Грбаљски законик - расправа у "Гласу Боке" 1933-1934

 

Једно предавање унив. професора г. А Соловјева на Колар. Нар. Университету  

 

Г. Соловјев, професор Историје права Јужних Словена на београдском Университету, који је више пута због својих архивских и етнографских истраживања боравио у нашој средини, одржао је прошлога мјесеца на Коларчевом Нар. Университету предавање о важењу Душановог законика у крајевима јужнога приморја, и то специјално у Грбљу и Паштровићима, па сматрамо да ће бити од интереса за наше читаоце, нарочито оне који се баве културном и правном старином нашега краја, да изнесемо, према белешкама једнога од наших читалаца, кратак извод одржанога предавања и важнија тврђења у њему.

 

Уредништво свраћа нарочиту позорност на мишњење уваженога професора о постанку Грбаљскога статута и обзиром на то, дало би радо мјеста у нашем листу доприносима истраживача који би помогли ближем расвјетљењу овога питања.

Један од циљева проучавања старих правних споменика је тај, да видимо, да ли се је један правни споменик одржао и у познијим вијековима и ван граница мјеста свога постанка, дакле, ако је у питању неки закон, да видимо, да ли је он важио као позитивно право и послије постања, или је остао мртво слово на хартији.

 

Писало се доста о постанку Душановог закона, упоређујући га са ранијим повељама, византиским зборницама и обичајним правом. Постанак Душановог закона нарочито је довођен у везу са ширењем српске државе на југ, када је утицај византиског права настао непосредан.

 

Најмање се испитивала судбина Душановог закона. Дуго се сматрало да је турском најездом престала обавезна снага Д. З., а да су доцнији преписи и били искључиво плод епигонског калуђерског рада. Први је Флорински истакао да су доцнији преписи и измјене у њима могли бити условљени потребама живота, па до је према томе Д. З. важно као позитивно право и послије најезде Турака. Стојан Новаковић такође тврди да је Д. З. прерађиван у XIV и ХV вијеку у вези са потребама живота, али пошто ово нису преписи него прераде, оне би нам могле дати погрешну представу о времену када је закон постао, па да су према томе бескорисне.

Г. Соловјев сматра да се Душаново законодавство примјењивало и после турске најезде у појединим српским покрајинама, које су имале извјесну аутономију, и за ово своје мишљење налази подршке у грбаљском и паштровском рукопису Душановог законодавства.

Грбаљ, стара српска жупа, била је за вријеме Немањића потчињена которској властели. 1497 године Грбаљ признаје власт Турака, када добија и извјесну аутономију коју не укида ни Млетачка власт, под коју је Грбаљ потпао 1647 године. За ово време т.ј. време када је Грбаљ уживао аутономију, у Грбљу је важило као позитивно право Д. З. О томе свједочи рукопис Д. З. који је предавач нашао у Богишићевој библиотеци у Цавтату. Вјероватно је да је овај законик дошао у Грбаљ са Цетиња преко црквених власти, не никако прије 1497 године, до када је у Грбљу важно искључиво Которски Статут, који је забрањивао мијешање српских врховних власти у послове которских поданика. Несумњиво је међутим да су у XIV и XV вијеку Грбљани били поданици которски, кметови (меропси) которске властеле, и да су потпадали под которски патримонијални суд.

 

Г. Соловјев сматра да неких самосталних законских прописа Грбаљ није имао. „Грбаљски Статут” издат од стране Вука Врчевића је само једна успјела мистификација. Да овај статут није постојао види се по томе, што носи датум 1427 године, а у то време Грбаљ је био под влашћу которске господе и није имао никаквих аутономија. Поред тога овај статут садржи многе етнографске податке (на пр. жена је дужна да човека љуби у руку кад га сретне,) што такође свједочи да је овај статут измишљен. Ово се може објаснити схватањима оног романтичарског доба у коме је Вук Врчевић издао овај статут, када се свако хтео похвалити својом прошлошћу. Уосталом овај статут се није могао нигдје пронаћи (па ни у заоставштини Вука Врчевића, која је сачувана у Београдској Народној библиотеци) као што ни у Грбљу нема никаквих података о њему.

 

Паштровићи, јужни сусједи Грбљана, имали су међутим другу судбину. Они су били независни и од Котора и од Будве и представљају типичну словенску сеоску групу. Почетком XV века они добровољно прелазе под млетачку власт и 1423 године праве ca заповједником млетачке флоте уговор, који је доцније потврђен и од дужда. Уговор су закључили 14 властелина (nobiles) и том приликом Паштровићи су добили широке аутономије, које су трајале све до 1807 године, када су их Французи укинули. Тада су Паштровићи потпали Француске судове. Чак и оно доба од 1797 до 1807 год., када је Аустрија господарила Паштровићима њихове аутономије остале су неокрњене. Колике су биле ове аутономије, види се по томе, што су поједине далматинске покрајине, које су биле потчињене Млетцима, у ХVІІ веку тражиле да добију ону аутономију коју су Паштровићи уживали још од ХV вијека.

 

Питање је сада, који су то позитивни закони по којима су Паштровићи вршили судску власт, признату им поменутим аутономијама, - да ли је то био неки Паштровски статут или што друго. Питање је, која је то велика књига, која се износи на Дробни пјесак испред манастира Режевића и која се предаје суђи и властелинима, како то прича Ст. М. Љубиша.

 

Одговор на ова питања даје нам т. зв. Загребачка рецензија Д.З. За овај рукопис мислило се дуго да је много старији не го што је. О њему је писао Флорински, који вели да је језик у овом рукопису искварен и наводи примјере за своје тврђење. Ст. Новаковић изгледа да није читао овај рукопис, већ да је прихватио примједбе Флоринског без провјеравања.

 

Прегледавајући овај рукопис г. Соловјев је на његовим корицама нашао биљешку слиједеће садржине “Из Паштровићах из манастира режевачког”. Ова биљешка даје одговор на раније постављена питања. Староставник, који се износно на Дробни пијесак јесте овај рукопис који садржи Закон Константина Јустинијана и Душанов Закон (Рукопис је био чуван у манастиру Режевићу, одакле га је Кукуљевић пренио у Загреб). Вјеројатност овог тврђења потврђује и то, да се у тексту овог рукописа налазе многе ријечи које нијесу познате у Д. З., али које су врло добро познате у Паштровићима, н. пр.: „канзелар”, “капац”, “цаф” и др.

 

Према овоме закључио је г. Соловјев изгледа да није постојао ни Паштровски старосавник, по коме су Паштровићи судили скоро четири века, већ да су се Паштровићи служили Д. З. и по њему судили. Из овог доба суђења данас се чувају исправе, које свједоче о том суђењу, али међу овим исправама има и доста фалсификата.

 

Душанов Закон није међутим остао у Паштровићима у првобитном тексту, а измјене које су у њему учињене нису „квареж”, како каже Ст. Новаковић, већ свјесна адаптација животним потребама, која иако можда бескорисна за филологе од велике је важности и интереса за правнике.

 

 ******************************************

 

 

 

Povodom predavanja prof. Solovjeva  

Uredništvu “Glasa Boke”

Kotor

 

Meni je veoma mučno pri duši, ali Vam ne mogu sakriti, da sam, čitajući Vaš izvještaj o predavanju, što ga je održao u Beogradu na Kolarčevu Narodnom Universitetu g. Aleksandar Solovjev, ostao neugodno iznenadjen. G. Solovjev je bez sumnje čovjek dosta solidnog glasa, a za njegovu ozbiljnost znaju oni, koji su ga vidjeli, kako je savjesno radio kod nas u Kotoru, u sudskom arhivu. Ali nemogu da zatajim, da mi se neke od njegovih tvrdnja čine prilično neosnovane. 

On smatra da Grbalj nije imao samostalnih zakonskih propisa i da je Grbaljski Statut izdat od strane Vuka Vrčevića samo jedna uspjela mistifikacija. Uzmimo da je to moguće, premda se takva mistifikacija teško dade zamisliti. Uzmimo, da Grbalj zbilja nije imao statuta. Ali moramo pri tome naglasiti, da je cijela argumentacija Solovjeva potpuno pogrešna. On tvrdi naime, da Grbaljski statut ne može biti sastavljen g. 1427, jer je Grbalj bio onda pod vlašću kotorske gospode i nije imao nikakve autonomije. G. Solovjev nam čini utisak, kao da nije obaviješten o pravom stanju stvari. 

Treba naime da se znade, da su Grbljani bili pod srpskom vlašću od dolaska Stefana Lazarevića u Primorje pa sve do ugovora sklopljenog izmedju Djurdja Brankovića i Francesca Quirini u Vučitrnu dana 22 aprila 1426. A tek 19 juna 1426 obratiše se Grbljani, pošto su doznali, da ih je srpski despot izručio Mletačkoj Republici (u vučitrnskom ugovoru stoji naime doslovce: el prefato magnifico signor Zorzi.. promete de dar e Garbelli, zo è Zuppa de Cataro cum li sui confini.... ala prefata ducal signoria de Veniexia), mletačkom povjereniku Francesku Querini-u, i on uglavi s njima ugovor, u kojemu je bilo izričito naglašeno, da će im biti sačuvani stari običaji i da mogu po tim običajima izabrati sebi svake godine kneza, isto kao Paštrovići. 

Mi znamo medjutim, da su Kotorani predali Sinjoriji, godinu dana poslije svoje uslovne predaje, svoj gradski statut na odobrenje. Mi vidimo, da su Paštrovići prilikom svoje uslovne predaje dali izručiti mletačkim vlastima na potvrdu svoj “Starostavnik”. 

Što lakše, pod tim predpostavkama, nego da su Grbljani zbilja god. 1427, dakle odmah poslije svoje uslovne predaje, izručili mletačkim vlastima za potvrdu svoj posebni statut? 

Da je stvar zbilja morala biti tako, vidi se po grbaljskoj predstavci, koja se navadja kod Sanuda i u Malipierovim Analima. 

Grbljani su naime došli, god. 1497, pred Sinjoriju i tražili fu da im se prizna ona stara uprava. koja je bila ukinuta god. 1451, nakon što je zahvaleći izdajstvu Stefanice Crnojevića ugušen grbaljski ustanak. I, kad je Sinjorija na to da to nemože učiniti, jer se vezala prema Kotoranima, krenuše Grbljani iz Mletaka u očajnom raspoloženju i predadoše se Turcima (se parti de qua desperati e finalmente i se ha dà al Turcho). 

U ugovoru o predaji Grblja Sinjoriji bila je sadržana još jedna tačka: da će presude, koje budu izrečene u njihovu seoskom zboru, biti podnesene, u slučaju jednog priziva, knezu kotorskom za konačnu odluku. 

Mi vidimo iz svega toga dosta jasno, da su Grbljani imali svoje pravo i da su sudili po njemu.

Drugo pitanje, koje nam se nameće Solovljevovim razlaganjem, je, da li su Grbljani i Paštrovići sudili po Dušanovu Zakoniku. G. Solovjev tvrdi, da je to zbilja morao biti slučaj u Paštrovićima, sudeći barem po zagrebačkom rukopisu Dušanova Zakonika. Stvar se ne može a priori isključiti iz prostog razloga, jer su Paštrovići, u koliko poznajemo njihovu prošlost, stajali u stalnoj vezi sa srpskom državom od vremena Uroša i svakako do Uroša IV. 

No, tu ima toliko tih nerješenih i, što je značajno za bezazlenost velikog broja naših naučnih ljudi, nedodirnutih pitanja, o kojima ipak moramo biti na čistu, prije nego što se možemo uopće usuditi, da postavimo toliko nedokazanih tvrdnja, koliko ih se nalazi u predavanju g. Solovjeva. 

Jer, zapravo, što znamo mi o porijetlu Dušanova Zakonika? Mnogi su se ljudi trudili, da nadju dodirnutih tačaka izmedju ovog zakonodavnog djela i vizantijskog zakonodavstva, ali sve to bez zadovoljajućeg rezultata. Ali je malo kome došlo na pamet, da bi mnogo više odgovarala duhu stvarnosti jedna komparativna studija, koja ima za predmet Dušanov Za konik i.... kotorski gradski statut. 

Ljudi su se naime u tolikoj mjeri navikli, da kod nas ne vide nego zagorskog uticaja u Primorju, da im zapada strašno teško zamisliti obratnu pojavu: primorski uticaj u Zagorju. A za takvu pretpostavku ima i te koliko mjesta. Treba samo da držimo pred očima ono što bismo današnjom terminologijom nazvali Dušanovim kabinetom, a već bismo ustanovili, da je Kotoranima tu zapao upravo lavlji dio. Imali su u svojim rukama ministarstvo inostranih poslova, ministarstvo trgovine i saobraćaja, ministarstvo finansija... Kotorska vlastela su putovala u diplomatskim misijama po Levantu, po Italiji, po Zapadu. Je li u tim prilikama tako nevjerojatno, da je Dušan trebao i tražio njihovo mišljenje, kad mu je bilo do toga, da vrši zakonodavno dielo? 

I, kad to kao moguće, zar nije lakše govoriti o penetraciji primorskog prava u Zagorje, nego li o obratnoj pojavi, o recepciji zagorskog prava sa strane primorskog svijeta? Pogotovo bi se to moralo reći za Grbalj, kad se zna da je od god. 1307 do 1360, dakle baš u vrijeme Dušanova zakonodavstva, stajao pod kotorskom upravom, dokle pod jednom upravom, koja, to misli barem g. Solovjev, nije dopuštala razvitak samoupravnih ustanova. 

No, za upoznavanje tačnog stanja stvari, trebamo tačnog, savjesnog upoznavanja naše lokalne prošlosti. Dok to nije slučaj, uzaudno je da se gubimo u nepreglednom nizu besplodnih nagadjanja.

 

Imam čast bilježiti se s najodličnijim poštovanjem

A.   Dabinović

 

  ******************************************

 

 

 

 

Грбаљски статут

(одговор г. др. А. Соловјева)

 

Уредништву „Гласа Боке”.

 

Љубазношћу Уредништ. примио сам број 55. “Гласа Боке” са чланком г. А. Дабиновића: Поводом предавања проф. Соловјева.

 

Морам признати да сам и ја “остао неугодно изненађен”. Г. Дабиновић није ни чуо моје предавање, упознао се с њим сам по кратком изводу у нови нама па ипак се пожурно са тврдњом да “нисам обавијештен о правом стању ствари”.

 

Немам навику да у јавним предавањима износим “неосноване тврдње”. Осетио сам прве сумње поводом Грбаљског статута још пре 10 година, али само после архивског рада у Млецима, Задру и Котору, после тога што сам се добро упознао са историјом Приморја, - објавио сам у „Чупићевој Годишњици”, књ. 40 (1931 г.) расправу: Грбаљска жупа и Грбаљски статут. Ту сам на 40-страна изнео доказе тога да Грбаљски статут не може да припада 1427 години. У исто доба др. Ђуро Љубић доказао je y Radu Jugosl. Akademije, K. 240 да и Нински статут не спадa y г. 1102.

Први је задатак науке утврдити аутентичност извора и рашчистити питање о фалсификатима, којих на жалост има доста (напр. Душанове повеље Котору, паштровске привилегије од Константина и Јустинијана).

 

После тога, у јуну 1933 објавио сам у Архиву за правне науке чланак: Душанов Законик код Паштровића. Ту сам изнео нове потврде за мишљење да паштровски „Староставник” није био ништа друго него Душанов Законик. Могу додати да је то већ наслутио пок. Валтазар Богишић (у истом Архиву, књ. 1 из 1906 г.).

 

Необавештен о садашњем стању науке, г. Дабиновић износи давно познате уговоре 19 јуна 1426 и 4 априла 1423, али уноси у њихово читање оно, што нисам нашао у оригиналним текстовима.

Г. Дабиновић поучава ме да за историски рад “треба тачног, савјесног упознавања наше локалне прошлости”. Држим да сам се с њоме упознао. Али мислим да осим локалних интереса треба имати још и научне методе и критичког духа. Ако г. Дабиновић прочита моје споменуте чланке и напише после тога озбиљну студију у којој изнесе неке нове чињенице и побије моје мишљење, - радо ћу му честитати и с њиме се сложити. За мене је љубав према научној истини изнад свега, чак изнад моје искрене љубави према Словенству.

 

Изволите примити изразе мог особитог поштовања.

 

Београд 27 децембра 1933

 

др. Александар Соловјев

 

 

  ******************************************

 

Odgovor g. A. Dabinovića Uredništvu “Glasa Boke” u Kotoru     

 

Jesam li neskroman, ako vas molim za gostoprimstvo u pitanju grbaljskog statuta? I, ako to nisam, dopustite mi, da iznesem svoje argumente u prilog opstanka takve ili slične uredbe? Da je Vuk Vrčević naišao na strogu ocjenu našeg užeg čitalačkog kruga, ni pola čuda. Mi ga doduše ne poznamo u svojstvu konsularnog agenta na Trebinju, ali znamo iz drugih vrela, da je bio prilično lakomislen u svojem raznolikom poslovanju. Ali ne smijemo pri tom zaboraviti, da je služio kao općinski tajnik u Grblju i da je stoga imao prilike da se upozna s tamošnjim ljudima i ustanovama i osobito, ako ga je zbilja bilo, s prijepornim grbaljskim statutom i dapače da prisustvuje njegovu izvršenju. Drugo je opet pitanje, da li je on, prenašajući za praktičnu uporabu stare tekstove u savremeni govor, dodao, dopunio, dometnuo, izopačio naprama svojem hirovitom ukusu.

 

Dvije okolnosti dolaze ovdje još u obzir. U prvom redu vjerojatnost, da su grballjske pravne odredbe zbija zabilježene oko Mitrovdana 1427 prilikom predaje Grblja Sinjoriji, isto kao što se to dogadjalo, prilikom takve jedne političke promjene, po svim primorskim gradskim i seoskim zajednicama. A Vuk Vrčević teško da je znao za to, da se Grbalj predao Mlecima baš u junu 1426 i da je iz toga nastala potreba za tadašnju kodifikaciju.

 

I datum publikacije grbaljskog statuta značajan je. God. 1851 nije još bio potpuno savladan bokeški ustanak, a sva je prilika da je tom prilikom ukinuta pravna valjanost domačih ustanova, dakle i grbaljskog statuta. Vuk Vrčević nije onda još bio ono šlo je bio kasnije, kad je dobio službu: austrijski čovjek. Njegova je publikacija bila u suštini jedan buntovni čin, a razumljivo je, kad znamo za njegove kasnije prilike, da je iza toga namjerice izbjegavao pa i najdalju aluziju na jedan korak, koji ga je mogao kompromitovati u očima vlasti.

 

I to ne smijemo zaboraviti prilikom ovog razmatranja: grbaljsku sklonost parničenju, koja ne mora, ali može biti izravna posljedica posljedica jednog za stoljeća izgradjenog pravnog sistema, kakav nam se prikazuje u “Grbaljskom Statutu”.

 

Naprama ovim činjenicama ne vjerujem da argumenti g. A. Miloševića mogu doći u preveliki obzir. Njegova tvrdnja da grbalj skom zakoniku nema spomena ni u kotorskim notarijatskim spisima ni u kotorskom političkom arhivu koji se nalazi u Zadru pa ni kod naših starijih pisaca mogla bi značiti, kako se to uzme, i premnogo i premalo. Ja se doduše ne nalazim u sretnom položaju g. A. Miloševića, koji se može pohvaliti, da je bio u stanju pročitati što ja nisam, ne samo cijeli materijal koji se nalazi u Kotoru, nego onaj daleko opsežniji u Zadru, ali mislim da ne smijemo zaboraviti, da historička vrela prelaze veoma često šutnjom preko činjenica, koje su se odigravale bjelodano pa se zato ne smatraju vrijednim posebnog pomena. Uz to treba istaknuti, da grbaljski zakoni nisu dolazili do primjene kotorskim gradskim sudom, nego prvenstveno u samom Grblju prilikom narodnog sudjenja i zborovanja. A pitanje je opet da li se pod izrazom grbaljskih povlastica imaju podrazumijevati ne samo pravo biranja domaćeg kneza nego i poštovanje narodnog pravosudja po odredbama zabilježenim god. 1427. A isto je tako pitanje, što ima da se podrazumijeva, u povelji dužda Kristofora Maura od 12 aprila 1469, upravljenoj kotorskom knezu Eustahiju Balbi-u, a ta je povelja svakako poznata g. A. Miloševiću, jer se nalazi u zadarskom arhivu, ona stavka koja glasi u prijevodu: pošto su naši mudarci s kopna (sapientes terrae firmae) saslušali Grbljane, pregledali njihove povlastice, statute, odredbe o razdiobi Grblja medju kotoranima i kotorske privilegije, našli su iz njih da kotorani imaju svoja prava a Grbljani samo praznih tvrdnja...... Reći će se doduše da se izraz statut odnosi na “statutum divisionis zoppe de Gherbili” u kotorskoj općini. Ali, moramo pitati dalje, jeli g. A. Milošević obaviješten o tačnoj sadržini predstavke upravljene Sinjoriji, poslije požarevačkog mira, sa strane grbaljskog kneza Marka Lazarevića?

 

I grbaljsko traženje upravljeno Sinjoriji god. 1649 nije tako bezazleno, kako misli g. A. Milošević. Grbljani su naime htjeli da im se priznaju iste povlastice kao što su bile u krijeposti naprama Paštrovićima. A mi znamo, i to stoji izvan svake suminije, su Paštrovići imali svoje pravosudje i po svoj prilici svoj statut.

 

Ni to ne smijemo metnuti s uma: mogućnost da je g. A. Milošević kopajući uzalud po kotorskom i zadarskom arhivu u lovu za grbaljskim statutom, zapao zapravo u stramputicu. Jer, ako je tačno, da su se prizivi protiv grbaljskih pravorijeka upravljali kotorskog kneza, odnosno proveditura kao predstavnika političke vlasti, onda je jasno, da nećemo naći traga o grbaljskom statutu u kotorskom notarijatskom, pa ni u zadarskom arhivu, nego u arhivu sreskog načelstva u Kotoru, izmedju procesualnih spisa tamošnjeg proveditura.  

 

Bolje ne prolaze ni argumenti g. A. Miloševića o takozvanim anahronizmima u grbaljskom statutu. U svim zakonicima ovog svijeta izvršuju se naprama prilikama i izmjene i dopune, a da cjelina pri tome ne strada. Pa i mi, koji se još služimo austrijskim parbenim postupnikom god. 1895 i općim gradjanskim zakonikom 1811 nećemo računati novčane iznose, odnosno tarife po talirima, po forintima ili po austriskim krunama, nego po dinarima. Nikakvo čudo stoga, da su Grbljani prihvatili u svoje zakonodavstvo i talire i cvancike i krajcere i čibuke i metar. Zašto da isključimo mogućnost takvih detaljnih promjena kod jednog zakonika, koji se vršio u svakodnevnoj vrevi i koji je stoga podstojao promjenama vremena i prilika i koji je, sudeći po tome, bio na snazi sve do god. 1848?

 

Uz to moramo dodati, da Vuk Vrčević nije opet bio tako nenaučen čovjek, da ne bi poznavao, oko god. 1848, stare mjere i stare novce, kad znamo o njima bez ikakve osobite školske pripreme, i mi sami. Ako mu je bilo do toga, da napravi jednu mistifikaciju, on bi baš izbjegavao one neologizme u koje je, kako misli g. A. Milošević, zapao. Mi bismo onda imali pred sobom jedan dalji egzemplar onih arhajičnih patvorina, kojima su nasjeli sabirači starih “srbulja”.

 

No, znači li to, da vjerujem u utentičnost grbaljskog statuta u formi, u kojoj se nalazi u Vrčevićevoj publikaciji? Nipošto. Ja naprosto ustežem svoj sud do daljega. Ali, ono što sam htio naglasiti u ranijem članku i što naglašujem opet i sada jeste, da je nnogo lakše i udobnije nabaciti gotovim aforizmima, nego li uroniti u bitnost jedne pojave, proučiti sa sistematskom strogošću ne samo njezinu suštinu, nego popratne okolnosti, historičku pozadinu, socijalne, kulturne, ekonomske prilike njezina postanka. Bokeljska historiografija je jedna ozbiljna stvar. Ona se ne tiče samo naših najsvetijih tradicija, nego nam mora biti jedno srestvo za upoznaju samih sebe i jedno orudje za stvaranje jedne svijetlije budućnosti. Ali toj svrsi ne služimo zabašurivanjem najzanimljivijih problema naše prošlošti, pa bilo to iz lijenosti ili iz kojih mu drago razloga.

 

A.   Dabinović

*****************************************

Odgovor g. A. S. Dabinovića prof. g. Solojevu

 

G. Solovjev misli da se moje primjedbe o bezazlenosti i neobaviještenosti naših naučnih ljudi odnose neizravno na njega. To nije tačno. Ono protiv čega samt ustao nije jedna osamljena, nego jedna kolektivna praksa, koja je štetna ne samo za naše bokeljske lokalne interese, nego za istraživanje one historičke istine, do koje u istoj mjeri držim kao i g. Solovjev.

Da to ustanovim, neka mi g. Solovjev dopusti da se zaustavim na neke njegove izreke. Prvi je zadatak nauke, veli on, utvrditi autentičnost izvora i rasčistiti pitanje o falsifikatima (npr. Dušanove povelje o Kotoru, paštrovske privilegije od Konstantina i Justinijana). Tačno, ali stvar nije ni iz daleka gotova, kad utvrdimo da je jedan spis falsifikat. Tu počimlje tek ona naučna metoda, za koju g. Solovjev misli, da je nisam stekao kao slušalac paleografije i diplomatike u Parizu. Jer, kad baš imamo pred sobom nešto što smatramo falsifikatom, treba tek da ispitamo okolnosti, pod kojima je taj falsifikat nastao.

Kad naime držimo pred očima, da je kotorski kancelar de Puctii sistematski uništavao sve isprave i povelje, koje bi se mogle kositi s njegovim tajnim ugovorima sa seljacima otoka sv. Mihajla, onda se nećemo čuditi, da su Kotorani doduše naknadno izradili te isprave, ali ćemo biti veoma neoprezni zaključujući, da sve tvrdnje sadržane u tim dokumentima moraju biti neistinite.

Pa i paštrovska privilegija ne mora biti jedna bajka. Mi znamo da su se Paštrovići nazivali naslovom “plemenite komunitadi” i da su imali sve do nedavna pravo na neke „maune” u Carigradu. Neću da ulazim u pitanje istovjetnosti “Starostavnika” i Dušanova zakonika, ali zar nebi koristilo samoj stvari, da budemo načistu, - kad već znamo, da se vizantijska nobilitas podjeljivala potpisivačima državnog zajma u doba Aleksija Komnena, jesu li Paštrovići zbilja postigli od tog cara ono što su postigli kasnije od Mlečića radi svojeg držanja prema Stefanu Lazareviću?

G. Solovjev će reći, (ja se barem moram bojati toga), da zato treba imati više kritičnog duha, no što sam ga pokazao ovom prilikom. Sjećam se, u tom pogledu, s kojim sam interesom čitao, u bogatoj bibliotici pariške École des chartes, upravo dramatičnu polemiku, koja se vodila o apokrifima I falsifikatima izmedju Mabillon-a i njegovih protivnika. Ja nisam ni iz daleka tako uobražen, da se prispodobim s Mabillon-om. Ali energično prosvjedujem protiv toga, da se od i onako slabo ispitanog polja naše historiografije napravi Sahara i da se dopusti svim političkim i historičkim pustolovima (medju njima ne nabrajam g. Solovjeva), da prave nesmetano svoje racije na štetu naših i onako zapostavljenih interesa.

Neću još da rečem svoju posljednju o Vrčevićevu “Grbaljskom Statutu”. Ali se jako bojim za g. Solovjeva, da su njegove tvrdnje osnovane na jednoj prilično smionoj predpostavci: da je na sami Mitrovdan 1427 godine, neposredno iza izglasanja grbaljskog statuta, cijeli Grbalj pao žrtvom jednog užasnog kataklizma, koji ga je konačno istrijebio s površine zemaljske. Jer bi samo u tom slu čajugrbaljski statut morao nositi u god. 1851 sve jezične, etnografske, valutarne, dimensionalne osebine jednog spisa sastavljena o Mitrovu dana god. 1427. No, u koliko sam obaviješten, taj kataklizam nije nigdje zabilježen, premda kotorski arhiv u Zadru ima spise iz god. 1309, i Grbalj opstoji, žali ili hvala Bogu, još dandanas. I nadam se pouzdano, da će nadživjeti ovu nesuglasicu, kojom nisam ni iz daleka namjeravao da stavim u pitanje dobar glas g Solovjeva. Ja žalim duboko, da me druge obaveze spriječavaju od toga, da se intenzivnije bavim ovim predmetom. Ispitivanje bokeljske prošlosti, jedno djelo vanredne važnosti ne samo za naše lokalne, nego i nacionalne interese, mora biti povjereno mladjoj generaciji. I toj generaciji treba dati krila, a ne sputavati živahnost i polet, kojim je ispunjena naša bokeljska prošlost. Tom novom pokoljenju, koje je već na domaku, treba dati nove, daleke ciljeve. I mi ćemo onda, na svršetku svoje karijere biti u stanju da dovikujemo nastavljačima ove tmurne sadašnjosti riječi, koje je Prosper upravio Arielu: “Be free, and fare thou well” (Budi slobo dan i vladaj se junački). Dopustite, gospodine Uredniče, da jedan Bokelj, koji ljubi svoju zemlju, Vama staví do znanja izraze svojeg iskrenog poštovanja.

Zagreb, 14 jan. 1934.

 

 

 

 Глас Боке 1933 – 1934

 

 

 

 Додатак

Доба постанка Грбаљског Законика 

Године 1851 објавио је Вук Врчевић у задарском часопису „Pravdonoši” текст Грбаљског Законика под насловом Ustanova Gerbaljska u Bokki Kotorskoj. Други пут Грбаљски Законик објављен је у Врчевићевој књизи (изишлој после његове смрти) Разни чланци (1891), 29-42. Из „Pravdonoše” Законик је прештампао Стојан Новаковић у својим Законским споменицима (1912) 105-116. (Издање у Разним чланцима није било познато Новаковићу). Колико је нама познато, Законик више није прештампаван.

И. Строхал у својој књизи Statuti primorskih gradova i opcina (1911) 96 каже да му сем Врчевићевог “nіje poznat nijedan rukopis toga statute”.

На крају Законика налази се дан и година када је он донет: “У манастиру под Лаством на Митровдан 1427 године”. В. Богишић је то датирање свакако сматрао као тачно, кад је убројао Грбаљски Законик у средњевековне законике (Spomenik narodnoga običajnoga prava iz XVI vijeka, Rad I, 1867, 230-231). 1427 г. је усвојио и Ст. Новаковић, због чега и уноси Грбаљски Законик у збирку законских споменика средњег века. И доцније 1427 г. сматрана је од свих као година постанка Грбаљског Законика. Међутим ми мислимо да би 1427 г. требало одбацити као нетачну, и да би доношење Грбаљског Законика требало ставити у много позније доба.

У своме издању Врчевић ништа не говори о рукопису, са кога је преписао Законик. Он чак изоставља и потписе, којих је по његовој забелешци било четрдесет и два, а који би нам у питању године постанка можда могли користити, јер К. Јиречек наводи: “Catasticum zoppe de Gherbili 1430, рукоп. на пергаменту у архиву намесништва у Задру” (Историја Срба III, 1923, 187, нап. 2). Па ипак, у недостатку других података, покушаћемо, према самом тексту Законика, да решимо питање његова постанка и да утврдимо нетачност 1427 г. као године постанка Законика.

Пре свега, пада у очи да је језик Грбаљског Законика различан од језика осталих споменика тога доба, и да у њему има прилично много турских речи. На турске речи обратио је пажњу и Ст. Новаковић, али он у томе није видео разлога за сумњу у тачност 1427 г. Он је веровао да то (као и латиница којом је текст у „Pravdonoši” био штампан) долази од непоузданог Врчевићевог издања а не да је тако било и у оригиналу, и сматрао је да је текст Законика „очевидно старински”, а он га само „због недостатка поузданијега текста” уноси у своју збирку по Врчевићевом препису. Из тога би излазило да је језик у оригиналу био различан од језика у издању и да у њему није било турских речи, а да је Врчевић тадањи језик прилагодио данашњем, и да је тек доцније унео турске речи. Ако би се то прихватило, онда би чињеница да је језик Законика сличан данашњем и да у њему има турских речи била без икакве вредности за решавање о добу постанка Грбаљског Законика.

Као што је речено, на крају Законика записано је да је донет “у манастиру под Лаством”. Манастир Ластва, који је посвећен Богородици (Малој Госпођи) обновљен је 1700 г., а није познато које је године основан (Вл. Р. Петковић, Народна Енциклопедија II, 532). По народном предању, основан је за време цара Душана (С. Накићеновић, Бока, Насеља IX, 1913, 563). В. Врчевић је у својим Разним чланцима (17-19) издао једну, “стару српску опоруку”, у којој стоји да је писана 3 фебруара 1419 г. Њом се оставља „у манастир под Ластву цекин свијећа“. Врчевић у напомени каже: „Ова стара опорука са српским писменима налази се у мене. Година и мјесец написани су азбуком по старом обичају; нема нигдје зареска (virgola)”. Судећи по тој напомени, не би се имало разлога да спори тачност датирана опоруке. Према томе би манастир под Лаством постојао у почетку ХV века, и у њему је, значи, 1427 г. могао бити донесен Грбаљски Законик.

Поред других новаца (цекина, крајцаре, аспре и гроша), у Грбаљском Законику помињу се још и талир и цванцик. Како су оба та новца почела да се кују после 1427 г., талир од 1518, а цванцик од времена Марије Терезије (Б. Сариа, Народна Енциклопедија IV, 515, 876), могло би се и по томе закључити да се 1427 г. мора одбацити. Али ни овај разлог није необорив, када се има на уму да је вредност, која је можда у оригиналу била изражена другим новцем, код Врчевића могла бити промењена и замењена новчаном вредношћу талира и цванцика.

Међутим, ако су се наведени разлози могли и оспорити, ако је и поред њих могла остати 1427 г. као година постанка Грбаљског Законика, ипак се она неће моћи одржати.

У три члана Законика помиње се чибук. У првом (чл. 6) забрањивао се ударац чибуком уз казну „по мртве главе”. У другом (чл. 13) забрањује се да ко кога удари руком по образу: “педепса исто као за чибук, јер у народу се каже, да се овим жене бију”. У трећем (чл. III) каже се за младића или девојку ако што из куће крадом продају: „да их отац на скупштини сеоцкој обличи и ишиба чибуком”. За решавање о години постанка Грбаљског Законика ова три члана су од врло велике вредности. Истина, по њима се не може закључити које је друге године постао Законик, али они без сваке сумње сасвим обарају 1427 г. и годину постанка Грбаљског Законика стављају много доцније него што је до сада сматрано. У ова три члана, као што се види, помиње се чибук. Међутим, да је Законик заиста донет 1427 г., то не би могло бити. Дуван је у Европу донет из Америке, која је, као што је познато, откривена тек 1492 г. У прво време, он се није употребљавао за пушење, већ се сматрао као лековита биљка. У ширу употребу (пушење) дуван је ушао тек у 17 веку, и то тешком муком, јер је дотле од свих владара и у свим земљама био забрањиван. (Д. М. Ружић, Из културе мирисава дима, Коло 1, 1901, 355-358; К. Н. Костић, Културне биљке у српским земљама за турскога времена, Наставник XXIV, 1913, 335).

Због тога, не може бити сумње да је 1427 г. погрешно стављена на крај Законика као година његовог постанка. А када већ помен чибука тако јасно показује да је доношење Законика могло бити тек после 17 века, немамо разлога да сумњамо и у раније наведене погрешке, по којима се година постанка тако исто помера, тим пре што се они сви међу собом слажу. На тај начин отпада свака сумња, и може се са сигурношћу веровати да су језик и турске речи биле и у оригиналу Законика; да је Законик донет у манастиру под Лаством после његовог обновљења, дакле после 1700 г.; да се и у оригиналу налазио помен новца талира и цванцика, и да је, према томе, Законик могао постати тек после 1753 г., јер се тек од те године цванцик почео ковати. Дугујемо велику захвалност нашем познатом нумизматичару г. Д-р Балдуину Сарији, професору Университета у Љубљани, који нам је, на нашу молбу, љубазно послао ближе податке о ковању цванцика (цванцигера). По тим подацима, комад од двадесет крајцара т. зв. цванцигер почео се да кује по новчаној конвенцији, коју је Марија Терезија 21 септембра 1753 г. закључила са Баварском, а којој су доцније приступиле готово све немачке државе.

Као што се из свега овога види, година постанка Грбаљског Законика мора се померити за читава три века. За одређење крајњег рока, после кога се није могао донети Законик, могло би нам послужити Врчевићево казивање о кметовском суду. Према њему, “суд добрих људи” престао је важити у Боки Которској од 1814 г. (Разни чланци, 12-13). Како се у Законику помиње тај суд, јасно је онда да је Законик морао постати пре тога времена.

Према свему изложеном, Грбаљски Законик је могао постати само у доба између 1753 и 1814 године.

 

Радмила С. Петровић

Саво Ст. Бошковић - Уместо помена (убиство Борка Бошковића)

 

Саво Ст. Бошковић

Уместо помена

 

Радове ове своје брошуре посвећујем оним личностима из огранка породице браства Бошковића, ужег огранка браства Илића, личностима које су својом храброшћу и изванредном борбеношћу испољеном у свима акцијама које су вођене за слободу и незавиност Црне Горе и Брда, за бољи и срећнији живот народа тога краја.

Имена тих лица светлиће као ликови бесмртника садањим и будућим генерацијама и служиће за пример овима како се живи, жртвује и умире за слободу и добро свога народа.

Њихове жртве треба поштовати и сваком приликом истицати за пример новим нараштајима као прве људе браства и племена, прве међу најбољима, прве међу најзаслужнијима.

 

I.

Село Орја Лука сматра се за једно од најлепших села у племену Бјелопавлићима. Оно лежи на једном каменитом брежуљку испод брда Курила у средини питоме и цветне бјелопавлићске равнице. Село је начичкано дивним кућама саграђеним из тесаног камена, међу којима се нарочито истиче својом лепотом дворац бивших црногорских владара.

Територија коју је захватило племе Бјелопавлића спада међу најлепше крајеве Црне Горе.Она је неколико векова била крваво бојиште у тешким ратовима са Турцима. Кроз бјелопавлићску плодну равницу тече река Зета, на којој се сада подижу две хидроцентрале.

Орја Лука коју су основали и у њој се настанили Бошковићи око 1750 године, господарила је племеном Бјелопавлића неколико деценија.

У самој бјелопавлићској равници која се пружа од села и около њега око 25 кв.км. Бошковићи су имали велики комплекс имања. То се имање састајало из плодних њива, ливада, винограда, воћњака, шума и пашњака. Имање Бошковића, тако звано Веље Поље са богатим пашњацима омогућило је овима да држе велики број крупне и ситне стоке.

У близини самог села у самој равници испод планине Гарач, Бошковићи су поседовали густу шуму са старим столетним храстовима, шуму којa je исечена и уништена за време Првог светског рата у доба окупације од стране аустро-угарске војске. То је била једна врста одмазде браству Бошковићима, због једног дела њене омладине, која се била одметнула у шуму и из ове нападала аустро-угарску војску.

За време ратова које је Црна Гора водила са Турском од 1852 па до 1878 године, Орја Лука била је у то доба политичко и војничко средиште читавог племена Бјелопавлића.

 

II.

Петар Бошковић једно од најзнаменитнијих имена у родослову браства Бошковића, играо је видну улогу у херојским борбама, које је Црна Гора водила са Турцима, нарочито у ратовима који су вођени за ослобођење Брда XVII и почетком XVIII века. За име Петра Бошковића везани су многобројни подвизи несебичних и пожртвованих залагања у општим стварима. Високо схваћено његово родољубље проткано неодмереном храброшћу човека, без страха, чинило га је великам фигуром свога доба. Као такав уживао је велико поверење међу савременицима, а исто тако доносило му је и ретко поштовање у реду његових противника.

Петар Бошковић волео је Црну Гору и њену слободу. Водио је гигатску борбу за њену националну независност, за очување њене самосталности. Мрзио је и гадио се туђинског ропства. Презирао, је грубу силу и њој се мужанствено супроставао. У непрекидним и крвавим борбама са Турцима исковано је јунаштво Петра Бошковића. О Петру Бошковићу као човеку који кажњава Турке зулумћаре, пљачкаше народне имовине, насилнике, који нападају на част жена и појединих домова, забележено је ово:

“у једној старијој народној песми пева се како долазе Турци из Скадра код Селим аге,спушког капетана и оданде иду у Острог, да опљачкају манастир и учине зулум калуђеру. Налазе у манастиру Сава калуђера и од њега најпре траже да им за њих двадесеторицу доведе двадесет коња, јер су се уморили, па не могу пешке путовати; затим захтевају да им донесе двадесет џефердара, толико тока, па двадесет ока блага, и најпосле да доведе двадесет девојака од најбољих кућа и оџака и међу њима Ружицу, кћер Петра Бошковића.

Калуђер Сава шаље ђака Исаију да да глас харамбаши Петру Бошковићу у Слатини, овај долази, побија Турке и ослобођава манастир њиховог зулума. / Ђуричковић Црногорске јуначке песме, “– Петар Бошковић и Осман ага око 1715 г.”/Види Петар Шобајић:” Бјелопавлићи и Пјешивци”, Етногравски зборник књига XXVII, страна 285./

Петар Бошковић био је ретка појава међу црногорским јунацима. Он се видно истакао у браству и племену и као јунак од кога већег нема и као Црногорац од кога бољег нема.

Петар Бошковић и многи њему слични из браства Бошковића створили су јуначко име и себе и читавом браству. Преко Петра Бошковића, Риста, Ђура, Агице и других светлих имена, извојевано је јуначко име куће Бошковића. Јунаштво те главне одлике браства Бошковића, као наследствене особине прелазе са колена на колено са једне на другу генерацију.

Браство Бошковића, подигло је углед и слободарство читавом племену Бјелопавлићима у целој Црној Гори.

Као огранак ужег браства Бошковића, долази уже браство Илића, које је такође дало извесан број храбрих и честитих синова, великих родољуба своје земље и свога народа, као и великих бораца за народна права и широке демократских слобода, међу које нарочито место заузима горострасни лик младога Борка.

 

III.

Брацан Милошев Бошковић био је достојан потомак свога славног стрица Петра Бошковића. Још као младић видно се истицао међу својим друговима. Био је послат у манастир Острог, да би се припремио за свештенички позив. Међутим свештенички позив, иако у оно време тако привлачан, није могао да освоји младога Брацана нити да приволи на то да на себе навуче поповску мантију и да га начини слугом светог олтара. Његова напредна схватања као и жеља да буде независан и самосталан у свом раду, одвела су га из манастира. У место крста и еванђела он припаше сабљу и прихвати се пушке. Наоружан безпримерном храброшћу, великим родољубљем и слободарским настројењем, често води борбе са Турцима, и у тим борбама његов неустрашиви дух побеђује, његов хероизам се изразито манифестује. Виђен и угледан не само у свом браству и племену, већ у читавој Црној Гори ужива и поштовање и симпатије свога народа. Такав лик Брацана Бошковића убрзо му ствара и противнике у лицу оних малих духом и злобних смутњи, који запојени људском пакошћу желе да се физички ослободе Брацана Бошковића. Те мале и ситне душе једног дана су проговориле кроз уста Пеше Павличића, једног од добрих и неустрашивих Бјелопавлића, који је био нарочито поносан и охол на своје јунаштво.На једном скупу људи, коме су били присутни и Павличић и Бошковић, било је речи и о јунаштву људи. Већина присутних нарочито је истакла и похвално се изјаснила о јунаштву Брацана Бошковића, док се није дотакла ни једне речи о јунаштву Пеше Павличића. Увређен због тога Павличић позива на мегдан Брацана Бошковића. Резултат двобоја несрећно се завршио по Павличића, кога Брацан побеђује и остава без десне руке.

Пун срџбе и гњева на свога противника због изубљеног двобоја, гоњен дужношћу освете Павличић размишља и ствара план како ће једном за свагда уклонити из редова живих људи свога противника са изгубљеног мегдана у лицу Брацана Бошковића. Са овим планом Павличић упознаје и једног свога рођака и са њим заједно приступа остварењу задатка. Једнога дана Павличић и његов рођак праве заседу Брацану Бошковићу и то крај пута, којим је Брацан требало да пође за своје имање у Слатину. Из те заседе, потпуно заклоњени, они запуцају на Брацана, који, смртно погођен, пада са коња на коме је јaxao.

После тог мучког и ни мало витешког убиства, Павличић како из страха од освете тако и због осуде поштене јавности, бежи у Турску и тамо умире.

Мучко убиство Брацана Бошковића, једног од гласовитих јунака ужег браства Илића извршено је код манастира Ждребаника на десној обали реке Моравице у близини самог моста. На месту убиства подигнута је камена пирамида, која и данас стоји без икаквог писменог означења.

Јуначко име Брацана Бошковића служи као светао пример свима родољубима и слободарски настројеним елементима, то име служи за понос браству Бошковићима нарочито ужем огранку браства Илића, његовим директним потомцима.

 

IV.

Тошко Брацанов Бошковић, предак ужег браства Илића, још од своје ране младости води борбу са Турцима, који су тада у његово младалачко доба врло често нападали и његово уже племе и читаву Црну Гору, његову милу и драгу домовину. Његово име као ратника и борца било је омиљено и популарно у читавом племену.

У честим борбама које је Тошко Бошковић водио са Турцима толико се очеличио да се претворио у тип правог ратника, кога не плаше велике турске најезде, које су долазиле од Азије, прелазиле преко Балкана и стизале чак до Пеште и Беча.

У својим освајачким плановима велика турска царевина хтела је да загосподари свима балканским земљама па и маленом Црном Гором. Међутим храбра и јуначка Црна Гора супроставила се тим освајачким налетима и хватала се у коштац са великом и моћном царевином.

За време те мучне и тешке борбе која је вођена између маленог и храброг народа Црне Горе, који се био збјегао у оне планине, и моћне отоманске империје, многа црногорска племена била су изложена пустошењу и постала су права згаришта.

Но поред свега тога јуначки народ Црне Горе херојски је одољевао надмоћнијем непријатељу, ретким самопожртвовањем и челичном вољом својих првих синова, рођених да се боре за слободу своју и своје отаџбине.

Један од тих и таквих синова Црне Горе био је и Тошко Бошковић, који је својим бојним покликом позвао народ свога краја односно племена да истраје у борби против турских завојвача.

Његов позив уносио је борбеност и веру код његових племеника да ће се у борби издржати и најзад успети. Њему и њему сличним јунацима веровало се и на њих се рачунало.

Ово због тога што је он и њему слични проносио славу црногорског оружја кроз све оне окршаје и љуте бојеве које су Црногорци водили са љутим Османлијом.

Овај велики родољуб и херој Тошко Бошковић пада најзад као жртва не од руке туђина, дакле оних са којима је водио дуге и крваве борбе, већ од руке својих рођака Бошковића, који су га убили преварно и мучки, из оне паклене злобе и људске ниске зависти, изазвана његовом популарношћу у читавом крају и племену, из кога је изашао.

 

V.

И ова два претка ужег браства Илића, браћа Илија и Борко Бошковићи, синови Вукови и унуци Тошкови, били су достојни да носе јуначко име које су од својих старих наследили, јер су се својом храброшћу свугде у свима ратовима видно истицали. Доиста могу се они двојица убрајати међу најбоље и најхрабрије јунаке у своме браству и племену. Припадали су оним јунацима који не презају од смрти када је била у питању Црна Гора и њена слобода. Са својим гвозденим јунаштвом немилосрдно су рушили грубу непријатељску силу. У многим и тешким борбама са Турцима њиховим подвизима и успесима дивили су се и њихови пријатељи и њихови непријатељи. У рату са Турцима 1792 године, у борбама у Ћуриоцу, ова два брата Илија и Борко не одступају пред навалом надмоћнијег непријатеља. У овом врло тешком и крвавом боју борба се водила прса у прса до изнемоглости. Они су се двојица борили као Обилићи. У овом боју Борко је пао јуначком смрћу, док је Илија тада био тешко рањен.

 

VI.

Књаз Данило І. Петровић - Његош када је ступио на престо Црне Горе дао је обећање народу, да ће владати и управљати Црном Гором по примеру својих предходника: владике Петра I. и владике Петра II. За прво време своје владавине књаз Данило је заиста одржао своје обећање. Дакле, први дани његове владавине, били су испуњени мирним животом, како племена тако и самих грађана. Унутрашњи живот сваког племена имао је свој посебни положај, своје нарочито уређење. Људи који су управљали племенима, у свим областима његовог живота, слободно су бирани на племенским скуповима, без да је књаз утицао на избор ове или оне личности.

Та унутрашња самосталност и независност племена, озбиљно је забринула младога књаза, тако да је он помишљао на разбијање тог и таквог племенског уређења, и гледао на све могуће начине како ће сву власт истргнути из рука племенских старешина и ову приграбити за себе.

У циљу остварења тих својих намера књаз је предузео један низ оштрих мера,без предходног споразума било са народом племена било са њиховим старешинама, народним изабраницима. Такав начин наступања једног владара довео је до незадовољства и племена и његових старешина.

Бошковићи, који су у оно време били књажеви саветници из најбољих и најплеменитих намера, скренули су му пажњу на опасност коју повлачи за собом самовољна и деспотска владавина једног човека. Када су Бошковићи увидели да се књаз не може уразумити добронамерним саветима нити скренути са пута којим је пошао погрешно се оријентишући, Бошковићи су почели припремати план о дизању једног племенског устанка,у циљу очувања и одбране угрожених права свога племена.

У времену када се устанак припремао инсцениран је један инцидент у манастиру Острогу. Његови творци, главари из књажеве пратње својим поступцима су нанели увреде угледним женама племена Бјелопавлића. Подстакнути поред осталог и тим увредама, за које су књажеви миљеници остали некажњени, Бјелопавлићи су се окупили и припремали на оружан устанак. Међутим услед издаје једног њиховог племеника завера била је брзо откривена, и књаз је дознавши за то потајно скупио војску довео је у Бјелопавлиће и на тај начин спречио избијање оружаног устанка, који се припремао.

Вођа и организатор устанка сенатор Ристо Бошковић са својим првим сарадницима склонио се испред разјареног књаза и побегао ван земље.

Дознавши зато књаз нареди својим перјаницима да запале њихове куће и направе згаришта од њихових домова. У извршењу казне хтело се ићи много даље, да се томе нису супроставили: Ђуро Савов Бошковић и његов син Стојан /звани Агица/, из ужег браства Илића.

Пред разјареним књазом у одбрану браства и племена иступили су ова двојица и један од њих по имену Ђуро рекао је књазу храбро и одважно: “Господару, неки твоји главари одвојише се од народа, како изгледа они хоће и тебе да одвоје од народа. Постали су самовољни као Турци зулумћари, понашају се као обесне паше и везири; народ третирају као обичну рају.Неки твоји главари нанијеше племену тешку увреду у манастиру Острогу, насрнуше на част најугледних жена из нашег племена. Бошковићи су тражили од тебе, да главаре казниш или пак да нама оставиш да ми сами себе прибавимо задовољење, онако како то ми будемо знали и умели. Нажалост, ти си се о свему томе оглушио. Племе је тражило задовољење са разлогом и са правом. Није га добило, Бошковићи су стали у одбрану свога племена, његове части и слободе. Када се задовољење није могло добити редовним путем морало се прићи нередовним срествима, употребом ватреног оружја, организовањем племенског устанка. Прије његовог избијања ти си већ за њега сазнао и у корјену си га сасјекао. Није ти било довољно ни то, већ си наредио да се почне са паљењем кућа и осталим недјелима. Бошковићи као и читаво племе које је осрамоћено вишеструко тражи од тебе да престанеш са извођењем даљег зулума”.

Ђуро Бошковић говорио је књазу снажним и звонким гласом, иако под седим власима он је сачувао ретко живахан и младалачки изглед. Његово отмено држање као и озбиљност речи и висина тона, одговарала је његовим годинама и уливала је високо поштовање његове личности. Негова спољашност и убедљивост речи ломиле су и самог противника.

Уз један нервозан покрет своје руке књаз је одговорио Ђуру: “Памет и јунаштво остаде код вас Бошковића”.

Књаз је попустио и најзад се одобровољио нарочито када му је понуђено кумство од Ђура и његовог сина Агице.

Ђуро Савов Бошковић са својим сином Агицом, Вучета Перованов Бошковић, из ужег браства Аџића, угледна и храбра личност племена, као и Јана жена Риста Бошковића, рођена сестра књаза Данила, спречили су даља пустошења племена Бјелопавлића, која су била предвиђена планом књаза Данила као одмазда за припреману заверу и племенски устанак, који услед издаје није ни избио.

Књаз Данило до своје смрти није могао да опрости Бошковићима ковање ове завере противу њега. Борба између њега са једне стране и племена Бјелопавлића са друге стране наставила се и даље, али сада прикривено. Крај те борбе завршава се убиством књаза Данила. Њега убија у Котору чувени бјелопавлићски јунак Тодор Кадић, артиљериски барјактар.

 

VII.

Стојан звани Агица Ђуров Бошковић, из ужег браства Илића, барјактар целокупне црногорске артиљерије, имао је велику љубав према своме народу и своме племену. Лично храбар и поштен. Те његове врлине здружене са пожртвованости до самоодрицања и осталим позитивним особинама, које je поседовао као ретко који човек дошле су до свога пуног изражаја у ратовима са Турцима, вођеним за ослобођење: Спужа, Подгорице, Бара, Улциња, Никшића и других места у времену од 1852 до 1878 године. У овим ослободилачким ратовима, витешка фигура Агице Бошковића добија лик правог народног Хероja.

О њему и његовој борби било је већ речи у штампи и раније:

У листу “Слободна мисао”, који је у Никшићу излазио, у броју 22 од 16 јуна 1940 године на страни 4 под насловом:

“Опсада и заузеће Никшића 18777 године./Употреба трешњевих топова и њихово дејство”/, Стоји написано за Стојана / Агицу / Бошковића ово:

“Снажни и окретни Стојан звани Агица Бошковић са Орје Луке, који је по речима поч. Тома Ораовца, потсећао на крупну и мушку фигуру Илије Бирчанина права слика црногорског витеза”, у борби се брзо сналази. У својству барјактара целокупне црногорске артиљерије, и одличног нишанџије Бошковић не губи време, већ са неколицином својих другова попуњава топовска грла, домаћом израдом топова од трешњевог дрвета, које повезује гвозденим обручима, пуни их и пали. Ова топовска ватра није престајала за све време, док су се Турци налазили у утврђењима тешко освојивог града Никшића”,.

Певане су песме о храбрим подвизима Агице Бошковића. Песма за њега каже:

 

“Под барјаком пред горштачком јаком,

Орле горски хрли црногорски,

На све кланце тврђаве и шанце,

Где се клаше везири и паше …

 

Ђецо моја витешког соја,

Смрти нема ђе се погреб спрема,

Турској сили којој смо сломили,

Десну руку на Каркову Луку.

 

Чујмо књаза осветимо Лаза!

Замном само да крвнику дамо,

Мјесто лова ватре и олова!

 

Преко крша барјак залепрша,

Пушка пуче Аго брке суче,

Крсташ вије на турске капије”.

 

Сличице из живота Агице Бошковића

 

Књаз Данило І Петровић - Његош, имао је леп дворац у Орја Луци. Књаз Никола после погибије књаза Данила, наследио је свога стрица и на престо и у имовини. Младом књазу необично се допадао и дворац у Орја Луци. Истина около дворца није било довољно слободног простора са којим би господар могао слободно располагати. Тај недостатак изазива код њега жељу за проширењем, и књаз ту своју жељу саопшти неким главарима Бошковићима. Један од ових главара пун злобе и пакости према онима за које је држао да су имућнији од њега саветова књазу да за проширење свога двора у село Орја Лука, тражи суседно имање Агице Бошковића, који ће како књаза увераваше овај добродушни главар, врло радо учинити поклон своме господару. О овом разговору и савету Агица је био обавештен.

 

Убрзо после овога разговора нађу се заједно књаз и Агица. Ту прилику књаз искористи те у добром расположењу упита Агицу: Аго /овако је књаз звао Стојана /Агицу/, је ли оно тамо - показујући руком твоја земља”? “Јесте господару, моја и моје браће”, Аго, хоћеш ли ми као добар Црногорац дати на дар ону земљу”? “Не ја бога ми господару”, “Зашто нећеш Аго”. “Господару, нека ти дају они који су те научили да од мене тражиш. Изгледа они заборављају на ону народну: “Са туђим је добром лако добар бити. Но нека се они као добри Црногорци покажу, да видимо како изгледа када се имање даје на поклон па било то и господару”. Књаз Никола се насмеја и одговори: “Имаш право Аго”.

 

Када је књаз Никола долазио у Орја Луку да остане неко време у свом дворцу, око књаза окупе се главари и јунаци. Између књаза и њих најчешће су вођени разговори о јуначким ратовима и храбрим ратницима. Једног дана поведе се и разговор о једној војничкој вештини.Наиме о оцени одстајања у ваздушној линији између појединих места. Књаз Никола, који је врло често ценио ратничку способност својих главара из постављених питања и датих одговора у обичним разговорима поставио је питање о величчини одстајања места од Орја Луке до неких других места различита правца и различите простране удаљености. На свако питање после краћег затишја, које је међу главарима настало у размишљању какав одговор треба дати, одговорио је Агица Бошковић, артиљериски барјактар, добар нишанџија и одличан оцењивач одстајања, чији топ није промашио мету. Књазу Николи у неколико било му је и мило, а у неколико било му је и криво, што ниједан други од његових присутних главара није се снашао да одговори на постављена питања. При крају последњег одговора обрати се Агици и рече: “Аго ко тебе пита”? “Господару, ти питаш а ја ти одговарам”.

 

У селу Орја Луци готово свака кућа држала је по неколико коза. Општа је ствар да козе уништавају шуму. Штета, коју козе наносе и комунској и приватној шуми огромна је и ненакнадива. Претресајући то питање собзиром на корист и штету што доноси држање коза у селу, један број домаћина, међу којима су се налазили главари и имућнији људи, одлуче да се козе не држе. Међутим сиромашнији сељани нису се сагласили са таквом одлуком. По питању држања коза сељаци се поделише у два табора. Уобичајено је било у то време у Црној Гори, да оваква и слична питања у којима се није могло доћи до сагласности воље заинтересованих коначно реши књаз Никола. Баш тих дана када се то питање било поставило, књаз Никола боравио је у Орја Луци. Угледнији људи из села који су били нарочито зато одређени дођу код господара, изложе му ово спорно питање и умоле га да по истом донесе своју одлуку, коју ће читаво село поштовати. Међутим књаз Никола позове главаре и виђеније људе из села, међу којима и Агицу Бошковића, да предходно чује њихово мишљење по питању даљег држања коза у селу. Већина од њих позватих и присутних домаћина изјасни се да се козе не држе. Књаз Никола желео је да чује и мишљење Агице Бошковића, па како се овај није био изјаснио о том питању, обрати му се овим речима: “Аго, што ти мислиш”? "Господару, Коза је сиротињска крава, ко хоће и може, нека и даље држи козе, ко неће тај и не мора, али сваки онај који и даље буде држао козе нека их пасе на своме имању”. Аго, тако и нека остане како ти кажеш”, одговори господар.

 

Агица Бошковић, био се разболео од тешке и неизлечиве болести рака. Лечио се дуже времена у болници на Цетињу. И као добар јунак и као паметан човек запажен је био и вољен не само од своје ближе и даље средине, већ и од самог господара, књаз Никола, желео је да у тој тешкој болести помогне Агици. Пошто лечење у цетињској болници није давало изледа на оздрављење, књаз препоручи Агици, да одмах отпутује за Дубровник и тамо настави лечење на терет и трошак господарев. Агица одбије ту понуду господареву. Пошто Агица није хтео да напусти цетињску болницу и да умре у туђини, јер је био свесан да његовој болести нема лека, књаз је препоручио лекарима да обрате нарочиту пажњу на оболелог Агицу и да с веремена на време обавештавају господара о стању болесника. Своје интересовање за оздрављење оболелог Агице и готовост на извесну материјалну жртву коју би радо поднео на случај оздрављења болесника, књаз је изразио лекарима у овој реченичној фигури: “Агица Бошковић вриједи толико злата колико је тежак, и ко би успео да излијечи Агицу дао би му онолико злата колико је сам Агица тежак”. Наравно и поред толиког интересовања и жеље господареве за оздрављење Агичино и поред најмарљивијег настајања лекара да се продужи живот оболелом Агици, болест је узимала све више маха, док није и смрт наступила, која је покосила живот једнога човека, који је по речима самог господара био човек злата вредан.

 

 

VIII.

Крајем XIX. века годио се у Орја Луци Борко Симов Бошковић, из ужег браства Илића. Напредан и борбен, својим слободарством зрачи не само у своме браству већ и у читавом племену. Иако врло млад, тек што је завршио учитељску школу заузима прво место у напредном покрету који се јавља у Црној Гори почетком ХХ. века. Око младог и борбеног Борка окупљају се сви они који су били задојени напредним слободарским идејама, сви они који желе бољи и срећнији живо свога народа. На једној страни појављују се Борко са свим својим младалачким одушевљењем и неисцрпним снагама напредних и здравих елемената свога краја у борби за победу истинских демократских начела, својствених духу и карактеру нашег човека, на другој страни стала је да се прибира она стара и назадна, монархији послушна политичка струја. Ова струја вођена назадним елементима није поштовала ни принцип већине нити јој је било стало до општег добра, већ до очувања својих личних и породичних привелегија, до очувања династије и њених уских интереса. У место идеолошке политичке борбе, коју је требало водити методом убеђивања, назадна струја латила се ватреног оружја и помоћу овога почела је да се обрачунава са носиоцима напредног политичког покрета. Тога обрачуна сасвим природно није био поштеђен ни млади борац Борко Бошковић. Једне ноћи месеца септембра 1907 године он је убијен мучки из заседе, убијен је од својих политичких противника, који нису располагали ни снагом народа ни снагом идеја.

Борко Бошковић учио је основну школу у Даниловом Граду, нижу гимназију и учитељску школу на Цетињу. За одлично учење награђиван је новчено као и другим поклонима, које је примао од школе коју је похађао. Када је био завршио учитељску школу добио је златан сат, поклон књаза Мирка учитељској школи за најбољег ученика. Иако је Борко потицао из некада имућне породице, он је за све време свога школовања био у материјалним тешкоћама. У ратовима са Турцима 1861 године погибе његов деда Веко, који је у овим бојевима као и у ранијим 1852 - 1853 године својим јунаштвом часно и поштено одужио свој дуг Црној Гори и слободи, жртвујући и свој живот. Услед тога и услед ратова, који су скоро непрекидно трајали до 1877 године, његов отац, који је такође учествовао у ратовима, изгуби велики део свога великог имања. Тако Борко проведе своје школовање издржавајући се од свога рада, поучавајући ђаке.

После завршене учитељске школе, Борко се посветио и даље књизи и раду. Био је велики и неуморни радник. По свом физичком склопу, Борко је био лепо развјен. Имао је одлично памћење, са јаким интелектом, хладног и здравог погледа, говора извесног, снажног и лаког.

Борко је био учитељ у Орја Луци.Он је био и мој учитељ. Он је био мени омиљен због своје благости, отмености и срдачности. Кад њега није било, мени је тек онда постало јасно колико сам га волео.На дан његове сахране, када су га односили од куће његових родитеља, ја сам много плакао и на сав глас кукао.

Према својим ђацима Борко није био груб као што су го били други учитељи, који су за најмању грешку ударали ђаке прутом по рукама, или шамарима по лицу, глави и друго. Борко је на леп начин умео да приволи ђаке на учење и послушност, у томе је имао успеха. За врло кратко време он је успео да освоји својим држањем своје васпитанике. Његови ђаци учили су се добро и били су послушни и врло пажљиви и марљиви.

Због доброг и лепог поступања са ђацима, Борко је био од њих вољен и поштован. Ђаци су имали у Борка доброг васпитача и правичног учитеља. Борко је био заштитник и пријатељ добрих и сиромашних ђака, он је њих и материјално помагао.

На просветном пољу Борко је много радио. Он је писао чланке у часопису за наставу. Његови чланци били су запажени и одвајали су од других својом писменошћу и стручношћу, Заузимао се за ширење писмености код сваког човека, радника и сељака.

Политичка битка, која је настала за устав, дели Црну Гору у два политичка табора и то: на Праваше и Клубаше. У том сукобу црногорски народ окупља се око напредног покрета Клубаша. Праваши који су тада били на власти са крвавим оштрицама парали су политику напредног покрета Клубаша. Они дуже власт. Од њих потиче груба сила.

Напредни покрет Клубаша издаје лист “Народна миса”. Овај борбени лист доноси чланке у којима се позива народ на борбу, да организује снаге способне за жртву у борби са реакцијом, да се борбом од режимске владавине истргну народна права. Овај лист има велике симпатије у широким народним масама. Он на себе навлачи велику мржњу реакције. Реакција се тресла од беса. Она је мрзела лист и бојала га се. Од стране реакције уништена је штампарија листа “Народна миса”, и лист престаде да излази.

Бригадир Блажо Бошковић, из ужег браства Кезуновића и учитељ Борко Бошковић, из ужег браства Илића, били су политички противници. То толико разилажење имало је утицаја и на остале њихове односе, тако да су они постали једног дана и лични непријатељи. Тај угарак непријатељства који је тињао међу њима требало га је мало распирити па да пожар избије, па и сама крв падне. Једно мало изазивање, можда и један безначајан прекор био је довољан да створи сукоб, који би се изметнуо у тешко и крваво физичко обрачунавање. Борко је увидео да то непријатељство које је долазило од једног браственика, онда високог државног функционера не може на миру без крви и суза да прође. Са моћнијим и силнијим изгледао му је тај обрачун неизбежан. Најзад он се њега није ни плашио, напротив, он га је прижељкивао и свога противника по где када изазивао. Тако једног лепог сунчаног дана, Борко извео своје ђаке пред школу и под отвореним небом држао им предавање. Уз саму школску зграду налазила се и кућа бригадира Блажа Бошковића. По свом обичају Блажо је седео испред своје куће, испијао кафу и уживао у мирису лепог арнаутског дувана, који је радо пушио. По завршетку предавања Борко се окренуо ђацима тако да га је могао видети и чути и бригадир Блажо. Узео је своју кутију дуванску, показао је ђацима и рекао им је да обрате пажњу на оно што он буде радио са том кутијом. Кутију је задржао прво у испруженој десној руци, потом је испружијо и леву руку и са овом поклопио је десну у којој се кутија налазила. Онда се обратио ђацима у ставу испружених руку са дуванском кутијом, коју је окретао час горе час доле. Окретању кутије и мењању његог положаја Борко је дао овакво објашњење својим ђацима: “Као што се то види из престављених положаја ове кутије дуванске, оно што је било горе биће доле, а оно што је било доле биће горе. То исто важи и за људе. Тако они људи који су данас горе биће доле, а они људи који су доле једног дана биће горе”. Када је бригадир Блажо чуо обе речи знао је да се односе на њега, али без речи уз дубок уздах устао је и ушао у своју кућу. Године 1907 са Орја Лучке цркве звона су објавила празник Преображење. То је “празник воћа”. Жене и девојке у свечаним хаљинама носиле су у цркву, грожђе и смокве, да свештеник благослови. Тога дана пред Орјалучком основном школом скупили се људи у две политичке групе. Међу Правшима био је бригадир Блажо Бошковић, а међу Клубашима био је учитељ Борко Бошковић. Том приликом бригадир Блажо упути Борку питање обакво: “Је ли учитељу, јеси ли ти оно писао за мене у “Народну миса”? “Ја јесам писао, али нигђе нисам помињао име Блажово, а ти ако си нашао твоју слику мене није стало” одговори му Борко. “На мене си бацио љагу, имаш скупо да је платиш”, рече Блажо. “Мене није страх где год хоћеш јавно, али ако ме убијеш кри јући, као што су то урадили твоји стари са мојим претком Тошком, повампирићу се и ти ћеш онда мене платит”, одговори Борко.

 

Борко је био приправан да бригадиру Блажу да задовољење, али је од тог времена бригадир Блажо избегавао сваки даљи па и најмањи отворени сукоб са Борком.

 

Политичка борба која је тада вођена између Клубаша напредних и слободоумних елемената са једне стране и Праваша назадне и онда владајуће партије са друге стране, добила је нарочите форме и по срествима и по начину саме борбе. Праваши који су имали врло мали број својих присталица у народу, служили су се у борби противу својих политичких противника не идеолошким оруђем убеђивања, већ ватреним оружјем уништавања или боље рећи ликвидирања водећих личности напредног политичког покрета. Жртва те борбе, тога међусобног обрачунавања између Клубаша и Праваша, жртва својих слободоумних и напредних политичких погледа, жртва своје политичке делатности и популарности био је и млади учитељ Борко Бошковић. Овог младог, борбеног и политички израђеног човека хтело је и желело је вођство Праваша да се ослободи. Створен је и план о његовом убиству. Искоришћена је прилика његовог доласка у Подгорицу. Његови политички противници послужили су се лукавством. У Даниловом Граду спремљена је и откуцана депеша којом се Борко позива да дође на Орја Луку, јер му се отац изненада разболео тако да се очекује смрт сваког часа. По пријему депеше Борко полази на пут и ноћу стиже у Данилов Град, где се нашао са неким својим по- знаницима и партиским пријатељима. Ови његови пријатељи као да су нешто предосећали, сватовали су му да ноћу не иде за Орја Луку, већ да остане и преноћи у Даниловом Граду. Међутим Белика љубав према родитељу, дужност према оцу била је јача и снажнија од свих опасности на које су му пријатељи указивали. Борко се решио и одлучио да пође на пут. Из Данилова Града са њим у друштву пошли су и неки његови браственици Бошковићи, онда главари, а неки су му се придружили у путу. Сви ти његови сапутници били су му политички противници. Али без обзира на то млади и неустрашиви Борко није могао ни помислити да су ти људи већ сковали паклени план о његовом убиству. Није могао претпоставити да ће његови браственици бити и његове убице, да ће се у политичкој борби са њим послужити ватреним оружјем, среством недостојним за политичко обрачунавања међу културним и политички зрелим људима. Међутим грешка младог Борка, човека са пуно идеала и истинске љубави према своме народу, била је у томе, што је он процењивно поступке својих политичких противника полазећи од себе самог, као културног човека о допуштеним срествима борбе и начину ове. Та грешка у проматрању стала га је и живота. У ноћи између 5 и 6 септембра 1907 године, убијен је Борко Бошковић од својих политичких противника на путу Данилов Град Орја Лука.

Идејни убица младога Борка био је како се то у оно време препричавало и преносило шапатом од уха до уха бригадир Блажо Бошковић. Он је то убиство и организовао. Његови пак извршиоци су друга лица, опет Бошковићи, њих пет на броју, који су после извршеног убиства добили као главари и унапређење у више чинове.

Борко је убијен револверским метком, погођен право у срце.

 

Зверска и нечовечна природа његових убица није се задовољила са тим, што је једним револверским метком уз сигуран погодак срца, угушен за навек живот једнога борца за идеале, већ је на један свиреп начин мрцварено читаво тело убијеног Борка. По стању у коме је нађено његово тело јасно је било да су убице његове не само ватрено оружје употребили већ и тупо, и на тако свиреп и нечовечан начин ослободили се једнога свога политичког противника. Карактеристике ради са колико је покварености и кукавичлука и ни мало витешким особинама располагао реакционарни покрет у Црној Гори оличен у такозваној Правашкој странци, са колико су мало морала улазили у политичку борбу носиоци тога покрета, најбоље сведочи начин који су саме убице хтеле да преставе и прикажу смрт младог Борка. Рано изјутра, одмах после ноћног Борковог убиства, дошли су у кућу његовог стрица Стева Ђурова два сеоска кмета и то: Илија Крстов Бошковић, из ужег браства Михаиловића и Мирко Мемедов Вујовић. Они су били први који су дошли да јаве за смрт Боркову. Том прилико они су ствар тако преставили као да је Борко извушло самоубиство на Шареној Плочи, и да су они дошли по налогу судског капетана да о тој смрти известе стрица и брата од стрица покојног Борка, и да са њима заједно пођу на место где се налазило мртво тело Борково,ово подигну и донесу у дом Боркових родитеља. Примивши ову болну вест сродници блиски покојном Борку: Стево Ђуров и његов син Мирко упуте се ка Шареној Плочи и већ тамо поред мртвог тела Борковог затекну неколико Бошковића, међу којима и: судског капетана Петра Јанкова, војног капетана Стева Мирова, поручника Бошка Милутинова и друге. По положају у коме се леш налазио, по видљивим повредама тела, нанетим тупим отуђем и другим знацима, Борковим сродницима било је јасно да по среди није самоубиство, већ грозно и свирепо убиство. То своје мишљење, ту болну истину, сродници су отворено изложили и супроставили се сваком покрету леша, пре судско лекарског увиђаја на лицу места и покретања кравичног поступка у циљу проналажења убица. Супротно овом и оваквом ставу, који су били заузели сродници убијенога Борка, ставу која је налазио сваког оправдања у законитости сваке земље са постојећим правним поретком, органи власти, експоненти политичке групе, која је припадала и организовала убиство слободоумног Борка, избегли су вођење сваког поступка, којим би се ишло на то да се Боркове убице пронађу и по закону казне.

 

Када су Боркови родитељи отишли на Цетиње, да се пожале ондашњем владаоцу Црне Горе књазу Николи на поступак власти, он им је одговорио: “Идите дома и жалите свога сина, јер га и ми сви жалимо, и да је тамо јагње заклано, бисмо га тражили, а не онаквог дивног момка, ја ћу наредити и истрага ће се водити”. Међутим и поред свих обећања које је дао родитељима младога Борка, ондашњи владалац Црне Горе, органи власти никада нису покренули кривични поступак у циљу проналажења убица Борка Бошковића. Када су се родитељи Боркови вратили са Цетиња од књаза Николе, Борков отац био је одмах ухапшен.

 

Ето на тај такав свиреп и грозан начин завршио је свој кратак живот Борко Бошковић, политички борац, задојен напредним и слободарским идејама, који се у свом политичком уверењу није дао поколебати нити је са свога пута хтео скренути. То су светли примери личног приношења жертве једној високој идеји која се код човека рађа, са којом човек живи и са којом умире, у дубоком уверењу, да та идеја доноси срећу и напредак читавом човечанству. За ту идеју слободног демократског развоја и напретка човечанства пао је и свој живот дао у својој двадесет и трећој години,/рођен 1885 а погинуо је 1907 године/, млади и неустрашиви борац Борко Бошковић. О убиству учитеља Борка Бошковића, писано је у домаћој и сграној штампи.

 

IX.

Бошковићи се деле на неколико брастава односно неколико породичних огранака. Најмногобројнији огранак овог браства чини браство Кезуновића. Људи из овог ужег браства били су веома амбициозни. Својим славољубљем одскакали су од свих осталих брастава шире породице Бошковића. У том славољубљу постизали су и успехе нешто својом паметном, а нешто и својом лукавом борбом. Они су успевали да испред себе склоне оне људе, који су се моментално нашли испред њих било на бојном пољу било на неком другом.

 

То је браство народски речено имало више среће него што су је имала остала браства Бошковића.

 

Људи из ужег браства Кезуновића, нарочито његови први људи били су осиони и надмени, и то не само према осталим племенима Црне Горе, већ и према огранцима оног другог дела породице истоименог браства Бошковића. То и такво њихово држање изазвало је свађе, доводило и до међусобног обрачунавања и појединца и браства. У том међусобном обрачуну између браства Илића и браства Кезуновића долазило је до употребе и ватреног оружја и почело да се на један тако неуобичајан начин обрачуна међу ужим браствима, убијају први људи. Људи браства Кезуновића убили су два угледна члана браства Илића: Тошка Брацанова и учитеља Борка Симова, чији је губитак знатно погодио уже браство Илића.

 

После трагичне смрти младог учитеља Борка Бошковића, настаје још већи јаз, још веће непријатељство између виђенијих људи из браства Кезуновића и људи из браства Илића. То непријатељство узима такве форме да су водећи људи у браству Кезуновића почели јавно да поричу постајање браственичких односа међу поменутим браствама. Они су порицали постајање ма какве сродничке и крвне везе између једног и другог браства. У том порицању ишли су тако далеко, да су отворено тврдили да њих са браством Илића не везује никакав заједнички предак, и да је њихово истоимено презиме “Бошковићи” резултат случајног стицаја околности, насталих насељем једног истог места. У том смислу следовала је и изјава Бекице Видова, стрица бригадира Блажа Бошковића. Изјава је дата Петру Шобајићу, професору, приликом научног испитивања старих насеља појединих браствава овог или оног краја Црне Горе. На основу те изјаве професор Петар Шобајић написао је између осталог и ове редове за браство Бошковића:

 

“Међу Бошковићима живе Илићи /8 к./, презивају се исто Бошковићи; али ови кажу да нису од њих, него да су их затекли под Зелениковим Платом, па су заједно сњима прешли у Орjи Луку”. /Вади Петар Шобајић: “Бјелопавлићи и Пјешивци”, Етнографски зборник књ. XXVII страна 187./

 

Сличан став заузео је и прота Јован Миров Бошковић, који такође припада ужем браству Кезуновића. У својој брошури “Кратка историја порекла Бошковића у селу Орјој Луци у Бјелопавлићима у Црној Гори, Шабац 1930 го- дине”, злонамерно је прећутао да је ВУКАШИН син Бошков поред три сина: Милутина, Петра и Максима имао и четвртог сина МИЛОША, од кога потиче уже браство Илића. У својој брошури прота не помиње уже браство Илића иако помиње сва остала ужа браства Бошковића. У тој својој брошури прота је пропустио да помене и угледније личности из уже породице односно браства Илића, док је нашао за потребно да помене и незнатније личности осталих ужих брастава породице Бошковић. Прота именује као ужа браства велике породице Бошковић: Кезуновиће, Михаловиће, Аџиће, Белојевиће, Бојовиће и Вукотиће / Стајовиће/, док уже браство Илића нигде не спомиње.

 

Порицање крвне везе између ужег браства Илића и ужег браства Кезуновића, одрицање постајања заједничког претка Вукашина за једно и друго браство, као и прећуткивање о постајању ужег браства Илића као дела породице браства Бошковића има свога узрока. Тај узрок не лежи у обичној нетрпељивости једних и других, у несигурности историје родословља или чему другом. Тај узрок је много дубљи и озбиљнији. Довољно је само потсетити на убиства Тошка Брацанова и младог учитеља Борка Симова, која су убиства извршена од стране људи из ужег браства Кезуновића. Та убиства престављају можда једини и главни разлог одрицању сваке сродничке и крвне везе између ужег браства Илића и ужег браства Кезуновића.

 

ПРИЛОЗИ

 

Епитаф

Борку Бошковићу

 

“Силе мрачне у дане облачне,

Мој витеже, из бусије реже:

Мушки пада свака глава млада,

Која није слуга реакције…

 

Култ Нерона, гласом Цицерона,

Горски вуче, до папуче свуче;

Диже маску са лица тирјанску,

Бјесном тигру ! Откри кобну игру

 

Демагога против рода свога.

Код Шарене Плоче жиће доче:

Крд демона, за љубав Нерона,

 

Из шумарка, из грма, из јарка,

У ноћ густу ко Мефист - Фаусту,

Приступише, мучки те убише!

 

Поводом политичких хапшења и убистава у Црној Гори, Београдски лист “Политика” у своме броју 1322 од 22 септембра 1907 године на страни 2 под насловом

“Из наших крајева из Црне Горе” пише следеће и то:

 

“У Црној Гори води се данас озбиљна борба. Тамо се изгледа почиње зацаривати време хапшења политичких прогањања па и политичких убистава. Само у последње време догодило се неколико таквих ствари, које морају да задају бригу свакоме Србину и слободном човеку. Тако је например недавно из чисто политичких разлога, како јављају са Цетиња појединим листовима, затворен чувени војвода из црногорских ратова Лазар Сочица. Колико смо до сада могли дознати војвода Сочица је затворен никаквим тако рећи поводом. Јер војвода као стар човек ником није могао бити опасан а још мање да смишља какво зло Црној Гори и њеној династији. Поред овога примера политичког хапшења, листови су ових дана забележили и једно политичко убиство. На име, пре неколико дана убијен је учитељ Борко Бошковић.

 

По вестима које су о његовом убиству стигле види се да је овај ваљани црногорски учитељ као што рекосмо убијен из чисто политичких разлога и то на правди Бога. Овакви догађаји морају свакоме задавати бриге, нарочито сада у времену када треба водити мирну и паметну акцију да би се штогод могло учинити на нашим општим стварима.

 

Раније смо јавили о нападу на никшићску штампарију и на редакцију листа “Слободна Мисао”. Колико смо о томе нападу прикупили вести ствар је текла овако. На штампарију је напао један одред војске под вођством официра Андрије Станковића из Острога и командира Ђура Јововића. Овај одред војске све је порушио и покварио до темеља тако, да штета износи око 80.000 динара. Пошто је ово учињено, кренули су се нападачи на кућу војводе Ђура Церовића која се налази ван вароши Никшића а опасана је јаким зидом. Војска је била опколила кућу и читав сат пуцала на њу. Војвода Церовић је из куће одговарао такође пуцњем из пушака, те је неколико војника ранио, који су покушали да пређу зид. И тек пошто је неколико војника пало, онда су вође наредиле да се војска повуче. 

У исто време кад се ово дешавало, сазвани су били војници из племена Куча њих неколико стотина на броју. Meђу њих је био послат командир Ивановић, који је нападао на народну странку. Овај им је вазда којешта говорио и нарочито нападао кучанске посланике Михаила Ивановића и попа Вука Чејовића. На то плану нетрпељиви и озлојеђени Кучи те командира дограбе, изломе му сабљу и испребијају га на мртво име. О овом нападу на никшићску штампарију говори се и пише се много. 

Поред овога довде изнесеног на крају да забележимо још једно убиство које је изазвало комешање у Црној Гори и Бог једини зна каквих ћe оно последица све имати. 14 ов. месеца освануо је у Улцињу на вратима општинске суднице сердар Саво Пламенац бивши народни посланик и један од највећих поборника народне странке. Он је зет књаза Николе јер је књажева сестра била његова жена. Сердар Саво је био посланик вароши Улциња и један врло честит и исправан човек а још уз то човек који је био посвећен у тајну свих сплетака у Црној Гори. 

“Он је убијен великим црногорским револвером с леђа. Тане је пробило испод леве лопатлце и избило на прса. Осим овога има јаку рану на потиљку направљену тупим оружјем те изгледа да је прво премлаћен па после убијен револвером. Познато је да је сердар Саво добијао многа анонимна писма као и други прваци народне странке у којима му се претило, да ће бити убијен ако се не одрекне народне странке и њених вођа. Кад он није хтео учинити ово, власти су га убиле те су се тако отресле једног свог опасног противника”.

 

Поводом убиства Борка Бошковића, Београдски лис “Штампа” у своме броју 257 од 18 септембра 1907 год. на страни 2 рубрици дневни догађаји, пише и то:

 

“УБИСТВО УЧИТЕЉА БОШКОВИЋА”

 

Са Цетиња смо јуче добили овај извештај:

“Један од најбољих и најспремних учитеља у Црној Горм, Борко Бошковић, из Бјелопавлића, нађен је 6 ов.м. мртав под мостом на ријеци Сушици код Данилова Града. Бошковић је убијен једним пушчаним метком под само грло а другим у лево слепо око а затим му је цела глава разбијена каменом.

 

Ово је убиство извршено на мучки начин и изазвало је међу Бјелопавлићима велико огорчење. Чим је Бошковић нађен мртав достављено је полицији на Даниловом Граду, али како полиција није хтела предузимати никакве истраге по овом грозном убиству које је, како се тврдо верује, она и приредила, то је читаво племе устало у потеру и трагање за разбојницима. Разбојници су похватани и то два жандара са Дан. Града. Један од жандарма пред целим племеном признао је да су убиство извршили по наредби са Цетиња; други није хтео признати.

 

Са Цетиња послат је владин човек да води истрагу по овом делу.  

 

Пок.Борко Бошковић, био је ватрени присталица Н. Странке. Било му је тек 23 године.

Томановићева влада умочила је руке у крв једног честитог човека”!

 

Новосадски вечерњи лист “Застава” број 206 од 17 септембра 1907 године, страна 2, под насловом

“ДОГАЂАЈИ У ЦРНОЈ ГОРИ

Цетиње 13 септембра 1907”.

 

Између осталог пише и о убиству Борка Бошковића ово:

 

“Сутра дан по слому штампарије нађен је убијен учитељ Борко Бошковић код моста под Орјом Луком. Покојник је био млад, даровит и бујан наш друг, прије двије године завршио је школовање и добио учитељско мјесто у родном крају. Он је од чувене фамилије Бјелопавлићске Бошковића, која је у сроству са динстијом нашом. И срцем и душом припадао је народној странци. Пред смрт почео је добијати анонимна писма са препоруком да се окане народне странке а да пређе “странци господаревој”.

 

Убијен је револвером под грло и у слијепо око, а затим плочом по глави. Да би се мислило како се сам убио, извађенаји су два куршума из његова револвера и остављена поред њега.”

 

Новосадски вечери лист “ЗАСТАВА” број 218 од 4 октобра 1907 године, страна 3, пише под насловом:

 

“ДВА САМОУБИСТВА”

 

“Јеси ли читао?!

 

Шта?

 

Па ону вест, што ју је “Глас Црногорца” са Цетиња брзојавио по целом свету. Каже да је клевета и то сасвим проста клевета.

 

Шта је клевета?

 

Сасвим је проста клевета, да су убијени учитељ Бошковић и сердар Сава Пламенац.

О,О! Људи су сигурно живи и здрави као риба у води. Помози Боже! Кажу кад се неко оклевета да је умро, тај после доживи бар 100 година.

 

Ама нису они

 

Шта? Нису здрави. Рањени су?

 

Та нису рањени на болесни, мртви су; али су се сами убили.

 

Ах шта кажеш.

 

За учитеља вели “Глас Црногорца”: Дао је оставку, па кад су му уважили оставку, убио се.

 

Гле, гле, убио се кад су му учинили по вољи. Сигурно је био склон самоубиству.

Није он. Него за сердара Пламенца вели “Глас Црногорца” да је био склон самоубиству.Он се убио кад пред општинским судом чекао ред његове парнице.

 

Дакле се убио пре но што су му учинила по вољи.

 

Говори ти што хоћеш. Тек је са свим проста клевета да их је неко убио. Нема тамо никаква зла. Верујем! Само ми иде по глави она мисао. Какве су то прилике у Црној Гори, да се сад одједаред људи по улицама сами убијају”.

 

Борку С. Бошковићу,

учитељу

 

Трагична сенка крваве смрти,

Брзо тебе узе и упрти,

Уграбите у твом хитром лету,

У првом пролетњем мајском цвету.

 

Витешки и срчани борче,

Твоје чисто и зрачно светло,

У оном нашем добром свету,

Било је мрачњацима на сметњу.

 

И мрачњак прежа у тамној ноћи,

У дубрави на Шареној Плочи,

На тебе мучки са оружјем скочи,

И у твоју крв погане руке умочи.