Историјски списи: Борислав Сл. Минић

НАША БОРБА

Како се у Србији радило

У државама које нису биле средство за благостање оних који је сачињавају, него које искључиво служе за постизавање циљева оних који су им на врховима дакле које су биле састављене од мање групе које су владале над већом групом којом су владале народним покретима се увек на “фини” начин доскакивало. Ако се заталасају редови народни из чисто економских разлога, било у погледу зараде или ограничења дневног рада, доскакало им се тиме што су се користили војском, наређивали војну мобилизацију и тим средством заталасани радни свет приморавали да им као војници служе за оно што нису хтели да чине као грађани. И тако су сваки покрет, заклањајући се за власт, угушивали, народ изигравали и намученом радном свету своју вољу наметали.

И ако је тај одвратни систем у свима државама већ одавна прешао у заборав, политички гусари са ђавољег острва, приграбивши сву власт у своје руке, у исто време кад наивни југословенски свет сиренским гласом заваравају и очаравају причама о модерној и демократској југословенској држави, лаћају се тога преподопског и одвратног система према грађанима Србије, који им у иностранству сметају и кваре њихове праве рачуне.

Као и сви тирани, себи дозвољавају све и не трпе никакве приговоре. И највећи злочини њихови морају да буду светиње за друге. Научени на мамелуке и лижисахане, који ће се клањати њиховом богу Мамону, они не дозвољавају ни примедбе, ни опомене. Критика је за њих злочин, уображавајући да су неприкосновени и у изузетном положају, изнад других. Они хоће да владају и да то узмогну, мора да има оних којима ће да владају покорних, стрпљивих и подчињених.

Када се ипак, и поред свију покора и терора, нашло неустрашивих људи који су показали и готовост и смелост да се њиховој сили одупру и да подигну глас у одбрану народних права и државних интереса, те дахије, што су приграбиле сву власт у своје руке, латили су се онога старовременског застарелог и наказног система: помоћу војске хтели су да угуше слободоумни покрет и да се опросте јавне критике и контроле - сваког оног ко им се испречава, почели су да мобилишу. Без обзира на то да ли су опозиционари у опште били војни обвезници, да ли су редовним или изузетним путем ослобођени или војне службе разрешени или да су били дужни да сваким драконским и произвољним позивима узурпатора одазивају, једног по једног од њих стали су да зову и упућују војним командама тобож ради регулисања своје војне обавезе. И сувише је јасно, да ове позиве није диктовала стварна потреба, него једино и искључиво то што су хтели да их се ослободе као опозиционара и да њихову потпуно легалну борбу осујете. Док им нису сметали, док нису у јавности иступали, нису им били опасни и о њима нису никаква рачуна водили, па их нису сматрати ни за војне обвезнике. Могли су, крај њих, тих ноторних дахија, бити ти српски грађани и гладни и жедни, и боси и голи, а да они на њих не окрену ни главе. Приликом повлачења у Скадру и Драчу гонили су их далеко од себе, у бели свет, а у иностранству су им поручивали “да за њих нису слали лимуне, јер ако су се они морали да повлаче, ови су могли да остану код куће”. Али чим су приметили да им ико од ових јадних и презрених смета да су постали опасни по њихов узурпаторски лични режим лаћали су се војске као принудног средства.

Тако су међу нама Србима у иностранству постали дезертери. Стварни пак дезертери, који су напустили војне редове и побегли испод заставе, провлачили су ce, заложени разноврсним протекцијама или услугама проблема тичне природе.

Ту Србији није био нови метод. То је систем надридемократа Србије. У суштини га примењују годинама, од када за власт знају. Док смо у Србији били, то је, по томе систему, ишло овако: У Београду су се рушиле штампарије од најамљене улице и преобучених жандарма, опозициониновинари затварали и на најподлији и најгаднији начин их убијали у томруцимаоне куће на Великом Тргу на догледу првог и јединог српског универзитета што се зове Управа Града Београда, а чији су зидови својим тајнама наткрилили и најфантастичније производе не српског Кариа Амурела, него и америчке писце за кинематографске филмове. (Само један пример: Убиство Новаковића у истражном затвору у Управи Града Београда 11. септембра 1907. г.) По унутрашњости Србије мучки су убијали своје политичке противнике на прагу куће, у кући и где су стигли преко својих повереника, које су лиферовали из казамата. (Само један пример: Убиство Миодрага Протића, начелника округа крушевачког, чијем је убици угурао револвер у шаке оно чудовиште у мантији, који треба да је смирени слуга божјег олтара!) По селима је судила секира, нож и угарак у зликовачким или издајаничким рукама “бирача” појединих, народних вођа и представника демократских странака.

За све време њиховог аговања у несретној Србији овај систем је царовао и једино њему има се захвалити што су ове крвопије могле да вршљају и господују.

Тај неморални систем спровођен је и за време рата (Сетите се Торлака, летећих одреда и других чуда и покора у дубокој позадини), и при евакуацији, па се и сада спроводи свуда где је жртва у домашају њихову. (Прекосавски Срби би о томе знали много да причају!) И ако је упропашћена Србија, још је ту у другом издању на гласу и по злу познато врањско подрумче и друге фузионашке дубаре, а ако није у животу злогласни чича Дојчин и они кокошари и сеоске јајаре који су под видом идеалних комита били ординарни фузионашки сејмени, живи су још много мрачнији Дојчини и тобожње “комите”, на жалост не толико у жандармским униформама, колико преобучени.

Како се сада ради

Да смо у Србији, нама би се као опозицији десило оно што и другима. Ако нам се не би судило ножем, коцем или угарком, трунули бисмо и нестајало би нас по истражним затворима. Како се налазимо у Шварцајској, где смо физички од фузионашких апаша обезбеђени (а они су јунаци само онда када су лично осигурани!), војна обвеза би требала да послужи да нам се доскочи и сваки слободоумнији глас угуши. Они не разликују ништа, али je у изгледу само добит. Ако успеју да кога намаме на позив и да наседне да им дође, зна се шта га чека: њихов необуздан гњев. У чему се тај гњев састоји, то је већ, у неколико, г. Милан Крљевић, наш артилериски официр објаснио у својим чланцима објављеним у „Српском Листу”. Ако не наседне и позиву се не одазове, ако га се већ не могу сасвим опростити, јавно ће га дискредитовати: огласиће га за дезертера. На тај начин мисле да дискредитују свакога онога ко је противу њих, објашњавајући необавештеном свету, нарочито Савезницима, како то није покрет патриота и бораца из начела, него људи који су дезертери и који су, према томе, издајници и српске и савезничке ствари.

Тиме оперишу већ одавно. То им је средство у борби противу њихових начелних противника. Тим су се средством послужили и у бесрамној борби противу братске Црне Горе, обележавајући не само службену Црну Гору као издајничку и непријатељску према савезничкој ствари и доводећи је у везу са нашим вековним непријатељима, него и све оне честите Црногорце који неће и не могу бити њихови најамници као што су то А. Радовић, J. Cпacojeвић, Д. Гатало, М. Ивановић и остали црногорски одроди. У томе погледу толико су забраздили, да су своју личну кривицу подметнули Ц. Гори и пред целим светом је оптужили за оно исто издајство, које су они лично учинили противу те саме Ц. Горе. Оптужили су и црногорског владара и његову најближу околину, да су и земљу и војску и народ предали непријатељу, па сами побегли, док у ствари су они били ти, који су намерно и у сасвим провидном циљу оставили на цедилу ту исту Ц. Гору, која је штитила одступницу свију оних што су се из Србије повлачили и тиме им омогућила да се потпуно евакуишу, а када је требало да тој истој Црној Гори заштите залеђину, замаглили су невиђено преко мора и оставили је у потпуну клопку, те није могла од непријатеља ни мрднути а камо и покушати да се, као браћа јој из Србије, евакуише. Црногорски владар једва је са пратњом успео да се извуче, а оне Црногорце, који се дочепаше морске обале силом су враћали натраг, у ропство, не дајући им да се у бродове укрцају. (Само један пример: Враћање Јована Пламенца и Секуле Дрљевића, бив. црногорских министра из Сан Ђовани ди Медуе.) Тиме су оперирали и противу својих политичких противника, представљајући их Савезницима као антиантантисте, а противу неких чак и као пријатеље непријатеља, указујући на њих као опасне по Савезнике. То су средство употребили и противу свију других опозиционара, па и против најагилније и по њих најопасније групе око “Српског Листа”.

Тренутно им је успело. И не слутећи да такву поквареност и безочност могу имати људи на тако угледним положајима, ослонише се на њихову часну реч. Али лија-лија, па долија. И Савезници почеше да долазе до сазнања. И ако слабо, ипак отпочеше да наслућују с киме имају посла. С једне стране одбрана Црне Горе за угрожена своја суверена права, а с друге стране познати екцеси (афере: Боло-паше, Зуке, курирска, платинска, препродаје робе у Берну, “смотокултура” и т. д.) допринеше да их и Савезници почеше да гледају другим очима него су их гледали пре тога, док су мислили да су у њима оличени прави и честити представници овога идеалног народа, који је у овоме рату за општу ствар највеће жртве принео и својевољно се разапео да би смрћу својих најплеменитијих, најчеститијих и најбољих синова запечатио патње своје и васкрсао потпуну слободу.

И њима отпочеше да падају акције. Пољуља се поверење, које су уживали код Савезника, али које они нису лично стакли, него им га је створио кредит намученог Српског Народа.

Каже се давленик се и за сламку хвата. Ти бездушни људи, што су на оном грчком острву засели и отуда по своме ћефу кроје капу Српском Народу, титрајући се животом, чашћу и имањем његових синова, свесни су свега онога што су до сада починили. Знају и шта их чека. Ако не успеју да подчине и зауларе све и ако се не лише потпуно сваке контроле и критике, те тиме не отклоне сваку опасност од себе, начисто су с тиме да им нема повратка у Србију. Зато с једне стране свима средствима раде да омогуће себи повратак на тај начин што хоће да отклоне свакога ко им смета и ко им је опасан, али, уједно, с друге стране, осигуравају се да могу остати и у иностранству. Због тога су и толико безобзирни према свима слободоумним људима, који би започето гоњење и у земљи наставили, а у исто време и своје руке све дубље увлаче и грабе државну имовину, коју немилице просипају да запуше свакоме уста и уједно себи осигурају материјални опстанак за вечиту емиграцију. Као веле: ако се узмогнемо враћати у Србију сигурни и на власти, имаћемо бар кога уза се, пошто смо за се везали све ове којима смо давали и капом и шаком и којима смо кроз прсте гледали све што су чинили; ако наступи случај да се не смемо вратити, имаћемо бар чиме да се одржавамо за време емиграције у иностранству. Тиме се једино и да разумети њихова безобзирност и “окућавање” у иностранству. Злу не требало. Практични људи који једним ударом две муве хоће да утуку, не сањајући да себе могу погодити посред чела!

Народ има да прогледа

Да је било среће и људи нити би они толико вршљали, нити би до свега овога дошло. Али, на жалост, оно што се код нас највише осећало, то је сада јасно избило: Српски Народ би много другаче стојао него што сада стоји. Србија је била обетована земља. У њој је било и свега и свачега. Све што је природа могла дати, дала је. И док је у једном погледу била и сувише издашна, у другом погледу била је маћеха. Србија је патила и пати због своје интелигенције. Честити Српски Народ, који није ни по чему заслужио да буде ичим кажњен, љуто је кажњен тиме што му није било досуђено да има за вође онакве људе какве је у сваком погледу служио. Ако су правда и правичност регула морала, онда за Српски народ није било правде. Своје ретке и завидне особине он је испољавао у сваком погледу: И као борац за слободу, Једнакост, Братство, Љубав, Правду и за све врлине; испољавао их и као грађанин и као војник, и као родитељ, домаћин, син, покровитељ; испољавао их је и као поборник свега узвишенога и завиднога. Једром речју био је идеалан и узвишен и као појединац и као целина. Једина му је мана била ако се то у опште може маном назвати идеалност. Више је био идеалиста, него реалан. Као млад и скоро ослобођен (и то само мањим делом) као градиво, сировина био је објект коме равна нема. Недостајале су му вештачке руке, да тај обилни материјал мудро употреби и вешто искористи. У место да дође у веште, мајсторске руке, које би од њега створиле ремек дело, које би служило за углед и понос свима не само сада него и за далека поколења, он је постао жртва надри културних људи и обичних спекуланата. У томе је сва трагедија његова, која га прати не од Косова него од зачећа његова, па до дан дањи. Једина му утеха може бити ако се то у опште може утехом звати - што ни његова остала браћа, Југословени, нису били бољег удеса. И они су страдали из истих узрока, ради кога и сада страдају. Само што су се сада, у дванаестом часу, у свима југословенским крајевима, нашли људи, које је ново време пробудило, окупило и прибрало да заједнички иступе за опште добро. У најкритичнијим тренутцима они су устали за општу ствар као један, предајући забораву и страначку и покрајинску поделу и све међусобице.

Наша браћа преко Саве и Дунава, па сада и преко Дрине, била су у томе срећном положају, да су се могла изјаснити и тако нам пружила прилику да их чујемо и сазнамо њихове тежње и погледе. Наше у Србији нисмо могли ни чути ни упознати се са њиховим тежњама и намерама. Чули смо само мишљења појединаца. Патње, муке, страдања, као и нови дух времена неминовно је и њих много изменио. Као и ми у иностранству и они на фронту, сигурно су и они на дому и концентрационим логорима, бар у неколико, осетили тешку руку наших домаћих угњетача и тлачитеља. Ако је нису осетили директно, осетили су је индиректно. Видели су да нису пред нашим властодршцима подједнаки, равноправни. Једнима се давало расипачки, а другима колико тек да се каже да им се давало. А све то што се на једне расипало, а на друге штедело, мораћемо сутра, када се рат заврши, подједнако одуживати порезима и прирезима. Неће се питати колико је на кога потрошено да толико враћа, одужује, него ће се разрезати према ономе како је ко у стању да даје. Може ли да буде равнодушан онај који је од почетка рата до сада непрекидно у рововима трунуо, гледајући како се властодршцима подједнаки, равноправни. Једнима се давало расипачки, а другима колико тек да се каже да им се давало. А све то што се на једне расипало, а на друге штедело, мораћемо сутра, када се рат заврши, под- једнако одуживати порезима и прирезима. Неће се питати колико је на кога потрошено да толико враћа, одужује, него ће се разрезати према ономе како је ко у стању да даје. Може ли да буде равнодушан онај који је од почетка рата до сада непрекидно у рововима трунуо, гледајући како се многи извлаче и, здрави и читави, по Европи шетају о државном трошку, а без икакве потребе, а он је жељан свега, па чак и за своје на дому једва што зна? Може ли да буде равнодушан онај који овде, у иностранству, гладује и злопати се, док други, извучени из друштвеног талога, господују по државним надлештвима са добрим дневницама, које галантно разбацују по ноћним локалима и у најпроблематичнијем друштву? Може ли бити равподушан онај “иза жица“ који је жељан свега, а први до њега има све у изобиљу, па чак и да продаје, а врло добро зна да му то није ни бабовина, ни лични дар него из државне касе? Може ли бити равнодушан онај на дому који се од глади и страдања савијао са целом породицом, не добијајући ни од куда ништа, док је његов сусед добијао сталну помоћ из државне касе? Може ли бити равнодушан онај који је за ту исту државу дао све што је имао, а њени садњи представници ни главу не окрећу на њега? Може ли бити равнодушан... али даље набрајање би нас далеко одвело.

И не може и не сме. Не може да буде и даље равнодушан и да то преда забораву још и зато што ће бити и сам порезан да те дугове плаћа, и ако од тога ни он ни ико његов није ни куснуо ни сркнуо. А не сме бити равнодушан, јер би тиме показао своју слабост и омогућио би садањим властодршцима да у започетом правцу продуже и да га сасвим исцеде и упропасте.

У томе и лежи наша борба. Наш је циљ био да наш народ и овде, и у рову, и на дому и у концентрационим логорима за времена о свему обавестимо и да шта зна га чека. Благовремено о свему извештен, имао је прилике и да свој суд донесе и да га у даном моменту на кривце примени.

Јесмо ли у томе успели, не можемо прорећи. То ће време показати. Ако смо успели, да наш честити народ тачно обавестимо и он буде прогледао, уверени смо да ће наша борба бити крунисана жељеним успехом. Наш ће народ прогледати и у обновљеној својој држави учинити крај свему досадањем расулу, зидајући на садањим рушевинама нову, напреднију будућност. Буде ли недотакнут новим духом времена и не буде ли прогледао, под тим истим рушевинама изнад којих има да му сване васкрс у сваком погледу, наћиће смрт - наставак вегетирања под притиском ових истих деспота. У сваком случају будућност ће нама дати за право. Зато ћемо у овој неравној борби истрајати до последњег даха, јер ћемо ипак, ма и на крају крајева, победити. Јер праведна ствар за коју се боримо мора победити. Од када је света и века, то је увек тако било, почев од Христа, па све до најновије садашњице када се и робови буде и стресају тешке окове. А Српски Народ их је својом исполинском снагом стресао и многим другима, na ћe умети и себи.

Наша је једина жеља: Српски народ има да прогледа.

И он ће прогледати!

Борислав Сл. Минић

ПО КЊИГАМА И ЛИСТОВИМА

Унутарња криза у Србији

Такав је наслов једном чланку који је изашао у листу “Hrvatska Država”, органу Старчевићеве странке права, једном од најнапреднијих и најизразитијих хрватских листова. Као што се и из самог наслова види, чланак се бави унутрашњом кризом Србије, “која ће стално букнути чим се народ поврати кући. Букнуће незадовољство противу Пашића и противу регента принца Александра. Ту се ради о правој уставној кризи”. И онда се у кратко излаже ток и развој кризе, као и њени узроци и завршава се овако: “Потребна је сада Србима велика мјера самозатаје (пожртвовања), да се прикажу пред вањским свијетом сложни; српске побједе, успјеси постигнути уз крило савезника за ствар Југославије, која је на срцу и Србима, нужда радикалне реорганизације, све то им налаже свету слогу ума и срца свих патриота преко Дрине“.

Појава овог чланка нас весели. Она нам открива двоје: да наша браћа Хрвати прате и интересују се о свему што се овамо код нас ради и да потпуно правилно схватају ситуацију и да се умеју сасвим тачно да оријентирају и у нашим унутрашњим питањима. А то значи много. Нарочито је то од важности по будућу нашу заједницу, јер ће још унапред тачно знати с киме имају посла и да по једној групи људи не суде и оцењују све нас, како рекоше, преко Дрине.

Још од првих дана наше емиграције узалудно се и говорило и саветовало и опомињало да се не тера у крајност и да ће ce ствар Више заоштрити ако се учињене погрешке не поправе. Ми нити имамо народних посланика, нити Народне скупштине, па разумљиво, не можемо имати ни парламентарну владу. Н. Скупштина је распуштена и ниједан посланик нема мандата. Када смо изгубили и државу и евакуисали се, изгубили смо и странке. Гро нашег народа или је у рову или под непријатељем. И многи угледни представници нашег народа остали су тамо. Страначкој борби није било места у избеглиштву. Али њу су наши властодршци силом изазвали и својим поступцима толико далеко отишли да се нису могли сносити. Кривицом њиховом, незадовољство не опада, него с дана у дан расте. Оно је толико набујало, да се више не може издржати. С тога “Hrvatska Drzava” потпуно правилно оцењује ситуацију када каже да ће букнути чим се наш народ врати кући. И неће бити те силе која ће га моћи задржати. Неће ту помоћи ни жандарми, ни сејмени, ни сва полиција наших властодржаца, која се пушта као авангарда по ослобођеним нашим крајевима. Ма како се оперирало, народ мора доћи до својих права и потпуне своје слободе. Противу духа времена се не може. Ко неће да иде с духом времена, он ће га прегазити. Он се не може зауставити. Он је као вихор, коме ce има или погнути или покорити, иначе ће покосити свакога ко му се испречи.

Наши фузионаши то или нису увидели или нису хтели да увиде. Похлепни за власт и за богаћење, оглушивали су се и све су више тонули.... Чаша стрпљења препунила се.

Ко сеје мржњу, буру ће жњети...

Политичка жандармерија

У “La Feuille” изишао је у 45. броју овај чланак из круга српских опозиционара:

“Успешна офанзива савезничког солунског фронта, изазива једно интересантно питање: какви ће догађаји наступити у Србији после аустроугарске евакуације? Крфски режим је и сувише непопуларан међу Србима у иностранству, а нарочито међу онима у Србији. Сви српски политичари изван радикалне странке, сложни су у тврђењу, да од 1915. године г. Пашић влада без ичијег поверења осим онога регента Александра, који је, и ако није код војске, врло хитно ескамовирао њен успех и произвео себе за генерала. Осим тога они одричу да г. Пашић води икакву политику него да се само одржава на власти простим насиљима. Колико он у томе правцу далеко иде, између многих доказа најбољи је онај, по коме је пре кратког времена један српски новинар, који сад живи у Швајцарској, за један чланак објављен у “N. Zürch. Zeitung” и за две брошире, осуђен на Крфу изванредним преким судом за цивилне шест пута на смрт и, поврх тога, на деведесет и пет година тешке робије!

Ових дана г. Пашић је наредио, да сви полициски чиновници, искључиво његови партизани, од прилике њих четири стотине, који су до сад живели, богато дотирани, у Француској и у Грчкој, пођу на Крф, где ће примити инструкције од министра полиције, и одакле ће сви у Маћедонију и, евентуално, у Србију. Међутим, ни једном грађанину крфска влада не допушта да пође у Маћедонију. Очевидно је, да искључивим поверењем у полицију крфски режим објављује своје неповерење грађанима и народу у Србији. То има свој нарочити значај у тренутку, кад Савезници, са г. Вилзоном на челу, уводе начело слободног самоопредељења оних народа, против којих Савезници ратују.

Ради илустрације како се две мере имају о потреби и вредности тога начела, ваља навести како краљевско српска полиција у Женеви призива српске грађане и саопштава им спискове многобројних опозиционара, којима неће бити допуштен повратак у отаџбину, и који ће морати остати у изгнанству. Нису мање карактеристична ни објашњења краљевско-српске полиције у Женеви. Кад су им извесни Срби приметили да они не верују да ће г. Пашић моћи иједног дана наставити министровање у Србији, полициски чиновници показују се обавештени и одговарају: „Јесте, али ће због тога француски и енглески бајонети имати да одржавају тамо ред”.

Срби верују да је г. Пашић способан да такву неморалну помоћ тражи од Антанте за рачун своје личне владе и сигурности, али се још надају, да ни француска, ни енглеска војска неће смети бити спуштена на улогу жандармерије, која има да покорава Србију отимајући је од народа и дајући је у монопол г. Пашићу и његовој компанији. Зар да г. Вивијанови војници слободе на територији Србије упрљају своје оружје претворивши се у фаланге ликтора ?”

Једна лепа порука

Ту скоро изишла је из штампе књига “Југословенско питање” (La question yougo slave) од познатог сарадника “Journal des Débats” г. Говена. Као велики пријатељ наших службених кругова и династије Карађорђевића, г. Говен је југословенско питање приказао у овој светлости у каквој га воле да гледају они којима он симпатише: онако какво нам је његово решење приказано у фамозном крфском пакту. Управо том се књигом објашњава крфски пакт и пропагира се за њ. Познати чланкописац “Gazette de Lausanne” М. М. приказао је ту књигу врло повољно. И о тој књизи и о томе приказу још у своје време био је проговорио овдашњи “Српски Лист” онако како то и књига и приказ заслужују, истичући да је књизи много пригоднији наслов „Апотеоза Карађорђевићима“, него што је онај што га књига носи. Сад се у једном овдашњем француском листу појавио један Југословен, који се осврће на ову ствар и под насловом “Удворица краља Петра” пише ово:

“Читао сам пре неког времена у “Gazette de Lausanne” уводни чланак, где неки г. М. М. жели да убеди свет “да народи српски, хрватски и словеначки желе уставну, демократску и парламентарну монархију и да ће краљ будуће државе бити главар династије Карађорђевића“.

Као Југословен слободан сам да запитам г. М. М., да нам каже где и на којој скупштини су показали Југословени да заиста желе монархију, а нарочито под жезлом Карађорђевића? Ако ми може и хоће да наведе фамозру “крфску декларацију”, то ћу знати шта ми ваља чинити. Ако ми дакле жели да наведе овај манифест, то га најлепше молим да се обрати г. др. Л. Марковићу, уреднику листа “La Serbie“, који ће му са гледишта међународног права објаснити, јер је г. др. Марковић био професор права на свеучилишту у Београду, да ли је уставотворна скупштина будуће југословенске државе приморана да прихвати Њ. В. Петра Карађорђевића за краља.

Па и Ви сами, г. М. М., који силом хоћете да ми тежимо монархији, да ли би Ви желели да живите под игом једног краља, или слободни у једној швајцарској конфедерацији? И да ли сте такође запитали за мишљење народ Ц. Горе (не бркати народ Ц. Горе са г. Радовићем, бившим министром Ц. Горе, и његовим друговима), да ли волије Карађорђевиће, који су дали толико доказа за словенску ствар, или краљевску породицу Црне Горе, “чије се одржање на престолу не слаже са могућношћу победе на страни Споразума?”

Што се г. Трумбића тиче, он је признати шеф југословенског покрета. Да би познавали његов демократизам, треба се обратити г. Густинчићу, уреднику “Југославије”, коме је исти Трумбић (и ако беше позван од г. Андре Торе) одбио приступ на конференцију потиштених народа у Риму. Г. Густинчић отпремљен је најбруталније, пошто се г. Трумбић, познавајући његов “родољубиви“ и „југословенски“ рад, побојао да не буде демаскиран. У осталом, г. Трумбић нам је већ веома често показао, шта мисли о једнакости, братству и слободи. Отуда његов потпис на „крфској декларацији”, када се у исто време једној независној југословенској држави (Црној Гори) одбило право, да при њеном саставу узме удела и каже своју реч.

Дакле, г. М. М., ако заиста желите да покажете своју жарку љубав за нашу југословенску ствар, то нам немојте више певати о разним симпатијама према српској влади и Карађорђевићима, и не показујте се већи рojaлиста него сам краљ, позивајући нас да примимо оно, што Ви себи не желите.

Клеветници – кукавице

Службени црногорски лист, „Глас Црногорца", оштро устаје противу насилничког уништења Црне Горе од стране оних бандита, одметнутих Црногораца, који су слепо оруђе оних дахија на Крфу. “Клеветан је краљ, династија, војска, народ и влада без изузетка било јавно, било тајно. У Ц. Гори скоро не постоји угледнији појединац, који није најгадније клеветан од оних за које смо несебично, управо сулудо изгубили све. Најугледнији наши државници представљени су као издајници и агенти аустриски... Никад ни један од њих није издао Српство и своју ужу отаџбину, нити скупљао војску против ње, као што је то чинио 1885. један од садањих шефова А. Радовића и оснивалац срамног фонда од два милиона за клеветање и уништење Ц. Горе. Зашто су их онда клеветали? Зато што су савјесно и поштено служили својој отаџбини и српској идеји коју она представља! Зато, што је, убијајући њима углед, требало убити углед и Ц. Горе и тиме омогућити насилнички план према Ц. Гори“. Тако је ту скоро у т. зв. органу црногорског одбора за народно уједињење, који није ништа друго него једна апашка дружина црногорских одрода у служби наших дахија, „Уједињењу“, изашла клевета и противу садањег црногорског министра Н. Хајдуковића, да је у Солуну, за време овог рата, “био саучесник неких Грка у снабдијевању непријатељских сумарена и продаји извјесних артикала непријатељу”. Хајдуковић је на то послао своје сведоке, два страна официра, А. Радовићу као председнику одбора, који издаје и уређује тај клеветнички лист и преко њих је тражио задовољење. Несавладљив у клеветању, овај најамник наших олигарха са Крфа, ухваћен у све четири, нашав се пред генералом Лохвицким, б. командантом руске војске на француском фронту и француским кпетаном Мером, командантом батаљона, Хајдуковићевим сведоцима, и пред алтернативом или клевету да докаже или да пружи потребну сатисфакцију, стао је пилатски да пере руке. Да би са себе скинуо сваку одговорност, да је такву изјаву, која показује све његово ништавило, и морално и умно. У првом делу изјаве одриче се и листа и удела у њему, а у другом делу, изјављује готовост да лист објави име писца, чије је име иначе случајно изостављено. Не прима никакву одговорност за лист, али, у исто време, даје обавезе у име листа и објашњава његове намере! После овог кукавичког узмака, Хајдуковићу није ништа друго остало него да цео спор сврши овим кратким писмом упућеним А. Радовићу: „Није ме стид толико од тебе, што си издајник, али ме је стид, као Црногорца, што си кукавица, јер тo je први пут да један Црногорац одбије давање сатисфакције.” Радовић је мирно и то прогутао.

Али то се Радовићу није десило само с Хајдуковићем. Некако у то време и црногорски капетан Роловић послао му је сведоке ради увреде које је тај клеветнички лист нанео црногорским официрима. Радовић је и ту кукавички узмакнуо, отресајући се од тога листа.

Ето тај и њему слични типови треба да су представници појединих наших покрајина у једном тако светом послу као што је наше народно ослобођење и уједињење. Али ни они који их плаћају и у најам узимају нису ништа бољи, па и не могу имати бољег и честитијег друштва. “Нашла врећа закрпу”, нашли и они Радовића. Бољи би се и стидели таквога друштва, као што се ми сви стидимо и једних и других: и патрона са Крфа и њихових најамника око нас.

Професори и ђаци

Један од женевских листова, који служи за лајбжурнал нашим службеним круговима када хоће кога на француском језику да оклеветају, донео је ту неки дан протест југословенских студената, које представљају друштва “Скерлић” из Лозане, „Вила” у Женеви и „Уједињење“ у Цириху. Протест је уперен противу познатог чланка г. Живојина Перића, професора београдског универзитета, који је изашао у “Neue Zürcher Zeitung”-y о спољној политици српске конзервативне странке. Да је ова група наших студената имала већ обичај да у сличним случајевима иступа, ми не бисмо имали ништа ни противу овога њеног протеста. Шта више, одобрили бисмо га и помогли. Али пада у очи да ова група студената није раније никад ништа слично урадила и ако је имала и повода и разлога зато. ”Југословенска универзитетска омладина не може да слуша оваква мишљења од стране једног Србина, а најмање професора универзитета у Београду, а да не уложи свој протест”, па је ипак слушала многе горе ствари и није никад и ничим протестовала, него је била послушно оруђе у рукама г. др. Лазе Марковића, оним истим рукама које су тим истим студентима свлачиле или облачиле капуте, делиле или одузимале стипендије и биле за све моћне, али су задрхтале и још дрхте да напишу изјаву: јесу ли или нису држале пуномоћство Михаила Глушчевића да наплате од Србољуба Марковића суму за платину шверцовану из Француске и продану у Швајцарској. Југословенска универзитетска омладина се револтира када види г. Перића”, а није ce peволтирала на све оно што се за све ово време радило и са њиховим оцевима и браћом, и српским народом, и нашом и народном и државном имовином, и нашим и народним и државним интересима, па и њом самом. C тога свакоме мора да изгледа овај њен револт врло смешан (да не употребимо оштрији израз), а нарочито патетични усклик: “Напротив, ми ћемо наставити започету борбу и даћемо наше животе за уједињење нашег Троименог народа, у једну слободну и независну државу око Србије”. Каква је то њена започета борба? У чему се она састоји? Као јавни радници ми смо марљиво пратили рад свију наших људи, па и омладине, али не видесмо још до данас да она започе икакву борбу, а камо ли да је води. Не мисли се ваљда ту на ону борбу што их је ова група водила под руководством г. др. Л. Марковића, противу својих напредних другова у и око ових студентских друштава? Или око угушивања свију слободоумнијих студентских покрета? Или зар око отимања печата и приређених препада противу друштвених управа? Или у присиљавању другова за потписивање крфског пакта? Или, најзад, око отимања за капуте, потпоре и друге дарове? Или, најзад, за оно што се не може на папир ставити? Лака на овакве изјаве, нама се чини да је ова група наше омладине и врло хитра у титрању са својим животима. Напротив, чини нам се, судећи бар по ономе што је било, да је она не само те животе, него и саму личну удобност и сувише много ценила. Јер да тога не би било, не би се много што шта десило и у и око те омладине, због чега смо ми старији морали да црвенимо и да једном приликом овако завапимо стиховима Лазе Костића:

Омладино, дико стара,

Омладино, јаде млад,

Камо оног старог жара,

Камо овај рушиград?!...

Али кад све то не би тако било, у место овога протеста одавно и одавно већ слушали много јаче и потребније протесте омладине и све би другаче било него сада што је. Тада не би било ни у, ни око, ни под, јер слобода и независност не подноси никакве услове, а најмање подчињавања. Ако ико, то је ова група омладине лично на себи и искусила. Да тога није било, не би ни до овога дошло.

Наши на дому

Безброј прилика имали смо до сада да се уверимо да су наши на дому, без обзира на покрајине, и много паметније и много родољубивије и много боље схватили своје дужности, него многи и многи од ових наших који се налазе у избеглиштву. Примери су многобројни и нас би далеко одвело кад бисмо их стали да ређамо. То показује политичку зрелост, патриотизам и готовост да се жртвују за народне идеале. Зато се прави народни борци налазе искључиво у редовима наших на дому, док наши редови у избеглиштву бриљирају шићарџијама, шепртљанима и интережџијама. Овамо међу у избеглиштву радило се на томе да се што више завадимо и поцепамо и дотерало се дотле да је сада поцепаност међу нама већа него је икада до сада била. Оно што раде и предузимају наши властодршци према српским грађанима у избеглиштву прешло је сваку меру, а подла акција која се води према Црној Гори остаће наша највећа љага. У најкритичнијим, најтежим и најсудбоноснијим данима нашло се да је најпаметније да се делимо на радикале и нерадикале и да се апашки насрће на другу српску државу. И онако ратом јако разређани редови наши имају се још више да разреде и да се створи непромостив јаз за вечита времена. И док се то овамо изводи само зато да се осигура власт једној групи људи, који су се потпуно онемогућили, а општи интереси су се потпуно занемарили, дотле међу нашима на дому видимо нешто сасвим супротно, До овога рата потпуно одвојени, поцепани и завађени, који су се гонили до истребљења, отпочели су се да мире, да се једни другима приближују и у томе дођоше до тога да се збију у густе редове. Постигоше народну концентрацију. Прво се груписаше Словенци а сада и Срби и Хрвати. А сви скупа, Срби, Хрвати и Словенци прегоше да се групишу. На састанку, који је био почетком овог месеца у Загребу, изасланици Словеначке, Истре, Трста, Хрватске, Босне, Херцеговине, Далмације и Угарске одлучише да оснују народно веће, без обзира на племена и на страначку поделу. Своје личне, страначке и племенске интересе подчинише општим интересима. Сви за једнога, један за све да би се постигло народно ослобођење и уједињење. А како је само слога која спасава, та слога и учиниће да их спасе.

Ту слогу и једнодушност испољише и наши у Босни и Херцеговини

својим меморандумом.

Као што се зна, у Босни и Херцеговини живи један народ. Али он је подељен по верама: православној, римокатоличкој и и мухамеданској. Православни се признају за Србе, римокатолици за Хрвате, а мухамеданци како када једни за Србе, други за Хрвате, а трећи час за једне час за друге, а најчешће ни за једне ни за друге. Та верска подела злоупотребљавана је, те су међусобно живели у таквој омрази као да су најљући непријатељи, а не један народ. Нарочито је била велика нетрпељивост између православних и католика, а мухамеданци су, према приликама, час прилазили једнима, час другима, како им је када требало, или, још боље, како је требало онима који су ту заваду заподевали и искоришћавали. У таквом стању затекао их је и овај рат. Како су сви Срби у целој монархији били стављени изван закона, јер је реч Србин била синоним непријатеља, велеиздајника, то су их на све стране затварали, гонила и судили. У Босни и Херцеговини не само што нису били мање поштеђени, него су противу њих покренуте читаве хајке и извршивани погроми. То је требало да и Србе сасвим оцепи од остале њихове браће друге вере. Али десило се нешто неочекивано. Као никад дотле, они су се нашли једнодушни. “И ако се по вери разликујемо, ми смо синови једног народа, ми смо крв исте крви. Идеја народног јединства Хрвата, Срба и Словенаца продрла је у све слојеве. Она је постала политичком вером и догмом народног бића”. Кликнули су они сложно одједном, устајући у одбрану своје земље, својих права и општих народних интереса, налазећи да народ није само објект управне силе, него да је грађанин са правима и дужностима.

Када се ових дана покушало да реши питање Босне и Херцеговине припојењем Угарској и у ту сврху гроф Тиса покушао да конферише са првацима народним из Босне и Херцеговине, они су му одлучно изјавили да су робље незаробљено које носи лажни назив држављана и да су за народно самоопредељење, везујући своју судбину са својом једнокрвном браћом Хрватима, Србима и Словенцима ма где они били. У томе смислу и предали су му меморандум, у коме су одлучно и мушки иступили, изјашњавајући се за народно јединство.

Тако је и Босна и Херцеговина проговорила онако исто као и све остале југословенске покрајине.

Наш рабош

Српско-црногорске комите - Последњи извештаји са солунског фронта открили су нам једну новост: у извештају се помиње да се у области Пећ-Нови Пазар налази одред српско-црногорских комита, који оперира са једним француским одредом. Какав је то комитетски одред? Је ли он сада образован од како имамо ослобођене неке наше крајеве или је он још раније образован? Је ли тај одред сачињавају они који су до сада били у ропству или они који су се налазили на слободи? Ако је он раније образован и у њему су они који су до сада били на слободи, чудновато изгледа зашто је формиран као посебна јединица када се врло добро зна да су све наше војне јединице попуњаване војницима из свију југословенских покрајина, те је за попуну служило не порекло војника, него потреба попуне. Ако је пак тај одред сада образован и од оних који су тек у ослобођеним нашим крајевима нађени, још чудноватије је што нису распоређени по старом распореду, онде где припадају, пошто су већ у саставу наше војске. Дакле и у једном и у другом случају са чисто војничког гледишта овај комитски одред јо неразумљив.

Тако изгледа ствар са чисто војничког гледишта. Али ако се посматра с политичког гледишта, онда ствар постаје јасна. У првом случају је посматрана с лица, у другом с наличја.

Позната је ствар да су се наши усрећитељи са Крфа радо служили војском за постизавање својих политичких циљева. Када им је потребно било да из војске уклоне оне који им сметају и да војску потпуно подчине себи, атентат им је послужио да све те по њих опасне елементе подвргну војном преком суду. Када им је требало да се опроста појединих који им сметају у грађанству, позивали су их, без обзира на њихову војну обвезу, под заставу. Када су хтели да угуше сваки слободоумнији глас и покрет, опет су се заклањали за војску. Тим су се недозвољеним средством послужили и сада.

Од како смо у иностранству море мастила су просули, исфабриковали су товаре лажи, подметања, клевета и недостојности, просули су куле гроша и дуката на све стране, поткупили и унајмили кога су стигли, само да што више оцрне и унизе Ц. Гору и све у њој и код страног света и код Савезника и код нас самих. Кад није помогло мито, клевета и подметање, крфске дахије прибегоше последњем средству сили. Искористиће војничку ситуацију на балканском војишту, послати тамо своје сејмене и приграбиће Ц. Гору силом, оружаном руком. Кад тамо једном заседну, неће се лако дати избацити. Силом ће тамошњем народу наметнути своју вољу и цео свет ће ставити пред свршени чин, јер ће фалсификовати народну вољу и казати: Народ у Ц. Гори изјаснио се за уједињење под Србијом онако како је то крфски пактом спремљено.