Перо Ђ. Шоћ - Црна Гора за пробој Солунског фронта

 

Црна Гора за пробој Солунског фронта

  

Повлачење српске војске при катастрофи 1915., преко Црне Горе и Арбаније, прешло је у легенду.

Срби су изгубили царство на Косову, и у том поразу црпили су снагу за освету, ускрснуће. По косовској катастрофи Црна Гора постаде огњиште народне слободе.

 

„Што утече испод сабље турске,

Што на вјеру праву не похули,

Што се не хће у ланце везати,

То се збјежа у ове планине,

Да гинемо и крв проливамо,

Да јуначки аманет чувамо,

Дивно име и свету слободу".

 

У том огњишту слободе - првој нашој краљевини из столе ћа — видимо после господара из дома Балшића и Ђур ђа Бранковића, господаре из дома Црнојевића а надасве горостасну појаву Ивана Црнојевића. Он величину своје земље и своје личности ствара и гради посред највећих мука, посред највеһе народне трагедије. Кад слободе у равници није, Ор’о гниездо врх тимора вије“. Ловћен с околином постаје му престоница и држава. Долази доцније владика Данило Петровић-Њeгoш кojи, са државом збијеном око Ловћена, ствара (1711) савез са Русијом. Руски цар Петар Велики позива Црну Гору у помоћ у Великом Северном рату Русије против Шведске Карла XII и Турске. Тадања Црна Гора даје такву помоћ Русији, да не само прави диверзију, него туче силну турску војску од 60.000 људи којима заповедаше Ахмет паша. У битци на Царевом Лазу, близу Подгорице, 29. јула 1712. пала је једна трећина непријатељске војске, - преко 20 000 Турака. Црногорци су тада запленили, поред осталог, и 86 турских барјака. Две године доцније, 1714., Турска шаље против Црне Горе нову војску, два пута већу, од 120.000 људи, под командом Нуман-паше Ћуприлића, да се свети Црној Гори за турски пораз на Царевом Лазу. Турци успевају да попале Црну Гору, дођу и на Цетиње па раскопају и сами Цетињски манастир. Но, 1716, Црна Гора са владиком Данилом туче Турке, на Трњине; зароби им и 70 ага и бегова.

Тако су огромне турске силе вековима нападале на Црну Гору и разбиале се о њене стене и јуначка прса њених синова. Народна песма је бројно стање Турака наспрам Црне Горе обележила:

 

“Да бисмо се сољу прометнули

Не бисмо им ручак осолили!”

 

А отпор Црногораца :

 

“Нит Турчину нигда ништа дајем,

Док је моја глава на рамена,

До крваве сабље и пољане!”

 

Историја се понавља. Тако неће изгледати чудновато да говоримо о Косову, Црној Гори Ивана Црнојевића и првог Пeтровића сад, кад је реч о пробоју Солунског фронта 1918. Трагедија државе Ивана Црнојевића није имала себи равне, а ни славније. Он је у њој манифестовао отпорну снагу нашег народа, ко се не да срушити. Знамења Душановог орла био је пренео под Ловћен. (На цетињском манастиру и данас је, споља при олтаруд очуван царски грб.)

 

Слом Србије и Црне Горе био је највећи удес, који је икад наш народ преживео у својој историји. Првих дана јануара 1916, није било ни педља слободне српске земље. Српски владари, стари краљ Никола и стари краљ Петар са својим Престолонаследником, Александром обретоше се без земље, без народа, са остатцима војске — на туђем земљишту.

 

Али, колико је несрећа била већа, вера у победу била је исто толико велика. Зато се и победило.

 

Наступа питање: где је била Црна Гора о пробоју Солунског фронта? Пре него се одговори на то питање, мора се расмотрити претходно улога Црне Горе у Светском рату до њеног пада 1915. Ово је већ расправљано и расветљено, како са политичког тако и са војног гледишта. Расправљало се већ од јануара 1916, на дому и у непријатељским заробљеничким логорима и у савезничким и у неутралним земљама. О томе се већ форми рала читава литература. Војни и политички разлози давали су посебан колорит тим расправама. Али, кад је рат свршен, проговорило се са више снаге и отворености. Јер су били престали разлози, због којих су многе ствари биле приказиване са означеним циљем, или се нису могле у потпуности саопштити.

 

И Србија и Црна Гора пале су као жртве Савезника, опште ратне ситуације. Велики Савезници били су заузети операцијама на својој територији. Нису им могли пружити помоћ и спасење, кад је наступила силна непријатељска офанзива, која је 1915. срушила Србију и Црну Гору. Ни до данас нису о томе публиковани документи из савезничких војних и политичких архива. Они би бацили више светлости на тадашњу ситуацију; дали би нове детаље, још непознате широј јавности. Али и оно што је публиковано и што се већ зна, довољно је да утврди, да су Србија и Црна Гора пале као херојске жртве опште савезничке ратне и политичке ситуације.

 

Србија и Црна Гора постале су биле секундарни фронт. Савезници се нису могли удаљавати од својих територија, на којима се решавала судбина њихових земаља. Сматрали су, најзад, кад они победе на главним фронтовима, победиће и потлачени мали савезници (Србија, Црна Гора, Белгија).

 

А ти Савезници нису, већ од почетка рата, остварили ни предлог Црне Горе, да се Бока Которска претвори у савезничку базу против Аустро-Угарске. Да је овај предлог био остварен, Котор би био силна поморска база Савезника, и, може се са поуздaнoшћу тврдити, да Србија и Црна Гора не би претрпеле онакав пораз. Важна је дипломатска преписка која постоји о том питању. А. Томази, виши официр француске морнарице, за то окривљујe Савезнике (његова књига о Поморском рату на Јадрану, Париз 1925).

 

Иначе, Црна Гора је била заузела, са своје стране, одмах у почетку рата, суседну аустријску област - Бококоторско приморје, од границе па све до пред утврђења у Боки Которској, у дужини од 42 километра.

 

Што се тиче борбе црногорске војске и постигнутих успеха, они су опште познати. Утврђено је, да нема војске на свету, која је постигла, са оноликим бројем и техником, тако сјајне успехе и победе. Она је не само извршила своју улогу, него је, као вазда, задивила свет својим херојством. Она се, тако рећи, голим прсима борила против надмоћнијег непријатеља и разбијала његова утврђења. Њен фронт се простирао дуж свих њених граница, па је у извесним моментима залазио и на територију Србије. Тај фронт је достизао дужину - незапамћену за једну тако малу војску - од преко 500 километара. Садањи начелник главног ђенералштаба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, ђенерал г. Петар Пешић. за време Светско Рата начелник Врховне Команде црногорске војске и делегат Србије у Црној Гори, публиковао је о томе и службене податке (Ратник, свеске за новембар-децембар 1924, јануар-фебруар 1925). Утврдио је: „Одмах по огласу рата од стране Аустро Угарске Србији, Црна Гора је стала уз нас и огласила рат Аустро-Угарској по једнодушној жељи црногорске владе и свих Црногораца“... “У циљу јединства операција српске и црногорске војске одређена је једна нарочита мисија од наших официра, која је имала да формира Црногорску Врховну команду“.

 

О самом току операција као и о успесима, речито говоре наводи истог ђенерала, г. Пешића. Задржавамо се при том на његовим главним закључцима: „Улога црногорске војске у Светском рату позната је мало, јер готово нико се није интересовао за то шта раде 40,000 црногорских голих, гладних и босих народних војника, наоружаних старим пушкама и топовима са црним барутом, без хране и срестава за борбу, и то када су у томе рату учествовале војске од више милиона војник потпуно снабдевених за модерно ратовање. Ова мала и јуначка војска имала је толико славних дела у овоме рату, - војска која је са 40,000 војника држала фронт од преко 500 км. и одржала га је пуне две године, све до слома Србије. За све то време црногорска војска борила се готово свакодневно са надмоћнијим и у сваком погледу боље опремљеним непријатељем и увек са успехом. Поред јуначке сдбране своје границе она је предузимала успешно офанзиву и допола била пред само Сарајево, на Романију и до Палића,

као што је била овладала одмах у почетку рата црногорским приморјем.

 

Непријатељ је покушао неколико пута напад на Црну Гору у намери да је освоји, и у томе није успео све до Божића 1915. када је Црна Гора била нападнута на свима фронтовима и када је Ловћен био заузет. - Први непријатељски напад на Црну Гору почео је јула 1914, једновремено кад и на Србију, и онда су Аустријанци били допрли до Пљевља. Борба је вођена врло огорчено од Дрине до Пљевља и после једномесечне борбе и вештим маневром црногорске војске у непријатељеву позадину Овај је био принуђен да се 15. августа повуче преко Дрине и на тај начин црногорска војска овладала је свом територијом на десној обали Дрине, заједно са Фочом.

 

Други напад Аустријанаца на Црну Гору у циљу овлађивања овом земљом почео је 22. јула 1915. и то на фронту Херцеговачких одреда са главним правцем напада на Грахово. Борбе су вођене на овоме фронгу огорчено и са променљивом срећoм и трајале су десет дана, па ипак непријатељ није успео освојити Грахово“.

 

Иза бораба и победа, које су новим сјајем окитиле црногорско оружје, настала је одлучна офанзива непријатељске Аустроске, којој се придружила Бугарска, против Србије и Црне Горе. Наступили су катастрофални дани 1915., кад је Србија, после претходних сјајних победа

потражила спаса у одступању преко Црне Горе и Арбаније. Генерал Пешић бележи о улози Црне Горе у тој фази: „У времену одступања српске војске, делови црногорске војске били су предузели успешну офанзиву ка Вишеграду и преко Јавора и у многоме олакшали тешку ситуацију армије и Ужичке Војске. 40.000 Црногораца борило се једновремено код Фоче, Горажде, на Карађорђевом Шанцу и у Арбанији, а по слому српске војске они су се борили на свима својим фронтовима противу надмоћнијег непријатеља. — То су дела Црногорске војске. То је њена Историја Ратова и то славна историја“.

 

Армијски генерал пок. Јанко Вукотић, члан Великог Војног Савета Краљевине С.Х.С, пређашњи председник владе, министар војни и министар иностраних дела Црне Горе, изјавио је („Нова Европа“, Загреб, 26. маја 1926.): „Има се демантовати најмање 95°/о од онога што је до сада погрешно објављено о томе, нешто из необавјештености а највише из зле намјере и крајњег нерасположења према свему што је било ваљаног, српског, словенског и патриотског у Црној Гори... Ја сам командовао црногорском Санџачком војском, која је штитила одступницу поломљеној српској војсци, и три мјесеца, од почетка октобра 1915 до почетка јануара 1916, водила свакодневне и очајничке борбе бранећи стопу по стопу српску земљу.. Ловћенске висове, изложене паљби стотинама топовских грла највећег калибра с аустријске

флоте и многобројних боко-которских сталних и привремених утврђења, и нападнутих од скоро сто хиљада аустро-маџарске најодабраније војске, нијесу били у стању одбранити десетак хиљада намучених, гладних, голих и босих Црногораца, а при том управо и без топова. - Рачунао сам да је на сваких пет линеарних метара ловећнског положаја могао бити по један Црногорац на одбрану. Да је било умешније команде, да нијесу долазиле са Руског фронта у оне дане онаки гласови, а особито да се није Српска Војска налазила у онако грозном стању, могло би се урадити то, да оно Црногораца што је бранило Ловћенски фронт са својих двије-три хиљаде жртава, нанесе могуће толико губитака непријатељу, и то је све, — судбина Ловћена, Цетиња и Црне Горе, била би иста...“ За моменат који је наступио о самом паду, генерал Вукотић овако је изјавио: „Другог изласка апсолутно није било, јер док су се црногорске трупе налазиле у одступању на 2-3-4 и 5 дана марша од Скадра, аустро-маџарске трупе бијаху већ на обали Бојане и на вратима Скадра, те умогућности да у неколико часова затворе та једина врата за одступницу Црногорске војске”.

 

Црна Гора је била претворена у заштитницу братске војске. Црногорска војска пала је као ариергарда србијанске војске. То је величанствени пример самопожртвовања и савезничке и братске дужности. Црна Гора је себе жртвовала за победу Нације и Савезника.

 

Ђенерал Пешић је завршио са закључком: „Што је Црна Гора била побеђена од стране аустроугарске војске, нарочито после пада Србије, нема никакве одговорности до њене војске, која се храбро борила“. „Мени није намера да пишем историју рата Црне Горе, већ да изнесем грађу за ову историју, те овде само констатујем ова факта, остављајући историку да изнесе право стање ствари, са уверењем да ће ово бити врло ласкаво за Црногорце”.

 

Славни војвода Путник оквалификовао је улогу црногорске војске у самом томе, што је одржала фронт док се србијанска војска пробила у Арбанију: „Црна Гора је на сва времена засужила српски народ и историју“.

 

Престолонаследник Регент, сада Краљ Александар одао је признање: „У оним најтежим данима по српство, Црна Гора се више него одужила Српству“.

 

По паду Црне Горе, све владе, врховне команде, као и парламенти савезничких Великих Сила одали су почаст витешкој борби Црне Горе. Признали су, да је она славно извршила своју улогу у Великом Рату, а подлегла надмоћнијем непријатељу, — што је дошло као природна и неминовна последица пада Србије.

 

У томе је улога Црне Горе у Светском рату. Све остале „приче“ падају пред светлошћу факата, сјајним резултатима и непобитним тврдњама. То су нове странице славне историје Црне Горе.

 

Да не би изгледало да нарочито избегавамо, морамо напоменути да се око ратне улоге Црне Горе у Светском рату био обавио неки вео политичких, чак и личних тенденција. Ђенерал Пешић га је оборио за оне који су том велу придавали неки карактер стварности и објективности.

 

Да говоримо отворено. То дугујемо историји и народном образу.

 

Beћ неколико година, управ од пада Црне Горе, који је наступио после пада Србије крајем 1915, водила се очајна полемика о улози Црне Горе у рату. Тврадило се, чак, да је краљ Црне Горе имао тајни уговор са Бечом! Од тада су отворене архиве и савезничке и непријатељске, и видело се, да је то била пука измишљотина или парола за рушење Црне Горе, члана и бедема наше заједничке Отаџбине.

 

О држању званичне Црне Горе при самом паду 1915-16, добили смо и најновију анкету („Нове Европе“, свеске од 26. маја 1926, и 26. августа 1926.) У последњој је изјави председника владе и министра иностраних дела Црне Горе, г. Лазара Мијушковића, који је на тај положај дошао по слому Србије. (Као посланик Црне Горе у Србији евакуисао се био кад и влада Србије и страни посланици код ње, и дошао на Цетиње) Мијушковић је доказао документима — да све што је радио о примирју 1915., да је све било по “писменим савјетима Савезника, који су у ствари, како г. Мијушковић вели, значили наређења“. Г. Мијушковић закључује “Из ових се факата јасно види, да су Краљ Никола и његова влада тражили часни мир од непријатеља

на иницијативу и по одобрењу представника савезничкик великих сила, а у општем савезничком интересу. Према томе, званична Црна Гора није склапала са непријатељем ни частан ни нечастан мир; а све што је радила било је у сагласности са представницима великих сила Савезника”.

 

Г. Мијушковић за своје наводе публикује документа и узима за сведоке ондашње представнике савезничких сила у Црној Гори Русије, Србије, Енглеске, Француске и Италије. Шта више, вели, да му је познати енглески дипломата, министар гроф Салис одговорио (кад га је он, Мијушковић, питао, за време рата, да ли има шта да примети на писмо које је о томе послао енглеској влади): „Све је тачно, зашто нисте ово штампали ?” Г. Мијушковић је одговорио; „Би ме савезничка штампа прогласила за дефетисту”.

 

Ми би, пак, замерили г. Мијушковићу, да је и сувише било тога обзира, па макар и усред рата, наспрам Савезника. Међутим, треба му признати да је, у току рата, известио савезничке кабинете, мa дa се, као што наводи, уздржавао да јавност о том шире посвећује. Ваља поменути да ни једна од савезничких влада — мa дa извештене – није, ни пре ни после, ставила примедбе на констатације и закључке г. Мијушковића.

 

Да истакнемо један факт – врло важан по узроцима и још

важнији по последицама — а на који се мало или нимало указивало у досадашњим написима по овом питању.

 

 

Велики је грех учињен од стране савезничких дипломатских представника у Црној Гори, кад су у Подгорици – без оправданог разлога и без опасности, на десетак дана пре него је непријатељ дошао - уништили француску радиотелеграфску станицу у том месту. Тим су прекинули и последњу везу Црне Горе са Савезницима. Тај корак био је фаталан. Он је био кобан и по саму ориентацију у оним очајним часовима. Њиме је слом не само убрзан, него су унесени хаос и пометња, што је катастрофу учинило још већом.

 

Тако у Драчу - где је био српски збег, првих дана јануара 1916. - налази се француски ђенерал Мондезир, који је био одређен за примање војске у одступању. Имао је телеграм — који није могао бити достављен у Црну Гору - ондашњег француског ђенералисима Жофра, којим овај, у споразуму са Краљем Николом, наређиваше да француски командант прими део црногорске војске који би избегао, да их снабде и учини све као што је наређено и за србијанску војску која одступа. (Тај сам телеграм видео лично код ђенерала Мондезира, у друштву са дивизијаром Гојнићем и бригадиром Матановићем.)

 

Мислимо да смо, најзад, после свега, дошли до тога, да је, поред војничког, створен и политички закључак. Ђенерал Пешић са њим је сагласан у својим списима, а бивши министар и председник Мијушковић га је дефинисао: „Црна Гора није капитулирала: она је претрпела слом, као и Србија“.

 

Дотакосмо ето и ову политичко-војну страну о паду Црне Горе 1915., да знаду и они, који не знаду или неће да знаду: да је слава Црне Горе остала ваздашња и вечита !

 

 

По паду Црне Горе

 

Као што је влада Србије, по катастрофи, прешла на Крф, тако је и влада Црне Горе у Француску (прво у Бордо па у Неји код Париза). Све црногорске владе, које су се измениле од пада Црне Горе до ослобођења 1918. (Лазара Мијушковића, Андрије Радовића, Мила Матановића, Евгенија Поповића) сматрале су као најпречи свој задатак, да, поред осталог, реорганизују црногорску војску, са елементима који су се спасли преко Арбаније и са Црногорцима који су се нашли у иностранству. Поред Црногораца, Бокеља и Херцеговаца било је и друге браће у тим редовима, а пријавило их се било под црногорску заставу још више из разних југословенских и осталих словенских крајева.

 

Почетком рата Црна Гора је била изаслала своју делегацију (саставље у од Јована Ст. Матановића и Сава М. Ђурашковића) у Североамеричке Сједињене Државе и Канаду, да мобилишу Црногорце у тим земљама и да им олакшају повратак у отаџбину. Први контингенат од 2000 људи стигао је преко Солуна, почетком августа 1915., на два канадска брода, под заштитом савезничке флоте. Овај контингенат упућен је из Солуна преко Ђевђелије –Скопља на Митровицу за Црну Гору. Други контингенат упућен је био, по упутству савезничке поморске команде, за Св. Јована Медуанског, где је транспорт био потопљен од стране аустријског сумарена. Од 600 људи овог контингента потопљено је око 400, крајем децембра 1915. Трећи контингенат од 2000 људи, који је имао да крене за Црну Гору, задржао се због пада Цоне Горе, који је тада наступио, у Сједињеним Државама и Канади, очекујући позив за даље кретање.

 

Са елементима црногорске војске, који су се спасли преко Арбаније, формиран је зачетак црногорске војне јединице на Солунском фронту. Први батаљон те јединице извршио је, по захтеву савезничког команданта, ђенерала Сараја, окупацију грчких надлештава, жељезнице, поште и телеграфа. Јединица је затим ступила у ратне операције на положајима Битољског сектора. При првом судару са непријатељем је запажена. Непријатељ је то бележио у својим ратним билтенима, говорећи о појави црногорског барјака на Солунском фронту и о силовитом нападу црногорске легије против његових трупа. Учесници јединице били су одликовани ратним одличјима Црне Горе и Француске.

 

О појави црногорске војне јединице на Солунском фронту говори командант Савезничке војске на истоку, ђенерал Сарај, у његовој књизи „Mon commandement en Orient 1916-1918” (Париз, јануара 1920). Oњој се говори и у књизи „Дипломатска преписка Црне Горе” у егзилу, І свеска.

 

Француска је била пристала, првобитно, да се на југу Француске, у Фрежису (Fréjus), прибирају остали црногорски елементи.

 

Влада Црне Горе, као и Краљ, нису до уочи ослобођења прекидали своје напоре за реорганизацију војне јединице. о томе је понаособ познато Клемансоу и маршалу Фошу. Председник Владе г. Евгеније Поповић о томе је био поднео предлог и Балканској као и Међусавезничкој конференцији у Паризу.

 

Новоотворено посланство Црне Горе у Вашингтону имало је, поред осталих задатака, да у Америци на томе поради. Кад је црногорски посланик предавао акредитивна писма председнику Вилсону, изјавио је у име Црне Горе: „За пет столећа, без прекида, ми смо се борили против непријатеља којем у бјеше успело да скрха и најсилније народе. А нијесмо се борили само за своју земљу, већ и за то да потиштена браћа наше крви, Југословени буду слободни“.

 

Део грађе о тим корацима налазимо у „Дипломатској преписци Црне Горе“ у егзилу (І свеска). Пок. Пашић о томе спомиње у једном писму упућеном пок. Стојану Протићу (време, Београд, 12. јуна 1923.) Гледиште пак владе Николе Пашића по том питању разјашњено је у Правди (Београд 9. маја 1925).

 

Пошто се, због политичких и дипломатских мотива, није дошло до остварења логора у Фрежису, онај трећи контингенат Црногораца из Северне Америке ангажовао се у савезничким војскама.

 

Црногорска крв се лила и уредовима витешке и братске србијанске војске, у југословенским легијама, у руској војсци, као и на Западном фронту у редовима канадске војске, енглеске југоафриканске војске и у француској Страначкој легији. И у тим редовима, као и свагда, Црногорци су дали примере храбрости и јунаштва. Савезничке дневне заповести то су често очитовале, као и добавена ратна одличја.

 

Скромност је урођена особина људи од вредности а понаособ јунака. Та скромност је учинила да Црногорци, који су се борили у редовима србијанске војске, нису то никад истицали. У последње време водиле су се препирке, колико су браћа из крајева који су били под Аустро-Угарском узели учешћа на Солунском фронту. Од стране Црногораца није о томе нико ни поменуо. Познато је, међутим, да их је било на хиљаде. Колико ли је опет црногорске крви било - како на врховима војске тако и у нижим чиновима и међу редовима — од самих породица које су се раније преселиле из Црне Горе у Србију. (Проф. Петар Шобајић публиковао је спис „Неке знамените породице у Србији пореклом из Црне Горе“, Записи, Цетиње, март 1928.). Њихово учешће на Солунском фронту нису нарочито истицали ни с тога, да се не рече да се одвајају од браће из Србије.

 

Борба Црногораца у Русији исто тако била је одважна и јуначка. Поред многобројних војника, учестовали су у редовима руске војске и многи официри Црногорци.

 

Према податцима за које се до сад зна, у редовима царске руске војске, поред редова и нижих чинова, били су официри Црногорци:

Ђенерал Јован Поповић-Липовац, командант дивизије у армији ђенерала Ратка Димитријева. Био је рањен, одликован свима руским одличјима. Били су и два његова сина, један капетан а други потпоручник. - Такође је био у чину ђенерала Лука Гојнић, дивизијар црногорске војске.

 

Артилериски пуковник Стево И. Вукићевић, одликован већим официрским одличјима, погинуо је, као и његов брат Филип, гардиски пешадиски поручник. Филип је за јуначке подвиге по смрти одликован официрским крстом Св Ђорђа. - Капетан Ђуро М. Вукићевић, три пута рањен, одликован већим официрским одличјима. - Његов брат Блажо, поручник, авиатичар, одликован. — Блажо И. Вукићевић, онда кадет, добровољац, архитекта, рањен, одликован војничким крстом Св. Ђорђа и медаљом.

 

Познато је храбро држање у борбама пуковника Томаша, сина војводе Пека Павловића, који је командовао пуком, бригадом, па 117. дивизијом; рањен пет пута, одликован свима орденима са мачевима које може добити његов чин, тако и официрским крстом Св. Ђорђа и златним оружјем; крајем 1916. био је предложен за чин ђенерала. Био је и син му Илија, коњички капетан, три пута рањен, одликован. — Пуковник Милош Марковић, одликован; веле да је погинуо под Ригом. — Пуковник Борђе Б. Марковић, неколико пута рањен, одликован официрским крстом С. Ђорђа. — Пуковник Михаило Бакић, рањен неколико пута, одликован, погинуо. - Пуковник Рако Н. Кусовац, био је у другом гардиском корпусу у трећем стрељачком пуку Цара Николе, био је рањен; поред осталих добио је и официрски крст Св. Ђoрђa - Потпуковник Мило Роловић, одликован и крстом Св. Ђopђa - Потпуковник Димитрије Контић, који је био у гвозденој дивизији, био је рањен, одликован. - Потпуковник Марко и Шпадијер, неколико пута рањен, одликован и крстом Св. Ђорђa.

 

Мајор Стеван Ј. Радовић, тешко рањен, одликован.

 

Пешадиски капетан Лука Р. Дрецун био је на фронту у Галицији, у корпусу ђенерала Корнилова. Први је са четом ушао у варош Галић, тада је био рањен. Када је ђенерал Корнилов био затворен од бољшевика, он га је ослободио и превео на Дон где се формирала добровољачка руска армија Корнилова и ђенерала Алексијева. У тој армији Дрецун је командовао батаљоном. Добио је одличја и крст Св. Ђорђа. Погинуо је при јуришу, предводећи своју јединицу, са покликом: Напред, ура, за Словенство. — Коњички капетан Љубо Николић, рањен, добио орден Св. Владимира, Св. Ане и Св Станислава са мачевима. - Пешадиски капетан Павле Ковачевић имао 7 рана, одликован.

 

Артилериски поручник Ђоко Ил. Јовићевић био је рањен, одликован. — Поручник Петар Лопушина, одликован. - Артилериски поручник Петар Кажанегра, рањен, одликован. - Артилериски поручник Петар Нов. Ковачевић, одликован, погинуо - Гардиски поручник Александар Вешковиић учествовао у многим борбама, тако и у француској Страначкој легији; бољшевици су му главу скинули - Артилериски поручник Рашо Меденица рањен, одликован. - Пешадиски потпоручник Марко Б. Шпадијер погинуо је у руској дивизији која је била дошла на Солунски фронт.

 

У руској војсци учествовали су и пет синова пок. Слава Ђурковића, бившег ађутанта краља Николе, са чиновима већих и нижих официра. Сви су били одликовани, а један је добио и официрски крст Св. Ђорђа.

 

Тако исто Црногорци су се борили на савезничком Западном фронту.

 

Прве две године Светског рата био је ангажован у француску војску ђенерал Анто Гвозденовић, као помоћник генералног директора санитетске службе свих трупа француске војске.

 

И. д’Ерсевил, шеф петнаесте ескадриле, о погибији авиатичара Павла Н. Матановића, докторанда права, секретара црногорског министарства иностраних дела, упутио је писмо:

 

“Својим особинама, својим карактером, Матановић је био пилот-шасер првога реда; његову вредност добро сам запамтио: хладнокрвност бистро око, оданост, жар, то беше основа његове природе... Напокон за све оно што је учинио за своју домовину и за Француску, задобио је код свих који га знађаху врло високо поштовање; спомен тога поштовања остаје за вазда везан са његовим именом.

Сваколика породица има се нашта поносити са тим именом, као и вијенцем славе којим је своје име увјенчао. Матановић је један од оних који се не заборављају и које старешина свагда помиње другима као узор”.

 

Влада Француске положила је венац на леш погинулог.

 

Маршал Петен дао је похвалу за командира црногорске војске Ника Јовићевића, капетана у пешадиском пуку Страначке легије: „Одличан официр особите храбрости и похвале достојна прегнућа. 20. августа 1917. водио је борбу на челу првих јуриша, за заносом и одлучношћу, којој су се сви дивили. У свом налету стигао је да за један час раније изврши своју задаћу, прешавши препречну паљбу наше артилерије и принесавши освојењу два топа и заробљењу многобројних непријатељских војника. Био је рањен у борби, али команду је даље држао“. Ком. Јовићевић је био одликован од Француске крстом Легије Части и Војним крстом са палмом, а од стране Црне Горе Обилића медаљом.

 

Новина „Дејли Скеч“ (Daily Sketch, Лондон, 27.11.-1918) бележаше: „Хиљадама Црногораца боре се у редовима наше канадске војске, где су се дивљења достојни показали“.

 

Приликом великих успеха француске војске на бојном пољу око Вердена, у август у 1917., измењени су поздрави између влада Црне Горе и Француске. Гласе:

 

Његовој Екселенцији Господину Деларош - Вернеу.

 

Изволите од стране Црногорске Владе примити најусрднијy честитку на сјајној победи јуначке француске војске пред Верденом, и изволите Влади Француској саопштити уверење о нашој радости и о братским осећајима свих Црногораца, а на челу им узвишенога Краља Николе, сталнога пријатеља ваше племените отаџбине. Срећни смо и поносимо се тим, што су у значајној победи на реци Мези учествовали и своју крв за Француску пролили војници Црногорци.

 

Евгеније Поповић

Министар Спољних послова

 

 

Његовој Екселенцији Господину Евгенију Поповићу, Мини стру Спољних послова

 

Врло сам дирнут топлом честитком Ваше Екселенције, и молим Вас да извoлите примити моју најискренију захвалност на осећајима које сте ми изразили како у име свога узвишенога Владаоца, тако и у име Црногорске Владе, приликом наших нових успеха на Мези, у којима су јуначки учествовали храбри војници црногорски, који су увршћени у једну од наших одабраних јединица.

Влада Републике је врло дирнута овим знаком високе сим

патије.

 

Деларош-Верне,

Министар Француске

 

Истом приликом, Краљ Никола је одликовао главног заповедника француске Северне и Североисточне војске, ђенерала Петена, I степеном Ордена Данила I и златном медаљом Обилића за храброст, као што је касније одликовао истом Обилића медаљом Фоша, маршала Француске, ђенерала Першинга, главног команданта америчке војске на француском фронту, и Клемансоа, председника Владе и министра војног Француске.

 

Овде износимо податке, које смо имали при руци, о учешћу Црногораца у Светском рату, од пада Црне Горе до ослобођења. Податци нису потпуни. Они су више напомена, да свети огањ борбе није био угашен ни ван родне груде. Ратне релације и архиве о томе садрже пуно грађе. Познато ми је да и код учесника постоје забелешке. Како би био украшен спомен број Ратника, да су му поједини послали те прилоге!

 

Не треба заборавити, да су Црногорци и на дому продужавали отпор непријатељској окупацији. Нажалост, и те белешке још нису угледале дана.

 

У часу кад је био стегнут непријатељски обруч око Црне Горе и кад је ова била заузета непријатељем, ондашња влада је предузела била извесне мере да се припреми устанак у Црној Гори, који би избио против окупатора, у складу са општим савезничким операцијама. Влада је ради тога ставила материална средства на расположење официрима намењеним за овај задатак. Поред тога, такође у тајности, било је закопано у земљу, на разним местима оружја и муниције. Тако је командир Петар В. Лекић, командант митраљеских одељења црногорске војске, са ондашњим поручником Блажом Јовановићем, закопао, између Смоковца и Мрка, неколико митраљеза са преко 10.000 метака, и повише бомба. Осим Јовановића, ком. Лекића су у његовој мисији активно помагали ондашњи капетани Никола Р. Ивановић и Митро Н. Радовић, као и поручници Ђурица Божовић и Блажо М. Ђуровић. По наредби министра војног, ђенерала Радомира Л. Вешовића, ком. Лекићу је било издaтo и 1250 златних наполеона које је ради припреме за устанак, делио Црногорцима, људима од поверења, као и Србијанцима који су се, заробљни, били нашли у невољи. Ком. Лекић посједује о томе и документа.

 

Кад је почео покрет ђенерала Вешовића и овај убио, код своје куће на Букову Пољану, аустриског капетана који је са патролом хтео Вешовића одвести на интернирање, ком. Лекић је био опкољен непријатељским одељењем. Имао је бити погубљен, али га је спасао Хрват, ондашњи командант аустријске војске у Подгорици, Душан Рељковић, сада пуковник наше војске у пензији.

 

По Црној Гори пламтеле су комитске и друге организације, које су се непријатељу одупирале Међу њима био је и покрет ђенерала Радомира Вешовиһа, министра војног у кабинету који је био састављен о паду Црне Горе. Влада у егзилу била је предузела мере да се преко Солуна успостави веза са тим покретом у Црној Гори. Делегат Црне Горе у Солуну, г. Никола Хајдуковић, доцније министар, био је шаржиран тим послом и радио је на његовом извођењу.

 

Много је жртава пало у отпору који су Црногорци давали окупатору. Аустро-Угарска је тако, ради репресалија, погубила брата ђенерала Вешовића, Владислава, а старог му оца осудила на смрт па помиловала због његове дубоке старости. Окупационе власти обесиле су народног посланика Јакшу Н. Поповића и племенске капетане Ђура Вујошевића и Мијата Реџића. Председник владе Велике Британије у парламенту је изразио дивљење несаломљивом отпору Црногораца, осуђујући злочин окупатора у Црној Гори који неће остати без казне.

 

Нашој, бар широј, јавности, нису познати неки документи из дана борбе за ослобођење у уједињење, које ћемо овде саопштити, уколико и простор дозвољава, као прилоге оних славних и великих дана.

 

Признајемо одмах, да у односу влада Црне Горе и Србије није владала хармонија о извесним пословима те ни о начину уједињења. Констатујући тај факат — чије расправљање је ван домашаја ових редака, - још ћемо јаче утврдити оно што је главно. То ће најочитије потврдити сами наводи који следе.

 

Изнећемо овде прво извесне поздраве – које имамо при руци – словенских владара, из времена страховите ратне олује, када су српске Краљевине биле у непријатељским канџама.

 

Цар Никола телеграфисао је Краљу Николи о Новој Години 1917:

 

Почетком Нове године Мени је мило упутити Вашем Величанству израз Мога најсрдачнијег честитања и искрене симпатије које Ја и Мој народ осећамо за судбину Ваше храбре земље.

 

Желим да Ваше Величанство, Краљевска Породица и Народ црногорски виде побједу онога зашто су се Ваше војске онако јуначки бориле.

 

О Св. Андрији Првозваном 1917. Краљ Никола је упутио честитку:

 

Њ. Кр. Височанству Александру, Престолонаследнику Србије

                                                                                                         Солун

 

Молим те, драги Сандро, прими приликом твога Крсног Имена од мене и свијех мојих најискренију честитку, са жељом да Бог и свети Андрија награде твоје мучеништво што скоријим освитом слободе наше премного пострадале нације.

 

Никола

 

Смрт војводе Путника, у мају 1917., ожалила је Црна Гора као и Србија. Краљ Никола упутио је Престолонаследнику Регенту Александру телеграм:

 

Молим Ваше Краљевско Височанство да примите моје најискреније саучешће поводом смрти војводе Радомира Путника. Име славнога српског војсковође, побједника са Куманова, Брегалнице и Рудника, остаће у трајној захвалној успомени у свијех наших покољења.

 

Никола

 

Престолонаследник Црне Горе заступао је Краља на спроводу војводе Путника у Ници.

 

- А кад су наступиле сјајне победе на Солунском фронту заступник председника владе Црне Горе, министар финансија Мило Вујовић изменио је телеграфске поздраве и честитке са командантом савезничке војске ђенералом Франше д’Епереом. Званични “Глас Црногорца” писаше: „Радујући се сјајној победи Српскога и Савезничкога оружја, уверени смо да ће она побудити неизмерну радост не само у свих нас који смо данас расејани по свету, но да ћe jу сузама радосницама поздравити и цело Српство и Јужно Словенство које данас под непријатељем жудно очекује вести из Maћедоније, јер знају да се онде данас ствара будућност Балкана. Поздрављамо непобедну војску српску и савезничку, и честитамо победу која свима потиштенима носи слободу, правду и светлу будућност”.

 

Заступник министра иностраних дела, министар просвете д-р П. Шoћ том приликом дао је у име Владе изјаву

(Information, Paris 27. IX. 1918; Глас Црногораца 25. IX. 1918, и др.), из које саопштавамо ове ставове:

 

„Сјајни успеси наших Савезника на француском фронту по тврђују нашу тврду вјеру, која се ни за часак није поколебала Сјајне побједе на маћедонском фронту исто тако испуњују нам срце радошћу. Срећни смо што се и знатан број Црногораца бори уз браћу из Србије и осталих покрајина југословенских, раме уз раме са силним нашим Савезницима. Ова сложна акција Савезника улијева нам наду да ћемо ускоро видјети ускрс слободе у нашим горама које данас трпе јарам непријатељски, који Црна Гора никад дотле није на себи осјетила. Триумф Савезника оствариће вјековјечну жудњу нашег народа да види слободну независну Југославију која је толико страдала.

 

Надамо се да ћемо убрзо на фронту Савезника, уз свое

сународнике, који се и данас боре на неколико фронтова, угледати неколико хиљада Црногораца који се још налазе у Америци. То је њихова топла жеља, као и наша. То је још једина жртва коју можемо поднијети за општу ствар Савезника. Све оно остало ми смо већ жртвовали и изгубили. Запосједнута Црна Гора брани и сад ствар своје потиштене браће. Црна Гора тежи за уједињењем са својом браћом, исто као и Србија”.

 

Народи мали, слаби духом, изумиру при поразу.

 

Само велики народи — велики по својим особинама, без обзира на њихово бројно стање - иза пораза подижу се и стреме се победи.

 

Нису две српске државе у Светском рату биле два завађена, непријатељска табора па да један изађе победник. Нису као онај германски кнез, о којему говори Тацит, који је, по изгубљеној битци, намазао лице својом крвљу “да га не познаду“, а римски војвода, победник, скинуо је са главе шлем “да би га боље распознали“.

 

Без заједничког ратовања Црногораца и Србијанаца, Душанов орао не би се са оба крила вратио на царске капије. А храм победе не би био свет, кад у њему не би био и џефердар Мандушића.

 

Због пролазних политичких момената и схватања, не смемо скрнавити оне надчовечанске жртве које су Црна Гора и Србија, и Србија и Црна Гора — принеле да буде олтар прави на камен крвави. На њиховим костима је никло Ослобођење и Уједињенье. Оне су темељ овог велељепног здања наше заједничке Отаџбине.

 

Као што су Црногорци дали свој прилог у крви за пробој Солунског фронта, нека би се и овај прилог нашао кад се слави тај знаменити дан.

 

Кад су заједно са браћом гинули, нека им се овде нађе и заједничка помена. Прах хероја који заједно гинуше, веселеће се више, кад им прекада буде заједничка.

 

Слава им! Њихова имена умирати неће, као што ће вечно бити и дело које су створили.

 

Призивамо дух Његошев, јер само његове речи могу бити достојне да обележе величанствене напоре и победу нашега народа:

 

“Бјеше облак сунце ухватио,

Бјеше гору тама притиснула,

Пред олтаром плакаше канђело;

На гусле се струне покидале,

Сакриле се виле у пештере...

Који први удриcте на душмана, (место Турке код Његоша)

Ко умије вама сплести в’јенце?

Споменик је вашеrа јунаштва

Југославија (место Црна Гора код Његоша) и њена слобода!”

 

- „Нек се овај вијек горди над свијема вјековима...”

 

Д-р Перо Ђ. Шоћ,

министар у пензији