати сједињене у сваком случају и догађају.

Пошто су се оне сада ставиле под високу и моћну заштиту трију савезничких држава, Русије, Аустрије и Велике Британије, изјављују у њихово име њихови главари да ће, ако би било када политичке околности приморале  било једну или другу да се подложи било којој од речених држава, обадвије слиједити исту судбину са оним условима и  повластицама које су уживале и за које се надају да ће им и убудуће бити признаване.

Ако би држава која би њима владала била присиљена због ратних прилика да их напусти, у том случају, како главари обију покрајина изјављују и захтијевају, остаће слободне и независне исто онако као што би се слободне и добровољно предале.

Потврђујемо ово наше уједињење и нашу независност и за будућа времена, а ако то буде затребало то ћемо и крвљу нашом потврдити.

Француска се подразумијева за увијек искључена као држава којој би се наше двије покрајине могле подложити, јер би више бољеле да заједно нестану у било којој несрећи него да поново падну под галску тиранију.

У вјеру горњег потписују:

М(итрополит) Петар Петровић.

Алвиз конте Висковић, Тодор конте Ивелић, Василије Ђурасовић (потпис на српском језику), Тодор Ивелић за Општину Паштровићи, Поп Ђуро Лазаровић (потпис на српском језику) у име Општине Грбаљ и трију општина (Маини, Побори и Брајићи), поп Иво Радовић (потпис на српском језику) у име Општине Луштица, поп Филип Костић (потпис на српском језику) у име Општине Кртоли, Андрија Трипковић за Општину Столив, поп Ђуро Лазаревић (на српском) замољен од главара Шкаљара Трипа Петровића који умјесто потписа ставља крст, Мирослав конте Зановић за град Будву, Андрија Трипковић, предсејдник (Општине Доброта), Петар Лазари, вијећник, за предсједника (Општине Прчањ) Јосипа Луковића, Марко-Антун конте Грегорина, пуковник за општине которске територије.”

Антун Којовић – Моје доба  стр. 280-281

Библиотека “Луча”

Графички завод Титоград  1966.