петак, 26. јул 2019.

Петар Миџор






Петар Миџор

Ријетки су духови какав бјеше овај дични син славних Паштровића, који дадоше Српству и православљу много заслужних синова. Тек овакво срце могло је да осјети неправду учињену брату заслужном игуману Синесији Давидовићу, тек онаки ум  могао је да предвиди да ће из борбе правда ускрснути, и тек онаки карактер могао да за опћу корист и част Боке, стави на коцку све што му је најмилије, и да неумрлом књижевнику и отачественику Стевану Мит. Љубиши, премногозаслужном калуђеру Митрофану Бану, данашњем славно владикујућем митрополиту црногорском и бокељској ревносној сабраћи и првацима, повјери намјеру и узвиси користи од успјеха ако на владичанску столицу буду сједали људи, апостолских врлина и мјесних увуђавности. За оваквим талентом и загријала су се браћа да деспотизму учине крај!

Петар Миџор рођен је 25. јуна 1838. на Поповој Њиви у Паштровићима. Манастири нам онда бјеху прибјежиште и како рече блажени Августин, духовне гимназије. И он је прво слово научио у оближњем м. Градишту. Он је 1860 г.  свршио криликалну школу у Задру. Потоме је учитељевао у Кашћелу, гдје се је и оженио с ријетком домаћицом Маријом, рођ.  Греговића. Касније је учитељевао у бившој Српској народној школи у Рисну, а завршио је учитељство у Будви. Није му било у Боки равна учитеља. Зађаконио га је 1863. епископ Стеван Кнежевић. Није било у Боки даровитијег проповједника Божјег слова. Герасим Петрановић, произвео га је за окружног будванског протопрезвитера 1875. г. На предлог епископа Герасима Петрановића, именовао га је цар и краљ  Франц Јосиф, за редовна члана консисторије 1882. г. Одликовао га је цар златним крстом за заслуге и витешким реда Ф. Ј. I. и кнез Никола I. витешким орденом Данила I. четвртог степена. Умро је 15. јула 1893. на Црнојевића Ријеци, гдје бјеше отишао на 400. год. прославу ободске штампарије. Тијело му је свечано пренешено и сахрањено гдје се крстио и најприје причестио, родну груду м. Градиште. Водство, за основање бококоторског владичанства, предао је бокељском љубимцу ондашњем будванском пароху и окружном проти, а тај јеГаврило Руцовић.    









Нема коментара:

Постави коментар