Петар М. Колендић - Босанчица или “српска писмена”

 

Петар М. Колендић

Чињеница је, да су у Херцег-Босни Муслими и присташе католичке цркве много употребљавали брзописну ћириловицу, а за то обличје Ћирилове азбуке нијесу познавали друго име до “српска писмена”. Тек у новије доба неки писци подарише ту азбуку неподесним називом босанчица; неподесним тога ради, што се то писмо употребљавало у свим крајевима, гдје Срби живе, па, дошљедно, нема узрока, да се истиче каквим провинцијалним именом. Још је неподеснији назив “босанско-хрватска ћирилица”, име, које је особито волио Иван Кукуљевић-Сакцински, па, ако је вјеровати његову, “Arkivu“, он јој га је, без икакве озбиљне подлоге, први надио. У најновије доба руски писац П. А. Сырку предложио је за тај споредни облик кириловице бесмислено име “босанска глаголица”! Како су у томе били много увиђавнији људи из заглушне старине! Њу није растављао од ћириловице ни Амвросије Тезеј (Theseus),¹) ни Иван Крст. Палатино,²) ни дубровачки историк Мавро Орбини.³)

Адаму Бохоричу (Bohorizh) она је, оправдано, облик “currentes”⁴) ћириловице, а тако и Ђурђу Средовскому.⁵) Па, најзад, и нашинац Петар Катанић⁶) истиче је тек као “varietas” ћирилових писмена.

Познато је већ, да у дјелима Матије Дивковића, католичког фрањевца из Босне, чешће сретамо ријечи “исписавши сарпски”. По модерним резултатима науке о српској књижевности, сад смо на чисто, да то значи колико и “преписавши српским писменима, бива ћириловицом с латинице (а ваља да и с глаголице)”, а прије се из тих ријечи изводило, да фра Матија свој језик крсти српским именом. Тако је свећеник Матија Совић († 1774.) у своме латинском преводу граматике Виленског монаха Мелетија Смотрицкога писао: “In hoc secundo minori libro т. ј. мањи “Наук Карстиански” post Kalendarium pag. 3. Auctor Lerviano idiomate scripsisse profitetur, quamvis sermo eius Operis nullo pacto a sermone maioris operis differat, imo prorsus in omnibus congruat. Quare vel Servianam Dialektum omnino eandem esse cum Bosnensi, vel primum opus non vere Bosnensium linguâ scriptum fuisse inferendum est, cum reverâ Servianam inter et Bosnensem dialectum necessario differentiam intercedere oporteat (У овој другој мањој књизи, иза календара, на стр. 3. автор каже, да пише српским језиком, и ако му се језик у овоме дјелу никако не разликује од језика у већем “Науку Кришћанском”, но се у свему потпуно слаже. С тога се мора извести, или да је српско нарјечје исто што и босанско, или да прво дјело није било писано језиком Бошњака, јер, збиља, мора бити нека разлика међу српским и босанским нарјечјем”⁷). Мислим, да ћу особито угодити синовима поносне Босне, ако изнесем руковијет доказа, како су Дубровчани, Срби католичке вјере, то обличје брзописне ћириловице, којим су и они, свеједно као и у Босни, писали, редовито звали српским именом. У осталом на обалама злаћајли Јадрана то и иначе није било ријетко. Год. 1597. задарски католички свећеник и књижевник, Шимун Будинић (Badineus) штампао је у Мљецима дјело “Breve istruzione per imparare il carattere. Serviano, e la lingua Klyrica; sive Brevis instructio ad condiscendum characterem Serbium, et lingvam Illугісаm”. ⁸) У Дубровнику се одавно писало ћириловицом, а са шта се особито поносимо, католичке књиге и први почеци српске књижевности писани су у овоме граду српским писменима. Осим службене преписке, за што упореди зборнике Миклошића, Пуцића и Јиречека, ћирилицом су се служили и у приватним стварима, па и у питањима чисто породичне природе, како ће доказати збирка споменика, што ће их до мало штампати вриједни српски историк, проф. Антоније Вучетић. –“Да пријеђомо на доказе. На регистру српских писама, што их је сабрао републични писар Руско Христофоровић (ХV. в) стоји натпис: “Un libro di privilegj in caratteri Serviani” (Књига повластица српским словима). Кад је г. 1514. члан угледне дубровачке породице, која је и цркви и држави дала вриједних раденика, писар Лука П. Примојевић (de Primo) молио сенат, да му допусти отворити овдје штампарију, ⁹) нагласио је, да би се у њој штампало и “српским писменима” - како их употребљују српски калуђери у својим црквама, истим словима, којим су били почели штампавати Црнојевићи штампа им је била свугдје хваљена и уважена (in lettere rassiane al modo, che usano li callogeri dela religione rassiana in loro chiesie, de simile lettere, che haueano comenzato Zarnoeuichi, che per tuto era laudata et apreciata). Год. 1591. штампао је Анђело Рока (Roccha) своје дјело о ватиканској књижници. Сарадњом и савјетом помагао му је, сјем других Дубровчанин, исусовац Марин Темперица, па му је написао католички “оче наш” ћириловицом и исписао ћириловску азбуку, коју редовито зове “Alphabetom Servianom” и “litterae Servianae”.¹⁰) Знамените су и ове ријечи из те ријетке књиге: “Bosina vero inter ceteras Gentes Servianam linguam adhibentes, puriori et elegantiori loquendi forma oti solet,... sicut a Marino Temperizza Epidaurio à Societate Jesu hanc lingua(m) optime callente accepi (Босна се, међу осталим народима, који употребљују српски језик, обичаје чистом и кићенијом формом у говору... како сам чуо од Дубровчанина Марина Темперице, реда Исусова, који тај језик изврено познаје). Год 1691 (1601?). пол дум Никола Фиоровић написао је у Дубровнику завјештај, “својом руком, српскијем словима, да се боље  разумије”. Мало за тим, год. 1611., дум Иван Матов Загурановић метнуо је на олтар парохијске католичке цркве у Лисцу (дубр. приморје) свој грб с ћириловским натписом “волим умријет, него се огнусит”, па је касније неки Дубровчанин, сабирач епиграма, тај грб с натписом пресликао и ставио биљешку “in caratteri servianis.”¹¹) У доминиканском манастиру у Дубровнику има и сад један ћириловицом писан лекционариј, који се како ћемо одмах видјети, употребљавао по католичким црквама у Дубровнику и његовој околини. На крају тога рукописа има неколико записа, што се тичу историје Дубровника, па је те записе исписао латиницом потоњи представник класичне српске књиге у Дубровнику, опат Игњат Ђорђић и пропратио их овим ријечима:¹²) “In un Libro Serviano doue vi sono l’ epi(s:o)le, eli Uang li che si leggono p(er)t(ut)to l’ anno in serviano Dopд ро pur in serviano si legge cosi (У једној српској књизи, гдје су посланице и јеванђеља, што се српски читају преко цијеле године, чита се, на концу, српски ово)”. А и Серафим Ћерва у својој “Chirographoteca”¹⁸) каже о истој књизи: “ХШ. Epistolae, Evangelia et Prophetiae, quae per totum annum sacra inter mysteria leguntur Illyrica lingua et serviano charactere exaratae... Jam erat Codex iste in Caenobio ad usum fratris Theophili Ragusini anno 1532, sel longe antiqnior est (Посланице, јеванђеља и пророштва, што се преко цијеле године читају за божје службе. Писане илирским језиком и српским писменима... Тај је кодекс употребљавао у манастиру још отац Теофил Дубровчанин год. 1582., али је много старији).. Ту, дакле, католичку књигу, коју пјесник Ђорђић крсти српским именом, употребљавали су дубровачки фратри по својим манастирима, што потврђује и овај италијански запис писан ћириловицом на истој књизи: “Либар (м)исале ди падре fратре. јакшъш ди рагожа ди Анти Доминика (Књига мисала оца фратра Јакова Дубровчанина, реда св. Доминика)..¹⁴) Крајем седамнаестог или у почетку осамнаестог вијека неко је у Дубровнику исписао латиницом једну српску љекарушу и ударио јој натпис “Ljekaroslovje illiti Nauzi sa¹⁵) ljeciti raslike nemochi pripisani is saerbskieh kgnigha.¹⁶) Ваљада из истог доба биће и препис Hvále Svete Anne is saerbskoga pisma..¹⁷) Дубровчанин дум Ђуро Матеји преписао је латиницом из Дивковићевих “Недићлних бесида и проповиједи IV. - ХШ. (у издању Ив Филиповић-Грчића од год. 1704., стр. 41.-163), па је на рукопис метнуо натпис: “Desset besjeda ispisane is kgniga Fra Matie Divkovichja is Jelasejak Reda Sv: Franzeska Provinzie Bosne Arghjentine Saerbskiem slovima Pritischtenich u Mnetzieh 1616. Po Petru Marii Bergmann”, а с друге стране чеоног листа: “Prepisa Latinskiem pismeni D. Ghjuro Mattei Dubrovejanin” ¹⁸) у Дубровнику имамо по библиотекама више преписа Дивковићеве пјесме “Плач блажене дивице Марие”. У једном препису с друге стране првог листа стоји биљешка: “Ovu pjesan kako sljedi ispravjenu saerbskiem slovima ucini pritisetiti u Mnezieh na pocelu svoieh kgnisizà immenovanich Nauk Kaerstjanski s’ mnogiem stvari duhovniem Fra Matie Divkovich is Jelasejak Reda Sv: Franzeka Provinzie Bosne Arghjentine seivjasce G. G. 1616”¹⁹). Споменућу још, да је год. 1786. поп Тома Ивановић штампао у Дубровнику књижицу: “Plac B Marie Djeve is saerbskih slova u latinska prinesen, usmnoscen i ponapravjen.²º), а констатујем чињеницу, да је та пјесма прешла из књиге у народ и међу православне у Требињу²¹) и међу католике по свој околини дубровачкој и то поодавно²²).

***

Мислим, да је ово података доста, да из основе уништи и спомен “босанчице”. и њена чеда босанско-хрватске ћирилице, а не сметнимо с ума, ове црте искинуте су готово из тестамената учевних синова чувене републике св. Василија, што сад труну на гаришту једне пропале српске величине.

 

Дубровник, августа 1904.                   Петар М. Колендић 

 

¹) Introductio in chaldaicam linguam, Syriacam, atque Armenicam et decem alias linguas, 1539., стр. 11 6. и даље. 

²) Libro, Nelqual s’ insegna à Seriuer ogni sorte lettera, Рим 1550, под рубриком “Item aliud Autore Cyrillo” 

³) Il regno de gli Slavi, Пезаро 1601., стр. 47. 

⁴) Articae horulae succesivae, de Latino Carniolana literatora, Витемберг 1584, стр. 1. 

⁵) Sacra Moraviae Historia, Solisbaci 1710, стр. 215. 

⁶) De Istro eiusque adcolis commentatio, Будим 1790., стр. 275 

⁷) Рукописи у љубљанској лицејској библиотеци под бр 166. и 185. Цитат дугујем љубазности вриједнога слависте, г. Л Пинтара. 

⁸) Алекса Хорањи (Horányi), Nova Memoria Hongarorom et provincialion scriptis notorum I, Пешта 1792, стр 625. 

⁹) Ђелчић, I conti di Tuhelj, стр 37. 

¹⁰) Bibliotheca Apostolica Vaticana, Рим 1591., стр. 168-171. 11) 

¹¹) Рко., Ragusinarum Inscriptionum Collectio- у г. Вице Адамовића. Упореди моју биљешку у „Срђу“ 1903, бр. 22. 

¹²) Pкп “Annotazioni bibliografiche per servir all’ Istoria litteraria di Ragusa, di cui molte rúavate dai scritti del ab: Ignazio Giorgi” у библ. Мале Браће бр. 300. (прије 312) стр 185. Истичем још, да је Ђорђићево мишљење, да ми пишемо „tudjiem’ to jes latinskiem’ slovima”, а ћириловицу зове својом, “словинском” азбуком. Упор приказ „штиоцу” у „Мандаљениним уздасима”. 

¹³) Ђервин автограф у библиотеци доминиканаца у Дубр стр. 57. Упоред Starine XXVIII. (1896), стр 4. Истичем још, да се тим рукописом служио као историчким извором о. Сев. Сладе (Dolci) у својој расправи „De Ragus Archiepiscopatus antiquitate” (Јакин 1761, стр ХХІІ.), па га историк Апендини (Notizie ist.. crit. 1., стр 74). Зове “un codice Serviano”. 

¹⁴) А. Сырку. Краткій отчетъ о занятіяхъ за границей (1895.) стр. 15 

¹⁵) Рада несташице писмена стављамо свугдје курсивно s, гдја би према рукопису годило слово с. 

¹⁶) Ркп. у Малој Браћи бр. 258 На рукопису је још запис “Collegij Ragnsini Soc J. ex dono Canonici Georgij, et Blasij Fratrum Matthaejorum”. 

¹⁷) и ¹⁸) Рукописи у Малој Браћа под истим бројем. 

¹⁹) Ркп Мал. Бр. бр. 334. 

²º) Једини примјерак ове ванредно ријетке књиге нашао сам у Мал. Браћи под бр. 313. 

²¹) Српске, народне пјесме из Херцеговине (1866), стр. 329 

²²) Нашао сам неколико стихова те народне пјесме у једном ркп, од г. 1811 у г Једварда Милославића.

 

 

“Босанска Вила” 1904 бр. 19 и 20