Једно предавање унив.
професора г. А Соловјева на Колар. Нар. Университету
Г. Соловјев, професор Историје права Јужних
Словена на београдском Университету, који је више
пута због својих архивских и етнографских истраживања боравио у нашој средини,
одржао је прошлога мјесеца на Коларчевом Нар. Университету предавање о важењу
Душановог законика у крајевима јужнога приморја, и то специјално у Грбљу и
Паштровићима, па сматрамо да ће бити од интереса за наше читаоце, нарочито оне
који се баве културном и правном старином нашега краја,
да изнесемо, према белешкама једнога од наших читалаца, кратак извод одржанога
предавања и важнија тврђења у њему.
Уредништво свраћа нарочиту позорност на мишњење
уваженога професора о постанку Грбаљскога статута и обзиром на то, дало би радо
мјеста у нашем листу доприносима истраживача који би помогли ближем расвјетљењу
овога питања.
Један од циљева
проучавања старих правних споменика је тај, да видимо, да ли се је један правни
споменик одржао и у познијим вијековима и ван граница мјеста свога постанка,
дакле, ако је у питању неки закон, да видимо, да ли је он важио као позитивно
право и послије постања, или је остао мртво слово на хартији.
Писало се доста о
постанку Душановог закона, упоређујући га са ранијим повељама, византиским
зборницама и обичајним правом. Постанак Душановог закона нарочито је довођен у
везу са ширењем српске државе на југ, када је утицај византиског права настао
непосредан.
Најмање се испитивала судбина Душановог закона.
Дуго се сматрало да је турском најездом престала обавезна снага Д. З., а да су
доцнији преписи и били искључиво плод епигонског калуђерског рада. Први је
Флорински истакао да су доцнији преписи и измјене у њима могли бити условљени
потребама живота, па до је према томе Д. З. важно као позитивно право и
послије најезде Турака. Стојан Новаковић такође тврди да је Д. З. прерађиван у
XIV и ХV вијеку у вези са потребама живота, али пошто ово нису преписи него
прераде, оне би нам могле дати погрешну представу о времену када је закон
постао, па да су према томе бескорисне.
Г. Соловјев сматра да
се Душаново законодавство примјењивало и после турске најезде у појединим
српским покрајинама, које су имале извјесну аутономију, и за ово своје мишљење
налази подршке у грбаљском и паштровском рукопису Душановог законодавства.
Грбаљ, стара српска
жупа, била је за вријеме Немањића потчињена которској властели. 1497 године
Грбаљ признаје власт Турака, када добија и извјесну аутономију коју не укида ни
Млетачка власт, под коју је Грбаљ потпао 1647 године. За ово време т.ј. време
када је Грбаљ уживао аутономију, у Грбљу је важило као позитивно право Д. З. О
томе свједочи рукопис Д. З. који је предавач нашао у Богишићевој библиотеци у
Цавтату. Вјероватно је да је овај законик дошао у Грбаљ са Цетиња преко
црквених власти, не никако прије 1497 године, до када је у Грбљу важно
искључиво Которски Статут, који је забрањивао мијешање српских врховних власти
у послове которских поданика. Несумњиво је међутим да су у XIV и XV вијеку
Грбљани били поданици которски, кметови (меропси) которске властеле, и да су
потпадали под которски патримонијални суд.
Г. Соловјев сматра да
неких самосталних законских прописа Грбаљ није имао. „Грбаљски Статут” издат од стране
Вука Врчевића је само једна успјела мистификација. Да овај статут није постојао
види се по томе, што носи датум 1427 године, а у то време Грбаљ је био под
влашћу которске господе и није имао никаквих аутономија. Поред тога овај статут
садржи многе етнографске податке (на пр. жена је дужна да човека љуби у руку
кад га сретне,) што такође свједочи да је овај статут измишљен. Ово се може
објаснити схватањима оног романтичарског доба у коме
је Вук Врчевић издао овај статут, када се свако хтео похвалити својом
прошлошћу. Уосталом овај статут се није могао нигдје пронаћи (па ни у
заоставштини Вука Врчевића, која је сачувана у Београдској Народној библиотеци)
као што ни у Грбљу нема никаквих података о њему.
Паштровићи, јужни сусједи Грбљана, имали су
међутим другу судбину. Они су били независни и од Котора и од Будве и
представљају типичну словенску сеоску групу. Почетком XV века они добровољно
прелазе под млетачку власт и 1423 године праве ca заповједником млетачке флоте
уговор, који је доцније потврђен и од дужда. Уговор су закључили 14 властелина
(nobiles) и том приликом Паштровићи су добили широке аутономије, које су
трајале све до 1807 године, када су их Французи укинули. Тада су Паштровићи
потпали Француске судове. Чак и оно доба од 1797 до 1807 год., када је Аустрија
господарила Паштровићима њихове аутономије остале су неокрњене. Колике су биле
ове аутономије, види се по томе, што су поједине далматинске покрајине, које су
биле потчињене Млетцима, у ХVІІ веку тражиле да добију ону аутономију коју су
Паштровићи уживали још од ХV вијека.
Питање је сада, који су то позитивни закони по
којима су Паштровићи вршили судску власт, признату им поменутим аутономијама,
- да ли је то био неки Паштровски статут или што друго. Питање је, која је то
велика књига, која се износи на Дробни пјесак испред манастира Режевића и која
се предаје суђи и властелинима, како то прича Ст. М. Љубиша.
Одговор на ова питања даје нам т. зв. Загребачка
рецензија Д.З. За овај рукопис мислило се дуго да је много старији не го што
је. О њему је писао Флорински, који вели да је језик у овом рукопису искварен и
наводи примјере за своје тврђење. Ст. Новаковић изгледа да није читао овај
рукопис, већ да је прихватио примједбе Флоринског без провјеравања.
Прегледавајући овај рукопис г. Соловјев је на
његовим корицама нашао биљешку слиједеће садржине “Из Паштровићах из манастира
режевачког”. Ова биљешка даје одговор на раније постављена питања.
Староставник, који се износно на Дробни пијесак јесте овај рукопис који садржи
Закон Константина Јустинијана и Душанов Закон (Рукопис је био чуван у манастиру
Режевићу, одакле га је Кукуљевић пренио у Загреб). Вјеројатност овог тврђења
потврђује и то, да се у тексту овог рукописа налазе многе ријечи које нијесу
познате у Д. З., али које су врло добро познате у Паштровићима, н. пр.:
„канзелар”, “капац”, “цаф” и др.
Према овоме закључио је г. Соловјев изгледа да
није постојао ни Паштровски старосавник, по коме су Паштровићи судили скоро
четири века, већ да су се Паштровићи служили Д. З. и по њему судили. Из овог
доба суђења данас се чувају исправе, које свједоче о том суђењу, али међу овим
исправама има и доста фалсификата.
Душанов Закон није међутим остао у Паштровићима у
првобитном тексту, а измјене које су у њему учињене нису
„квареж”, како каже Ст. Новаковић, већ свјесна адаптација животним потребама,
која иако можда бескорисна за филологе од велике је важности и интереса за правнике.
Povodom predavanja prof.
Solovjeva
Uredništvu “Glasa Boke”
Kotor
Meni je veoma mučno pri
duši, ali Vam ne mogu sakriti, da sam, čitajući Vaš izvještaj o predavanju, što
ga je održao u Beogradu na Kolarčevu Narodnom Universitetu g. Aleksandar
Solovjev, ostao neugodno iznenadjen. G. Solovjev je bez sumnje čovjek dosta
solidnog glasa, a za njegovu ozbiljnost znaju oni, koji su ga vidjeli, kako je savjesno radio kod nas u
Kotoru, u sudskom arhivu. Ali nemogu da zatajim, da mi se neke od njegovih
tvrdnja čine prilično neosnovane.
On smatra da Grbalj nije
imao samostalnih zakonskih propisa i da je Grbaljski Statut izdat od strane
Vuka Vrčevića samo jedna uspjela mistifikacija. Uzmimo da je to moguće, premda
se takva mistifikacija teško dade zamisliti. Uzmimo, da Grbalj zbilja nije imao
statuta. Ali moramo pri tome naglasiti, da je cijela argumentacija Solovjeva
potpuno pogrešna. On tvrdi naime, da Grbaljski statut ne može biti sastavljen
g. 1427, jer je Grbalj bio onda pod vlašću kotorske gospode i nije imao nikakve
autonomije. G. Solovjev nam čini utisak, kao da nije obaviješten o pravom
stanju stvari.
Treba naime da se znade, da
su Grbljani bili pod srpskom vlašću od dolaska Stefana
Lazarevića u
Primorje pa sve do ugovora sklopljenog izmedju Djurdja Brankovića i Francesca
Quirini u Vučitrnu dana 22 aprila 1426. A tek 19 juna 1426 obratiše se
Grbljani, pošto su doznali, da ih je srpski despot izručio Mletačkoj Republici
(u vučitrnskom ugovoru stoji naime doslovce: el prefato magnifico signor
Zorzi.. promete de dar e Garbelli, zo è Zuppa de Cataro cum li sui confini....
ala prefata ducal signoria de Veniexia), mletačkom povjereniku Francesku
Querini-u, i on uglavi s njima ugovor, u kojemu je bilo
izričito naglašeno, da će im biti sačuvani stari običaji i da mogu po tim
običajima izabrati sebi svake godine kneza, isto kao Paštrovići.
Mi znamo medjutim, da su
Kotorani predali Sinjoriji, godinu dana poslije svoje uslovne predaje, svoj
gradski statut na odobrenje. Mi vidimo, da su Paštrovići prilikom svoje uslovne
predaje dali izručiti mletačkim vlastima na potvrdu svoj “Starostavnik”.
Što lakše, pod tim
predpostavkama, nego da su Grbljani zbilja god. 1427, dakle odmah poslije svoje
uslovne predaje, izručili mletačkim vlastima za potvrdu svoj posebni statut?
Da je stvar zbilja morala
biti tako, vidi se po grbaljskoj predstavci, koja se navadja kod Sanuda i u
Malipierovim Analima.
Grbljani su naime došli,
god. 1497, pred Sinjoriju i tražili fu da im se prizna ona stara uprava. koja
je bila ukinuta god. 1451, nakon što je zahvaleći izdajstvu Stefanice
Crnojevića ugušen grbaljski ustanak. I, kad je Sinjorija na to da to nemože učiniti, jer se vezala prema Kotoranima, krenuše
Grbljani iz Mletaka u očajnom raspoloženju i predadoše se Turcima (se parti de
qua desperati e finalmente i se ha dà al Turcho).
U ugovoru o predaji Grblja
Sinjoriji bila je sadržana još jedna tačka: da će presude, koje budu izrečene u
njihovu seoskom zboru, biti podnesene, u slučaju jednog priziva, knezu
kotorskom za konačnu odluku.
Mi vidimo iz svega toga
dosta jasno, da su Grbljani imali svoje pravo i da su sudili po njemu.
Drugo pitanje, koje nam se
nameće Solovljevovim razlaganjem, je, da li su Grbljani i Paštrovići sudili po
Dušanovu Zakoniku. G. Solovjev tvrdi, da je to zbilja morao biti slučaj u
Paštrovićima, sudeći barem po zagrebačkom rukopisu Dušanova Zakonika. Stvar se
ne može a priori isključiti iz prostog razloga, jer su Paštrovići, u koliko
poznajemo njihovu prošlost, stajali u stalnoj vezi sa srpskom državom od
vremena Uroša i svakako do Uroša IV.
No, tu ima toliko tih
nerješenih i, što je značajno za bezazlenost velikog broja naših naučnih ljudi,
nedodirnutih pitanja, o kojima ipak moramo biti na čistu, prije nego što se
možemo uopće usuditi, da postavimo toliko nedokazanih tvrdnja, koliko ih se
nalazi u predavanju g. Solovjeva.
Jer, zapravo, što znamo mi
o porijetlu Dušanova Zakonika? Mnogi su se ljudi trudili, da nadju dodirnutih
tačaka izmedju ovog zakonodavnog djela i vizantijskog zakonodavstva, ali sve to
bez zadovoljajućeg rezultata. Ali je malo kome došlo na pamet, da bi mnogo više
odgovarala duhu stvarnosti jedna komparativna studija, koja ima za predmet
Dušanov Za konik i.... kotorski gradski statut.
Ljudi su se naime u tolikoj
mjeri navikli, da kod nas ne vide nego zagorskog uticaja u Primorju, da im
zapada strašno teško zamisliti obratnu pojavu: primorski uticaj u Zagorju. A za
takvu pretpostavku ima i te koliko mjesta. Treba samo da držimo pred očima ono
što bismo današnjom terminologijom nazvali Dušanovim kabinetom, a već bismo
ustanovili, da je Kotoranima tu zapao upravo lavlji dio. Imali su u svojim
rukama ministarstvo inostranih poslova, ministarstvo trgovine i saobraćaja,
ministarstvo finansija... Kotorska vlastela su putovala u diplomatskim misijama
po Levantu, po Italiji, po Zapadu. Je li u tim prilikama tako nevjerojatno, da
je Dušan trebao i tražio njihovo mišljenje, kad mu je bilo do toga, da vrši
zakonodavno dielo?
I, kad to kao moguće, zar
nije lakše govoriti o penetraciji primorskog prava u Zagorje, nego li o
obratnoj pojavi, o recepciji zagorskog prava sa strane primorskog svijeta?
Pogotovo bi se to moralo reći za Grbalj,
kad se zna da je od god. 1307 do 1360, dakle baš u vrijeme Dušanova
zakonodavstva, stajao pod kotorskom upravom, dokle pod jednom upravom, koja, to
misli barem g. Solovjev, nije dopuštala razvitak samoupravnih ustanova.
No, za upoznavanje tačnog
stanja stvari, trebamo tačnog, savjesnog upoznavanja naše lokalne prošlosti.
Dok to nije slučaj, uzaudno je da se gubimo u nepreglednom nizu besplodnih nagadjanja.
Imam čast bilježiti se s
najodličnijim poštovanjem
A.
Dabinović
Грбаљски статут
(одговор г. др. А. Соловјева)
Уредништву „Гласа Боке”.
Љубазношћу Уредништ. примио сам број 55. “Гласа
Боке” са чланком г. А. Дабиновића: Поводом предавања проф. Соловјева.
Морам признати да сам и ја “остао неугодно изненађен”.
Г. Дабиновић није ни чуо моје предавање, упознао се с њим сам по кратком изводу
у нови нама па ипак се пожурно са тврдњом да “нисам обавијештен о правом стању
ствари”.
Немам навику да у јавним предавањима износим “неосноване
тврдње”. Осетио сам прве сумње поводом Грбаљског статута још пре 10 година, али
само после архивског рада у Млецима, Задру и Котору, после тога што сам се
добро упознао са историјом Приморја, - објавио сам у „Чупићевој Годишњици”, књ.
40 (1931 г.) расправу: Грбаљска жупа и Грбаљски статут. Ту сам на 40-страна
изнео доказе тога да Грбаљски статут не може да припада 1427 години. У исто
доба др. Ђуро Љубић доказао je y Radu Jugosl. Akademije, K. 240 да и Нински
статут не спадa y г. 1102.
Први је задатак науке утврдити
аутентичност извора и рашчистити питање о фалсификатима, којих на жалост има
доста (напр. Душанове повеље Котору, паштровске привилегије од Константина и
Јустинијана).
После тога, у јуну 1933
објавио сам у Архиву за правне науке чланак: Душанов Законик код Паштровића.
Ту сам изнео нове потврде за мишљење да паштровски „Староставник” није био
ништа друго него Душанов Законик. Могу додати да је то већ наслутио пок.
Валтазар Богишић (у истом Архиву, књ. 1 из 1906 г.).
Необавештен о садашњем
стању науке, г. Дабиновић износи давно познате уговоре 19 јуна 1426 и 4 априла
1423, али уноси у њихово читање оно, што нисам нашао у оригиналним текстовима.
Г. Дабиновић поучава ме да за историски рад “треба
тачног, савјесног упознавања наше локалне прошлости”. Држим да сам се с њоме
упознао. Али мислим да осим локалних интереса треба имати још и научне методе и
критичког духа. Ако г. Дабиновић прочита моје споменуте чланке и напише после
тога озбиљну студију у којој изнесе неке нове чињенице и побије моје мишљење, -
радо ћу му честитати и с њиме се сложити. За мене је љубав према научној истини
изнад свега, чак изнад моје искрене љубави према Словенству.
Изволите примити изразе мог особитог поштовања.
Београд 27 децембра 1933
др. Александар Соловјев
Odgovor g. A. Dabinovića Uredništvu “Glasa Boke” u Kotoru
Jesam li neskroman, ako
vas molim za gostoprimstvo u pitanju grbaljskog statuta? I, ako to nisam,
dopustite mi, da iznesem svoje argumente u prilog opstanka takve ili slične
uredbe? Da je Vuk Vrčević naišao na strogu ocjenu našeg užeg čitalačkog kruga,
ni pola čuda. Mi ga doduše ne poznamo u svojstvu konsularnog agenta na
Trebinju, ali znamo iz drugih vrela, da je bio prilično lakomislen u svojem
raznolikom poslovanju. Ali ne smijemo pri tom zaboraviti, da je služio kao
općinski tajnik u Grblju i da je stoga imao prilike da se upozna s tamošnjim
ljudima i ustanovama i osobito, ako ga je zbilja bilo, s prijepornim grbaljskim
statutom i dapače da prisustvuje njegovu izvršenju. Drugo je opet pitanje, da
li je on, prenašajući za praktičnu uporabu stare tekstove u savremeni govor,
dodao, dopunio, dometnuo, izopačio naprama svojem hirovitom ukusu.
Dvije okolnosti dolaze ovdje još u obzir. U prvom
redu vjerojatnost, da su grballjske pravne odredbe zbija zabilježene oko
Mitrovdana 1427 prilikom predaje Grblja Sinjoriji, isto kao što se to
dogadjalo, prilikom takve jedne političke promjene, po svim primorskim gradskim
i seoskim zajednicama. A Vuk Vrčević teško da je znao za to, da se Grbalj
predao Mlecima baš u junu 1426 i da je iz toga nastala potreba za tadašnju
kodifikaciju.
I datum publikacije grbaljskog statuta značajan
je. God. 1851 nije još bio potpuno savladan bokeški ustanak, a sva je prilika
da je tom prilikom ukinuta pravna valjanost domačih ustanova, dakle i
grbaljskog statuta. Vuk Vrčević nije onda još bio ono šlo je bio kasnije, kad
je dobio službu: austrijski čovjek. Njegova je publikacija bila u suštini jedan
buntovni čin, a razumljivo je, kad znamo za njegove kasnije prilike, da je iza
toga namjerice izbjegavao pa i najdalju aluziju na jedan korak, koji ga je mogao
kompromitovati u očima vlasti.
I to ne smijemo zaboraviti prilikom ovog
razmatranja: grbaljsku sklonost parničenju, koja ne mora, ali može biti izravna
posljedica posljedica jednog za stoljeća izgradjenog pravnog sistema, kakav nam
se prikazuje u “Grbaljskom Statutu”.
Naprama ovim činjenicama ne vjerujem da argumenti
g. A. Miloševića mogu doći u preveliki obzir. Njegova tvrdnja da grbalj skom
zakoniku nema spomena ni u kotorskim notarijatskim spisima ni u kotorskom
političkom arhivu koji se nalazi u Zadru pa ni kod naših starijih pisaca mogla
bi značiti, kako se to uzme, i premnogo i premalo. Ja se doduše ne nalazim u
sretnom položaju g. A. Miloševića, koji se može pohvaliti, da je bio u stanju
pročitati što ja nisam, ne samo cijeli materijal koji se nalazi u Kotoru, nego
onaj daleko opsežniji u Zadru, ali mislim da ne smijemo zaboraviti, da
historička vrela prelaze veoma često šutnjom preko činjenica, koje su se
odigravale bjelodano pa se zato ne smatraju vrijednim posebnog pomena. Uz to
treba istaknuti, da grbaljski zakoni nisu dolazili do primjene kotorskim
gradskim sudom, nego prvenstveno u samom Grblju prilikom narodnog sudjenja i
zborovanja. A pitanje je opet da li se pod izrazom grbaljskih povlastica imaju
podrazumijevati ne samo pravo biranja domaćeg kneza nego i poštovanje narodnog
pravosudja po odredbama zabilježenim god. 1427. A isto je tako pitanje, što ima
da se podrazumijeva, u povelji dužda Kristofora Maura od 12 aprila 1469,
upravljenoj kotorskom knezu Eustahiju Balbi-u, a ta je povelja svakako poznata
g. A. Miloševiću, jer se nalazi u zadarskom arhivu, ona stavka koja glasi u
prijevodu: pošto su naši mudarci s kopna (sapientes terrae firmae) saslušali
Grbljane, pregledali njihove povlastice, statute, odredbe o razdiobi Grblja
medju kotoranima i kotorske privilegije, našli su iz njih da kotorani imaju
svoja prava a Grbljani samo praznih tvrdnja...... Reći će se doduše da se izraz
statut odnosi na “statutum divisionis zoppe de Gherbili” u kotorskoj općini.
Ali, moramo pitati dalje, jeli g. A. Milošević obaviješten o tačnoj sadržini
predstavke upravljene Sinjoriji, poslije požarevačkog mira, sa strane
grbaljskog kneza Marka Lazarevića?
I grbaljsko traženje
upravljeno Sinjoriji god. 1649 nije tako bezazleno, kako misli g. A. Milošević.
Grbljani su naime htjeli da im se priznaju iste povlastice kao što su bile u
krijeposti naprama Paštrovićima. A mi znamo, i to stoji izvan svake suminije,
su Paštrovići imali svoje pravosudje i po svoj prilici svoj statut.
Ni to ne smijemo metnuti s
uma: mogućnost da je g. A. Milošević kopajući uzalud po kotorskom i zadarskom
arhivu u lovu za grbaljskim statutom, zapao zapravo u stramputicu. Jer, ako je
tačno, da su se prizivi protiv grbaljskih pravorijeka upravljali kotorskog
kneza, odnosno proveditura kao predstavnika političke vlasti, onda je
jasno, da nećemo naći traga o grbaljskom statutu u kotorskom notarijatskom, pa
ni u zadarskom arhivu, nego u arhivu sreskog načelstva u Kotoru, izmedju
procesualnih spisa tamošnjeg proveditura.
Bolje ne prolaze ni
argumenti g. A. Miloševića o takozvanim anahronizmima u grbaljskom statutu. U
svim zakonicima ovog svijeta izvršuju se naprama prilikama i izmjene i dopune,
a da cjelina pri tome ne strada. Pa i mi, koji se još služimo austrijskim parbenim
postupnikom god. 1895 i općim gradjanskim zakonikom 1811 nećemo računati
novčane iznose,
odnosno tarife po talirima, po forintima ili po austriskim krunama, nego po
dinarima. Nikakvo čudo stoga, da su Grbljani prihvatili u svoje zakonodavstvo i
talire i cvancike i krajcere i čibuke i metar. Zašto da isključimo mogućnost
takvih detaljnih promjena kod jednog zakonika, koji se vršio u svakodnevnoj
vrevi i koji je stoga podstojao promjenama vremena i prilika i koji je, sudeći
po tome, bio na snazi sve do god. 1848?
Uz to moramo dodati, da Vuk Vrčević nije opet bio
tako nenaučen čovjek, da ne bi poznavao, oko god. 1848, stare mjere i stare
novce, kad znamo o njima bez ikakve osobite školske pripreme, i mi sami. Ako mu
je bilo do toga, da napravi jednu mistifikaciju, on bi baš izbjegavao one
neologizme u koje je, kako misli g. A. Milošević, zapao. Mi bismo onda imali
pred sobom jedan dalji egzemplar onih arhajičnih patvorina, kojima su nasjeli
sabirači starih “srbulja”.
No, znači li to, da vjerujem u utentičnost
grbaljskog statuta u formi, u kojoj se nalazi u Vrčevićevoj publikaciji?
Nipošto. Ja naprosto ustežem svoj sud do daljega. Ali, ono što sam htio
naglasiti u ranijem članku i što naglašujem opet i sada jeste, da je nnogo
lakše i udobnije nabaciti gotovim aforizmima, nego li uroniti u bitnost jedne
pojave, proučiti sa sistematskom strogošću ne samo njezinu suštinu, nego
popratne okolnosti, historičku pozadinu, socijalne, kulturne, ekonomske prilike
njezina postanka. Bokeljska historiografija je jedna ozbiljna stvar. Ona se ne
tiče samo naših najsvetijih tradicija, nego nam mora biti jedno srestvo za
upoznaju samih sebe i jedno orudje za stvaranje jedne svijetlije budućnosti.
Ali toj svrsi ne služimo zabašurivanjem najzanimljivijih problema naše
prošlošti, pa bilo to iz lijenosti ili iz kojih mu
drago razloga.
A. Dabinović
Odgovor g. A.
S. Dabinovića prof. g. Solojevu
G. Solovjev
misli da se moje primjedbe o bezazlenosti i neobaviještenosti naših naučnih
ljudi odnose neizravno na njega. To nije tačno. Ono protiv čega samt ustao nije
jedna osamljena, nego jedna kolektivna praksa, koja je štetna ne samo za naše
bokeljske lokalne interese, nego za istraživanje one historičke istine, do koje
u istoj mjeri držim kao i g. Solovjev.
Da to
ustanovim, neka mi g. Solovjev dopusti da se zaustavim na neke njegove izreke.
Prvi je zadatak nauke, veli on, utvrditi autentičnost izvora i rasčistiti
pitanje o falsifikatima (npr. Dušanove povelje o Kotoru, paštrovske privilegije
od Konstantina i Justinijana). Tačno, ali stvar nije ni iz daleka gotova, kad
utvrdimo da je jedan spis falsifikat. Tu počimlje tek ona naučna metoda, za
koju g. Solovjev misli, da je nisam stekao kao slušalac paleografije i
diplomatike u Parizu. Jer, kad baš imamo pred sobom nešto što smatramo
falsifikatom, treba tek da ispitamo okolnosti, pod kojima je taj falsifikat
nastao.
Kad naime
držimo pred očima, da je kotorski kancelar de Puctii sistematski uništavao sve
isprave i povelje, koje bi se mogle kositi s njegovim tajnim ugovorima sa
seljacima otoka sv. Mihajla, onda se nećemo čuditi, da su Kotorani doduše
naknadno izradili te isprave, ali ćemo biti veoma neoprezni zaključujući, da
sve tvrdnje sadržane u tim dokumentima moraju biti neistinite.
Pa i
paštrovska privilegija ne mora biti jedna bajka. Mi znamo da su se Paštrovići
nazivali naslovom “plemenite komunitadi” i da su imali sve do nedavna pravo na
neke „maune” u Carigradu. Neću da ulazim u pitanje istovjetnosti
“Starostavnika” i Dušanova zakonika, ali zar nebi koristilo samoj stvari, da
budemo načistu, - kad već znamo, da se vizantijska nobilitas podjeljivala
potpisivačima državnog zajma u doba Aleksija Komnena, jesu li Paštrovići zbilja
postigli od tog cara ono što su postigli kasnije od Mlečića radi svojeg držanja
prema Stefanu Lazareviću?
G. Solovjev će
reći, (ja se barem moram bojati toga), da zato treba imati više kritičnog duha,
no što sam ga pokazao ovom prilikom. Sjećam se, u tom pogledu, s kojim sam
interesom čitao, u bogatoj bibliotici pariške École des chartes, upravo
dramatičnu polemiku, koja se vodila o apokrifima I falsifikatima izmedju Mabillon-a
i njegovih protivnika. Ja nisam ni iz daleka tako uobražen, da se
prispodobim s Mabillon-om. Ali energično prosvjedujem protiv toga, da se od i
onako slabo ispitanog polja naše historiografije napravi Sahara i da se dopusti
svim političkim i historičkim pustolovima (medju njima ne nabrajam g.
Solovjeva), da prave nesmetano svoje racije na štetu naših i onako
zapostavljenih interesa.
Neću još da rečem svoju posljednju o Vrčevićevu “Grbaljskom
Statutu”. Ali se jako bojim za g. Solovjeva, da su njegove tvrdnje osnovane na
jednoj prilično smionoj predpostavci: da je na sami Mitrovdan 1427 godine,
neposredno iza izglasanja grbaljskog statuta, cijeli Grbalj pao žrtvom jednog
užasnog kataklizma, koji ga je konačno istrijebio s površine zemaljske. Jer bi
samo u tom slu čajugrbaljski statut morao nositi u god. 1851 sve jezične,
etnografske, valutarne, dimensionalne osebine jednog spisa sastavljena o
Mitrovu dana god. 1427. No, u koliko sam obaviješten, taj kataklizam nije
nigdje zabilježen, premda kotorski arhiv u Zadru ima spise iz god. 1309, i
Grbalj opstoji, žali ili hvala Bogu, još dandanas. I nadam se pouzdano, da će
nadživjeti ovu nesuglasicu, kojom nisam ni iz daleka namjeravao da stavim u
pitanje dobar glas g Solovjeva. Ja žalim duboko, da me druge obaveze
spriječavaju od toga, da se intenzivnije bavim ovim predmetom. Ispitivanje
bokeljske prošlosti, jedno djelo vanredne važnosti ne samo za naše lokalne,
nego i nacionalne interese, mora biti povjereno mladjoj generaciji. I toj
generaciji treba dati krila, a ne sputavati živahnost i polet, kojim je
ispunjena naša bokeljska prošlost. Tom novom pokoljenju, koje je već na domaku,
treba dati nove, daleke ciljeve. I mi ćemo onda, na svršetku svoje karijere
biti u stanju da dovikujemo nastavljačima ove tmurne sadašnjosti riječi,
koje je Prosper upravio Arielu: “Be free, and fare thou well” (Budi slobo dan i
vladaj se junački). Dopustite, gospodine Uredniče, da jedan Bokelj, koji
ljubi svoju zemlju, Vama staví do znanja izraze svojeg iskrenog poštovanja.
Zagreb,
14 jan. 1934.
Доба постанка Грбаљског Законика
Године 1851 објавио је Вук Врчевић у задарском часопису
„Pravdonoši” текст Грбаљског Законика под насловом Ustanova Gerbaljska u Bokki
Kotorskoj. Други пут Грбаљски Законик објављен је у Врчевићевој књизи (изишлој после
његове смрти) Разни чланци (1891), 29-42. Из „Pravdonoše” Законик је прештампао
Стојан Новаковић у својим Законским споменицима (1912) 105-116. (Издање у Разним
чланцима није било познато Новаковићу). Колико је нама познато, Законик више није
прештампаван.
И. Строхал у својој књизи Statuti primorskih
gradova i opcina (1911) 96 каже да му сем Врчевићевог “nіje poznat nijedan
rukopis toga statute”.
На крају Законика налази се дан и година када је он
донет: “У манастиру под Лаством на Митровдан 1427 године”. В. Богишић је то датирање
свакако сматрао као тачно, кад је убројао Грбаљски Законик у средњевековне законике
(Spomenik narodnoga običajnoga prava iz XVI vijeka, Rad I, 1867, 230-231). 1427
г. је усвојио и Ст. Новаковић, због чега и уноси Грбаљски Законик у збирку законских
споменика средњег века. И доцније 1427 г. сматрана је од свих као година постанка
Грбаљског Законика. Међутим ми мислимо да би 1427 г. требало одбацити као нетачну,
и да би доношење Грбаљског Законика требало ставити у много позније доба.
У своме издању Врчевић ништа не говори о рукопису, са
кога је преписао Законик. Он чак изоставља и потписе, којих је по његовој забелешци
било четрдесет и два, а који би нам у питању године постанка можда могли користити,
јер К. Јиречек наводи: “Catasticum zoppe de Gherbili 1430, рукоп. на пергаменту
у архиву намесништва у Задру” (Историја Срба III, 1923, 187, нап. 2). Па ипак, у
недостатку других података, покушаћемо, према самом тексту Законика, да решимо питање
његова постанка и да утврдимо нетачност 1427 г. као године постанка Законика.
Пре свега, пада у очи да је језик Грбаљског Законика
различан од језика осталих споменика тога доба, и да у њему има прилично много турских
речи. На турске речи обратио је пажњу и Ст. Новаковић, али он у томе није видео
разлога за сумњу у тачност 1427 г. Он је веровао да то (као и латиница којом је
текст у „Pravdonoši” био штампан) долази од непоузданог Врчевићевог издања а не
да је тако било и у оригиналу, и сматрао је да је текст Законика „очевидно старински”,
а он га само „због недостатка поузданијега текста” уноси у своју збирку по Врчевићевом
препису. Из тога би излазило да је језик у оригиналу био различан од језика у издању
и да у њему није било турских речи, а да је Врчевић тадањи језик прилагодио данашњем,
и да је тек доцније унео турске речи. Ако би се то прихватило, онда би чињеница
да је језик Законика сличан данашњем и да у њему има турских речи била без икакве
вредности за решавање о добу постанка Грбаљског Законика.
Као што је речено, на крају Законика записано је да
је донет “у манастиру под Лаством”. Манастир Ластва, који је посвећен Богородици
(Малој Госпођи) обновљен је 1700 г., а није познато које је године основан (Вл.
Р. Петковић, Народна Енциклопедија II, 532). По народном предању, основан је
за време цара Душана (С. Накићеновић, Бока, Насеља IX, 1913, 563). В. Врчевић
је у својим Разним чланцима (17-19) издао једну, “стару српску опоруку”,
у којој стоји да је писана 3 фебруара 1419 г. Њом се оставља „у манастир под Ластву
цекин свијећа“. Врчевић у напомени каже: „Ова стара опорука са српским писменима
налази се у мене. Година и мјесец написани су азбуком по старом обичају; нема нигдје
зареска (virgola)”. Судећи по тој напомени, не би се имало разлога да спори тачност
датирана опоруке. Према томе би манастир под Лаством постојао у почетку ХV
века, и у њему је, значи, 1427 г. могао бити донесен Грбаљски Законик.
Поред других новаца (цекина, крајцаре, аспре и
гроша), у Грбаљском Законику помињу се још и талир и цванцик. Како су оба та новца
почела да се кују после 1427 г., талир од 1518, а цванцик од времена Марије Терезије
(Б. Сариа, Народна Енциклопедија IV, 515, 876), могло би се и по томе закључити
да се 1427 г. мора одбацити. Али ни овај разлог није необорив, када се има на уму
да је вредност, која је можда у оригиналу била изражена другим новцем, код Врчевића
могла бити промењена и замењена новчаном вредношћу талира и цванцика.
Међутим, ако су се наведени разлози могли и оспорити,
ако је и поред њих могла остати 1427 г. као година постанка Грбаљског Законика,
ипак се она неће моћи одржати.
У три члана Законика помиње се чибук. У првом (чл.
6) забрањивао се ударац чибуком уз казну „по мртве главе”. У другом (чл. 13) забрањује
се да ко кога удари руком по образу: “педепса исто као за чибук, јер у народу се
каже, да се овим жене бију”. У трећем (чл. III) каже се за младића или девојку ако
што из куће крадом продају: „да их отац на скупштини сеоцкој обличи и ишиба чибуком”.
За решавање о години постанка Грбаљског Законика ова три члана су од врло велике
вредности. Истина, по њима се не може закључити које је друге године постао Законик,
али они без сваке сумње сасвим обарају 1427 г. и годину постанка Грбаљског Законика
стављају много доцније него што је до сада сматрано. У ова три члана, као што се
види, помиње се чибук. Међутим, да је Законик заиста донет 1427 г., то не би могло
бити. Дуван је у Европу донет из Америке, која је, као што је познато, откривена тек
1492 г. У прво време, он се није употребљавао за пушење, већ се сматрао као лековита
биљка. У ширу употребу (пушење) дуван је ушао тек у 17 веку, и то тешком муком,
јер је дотле од свих владара и у свим земљама био забрањиван. (Д. М. Ружић,
Из културе мирисава дима, Коло 1, 1901, 355-358; К. Н. Костић, Културне биљке
у српским земљама за турскога времена, Наставник XXIV, 1913, 335).
Због тога, не може бити сумње да је 1427 г. погрешно
стављена на крај Законика као година његовог постанка. А када већ помен чибука тако
јасно показује да је доношење Законика могло бити тек после 17 века, немамо разлога
да сумњамо и у раније наведене погрешке, по којима се година постанка тако исто
помера, тим пре што се они сви међу собом слажу. На тај начин отпада свака сумња,
и може се са сигурношћу веровати да су језик и турске речи биле и у оригиналу Законика;
да је Законик донет у манастиру под Лаством после његовог обновљења, дакле после
1700 г.; да се и у оригиналу налазио помен новца талира и цванцика, и да је, према
томе, Законик могао постати тек после 1753 г., јер се тек од те године цванцик почео
ковати. Дугујемо велику захвалност нашем познатом нумизматичару г. Д-р Балдуину
Сарији, професору Университета у Љубљани, који нам је, на нашу молбу, љубазно послао
ближе податке о ковању цванцика (цванцигера). По тим подацима, комад од двадесет
крајцара т. зв. цванцигер почео се да кује по новчаној конвенцији, коју је Марија
Терезија 21 септембра 1753 г. закључила са Баварском, а којој су доцније приступиле
готово све немачке државе.
Као што се из свега овога види, година постанка Грбаљског
Законика мора се померити за читава три века. За одређење крајњег рока, после кога
се није могао донети Законик, могло би нам послужити Врчевићево казивање о кметовском
суду. Према њему, “суд добрих људи” престао је важити у Боки Которској од 1814 г.
(Разни чланци, 12-13). Како се у Законику помиње тај суд, јасно је онда да је Законик
морао постати пре тога времена.
Према свему изложеном, Грбаљски Законик је могао постати
само у доба између 1753 и 1814 године.
Радмила С. Петровић
Нема коментара:
Постави коментар