Срђ-Srđ - Преписке о националном питању Дубровника

 

Bilješke

I.

Примили смо ово писмо, и износимо га одма на видјело 

Драги Срђу!

Читао сам у твоме І.ому броју у биљешкама да је Дубровник и његова околица чисто српски крај, али, да ти истину кажем, није ми све чисто, па ме у тој двоумици узнемирује факат да диљем и широм области њекадашње дубровачке републике нигдје се не чује да пук изрече ту народну ријеч српски. За то, молим те, разјасни ми ову ствар и докажи. Можеш ми јавно у листу одговорити, јер још ће бит незналица међу твојим читаоцима, како сам и ја.

Опрости на досади и зановети. 

У Дубровнику на 20. јануара 1902.

Један од твојих читалаца. 

 

Ево се одма озивљем и јавно одговарам: 

Незнани читаоче! 

Зачудио сам се што ме оно питаш, кад си ипак прочитао да у околици дубровачкој српски су обичаји живи, српски језик, ношња, па напокон и српско сујевјерје, чему свему у правијем хрватскијем крајевима нема ни трага. Но мути те и смета, што се нигдје не чује име српско. Ево да ти и то разјасним: 

По хисторији, што се не да порећи, Дубровник нешто на дар нешто купњом стече своју околицу од српскијех владара, који су му били у залеђу. То се не да порећи, јер су документи хвала Богу, свакому на оглед. Не да се порећи ни то да та околица припадаше источној цркви*). За Стон и Рат, послије купње, зна се документима на руци, да је Дубровник давао годишњи новчани прилог калуђерима српскијем, који су се из Стона иселили и повукли на Свету Гору. 

*) Пореди даљу опаску из Зибалдуна О. Маттеи. 

Да један крај хришћански постане кршћанскијем, и наопако, за онда то је било лакше, него би било сад, јер те двије исповиједи онда није дијелило друго него обред; а пошто је Дубровник био на овој обали стража католичанства, сви крајеви дубровачке области мало се по мало полатине. 

Да су осим Стона и остали крајеви дубровачке државе били источнога обреда, ласно је доказати. Узмимо н. п. Конавле, које су и до данас сачувале српско народно обиљежје у свему; но има ондје трагова и источнога обреда. Најприје Хришћане они зову да су старе руке*); то пучки значи старога обреда, и по томе саме себе оцјењују да су нове руке. И једини тај доказ био би довољан да свакога у томе питању смири. За тај исти разлог Конављани у опће зову наше водокрште (Богојављење) Стари Божић, па и тад многи у Конавлима налажу бадњаке, као и на латински бадњи дан. Но ајдемо даље. 

*) Колико има поуке у овијем ријечима за оне те сију раздор у пуку свакијем непристојнијем називима на браћу истог језика и народа наврћући тако мржњу међусобну у пуку! Власи, влашадија, кудрови, до по плитице, обични су комплименти што кршћанска љубав свому искрњему, а сувише и сународнику исказује. 

Конављани научни у старо доба имати попове ожењене као нути по источном начину, и жену им називати попадијом; нијесу престали ни касније, а ни данас, мајку попову, сестру, родицу, па и службеницу називати попадијом**) 

**) И село Поповићи, постало од потомака некаква попа, било би доказ да су Конавли били његда старе руке. 

Крсна имена Никољ дан, Михољ дан, Лучин дан, Срђев дан, Митров дан и ост. остала су као и прије, јер и у латинској цркви има тијех светаца; али оно што је по обреду требало промијенит, замијенило се, као н. п. крсно име Покров (заштита Богородичина) престало је, а настало Розарије (госпа од Розарија***).

 

***) Како се ово мијењало, вадимо доказ из Зибалдуна О. Маттеи на § 34 стр. 677, и преводимо: „Становници Брсечина, засеока приморске Захулмије или Приморја на први дан г. 1550 саставише братинство у својој цркви Узашашћа Господинова, под истијем пасловом, и св. Венере, бива св. Параскеве Дј. М., грешком пак узете за св. Ану матер Бл. Дј. М. Та грешка постаде овако. Св. Параскева, у великом поштовању код Грка, би од Словена грчкога обреда названа Петка, од великога петка “in Рагаsceve”, и настављајући ову прву омашку у називу своје светице латински или талијански, прометнуше њезино име у реченијем језицима назвавши је с. Венере. То се све догоди јер dies Veneris илирски се говори петак, бива пети дан иза недјеље. Додаше и другу омашку, кад, одрекавши се фоцијанскога обреда оставише с њим и обред источни, јер пошто су били вични светковати с Грцима св. Петку на 26. Јулија и нашавши у латинском календару да је онај дан света Ана, мати неоскврњене Д. М., помислише да св. Параскева или св. Петка исто је ко св. Ана. Зато цркве посвећене у старини св. Петки, мало по мало ради тога мишљења промијенише име и сад су посвећене св. Ани. То се види на Брсечинама, на Бргатy.

Ко би хтио још на шире о овому што да прочита, нека завири у Зибалдуна О. Маттеи на другом мјесту на стр. 339. 

И у Гружу била је богомоља св. Петке, одакле и име чаробној главици у Лападу, и ту није ишчезло старинско име, али по некоме преплетају прилика, и ондје близу подигла се црквица св. Ане, што је приватна задужбина.

По нашијем селима има богомоља посвећенијех св. Недјељи, по казивању народному, матери св. Петке (света Петка Недјељина мајка), што је опет остатак старе митологије и источнога обреда.

 

Да су се у нашој околици замијењивали свеци старога обреда с новијем, доказ је и на Плочицама у Конавлима, гдје отприје бјеше матица посвећена св. Лазару, како и сам О. Маттеи у својим Зибалдунима прича; а сад је ондје главна светковина Госпа од Кармена, сасвијем по западу. И на Плочама, у источном предграђу нашега града, била је његда црквица св. Лазара, одакле је носило име братинство или задруга Лазарина.

 

Бијела недјеља, кад се благује бијели смок нема веле времена да се пометла; али за то остаје субота Лазарица или Лазарева субота на успомену Цара Лазара, а та пада главом у суботу пред велику недјељу.

Конављанин зове недјељу од Палама цвјетну недјељу као и православни; Русаље зове Тројицу (Пентекосте), Пермов дан други дан Духова, као и православни у Боки Которској; други божићни светац Божин дан исто као н православни а не Шћепан дан како је у католика. Нијесу ли ово све трагови источнога обреда? Ипак и у Конавлима ишчезло је српско име и у народу се жље спомиње. Ево и тому разлога.

Република, кад би стекла који крај, одма би настојала пук обратит на латинство. Но како су Срби не само народност него и вјеру звали српском*), а и сад је зову, требало је то прекинут, јер је наступало друго вјеровање, које није било српско. 

 *) Јер источна црква дијели се на народне цркве, н. пр. на грчку, бугарску, румуњску, па и на српску. За то се спојила вјера са народности, исто онако као што се зове у Енглеској англиканска црква. Они који за оно не знаду или не ће да знаду говоре непристојно или увриједљиво о овој појави. 

Пошто се тако притајало име српско у вјерском смислу, ишчезло је мало по мало и у народном. Али језик је требало некако назвати. Пошто није било другога народнога имена, језик је постао нашки*). У тијем приликама да је у овијем странама било познато хрватско име, било би се одиста тад примило и прионуло би у народу. 

*) Књижевници пак језик су назвали именом словинскијем, опћенитијем свима јужнијем Словенима.

 

Но није баш ни тако да се у конавлима не чује српско име. Сваки гуслар ондје умије и пјева народну пјесму:

“Кад се жени српски цар Шћепане”.

Осим тога кад Конављани мељу маслине у млиници и упиру, један другога соколи ријечима: Еј Србине! А то је и дан данашњи у обичају.

Напротив хрватско име у Дубровачкоме није нипошто народно, нити је игда било. Сад је само унесено и то у новије вријеме, али је биљка која се не прима, нити ће се примити, јер земља није прикладна. У народу тога имена нема нигдје у области старе Дубровачке државе. Паче има, поправљам се, на западној обали полуотока Пељешца, гдје се и прије слушало а и сад се чује у простом пуку хрватско име у облику орвацки. Али то је сјеме вјетар донио с ближњијех отока Корчуле, Хвара и Брача, а није ни по што самоникло, за то се и не расплођује.

По ономе, што сам досле казао, ако није бистро да су крајеви некадашње Дубровачке државе српскога племена, тад није ни Божји дан свијетал.

Ево ти дакле, незнани читаоче, одговора на твој упит. Ако сам те увјерио, умири се и вјеруј; ако ли нијесам, тад ти има у можданима њекакав недостатак, који ти физично неда ни лаке ствари разумјети. Може бит да је и који погани дух, који ти мрачи ум; а тад ти свјетујем молитву и пост, јер неку врсту напасника не иждене него молитвом и постом. А сад да си ми здраво и весело! 

Твој Срђ.

 

Рѕ. Ако ти још што није бистро, слободно ми пиши, а ја ћу настојати да те углавим. Немој мислит, да овијем што сам казао, чиним какву пропаганду за православље. Не дао Бог; него сам те хотио увјерит, да околица Дубровачка и ако је прешла па католицизам, није престала бит српском, јер башка вјера а башка народност. Ово би имале разумјет духовне власти и једне и друге вјере, а Срби Католици колико су занесени за своју српску народност, толико држе и до своје католичанске вјере. А Бог и душа! 

Dragi Srđu!

 

Osladio sam ono što si mi pisao o Konavlima*) i uvjerio si me. Također rado sam pročitao ono što si otpisao Rćaninu**) o Râtu i Stonu; ono su stvari očite i historijskijem dokazima osoļene, čemu nema prigovora. No još imam da te nešto pitam, i nemoj mi kazat da sam zanovetalo. Kad uzmožeš, odgovori mi, i to javno da svak može stvar proučiti; no moliću te da mi anonimno odgovoriš, jer, kako vidiš, ja ti privatno povjeravam svoje pravo ime, ali imam razloga da se krijem od javnosti.

 

Odgovori mi dakle u tvomu kńiževnom listu, jer ti znaš kako se dan današni mute misli a zavodi čitalački svijet svakojakijem kńigama i novinama. Treba bistriti i čistiti, pak će napokon i sami oni, koji u mutežu ribaju, biti prisiļeni da progledaju i osvijeste se. Evo ti dakle nekolika pitańa, koja, molim te, da mi razjasniš:

 

I.                 Kakav je to ńeki ńemački dokaz iz XV-og vijeka o političkom Hrvatstvu grada Dubrovnika, što je izvirio na vidjelo lani o Gutembergovoj obļetnici u Beču?

 

II.             Je li istina da su naši stari Dubrovački pisci zvali naš jezik hrvatskijem; i, ako je istina, kako ti to tumačiš?

 

III.         Što znači naziv naški?

 

IV.           a što slovinski?

 

Vidim da ti mnogo zanovetam, ali dobro je da se ovijem pozabaviš, jer vjeruj mi, ovo su korisne rasprave, koje mogu dosta ploda donijeti, kad se trijezno i mirno razabira. Nestrplivo očekujuć tvoj odgovor, pišem se

 

U Dubrovniku na 1 Aprila 1902.                     Tvoj odani prijan.

 

*) v. Srđ br. 2 (biļeška 1).

**) v. Srđ br. 4 (biļeška).

 

 

 

 

Dragi prijane!

 

Odlučio sam, kako znaš,*) ne odgovarati ni pseudonimnijem ni anonimnijem pismima, i zanago ti ne bih odgovorio, da mi nijesi povjerio svoje pravo ime, moleći me da te ne odam. Ne ću ispitivati uzroke, s kojih tako postupaš, jer svak ima svojih razloga da se krije, pošto su sad vremena škakļiva i za nevino prebirańe historijskijeh monumenata.

 

*) v. Srđ br. 4 (biļeška).

 

Svakako forsan et haec olim meminisse juvabit! A sad na stvar.

 

Milo mi je, dragi prijane, da si mi podao prilike da se porazgovorimo o nekijem stvarima, koje su ti još mutne i koje iznosiš u tvojoj poslanici. Drage voļe dakle evo me na posao. 

Ad I). Da ima istorijskijeh spomenika, koji Dubrovnik nazivļu hrvatskijem gradom, bilo bi ludo poreći. Ali svak piše kako mu se sviđa i kako umije, pak istom kasnije nastupi neumolna zdrava kritika, koja upućuje u pravo historijsko kriterije. Dokumenat, o kome govoriš, jest baš iz XV. vijeka. Lani o Gutembergovoj obļetnici bila je izložba u Bečkoj Dvorskoj knižnici inkunabulâ štampe, pak na jednom listu vodiču poklonicima u svetu zemļu, mogao je svak pročitati ovo o našem gradu, što ti ja od prilike prevodim zastarjelog nemačkog jezika*): „To je lijepo sagrađeni tvrdi grad u kraļevini hrvatskoj; oni imaju ugarskoga kraļa za svoga gospodara, komu svake godine plaćaju danak. Ali su k tome dužni svake godine plaćati i Turcima neki iznos novaca, da budu s ńima u miru”. 

Ovaj dakle spomenik kaže čisto da je Dubrovnik bio čest kraļevine hrvatske; dakle iznosi neko političko hrvatstvo grada Dubrovnika dosle nečuveno. No čudim se, kako si se ti mogao i zadržati na onoj vijesti, kad kod nas i ženice znaju, da Dubrovnik nije bio nigda čest kraļevine hrvatske, nego je samo bio pod zaštitom ugarskoga kraļa, koji je u isto doba bio i hrvatski. Pa znaš i to da je Dubrovnik mijeńao zaštite kao eno ti slaba državica da sačuva svoju slobodu. Za to su mu i pakosno izvrnuli značene dvaju slovu na negovoj zastavi, biva S. B. (Sanctus Blasius) u Sette Bandiere **). I s Turskom je Dubrovnik očijukao i bio pod ńezinom zaštitom, a is Mlecima, da ne spominem drugo; dapače Mleci su mu bili naturili i svoje knezove, pa i za dugo vrijeme, ali do početka pređašńega vijeka Dubrovnik je vazda i neprekidno sačuvao svoju političku nezavisnost i slobodu. 

*) Naslov je listu: „Dy Schiffart über Mere zum Grabe Isu Xti des Vare”. 

**) G. Gerard, nekadašni poslanik franceski na Crnogorskom Dvoru, pričao nam je da u Parizu u zavodu za Diplomate uče pitomci Dubrovačku diplomaciju, koja nije puzala oko mogućuikà, nego mudro nastojala da zgodnijem svezama u presudnom času Dubrovnik sačuva svoju zlatnu slobodu. 

 

Ovomu nema prigovora, a i ne može ga biti s nikakve strane, jer je ovo historija na osnovi tvrdijeh dokazâ poznatijeh svemu svijetu. 

Eto dakle na što se svodi ti tobožni dokaz o političkom hrvatstvu grada Dubrovnika! 

No kad se obazremo na doba, u koje je pisan rečeni nemački spomenik, nije čudo da se je piscu omakla ona historijska omaška. I na Europejskom*) zapadu bilo je sve mutno u političkom i etnografskom obziru, a kamo li na istoku i na Balkanima. Pa hoćeš da

je onaj Nijemac, što je napisao onaj spomenik, nešto o tome znao u opće, a na po se o Srbima i Hrvatima, kad i mi u Dubrovniku početkom prošloga vijeka nijesmo gotovo ništa znali za to, i tek polovinom prošloga vijeka počelo nam se je o tome svitati. Nije čudo da se i danas Nijemcima brkaju pojmovi, kad pišu o Srbima i Hrvatima, a kamo li onda. Pa i to treba na um uzeti da su Nijemcima, barem u Austriji, Hrvati domaći elemenat, a Srbi su im narod gotovo vański; pa i dvostruka ih naša azbuka smeta, što je čudnovato, jer i oni imaju je dvostruku. Za nih je srpski što je ćirilovicom napisano, a hrvatski latinicom; pa i o tome kadgod smeteno pišu. Biće ti, dragane, pao pod oko kadgod kakav službeni prijevod iz nemačkoga na naš jezik, pak ako je tekst ćirilovicom napisan, onda ima opaska (kroatisch mit serbischen Buchstaben). 

*) Govori se samo o Evropi, jer ostale česti naše zemļe, poznate i nepoznate, bile su gotovo prava nepoznanica. 

No što ćemo iskat take spomenike u zaglušnoj starini, gdje se lakše brka historija, pak po tome i politika i etnografija. Eto ti, dragi prijane, jednog znamenitog skandinavskoga djela, koje je lani izašlo, a naslov mu je: Illustreret Verdenslitteraturhistorie, Copenhagen 1901. U toj kńizi M. M. Benediktsen uredio je slovenski dio te historije svijetske literature. I tu nazivļe Dubrovnik hrvatskijem gradom, a čuveni Jensen, koji je u Dubrovniku živio i upoznao se s dubrovačkom etnografijom i kńiževnošću, piše o tomu djelu ovako**): “S pravom se ističe (u toj kńizi) na posļetku eminentna važnost Dubrovnika kao predstraže zapadńačke kulture na slovensko-turskom balkanskom poluostrvu, dok, u istoriji, i ńegova uloga nije odigrana. Samo čini pisac pogrešku nazivajući Dubrovnik hrvatskim, a uz to opet spomińe Srbe kao susjede toga grada. 

**) v. Kolo, sveska V. g. 1902 obr. 269. 

Dubrovnik nije bio ni jednostrano hrvatski ni isključivo srpski; on je zajednički južnoslovenski produkat na talijanskoj osnovi. Osim toga mogao je pisac na tom mjestu spomenuti i Dubrovačke realističke komedije i dubrovačku slovensku dramatiku u opšte, a neznatnu primjedbu o Gundulićevu prevodu Tassa, što se istorijski ne dâ dokazati, mogao je Evo dakle, dragi prijane, na što spadaju ti tobožni istorijski dokazi bez istorijskoga kriterija. Eto je u ovome Skandinavskomu dokumentu o hrvatstvu grada Dubrovnika pobrkana, kako vidiš, etnografija, a u onome davnome nemačkomu, kako smo vidjeli, više politika nego išta. No u objema spomenicima raspravla se o gradu Dubrovniku, što je opasan zidovima, a ne o ńegovoj okolici, jer sam rečeni učeńak Benediktsen „spomińe Srbe kao susjede toga grada.” 

Uzgred ovdje sad bih ti ja mogao, dragane moj, natuknut o drugijem historijskijem stranputicama, i to mnogobrojnijem, po kojima je Dubrovnik razglašen talijanskijem gradom; pa svrativši se sa sviju tijeh stranputica, mogao bih ti dugo govoriti o pravom obiležju grada Dubrovnika, biva o negovu Srpstvu, i dokazat ti da su i građanske i crkvene Dubrovačke vlasti priznavale pučkom jeziku u Dubrovniku srpsko*) ime; a za inostrane dokaze dosta bi bilo da ti navedem što govore noviji znameniti, a ne kojekakvi, pisci, koji dobro poznaju naše stvari, a nijesu in ultima Thule kao onaj Skandinavac ili iz zaglušne starine kao onaj adamitički Gutembergovac; a to su Kalay i Tomaseo, ali ne ću, jer za to me nijesi pitao, pa hitam da ti odgovorim na drugo tvoje pitańe, biva na hrvatsko ime jezika u staroj Dubrovačkoj kniževnosti, jer na toj slaboj osnovi zgrađeni su svi ti tobožńi historijski dokazi o političkom i etnografskom hrvatstvu našega grada, a donekle zaveden je tijem i Jensen, komu je zanago kriva čakavština u staroj Dubrovačkoj kńizi, o kojoj ću ti sad govorit, zašto rečeni učeńak nije Dubrovnik okrstio isklučivo srpskijem gradom. 

*) Vidi “О Српском имену по западнијем крајевима нашега народа, написао В. Ђ. (прештампано из „Наставника” за год. 1900); у Биограду 1901 (cтр. 17-20) 

Ad II.). Neosporna je istina da u Dubrovniku XVI, XVII i XVIII vijeka pojedini su pisci nazvali naš jezik hrvatskijem*), ali to su uradili ponajviše kad su dopisivali s Dalmatinskijem pjesnicima, kao Naļešković s Brtučevićem (Hvaraninom) ili Vetranić s Hektorovićem (Starograđaninom), ili opet kad su posvećivali svoje radove Hrvatima kao Zlatarić Banu Zrińskomu**). No i onako mogao je kojigod dubrovački pisac nazvati svoj jezik hrvatskijem. Ali za gotovo tri duga vijeka ima toga samo 5-6 putâ; i po tome se vidi da je to nekako sporadično a ne sve sebe (passim), kako bi se imalo očekivati u tri vijeka, jer druge nas literature svojim narodnijem imenom zabliještuju gotovo na svakom obrazu pojedine knige, kao što je n. p. u Francuskoj, Talijanskoj i Špańolskoj kniževnosti i u drugijem. No ipak nema kud ni kamo, jer stari Dubrovački pisci svoj jezik kad i kad nazivļu hrvatskijem, i to je čińenica, s kojom treba računati. A trebalo je da oni pisci zovu tako onaj jezik, i inače nije moglo ni da bude. 

*) Od starijeh pisaca, koji su nazvali naš jezik hrvatskijem, jedan je Bruer francez ne Dubrovčanin i ako je bio lijepo naučio naš jezik i postao našijem kńiževnikom. Pa ni Pavlović (747) nije bio Dubrovčanin; to je omaška Kukuļevićeva (Hrv. bibliograf. br. 1426-1427). St. Zlatović (Franovci obr. 473) kaže (bez potvrde) da je bio iz Stona; ali se ni to ne može vjerovati, jer se u Stonu i u ńegovoj okolici upotrebļava južni govor (Rad CIII. obr. 68), a Bernardin Pavlović piše zapadnijem.

 

**) G. Akad. T. Maretić Hrvat (Rad, kń. 89, obr. 236) pobijajuć svoga zemļaka Broza kaže: „Na str. 160-161 navodi pisac potvrdu, da su još u drugoj polovini XVI vijeka zvali i Dubrovčani svoj jezik hrvatski. Ali trebalo mu je tražit jaču potvrdu od one, koju navodi. Ispisujući na ime riječi iz posvete Zlatarićeve Elektre nije držao na umu, da je Zlatarié samo iz kurtoazije prema hrvatskom velikašu Đurđu Zrinskomu mogao reći: “stavih se za tijem s jednakom požudom učinit hrvatsku Grkińu Elektru Sofoklovu”. Da je to bila samo kurtoazija, to se vidi iz riječi: “Spjevańa od vrijednijeh Latina i Grka, koji vam i u vaš hrvatski jezik govore”, dakle je dubrovčaninu Zlatariću hrvatsko ime dobro poznato, ali s tim je hotio samo toliko reći, da će ńegovu kńigu i Hrvati veoma lako čitati i razumjeti, jer između Dubrovačkoga i hrvatskoga govora nema velike razlike. Za to ne možemo iz Zlatarićevijeh riječi izvesti onoga zakļučka, što ga je izveo g. Broz veleći: “po tome jasno izlazi da je Dubrovčanin Dinko Zlatarić zvao svoj jezik hrvatski.” Veoma bi nam drago bilo poradi važnosti same stvari da je g. Broz naveo koju jaču potvrdu tomu, da su Dubrovčani svoj jezik zvali hrvatskijem, a sebe Hrvatima; a ako su navedene potvrde iz Zlatarića jedine ili bar naj jače, onda se treba ogledati za drukčijem dokazima o hrvatstvu ili nehrvatstvu Dubrovčanâ.”

A naš Budmani (Stari pisci XXI., 1899. Djela Dominka Zlatarića, život i djela D. Z. obr. XXX.) o tome kaže ovako: „Ovo svoje kńiževno djelo (Elektru) a i druga s ńima naštampana pokloni knezu Jurju Zrińskomu, te s obzirom na ńega piše na naslovu: „iz veće tuđijeh jezika u hrvatski izložene”, a u pismu na ńega: Stavih se za tijem s jednakom požudom učinit Hrvaćku Grkińu Elektra Sofoklovu”, i od vrijednijeh Latina i Grka, koji vam u vaš hrvatski jezik govore.” 

I evo zašto.

Neosporna je istina da su stari naši pisci, po svoj prilici, uzirući se u Marulića Splećanina i, u druge od sebe starije pisce Dalmatinske, uzeli čakavski dijalekat za kńiževni jezik. A znamo pak temeļito da čakavski dijalekat nigda nije bio pučki u Dubrovniku, jer suvremena proza iz toga vremena kod nas sva je o sve štokavska*). Za to stari Dubrovački pisci slabo su i umjeli čakavštinu, a to se vidi iz samijeh ńihovijeh pjesničkijeh djelâ, što je Jagićev arhiv**) izvrsno dokazao. Po tome ako su nazvali hrvatskom svoju naučenu, pak za to pokvarenu čakavštinu, pravo su imali, jer srpskom je nijesu mogli nazvati, pošto se čakavsko narječje uzdržalo isklučivo u hrvatskoj jezičnoj oblasti. Za to mi možemo pripisat ovu pojavu našega kńiževnoga razvitka prilikama onijeh vremena, a neoborivijem razlozima prosto konstatovati ovu jezičnu stramputicu***), s koje su svratili počińuć od Čubranovića na pravi put naši naj boļi pisci, jer n. p. u Gundulića, Palmotića, Đorđića i u drugijeh boļih nema nigdje da nazivļu svoj jezik hrvatskijem, a kamo li sebe Hrvatima. Za što ga ovi boļi pisci nijesu nazvali srpskijem, a sebe Srbima, imaš, moj dragane, odgovor u „Srđu”;****) a ti mi sam pišeš da te je ono zadovoļilo; pa kako i ne bi, kad mi se ono čini svijetlo kao dan. 

*) Poredi pristupe čakavskijem pjesmama napisane od istijeh pjesnika i sudbene savremene rasprave u arhivu našega suda i ost. 

**) V. Jagićev Arhiv (für slav. Philologie) sv. 13. g. 1889. 

***) Ibidem. 

****) V. „Srđ” br. 2 (biļeška I.) 

 

Ad III.). A što da ti odgovorim na tvoje treće pitańe: Što znači naziv naški? – To sam ti bistro raspravio u “Srđu”*), a ti mi sam kažeš u tvojoj poslanici, da ti je moj odgovor bio po ćudi. I Talijanci kad reku: parliamo nostrano, naglasuju da govore talijanski. Zato i našima, u gradu i okolici, naški je srpski, i ako se danas gotovo već utrla uspomena srpskoga imena. 

No i izvan oblasti stare Dubrovačke republike naziv je naški među Srbima imao i ima to značeńe. Za krajeve na jugu i sjeveru staroj Dubrovačkoj državici, gdje ponajviše žive pravoslavni Srbi, mislim da nije potreba dokazâ i ako ih ima izobila**); 

*) V. „Srđ” br. 2 (biļeška I.) 

**) Poredi spomenuto djelce “O сpпском имену В. Ћ.” glava I., II. i IV. 

a na zapadu za Neretvu, Dalmatinsku Zagoru i Makarsko Primorje, gdje su sve katolici, odaju se Srbima oni stanovnici zovući svoj jezik: po vu našku, po vu vlašku, po vu našku primorsku*). 

Kod čakavaca n. p. osim plemenskoga naziva hrvatskoga za jezik, u pučkom govoru čuje se fraza po našu.**) 

*) Vidi Grubković Jakov gosp. odvjetniku Jozi d.ru Paštroviću g. 1879. u Zadar obr. 13, primj. 5. 

**) Na Visu. 

Ad IV). A što je slovinski? Kazao sam ti, moj prijane u “Srđu”,*) da je Slovinski općenito kńiževno ime za jezik sviju našijeh četiriju plemenâ na jugu, ali treba da ti ovdje naglasim, da se to polagano razvilo, jer s početka slovinski značilo je samo srpski. Za to ću ti kratkoće radi navesti samo tri dokaza, ali ih ima mnogo.

 

Daničić**) kaže:

 (isto što slovenіcus;

(краља Милутина)  , а zemla kraļa Milutina bila je očito srpska; dakle sinonim je toj riječi slovinski. Pod istoj riječi razlikuju se nazivi hrvatski i slovinski:

 ***) Iz ovoga se primjera bistro razabira razlika između hrvatskoga i slovinskoga, te je slovinski nešto drugo nego hrvatski. A što to drugo može biti nego srpski? Tebi, moj dragoviću, na razmišļańe!

 

G. 1364 pisar dubrovačke republike potpisuje se:

 , а to je prevedeno: a mi Nico de Biele, scrivan sclavonesco****) (biva slovinski).

Također riječ sclavonia,****) znači u starijem spomenicima Srbija po svjedočanstvu našega Bogišića, koji veli: „Statut (Dubrovački) ne upotrebluje tu riječ (sclavonia) nego u tijesnom smislu, nazivļući kraļevinu Srbiju isto tako kao i zemļe od ne ovisne ili gdje su nastaneni Srbi”;

 

*) V. Srđ br. 2 (Biļeška I. u primjedbi).

**) Рјечник из књижевнијех старина српских написао Ђ. Даничић, у Биограду 1864.

***) Ibidem.

****) V. Jireček, Споменици српски, obr. 34.

*****) V. Le statut de Raguse, codification inedite du XIII-e siecle, par V. Bogišić,

Paris 1894, obr. 44, primjedba 2 i 3. Tu je rečeno: Le statut n'emploie se mot que dans un sens restreint, dénommant ainsi le royaume da Serbie aussi bien que le pays qui en dépendent ou qui sont habités par la race serbe. 

a za tijem o riječi sclavus i sclabus govori da je isto u tijesnom značenu upotrebļena za Srbin.*)

 

Zgodno je pak onda došao Dubrovčanima ovaj slovinski naziv radi vjerskijeh razlogâ,**) te polagano on postade naziv kńiževnoga štokavsko-jekavskoga govora zauzimļući mjesto imena srpskoga. Naziv se za tijem slovinski još bole udomaćio u poznijoj našoj kniževnosti u Dubrovniku, navlaš kad su se raširili pogledi našijem kúiževnicima i puklo im šire obzorje pred očima o prostranoj oblasti našega jezika i njegovijeh ogranaka, a to naj prije na našem jugu. Gundulić u Osmanidi gotovo opisuje i granice slovinskoj državi, a po tome i slovinskom jeziku, kad ono pjeva svomu milomu Dubrovniku:

 

Krune Ugarske veći dio,

Svu Bosansku kraļevinu,

I gdje ‘e Herceg gospodio,

Vlast poda se turska ukinu.

 

Još sred ustâ ļuta zmaja

I nokata b’jesna lava,

Oko tebe***) s oba kraja

Slovinska je sva država.

 

U ove dvije kitice zbijen je cijeli jug slovinski, kako se na prvi pogled lako raspoznaje.

 

Ove su granice opisivali slovinskom jeziku i drugi pisci i to ne Dubrovčani, a između nih najznamenitiji Kačić, koji opjevavši ratove i junake hrvatske, srpske i bugarske, nazivļe te

svoje pjesme: Razgovor ugodni naroda slovinskoga.

 

*) Même restriction, même observation. Kao potvrdu Bogišićeva svjedočanstva navodimo da Papa Nikola IV. piše kraju Urošu ovako “viro: magnifico Urossio regi sclavorum.” Isto tako u drugom pismu: “Stefano Illustri Regi selavorum”. Također u pismu kraļici Jeleni isti papa piše: „Charissimae in Christo Filiae Helenae reginae Schlavorum.” (Bomman “Storia civile ed ecclesiastica della Dalmazia” II. 230).

I Miletius zove naš jezik ling. slavonica, a konsuo Dubrovački, koji je stanovao u

Prizrenu, imao je naslov Console in Slavonia (Sclavonia).

 

**) v. Srđ br. 2.

 

***) Dubrovniče.

 

 

Naš Palmotić pošao je i dale pjevajući: Slovinski jezik koji od Adrije mora redom svukoliku zemļu svoji do pučine mrazne ledom; tako je po ńemu ovaj naš sveslovenski jezik.*) Đorđić pak pretjeruje i nameće slovinski jezik i Samojedima, Persijancima, pa čak i Kitajcima. No po Stulli-nu rječniku Slovinac je samo homo illyricus, a slovinski illirico, al- l’illirica. Po ovome se vidi da za Stullina vremena**) slovinski nije se uzimalo ni za srpski ni za hrvatski, nego za oboje skupa. Za srpski i srbļi na po se kaže Stulli di Servia, servianus a za hrvatski i hrvačija croato, liburnicus, Croazia, Liburnia; i tako slovinski zahvatalo je kasnije sve dajbudi, što je Slovensko na jugu. Ovo je bilo općenito kasnije mišleńe o riječi slovinski; a što su mu pojedini pisci rastezali granice na zapad i sjever, i još daļe na Aziju i daleki istok, to su osamļena mišļeńa osnovana na srčanom rodoļubnom i pjesničkom zanosu. Sama pak riječ slovinski steže se i etnografski samo na naše južne granice***) i ako je oblik ikavski.****) Da su htjeli u Dubrovniku općenitu riječ da skuju za sveslovenski jezik, lako im je bilo kazati slavski od talij. slavo ili od naše riječi slava.*****)

Evo ti, moj prijane, moga odgovora. Ja se nadam da će ti bit po ćudi; a ako te još što tišti, piši mi slobodno.

 

*) De praestantia et vet. obr. VI Stullijevu. “Rječosložju slov. Talij. Lat.”

 

**) U drugoj polovini XVIII. vijeka i početkom XIX-og.

 

***) Sredni Sloveni nazivļu se općenito Slovani, a sjeverni Slavjani.

 

****) Jer Slovjenski bi bio oblik jekavski, a Slovenski ekavski.

 

*****) Sinonim slovenstva u našijeh dubrovačkijeh pjesnika.

 

 

A sad da si mi zdravo i veselo!

 

U Dubrovniku na 16 Aprila 1902.     Tvoj Srđ.