Иван Томко Мрнавић - Живот Светога Саве епископа сина Симеона Стефана краља Рашке

 Живот Светога Саве епископа сина Симеона Стефана краља Рашке

од Ивана Томка Мрнавића 

у редакцији

Веселина Чајкановића

 

 

I

1. Три човека са овим именом, до сада уздигнута на небо, слави католичка црква. Од њих први и најстарији Сава, по народности Кападочанин, (духовни) отац многих монаха у Палестини, у петом веку после Христа, пошто је узео учешћа у халкедонском синоду против јеретика, умро је светитељски и славно. Други је био Гот, и, пред крај истога века бачен на муке од готскога краља Атанарика, дочекао је сјајан триумф. Трећи је наш Свети Сава, Симеона Стефана, краља Рашке, славно чедо, који је у тринаестом веку светитељским животом прославио своју краљевску лозу. О краљевини Рашкој, будући да је, осим једног сасвим малог броја наших људи који су о њој говорили, готово нико од туђих писаца није ни споменуо, казаћемо овде - и о њој и о њеним краљевима - неколико речи. Ова краљевина обухвата готово исте оне крајеве које је пре римскога царства обухватала Дарданија, а доцније Горња Мезија; под императорима пак, тамо где излази на Дунав, (добила је име) Дакија Аурелијанова и Рипензис; кад је римска величина почела да се губи, названа је она поново старинским именом Дарданија; после тога, кад је империја почела да пропада и готово сасвим ишчезла, (названа је она) Сирбијом, или Сербијом, или Сервијом, по српским племенима, која су ce ca реке Дона у масама ту доселили; најзад, када су њоме владали кнежеви из породице Немањине, названа је Рашком, било по Русима, односно Рутенима, који су са Србима прешли Дунав, било по старим Таурисцима, које су Јустин, Плиније и Птолемеј забележили ту и описали (као становнике) тих крајева, било најзад по Рашки, (једно) не врло угледној реци која ове крајеве натапа. Име Рашка добила је пред крај дванаестога века после Христа, када је Немањина лоза дошла на власт.

2. Родоначалник ове породице, Стефан, рођен у босанском граду Тугли, оставио је сина Љубомира, младића врло предузимљивог, а овај је трновску област, на ушћу Дрине у Саву, коју је добио својом храброшћу, предао (своме) сину Урошу, заједно са достојанством кое су му признали босански кнежеви. Овај је иза себе, као наследника, оставио сина Десу, а Деса - јер је династија стално расла оставио је три сина, Мирослава, Крешимира и Немању, који су названи великим грофовима. Последњи међу овима, будући да је учинио изванредне услуге суседним кнежевима, и покорио или протерао мање краљеве, нарочито оне који су сматрали да воде порекло од потомака пресветог принципа Константина Великог, и, под покровитељством цариградских императора, а под именом архоната, држали град Ниш са околином стекао је међу (својим) земљацима велики углед. У то време римски император Фридрих, путујући кроз илирске провинције у свети палестински рат, буде од Немање у граду Нишу дочекан и краљевски почашћен, и не само то него и обдарен најбогатијим поклонима, и у великој помпи одведен на трачко приморје. Император, сматрајући да не би било пристојно да овако великодушног домаћина отпусти без каквог доказа своје захвалности, почаствовао га је титулом краља Србије, и прогласио, и њега и његове потомке, за вечитог пријатеља римскога царства.

3. Државу коју је на овај начин веома проширио, оставио је на самрти Тихомиру и Симеону, названом Стефану; али како је старији син после кратког времена отишао за оцем, целокупна власт допала је Симеону, који је, проширивши границу према Бугарској, Маћедонији, Епиру и Далмацији, и задржавши име Стефан, прибавио себи нове титуле: од тада је уведено у обичај да се, када првородни син наследи краљевску власт, други брат за њим назове великим жупаном. Он је, прича се, са толиком вештином владао да је све кнежеве онога времена обавезао и придобио за себе. Константину, званом Страшимиру, од чијих је предака одузео отац му, краљ Немања, нишки принципат, не само да је повратио и одузету власт и принципат, него је још и његову сестру Јелицу узео себи за жену и са њоме изродио - о чему ћемо доцније говорити - тројицу прекрасних синова; додуше, када је она умрла, оженио се је он Јевдокијом, ћерком императора Алексија, која је била зубља за његову породицу. Иначе је највећма поштовао римскога папу, и у свему га сматрао као оца, као што се може видети из писма које је његов син Стефан, велики жупан Србије, упутио папи Инокентију трећем и у коме, пошто је овога поздравио као свог духовног оца, каже: “Ми се увек управљамо према стопама свете римске цркве, као и наш блажене успомене отац”. Тако је он [рекао, или: радио]. Еле на самрти оставио је богобојажљиви принцип три сина од жене Јелице: Вуксана, Венчана и Раска. Вуксан, или латински Вулкан, као прворођени, добио је власт над Далмацијом и Дукљом, пошто је, у братској и хришћанској љубави, оставио брату Венчану, или по грчки Стефану, принципат Србије и Рашке, са титулом великог жупана: између њих и између споменутог папе Инокентија измењана су многа писма, као што се може видети из декреталне књиге истога папе.

4. Раско, трећи по реду рођења, још за живота свога оца, како је још од детињства заволео побожан живот, и зато га отац волео више него осталу браћу, чим се замомчио, сит дворских сплетака [или: дворана], без знања родитеља, утекавши од куће, повукао се светим људима што су становали на падинама горе Атоса, који се једним ртом пружа из Маћедоније у Егејско море; ово је место у то време наличило на свете пустиње тебаидске и сирске, јер су на ту, у правом смислу неприкосновену гору, коју су због тога Грци назвали ајион орос, стицали се не само са целог истока, него и са запада сви који су жудели за усамљеничким животом, нарочито још како је у то време порфира цариградске империје, као и управа над њеном црквом, била у рукама Латина. Наиме, у самом почетку шеснаестога века после Христа Балдвин, фландријски гроф, на своме путу за Палестину, пошто је пре тога за време задарског рата указао помоћ Млечићима у Далмацији, када је затим са тим истим уједињеним снагама Алексију сину Исака Ангела, кога је тиранин Алексије Комнен избацио из очинске земље, повратио прадедовску област, да га мало после, тек што је окусио прве плодове власти, преко Мурзуфле, једнога од грчких великаша, збаци и погуби - отео је цариградску империју од безбожног братоубице, и поделио је са савезницима, и то на тај начин што је краљевску власт задржао сам, и што су на патријаршијски престо дошли Млечићи, којима су уступљена и острва у Егејском мору; док је Бонифацију, маркграфу монфератском (уступљена) краљевина Тесалија са острвом Критом, а Готфриду, француском династи, принципат над Атином и Ахајом: тако да је целокупна европска Грчка прешла под утицај римскога папе, који је имао врховну власт на овим обалама за време од шесет година, док су на врху грчкога царства били, после Балдвина, (најпре) његов брат Хенрик, па онда Петар Антисиодорензис и његов син Роберт, и најзад други Балдвин. У таквим приликама, пошто су цариградски властодршци чинили све могуће напоре да народ и у Грчкој и у суседним областима одрже у католичком јединству, вера и побожност, скоро угашена, оживела је у тим крајевима поново. По примеру свога сина и побожни отац, пошто је оставио власт двојици синова, и растао се од Јевдокије, кћери грчкога цара Алексија, којом се оженио после смрти прве жене, на гори Папицијској, по сведочанству Никитином, отпочео је монашки живот.

 

II

5. У то време млади краљевић Раско, који је међу са браћом добио име Сава, и у коме су се врлине силно развиле, кад је дошао у зреле године, после смрти српског епископа Тодора изабран је, и противу своје воље, на његово место. Град Србију - да не би ко државу (овога имена) са њим помешао цар Јован Кантакузен овако описује: Град Србија, доста велики, лежи на граници Ботиеје и Тесалије; она је подигнута на стрмим планинским литицама, и одмах на први поглед, кад јој се човек приближује, чини се да је већа него што је у ствари. Она иде до самог планинског гребена, одвојена је и ограђена троструким зидом, тако да споља изгледа као да има три града, један иза другог; са обе стране опкољена је дубоким долинама. Ове и још многе друге ствари у 19. глави 4. књиге. Управу над овом црквом, чега се једва примио на неодољиве молбе народа и (своје) браће, краља и великога жупана, водио је са толиком пастирском ревношћу да је цариградски патријарх у целој својој области, где је год био у употреби илирски језик, пренео на њега своју улогу и (дао му) пуну власт; због тога је у народу сматран за другог патријарха Нарочито старање, међутим, посветио је он српској цркви, коју је, због близине јеретика, затекао пре као зараслу њиву него ли као обрађен виноград: због тога је легао свом снагом на то да је очисти од заблуда и врати култу католичке побожности. При овоме послу за његова пастирска настојавања био је од велике користи углед (његове) краљевске крви, Наклоност (његове) владалачке браће, везана са изванредном побожношћу; нарочито (још) кад је, пре не тако дугог времена, захваљујући хришћанској ревности оба владаоца, под покровитељством римскога папе Инокентија, окупљен народни сабор, под претседништвом изасланика Јована, капелана апостолске столице, и ипођакона Симона, и на њему донесене врло спасоносне уредбе за реформисање клира, како Далмације, тако и Србије и Дукље, на које су (уредбе) ставили своје потписе Јован, архиепископ Дукље и Бара Доминик, архипрезвитер Бара, и епископи Петар скадарски, Јован пилотски, Петар дривастски, Доминик свачки, Наталис улцињски, Тодор српски, а уз одушевљени пристанак краља Вуксана и кнеза Венчана. Ако на икоме, то се на њему показало колику снагу има побожност, везана са краљевским угледом, за обраду запуштених њива цркве, јер је за кратко време не само његова српска невеста, него и сав хришћански народ по околним крајевима обновио се у сјају старинске побожности.

6. Његовој неуморној пастирској ревности, оснаженој краљевском крвљу, придружила се и везала за њу друга  (једна) особина, која је нарочито потребна свима врховним старешинама наиме широкогрудост; јер како су народи, поверени му као пуномоћнику цариградског престола, састојали се из Грка, Латина, Илира, па се разликовали међу собом и по обредима и по учењу, и, будући помешани, једни с другима долазили у сукоб, он је, у рад за њихово спасење и њихов међусобни мир, унео толико хришћанске вештине и мудрости да их је, покрај све велике племенске разлике у обичајима и наравима, пошто их је све привукао да га воле и поштују, начинио тако рећи децом једне исте породице, везаном узајамном љубављу. Његову изванредну широкогрудост надмашила је (једна) врлина, ретка у отменим породицама љубазно опхођење: по тој (својој врлини) он, нити је одбио икога који му је долазио, нити је допустио да ко од њега оде без доброг расположења; кад би прегледао и обилазио своје верне, ни један ма како био удаљен и тешко приступачан крај и ма како суров био свет, није га никако задржао да не оде свима, и да свима не отвори своје очинске уши и срце.

7. Једном када је, да би се сетио (свога) некадашњег ђаковања, а (у исто време) и вршећи своју дужност, дошао у манастире Свете Горе, за коју рекосмо да се из Маћедоније пружа у Егејско море, и када је прегледао ону свету дружину која је, према особинама разних језика, била распоређена по лаврама, то јест становима, дошао је у славни, на дивном месту постављени манастир, у коме је мноштво младића, по обичају онога времена - који ће после живети лаичким животом - учило се међу људима Богу посвећеним. Кад је он старешину насеља запитао како су (питомци) и да ли ће што од њих бити, па када се овај без околишења пожалио да се око васпитања овакве омладине, пошто она ни под претњама ни под шибом неће ни мало да одустане од своје урођене дивљине, само траћи време и труд, позвао је свети човек старешину на страну, али тако да су и други старији били присутни, па га је запитао да ли је корисно да се младице на тај начин обезбеђују и чувају од рђавог времена што ће, посађене и заштићене у ограђеном простору и међу тескобним зидинама, бити далеко и од сунца и од ветра, и да ли ће од дрвета одраслог из такве младице икада моћи да очекује изданке. Кад је овај одговорио да се, код таквог чувања, све може пре очекивати него то, тада ће Сава: Па зар онда деца од племенитих родитеља, од славне крви, да буду са већом строгошћу одгајивана него дрво које не вреди ништа и које ће за свашта да служи? Па зар је онда чудо што деца најотменијих породица неће да се обогате никаквим новим изданцима врлина, када их, као најдивљије зверове, затвором, шибањем, и свима нечовечним свирепостима, међу људима Богу посвећеним, нагоне да омрзну и на Божји и на људски (закон)? И откуда ће – каже – моћи да заволе вас и ваше савете када се ви према њима понашате грубље него најсвирепији надзорници? Нежну младицу омладине треба чувати од јачих непогода, али само у толикој мери да се пријатан дах спасоносних ветрова и угодни зраци сунца, кад дође томе време, нипошто не ускраћују. Ако тако буде, младице неће преварити очекивања добронамерних земљорадника, нити ће тим земљорадницима причинити и најмању досаду. И они који лију статуе и раде с металом неће нипошто, дотерујући статуу, да (је) без престанка муче чекићем, него мало раде чекићем, па онда пређу на турпију, па (је) после мажу, и лагано истежу. Чак с времена на време, да не би од турпијања остале сувише рапаве, и да не би, кад се намажу, било могућности да се за њих залепи прашина, излажу их даху ветра и сунчаним зрацима. Ни свима људским организмима не пријају једна иста јела, него према разликама у појединим природама треба удешавати и храну. Исти се овај начин има применити и према душама које треба спремити за врлину. Иначе ће од људи, на пропаст целога друштва, постати животиње, и то кривицом оних који животињским начинима ствара у омладину сличну себи. Нека се опет добро присете да ли су чули да игде на свету има младица које, чим свој нежни корен поставе у земљу, доносе зреле плодове. Нека се сете некадашњих својих година, и нека размисле да ли је прва младост располагала са тако зрелим расуђивањем и са тако примерним владањем са каквим људи остарели предњаче и служе другима за пример. Па и семена, ако у влажној земљи не иструну, не развију се ни у ком случају у биљку; а биљка тек пошто се изређају годишње непогоде, ветрови и кише, и пошто буде изложена зрацима сунца, израсте у влат и клас, и најзад у зрна која нам служе за храну. Са Овим и са многим другим очинским саветима и смерној омладини олакшао је јарам, до тога дана једва сношљив, чак и бескористан, да не речем и опасан, и самим васпитачима учинио је да терет који им је задавао најтежу бригу, постане најслађим.

8. Пошто је оваквим даровима богато снабдео и српску цркву и околне народе, и пошто је корисно провео многе године у вршењу своје пастирске дужности, у чежњи за некадашњом самоћом, и (у жељи) да се сав само себи може посветити, успео је најзад да, ослобођен окова своје цркве, поново потражи старинску самоћу у Светој Гори – али ипак тако да ни онима који су на другим местима живели монашким животом, не ускрати покаткад своје присуство. Иза тога пун и дана и заслуга најзад је у манастиру Милешеву, основаном у прадедовској области, одбацио земаљски терет и одлетео на небо, четрнаестога јануара, око педесете године тринаестога столећа.

 

III

9. За опширнији опис његовог живота било је довољно прилике (грађе) у споменицима за које се каже да су их сакупили испосници који су становали на Атосу, и предали на сећање потомству. Али пошто је за нас несумњиво да (та документа) пате од грчке перфидности – природна ствар, пошто су написана у доцнијем времену, када је, са нестанком латинске владавине у Грчкој, ишчезла и чистота латинске искрености, за владе царева из куће Палеолога изређаћу ја укратко само она чудеса која се, да би се потврдило Његово светитељство, дешавају (све) до нашег времена, у првом реду предивно оно својство по својој светости најславнијих мужева: наиме, ка његовим недирнутим моштима, кроз триста педесет година, слегао се огроман број хаџија, и увек је његово тело у свима деловима било тако сачувано да је давало изглед леша недавно умрлог човека. То је био несумњив знак његове анђеоске чистоте. За скрнављење ње- гових светих моштију, у наше време, колико су кажњени безбожници, видели су већ сви са дивљењем.

10. Наиме Синан, највећи великаш на отоманском двору, сматран за другог Помпеја или Велизара, који, пошто је из шпанских руку истргао туниску државу у Африци, а персијску државу у Азији, после значајних победа, довео у врло велики шкрипац, и најзад у Европи освојио врло утврђени град Ђур у Мађарској, бедем Германије, Италије и, тако рећи, целог хришћанског света, заједно са многим другим тврђавама и градовима по Мађарској када је после толиких победа и триумфа сазнао да су хришћани, притиснути турским јармом, молећи Светога Саву за помоћ, деведесет пете године шеснаестога века после Христа, вратили хришћанској слободи град Острогон, престоницу Мађарске, и Вишеград, некадашњу престоницу панонских краљева, исто тако и епископске градове Вац и Чанад, и уз то многе друге (градове) по Мађарској, Трансилванији, Славонији и Хрватској; да су трансилвански кнез Сигисмунд и Влашки Михаило оставили турско пријатељство; да Бугари и Срби, украсивши војничке заставе сликом Светога Саве, пристају уз споменуте кнежеве и воде тајне преговоре скупио је војску од сто хиљада војника, упао у Србију, и, објавивши рат моштима светога епископа, долетео до града Милешева, где су (те мошти) са највећом побожношћу слављене, и, извукавши из гробнице свето тело, спалио га је безбожним пламеном. И сада се још упорно одржава глас, утврђен и турским и хришћанским сведочанством, да се, чим је пламен обузео свето тело, од ломаче па све до неба, на велику пометњу варвара, дуго одржао танак облак, као дуга, у хиљаду красних боја да ли као знак небеске заштите светим моштима, или као слутња за злокобни пораз Турака, који је дошао одмах иза безбожног злочина, заједно са срамном пропашћу самог безбожног вође: наиме, од малог броја Мађара и Влаха, заповедник најмоћније војске, до онога дана свуда победник, разбијен и, за време борбе, зубима свога сопственог коња у бару бачен, нагнан је у срамно бегство. Када је после бегства поново сакупио војску, и хтео да окуша срећу против Сигисмунда трансилванског, који је са собом имао далеко мању војску, и сукобио се с њим, опет је разбијен и нагнан у бегство, и, вративши се после (тога) бегства у Византију, он, чија је војничка врлина триумфо- вала у Азији, Африци и Европи, чим је та врлина опржена безбожним спаљењем светих реликвија јер је Бог, који захтева да и коса на глави његових робова буде сачувана у неприкосновеном броју, осветио варварски злочин у вечитој срамоти грозно је завршио живот.

11. Колико је иначе Богу била угодна слава и част указивана моштима његовога роба, и којим је све добродетељним наградама обасипао такве прославитеље - за то имамо сјајан пример у породици Косача, најславнијој међу млетачким патрицијима. Јер ова, и ако је огромну кнежевину, која се (пружала) у дужину десет дана хода од најдубље Далмације до јужне Дарданије, добила добротом краљева Босне и Србије, није је назвала другим именом него херцегством Светога Саве; а владајуће херцеге желела је и да се називају и да буду чувари гроба Светога Саве, тако да чак и на самом орнаменту породичног грба има израђеног лава како носи кључ. И ма да је, када је пре сто година кнежевина била освојена од грозног непријатеља, (породица Косача) била приморана да напусти земљу, она је, штићена толиким свецем, и (будући) у сјајним сродничким везама са највећим кнежевима, задржала међу Млечићима патрицијско достојанство, и живела од остатака оних прихода које је некада, у њиховим срећним данима, млетачка република била обавезана да даје херцезима Светога Саве за својину града Котора: у толикој мери (чак) ни за кратко време не бивају лишени божанске милости они који славе Божје слуге.

12. Не само у илирској цркви, него и међу самим Турцима, чији несносни јарам и притискује готово целу ту цркву, слави се сваке године деветнаестога дана испред фебруарских календа славна успомена Светога Саве: она ће, када се сломије тирански јарам, под заштитом овог истог светог оца и других илирских светаца краљевске крви, надамо се, увек бити спасоносна. Оволико о светоме вођи, кога данас веома славе чак и Турци, непријатељи хришћанског имена, (па чак) и шизматички рушиоци католичког јединства, а и да не говоримо о нашим католицима; и ако су његове свете мошти од поганог Синана ватром сажежене, остала је ипак и светоме месту, и гробници светога човека, на истом светом месту где је (једном) починуо, иста част која и пре, за коју имамо сјајан доказ у непрестаном хаџилуку Илира. И владари из Немањине породице, све до претпоследњег Стефана,  који је - и ако иначе силан човек - био не само оцеубица него и, на настојавања своје жене, Гркињице Јелене (толико су овакве Јелене од увек биле кобне за државе!) отпадник од католичког римског јединства, које су његови стари са највећом побожношћу чували, дивно су неговали дубоку побожност, као што се може видети из безбројних светих грађевина, Богу посвећених, одоздо (до врха) украшених правим краљевским сјајем, које добрим делом постоје и сада, усред турскога беса.

13. Да је међутим од свих богоугодних дела ове породице Богу била најмилија скупоцена она од чистога сребра дивног облика икона, посвећена од Уроша Стефана Светом Николи у бариској басилици, види се лепо већ и из тога што од онога времена откако се у срцу свете ризнице споменуте басилике чува (та) скупоцена икона, никакво опште зло, никакав осветнички гнев увређенога Бога нису задесили град Бари или непосредну околину а да се, на саму појаву слике драге небу, обношене по градским улицама, не би зауставили, или ишчезли, како то, у огромној недавно објављеној књизи сведочи речити и учени писац и илустратор живота Светога Николаја и саме иконе, Антоније Беатил, дика бариских грађана, кога смо мало раније похвалили, али који никада не може бити довољно похваљен. Као што ће код њега дивну слику ове иконе читалац моћи да посматра, тако, да би могао уживати и у краљевском натпису урезаном испод саме свете иконе, исписали смо га овде од речи до речи.

14. Године хиљаду три стотине деветнаесте, месеца јуна, другога индиктиона, Урош, краљ Рашке и Дукље, Албаније, Бугарске и целога приморја, од јадранскога залива (и) од мора до велике реке Дунава, овај олтар, велику сребрну икону, кандила и велике чираке дао је да се израде од сребра, у славу Бога, и пресветог његовог Николаја, уз помоћ Обрада из Котора, сина Десиславовог, верног и искусног, од горе именованог краља за споменути посао одређеног; и ми, Рођер де Инвидија, протомајстор, и Роберт де Бароло, мајстор за све (ствари) о којима је била реч, посао од горе именованог (поверен) месеца јуна смо започели, и у току целога месеца марта идуће године, трећега индиктиона, поштено смо га довршили.

15. Овом похвалом побожности завршавамо, за сада, (говор) о краљевима силнога Немање, са којима су моји претци везани узајамним женидбеним везама, а сабор светитеља (и светитељки) илирске краљевске крви завршавамо коначно: и бесмртном и невидљивом краљу векова, јединоме Богу указујемо част и хвалу и славу и благослов у векове векова.

Амин.

 

             

 

Ђорђе Ћирић - Одговор Старчевићу и Хорватима

 

Одговор

Старчевићу и Хорватима

од Ђ. Ћирића

 

У Земуну,

Кньигопецатная I. К. Сопрона

1852.

 

Quousque tandem abutere patientia nostra!

 

 

Старчевићу и Хорватима*)

*.) Овай чланакъ готовъ є быо іоштъ одавно, али ние у печатню даванъ, што се изчекивало, оће ли когодъ одъ кньижевника хорватски устати, и макаръ у две у три речи казати, да сви книжевницы хорватски немисле онако, као што є Старчевићъ о Србима написао, т.є. да су стари Срби были туђи робови и сужни, те да іймъ є одтудъ и име остало, и да су Срби нека изгублѣна часть народа хорватскога.

Утомъ изчекиваню и явише се ньи двоца, оба учредника хорватска, и речи ньіове потврдише, да се и они ни найманѣ несумняю 0 истини Старчевићевогъ доказиваня.

Єрь єданъ одъ ньи, написавши “неколико искрены речій” плаши Србе, да Старчевићъ спрема іоштъ некакву броширу Србима, и по искрености своіой упућує га и моли, да бы оно, што є Србима већъ єдан путь написао, іоштъ болѣ изъ исторіє посведочно и потврдіо. Другій пакъ у свомъ изявленю вели одма у почетку, да су у нѣговой “неназочности“ неки самозвани (назива ій лопови:) начинили одъ нѣгови Новина гумно, на коемъ су почели цеповима непрактичне учевности нешто обіяти. Дакле оно, што є Старчевићъ написао, нѣму є само непрактично, а о истини, невели, барь да сумня, и да бы ово забашуріо, фали Србе, како су у доцнія времена были юнацы и т.д. што главно доказиванѣ Старчевићево ништа невређа. Кадъ дакле они, кои средствомъ свои листова представляю народну тежню и интелигенцію, или овыма праваць даю, непоказаше, да онако о Србима немисле, и кад се нико више больи непояви: судило се, да бы гріота было срамну лягу имену и народу србскомъ нанешену оставити, а неизгладити є.

*

Нема више него петдесетъ година, одъ како сте вы, тако звани Хорвати, познали, да су до тогъ времена немиле околности вась скоро осамъ стотина година држале у таквомъ дремежу, да нити сте штогодъ за себе знали, нити што за себе, као народъ, радили, а то дуго време дууги будни народи стекли противъ, да су за велика блага, стекли себи исторію, кньижество и кньижевный єзыкъ, вы пакъ, да сте све то изштетили. Далѣ познали сте, да међу Европлянима нисте ни Таліяни, ни Немцы, ни Маџари, кои вася окружаваю, и међу коима сте, дремовни, непрестано тумарали, особито међу послѣдньима, него да сте Славени; али да и мезу овима како мложиномъ тако и славенствованѣмъ скоро сасвимъ изчезавате. Да бы дакле то све поправили, морали сте. признати ту нужду, да вамъ треба међу Славенима потражити твою рођену браћу, небы ли како узъ ньи и већи постали, и изштећено задобили. Но кадъ сте и ньи у Штиріи, Каринтіи и Краинской нашли, и видили да су и они за ово 800 година такве исте уде среће были, као и вы онда рѣшили сте се, да се лепите и другогъ каквогъ, макар и сасвимъ особеногъ, племена славенскогъ, али таквогъ, кое є за ово 800 година себи исторію стекло, и кое за цело то време свагда и свой кньижевный єзикъ имало, држећи се притомъ здраво на опрези, да небы се ни єданъ одъ васъ преліо у то друго племе, него, ако се икако узмомогне, исто племе іошть у себе споити. То друго, одъ васъ и именомъ, и єзыкомъ; и писменима, и кньижествомъ и обичаима, єдномъ речи, свима знацима коима се племе одъ племена, као и народъ одъ народа разликує, то друго, велимъ, одъ вась сасвимъ особено племе славенско есмо мы Срби. Высте добро знали, да толике између насъ и васъ разлике неће быти лако уклонити, те да се съ нама споите, или, као што се данась види, да насъ у васъ прелієте; али кадъ є цѣль племенита, несме, по начелу неки людій, никакво средство изостати, ни претваранѣ, ни обманьиванѣ, ни лаганѣ, ни обаранѣ истине и ако ће ова быти одъ свію народа и векова призната, све треба, да послужи, па ако се свима тима средствима оне разлике башъ неуклоне, а оне ћеду се баръ у сумню довести, а то є, мислили сте, довольно, да се къ пожелѣной цѣли дође.

Съ тога започесте пре дванаесть тринаєсть година сви єдногласно у Новинама вашима викати и дозивати: Срби! мы смо браћа, мы треба да будемо єдни; досадь пась є раздваяло име, раздваяо и єзыкъ, а одсадъ треба, да узмемо єдно име, име „Илири,” а єзыкъ мы ћемо примити вашъ и т. д. И доиста, искреность србска отвори вашимъ речма приступь у срца гдѣкои Срба, те и свима дадоше не само народъ свой у коло ваше призивати, него оштъ и викати на свакогъ промотренієгъ Србина, кои є србство противъ вашегъ илирства браніо. Садь сте были на коню. Неке србске книжевнике задобисте већъ на свою страну, и тыме ій са другима завадисте.. Вода замућена, ловъ полакъ готовъ. Садь є требало и међу саме Србе почешће долазити, и оне, за вама пошавше, фалити, како су духъ времена разумели, а о оныма вама противныма, говорити, да они подижу раздоръ међу браћомъ, т. є. међу вама и Србима, и ако сте тимъ поступкомъ правый раздоръ међу саме Србе вы сеяли. Найпосле требало є къ цѣли приступити, и єзыкъ србскій за кньижевный єзыкъ хорватскій узети, а Србима казати, да то чините братства и единства ради.

Кадъ сте дакле тымъ србскимъ єзыкомъ сви сложно по Новинама вашима писали, кадъ сте на томъ єзыку и довольно число кньига стекли, кадъ сте єзыкъ тай у кньигама предъ друге народе као и вашъ изнели и показали, укратко, кадъ сте за ово дванаесть, тринаєсть година єзыкъ србскій већъ усвоили: онда изиђосте предъ кньижевный светъ съ доказиванѣмъ, да єзыкъ, коимъ пишете, єсть єзыкъ хорватскій, и да вы незнате ни за какавъ єзыкъ србскій, чудећи се и крстећи се, кои є тай, и гди є; а кадъ вамъ, “Србске Новине“ и “Дневникъ” просто и кротко казаше, гди є: онда искочи између васъ некакавъ Старчевићъ, да и по исторіи докаже, да єзыкъ србскій ниє србскій, него є хорватскій, и шта іоштъ; да и онай народъ, кои се Србима назива, ние народъ србскій, него є народъ хорватскій. На ово бы Виргилій повикао: O, infelix, quae te dementia cepit! Ово друго доказиванѣ нуждно є было, да се по другой половини цѣли дође, т, є. да се исторія стече; єръ ако су Срби Хорвати онда є наравно и исторія србска исторія Хорвата. И на свршетку свогъ доказиваня пребацує тай Старчевићъ србскимъ писцыма, говорећи: кадъ сте воду замутили, а вы настойте да се што пре избистри!!! На ово намећу ми се навалице речи Цицеронове; Quid hoc impudentius dici aut fingi potest?

Тако біяше нама съ вама, и тако бы, може быти, іоштъ неколико година потраяло, да нисте вы, васъ мислимъ господине Старчевићу, вашимъ чланкомъ раскинули ону завесу, коя є васъ, Хорвате, и ваше братство у правомъ виду закланяла. Можете намъ садъ и то рећи: ко вамъ є кривъ, што сте се за нама поводили. Ништа, поведосмо се, познадосмо се. Него, господине, да пређемо садь на вашъ чланакъ и на ваша доказиваня, а то ће рећи, да отворимо и мы съ на ше стране ту исторію, али мало болѣ, а не као што сте вы само у ню завирили, па да видимо и познамо болѣ, ко су были стари Срби, ко ли стари Хорвати; да познамо и да се уверимо, єсу ли Срби часть народа хорватскогъ, или су Хорвати часть некогъ трећегъ, да се уверимо, є ли єзыкъ србскій хорватскій, или є и єзыкъ хорватскій нешто треће. Све то да познамо добро, па да се више неварамо, ни вы у нама, ни мы у вама. Я ћу се у момъ одговору управляти онымъ истымъ редомъ, коимъ сте и вы ишли. Дакле вашегъ доказиваня

Точка прва.

У почетку кажете, да вы неверуєте г Шафарику да є оно єзикъ србскій, кои су писцы Дневника и Србски Новина по нѣму разнели преко онолики земаля; єръ велите:,,г. Шафарикъ ни наиманѣ недоказує оно, што вели,“ а вы држите „до голы речій толико, колико да ій и ние“ и т. д. А да то ние тако, као што данашный Шафарикъ о данашньимъ Србима и Хорватима и ньіовымъ єзицыма мисли, него да в то данасъ другоячіє, позивате се на пре 1200 година и на Порфирогенитога. Али, господине Порфирогенитъ ни найманѣ недоказує оно, што вели, а вы држите до голы речій толико, колико да ій и ние, и препоручуєте дело недоказано за заматанѣ папра, дувана и сличны стварій. Каква дакле забуна?! Шафарику неверуєте, єръ (мыслите само) ние доказао, него веруєте Порфирогенитомъ, єръ (знате) ние доказао! У самомъ дакле почетку даєте сами познати, да є вашъ чланакъ производъ некаквогъ поремећеногъ и занешепогъ умствованя, а не убеђеня каквогъ, за коимъ “истину любећи люди” теже, и по томе требало бы свакій дальій съ вама разговоръ прекинути. Но при свемъ томъ я ћу да продужимъ, єдно што валяда вы знате за Порфирогенитова доказателства, коима є онъ своє речи посведочио и потврдіо, па ћете ій путемъ Новина и обявити, (непропустите!), а друго, што самь радъ да чуємо, шта намъ исторія каже. И тако.

Г. Шафарикъ ниє оне речи о простору езика србскогъ голе у светъ пустіо. Онъ є ньи изрекао на основу таквогъ доказателства, кое є изъ саме природе єзыка србскогъ и хорватскогъ изцрпіо, и за кое доказателство зна цео ученый светъ, само незнате вы; єръ онда кадъ є онъ доказивао, вы Хорвати, іоштъ сте у дремежу были. То Доказателство налази се у нѣговой кньиги “Исторія кньижевности свію славенски племена и наречя” у §. 8. гди є онъ, ставляюћи разлику неки славенски наречя са єзикомъ Црквено-славенскимъ, ставіо уєдно и разлику тій наречя између себе, а имено наречя србскогъ и хорватскогъ. Ево!

A.                                Б.

Єсамь                    всемь

самь                      семь

тай                         та, те,

сувъ                      сухъ

штаваль             шавъ

уво                        вухо

гра                        грахъ

пепео                  пепель

єданъ                  єдень

уздигну              здижемъ

даска                   деска           

быо                      быль

Тако и сва остала praeterita єзыка А. свршую се на о, а єзыка Б. на л, а тако исто и substantiva и adiectiva (скраћена), коя у црквено-славенскомъ излазе на л, имаю у єзику А о, а у єзику Б л. По томе дакле єзикомъ А каже се: читао самь, писао самь, учіо самь; а єзикомъ Б каже се: читалъ семъ, писалъ семъ, училъ семъ; єзикомъ првымъ каже се: бео пепео, дебео петао, сувъ штаваль, уздигну уво, а єзикомъ другимъ каже се: белъ пепелъ, дебелъ нетель, сухъ шавъ, здижемъ вухо и т. д. Г. Шафарикъ назива онай првый єзикомъ србскимъ изъ узрока, што тако Срби говоре, а онай другій зове хорватскимъ изъ узрока, што народъ, кои га говори, назива себе Хорватима. Далѣ намъ не треба г. Шафарикъ; моћи ћемо и сами на край изићи, а то є: ако се доиста по вашой Краини, по Далмаціи, Црнойгори, Ерцеговини, Босни, старой Србіи и обадвема новыма говори єзикомъ Б, а не єзикомъ А, онда є то за цело єзикъ хорватски; али ако се тамо неговори єзикомъ Б, него єзикомъ А, онда є у тима земляма єзикъ србскій. Садъ бы нуждно было, да неко трећій пресуди, коимъ се доиста єзикомъ по Босни, Ерцеговини и т. д. говори; но будући да знамо, и я и вы, а знаду и сви Срби и сви, валяда, Хорвати, да се тамо за цело говори єзикомъ А: зато руку на срце, па, и безъ помоћи трећега, признаймо, да є тамо єзикъ србскій, а не хорватскій. Нека вамъ томе ништа несмета та околность, што се и у Хорватской говори на югу онако исто, као и у Босни, Ерцеговини и т. д., те да по томе мислите, да є то єзикъ хорватскій (будући є у Хорватской;) єръ они у южной хорватской нису Хорвати, нити крви хорватске, него су прави Срби и праве крви србске. А одкудъ у Хорватской и Срба, то, надамъ се, нећете помислити, да є тако остало одъ времена Порфирогенитовогъ, него ћете добро знати, да су Хорвати, кадъ є Солиманъ великій у Хорватску грунуо, прснули коє у Штирію, кое пакъ у гвозденградску, шопроньску и чакъ у мошоньску вармеђу, те є тако за ньнма остала земля пуста; а кадъ су Турцы изъ Хорватске изишли, онда као што су се Хорвати у своє бѣдно отечество повраћали, тако су и млоги Срби изъ Босне пребегавали у опустошену Хорватску, и населявали є, онако исто, као што су и други Срби одовудъ пребегавали у опустошену Маџарску. Кадъ дакле нисмо ни мы ни вы хтели Маџарима за право дати, да сви они, кои у Maџарской живе, буду Маџари, тако неможе быти, да и Срби у Хорватской буду Хорвати а то исто стои и о єзику. Далѣ изъ табеле горе ставлѣне ясно се види и познає да између Срба и Хорвата постои у єзику толика разлика, колика Србе разликує и одъ Бугара, Бугаре одъ Руса, Русе одъ Чеха, и Чехе одъ Хорвата, а не маня. Примѣра ради да узмемъ іошть и кою речь изъ вашегъ чланка. Вы, као Хорвать, написасте: „проти страшнимъ Аваромъ, я пакъ, као Србинъ, написао бы: противъ страшны Авара, а Русь какавъ написао бы: противъ страшныхъ Аваровъ. Дакле разлике єднако далеке, и те разлике и ньима подобне, а ништа друго, учиниле су, да међу Славенима толико племена има, а кадъ небы ньи было, онда бы сви Славени были, само єданъ народъ, єръ бы сви єднакимъ езикомъ говорили.

Ето вамъ Шафариковогъ доказателства како о єзику спорны земаля, тако и о разлики између нас и васъ; и зато признайте, да є Дневникъ право имао, што є казао, да данашньи Хорвати непишу єзикомъ хорватскимъ (онымъ подъ Б), него єзикомъ србскимъ (наравно съ некомъ изменомъ, кадъ маньомъ, као н. п. „збогу честогъ насртаня” а кадъ и врло великомъ, као н. п. ”0 Русихъ, Поляцыхъ, али Чесихъ и т. д.”

И што іоштъ да вамъ кажемъ! Єзикъ, коимъ вы говорите, ніє никакво самостално нарече славенско, као што є ческо, србско, руско и т. д., него є само нека мала измена одъ наречя виндскогъ или словенскогъ, па као што вамъ є єзикъ, тако сте и вы само една породица одъ Винда, а никако особено племе славенско. Заръ неговорите съ ньима єднымъ наречемъ, кадъ и они кажу: сухъ, шавѣ, вухо, пепелъ, еденъ, деска, былъ, и кадъ и они имаю praeterita и споменута substantiva и adiectiva на л као и вы? Съ тога казао є г. Шафарикъ у речене кньиге § 26 (прочитайте га целогъ!) да су се Хорвати некадъ и географично брояли међу Винде или Словенце, у коє по єзику и спадаю. Тамо дакле вы у Винде, а не овамо у Србе; съ ньима, а не съ нама, као са правомъ и рођеномъ браћомъ вашомъ сединюйте се, и тецыте єдно кньижество и єданъ єзикъ кньижевный; єръ є већъ време, да небудете више безъ онога, безъ чега сте до пре 20 година были, и безъ чега данаст у Европи само єдни Арнаути стоє.

 

Точка друга.

У точки другой изводите речи Порфирогенитове, да изъ ньи докажете, како су праотцы ваши были велики, силни и славни. Да видимо! Найпре да сравнимо речи чланка вашегъ са речма Порфирогенитовима, па ћемо после изъ овы лако извести, ко є какав быо. Вы изводите: (гл. 30) “петь братахъ Хорватахъ доидоше,” а Порфирогенить каже: петь браћа: Коценцъ, Лобель, Клукасъ, Мухло и Кробатъ дођоше са своимъ народима у Далмацію, и т. д. Вы Дакле едну речь подметнусте, а петъ изостависте, а зашто, види ћесе мало ниже. Вы изводите далѣ, да су тій Хорвати (као што ій вы називате,) у Далмаціи седамъ година воєвали, “проти Франкомъ” и т. д. а недаєте изъ Порфирогенитога ни назрети, ко су тій Франки, и зашто су Хорвати противъ ньи воєвали, а Порфирогепить тамо изрикомъ овако каже: „Кробати у Далмаціи пребываюћи подъ управомъ Франака или Саксонаца за учинѣну їймъ обиду одметнули су се одъ ньи, и ослободили cy ce. Шта ће то рећи? Та то є сасвимъ ясно, да су Кробати имали у Далмаціи поглаваре Франке, и кадъ Порфирогенить вели, да су ій у Далмацію довели поглавари: Коценцъ, Лобель, Клукасъ, Мухло и Кробать, онда ови поглавари были су, господине, Франки, а не Хорвати. Заръ вамъ нису могла ту посведочити онака лепа имена ньова? И ту истину хтели сте вы подметанѣмъ и изоставлянѣмъ речій да сакрієте! Зашто су пакъ Кробати воевали противъ тій Франака Порфирогенить укратко вели: за учинѣну іймъ обиду, а каква є то обида была, онъ є истина неописує, али є описує исторія, а речи: Порфирогенить и исторія нису истоветне. Исторія дакле каже, да Кробати нису хтели выше своимъ Франконскимъ господарима да служе, а кадъ су господари ту упорность одъ свои слугу видли, они су іймъ сву децу поубіяли и псима бацыли!! (Енгель, исторія Унгаріє и сусѣдны земаля ч. 11 стр. 453.) Съ тога Дакле устадоше Кробати на своє Франке, и съ ньима се седамъ година борише, и едва ій протераше, или, као што вы оћете, надячаше ій. Како вамъ се садъ допада она челенка вашегъ чланка: Infandum, amice, iubes revelare pudorem? Далѣ Порфирогенить вели: да є єдномъ одъ оны Франака было име Кробатъ, а праотце ваше назива и пише Кробати. Шта ће опетъ то рећи? То ће рећи, господине, да є вашимъ праотцыма остало име одъ оногъ тућинца Франка, па макар се нечія глава одъ некаквогъ рваня надимала и разпуцала, коликогодъ ой драго. Име Кробати само се изъ Порфирогенитога, кои га првый споминѣ, протолковати може, а не изъ мнѣнія историка ючеранѣгъ; Єръ ючераньи свашта о нѣму мисле. Тако Саскій вели, да то име произлази одъ грбине; и по нѣму морали су ваши праотцы быти люди грбави: Петарь Ревай пакъ (у Шван- днера т. П. стр. 831) производи га одъ некаквогъ Корвина Валерія; єданъ само Луцій (кн. І. гл. 11) искрено исповеда, да в речь “Кробати” име собствено єдногъ славенскогъ племена, али да Ништа незначи. Тако є. Заръ бы могло име франконско и славенски штогодъ значити?

Што се тиче простора, кои су Кробати населили, Порфирогенитъ каже: (гл. 30. стр. 78.) Кробація починѣ се одъ реке Зентане, и протеже се покрай мора до града Албуна. Гди є то? Мени се чини, да сте вы то погрешно разумели, кадъ сте мислили, да є Зентана негди око Црне горе, а о Албуну нисте ништа ни споменули. Зентана є, господине, она Цетиня, коя негди изподъ Книна извире, и текући граиицомъ горнѣ Ерцеговине и Далмаціє упада изподъ Сплета у море, а Албунъ є Alba vecchia, старый Задарь, (изподъ садашнѣгъ). Пођите дакле одъ Сплета све покрай мора до старога Задра, па ћете видити, коликій є то грдаиъ просторъ. Кажите то и старомъ Діоклеату, и запытайте га, небы ли вамъ болѣ знао казати, гди є могла быти она нѣгова „црлѣна” Хорватска. У ширину пакъ нека в Кробація, као што вы налазите, до Истріє, (то само вы разумете како є), и у той Кробаціи вели Порфирогенить, да є было 11. жупанія и 11 жупана, а ове назива узроптас, т. є. старешине, и више ништа. Луцій пакъ вели: (гл. 1. стр. 48.), Жупа значи єзикомъ старокробатскимъ єдно одѣленіє людій;" да- кле чета, и по томе жупанъ быће четникъ, или простіє четобаша (за оно време тамань.) Судећи дакле по жупи и простору Кробаціє немогу ни оны 11 жупанія быти више штогодъ, него што данасъ кажемо капетана или срезь. Тако Кробація имала є 11 срезова, што се са просторомъ Норфирогенитовимъ и слаже. О Хорватима пакъ у Босни невели Порфирогенить ништа, єръ тамо и некаже, да се какавъ Кробатъ населіо; а што іошть изводите, да су Хорвати имали велику моћь на суву и на мору, то Порфирогенить каже и за Нарентане, а ови, вели, да су были Срби, што ћемо мало ниже одъ самогъ нѣга и чути. Него, господине, што іошть велите, да су Хорвати надвладали царство, “коє Карло великій сложи скоро изъ целогъ запада,” те речи имаю, “на толико знаменитость, на колико показую значай” знаня и разумеваня исторіє одъ ваше стране. То є, господине, санъ, кои сте само вы снити могли.

Садъ да прегледимо све ово, па да видимо, колико су стари Кробати силни и велики были. Да послушамо найпре н Порфирогенитога, како онъ толкує ову главу 30, изъ кое смо обоица вадили. Гл. 31. стр. 80. Кробати ови прибегли су римскомъ императору Ираклію пређе, него што су Срби нѣму притекли, у оно башъ време, кадъ су Авари Римляне ту (Салона и околина) одъ Діоклеціяна населѣне прогоняли. Зато по заповести императоровой тій Кробати заедно су (!) Аваре изъ тій места протерали, и ту се сами населили. Дакле прибегли, по заповести царской воєвали, Аваре не сами него заєдно (іоштъ съ некимъ протерали, а не поубіяли, и себи подвргли) и то не подъ управомъ свои людій, него подъ туђинцыма, кои ій воде, да іймъ воюю, а они да іймъ господаре, и кои ій у толикой покорности држе, да су се усудили на покушано упорство сву іймъ децу поубіяти и псима бацыти, и текъ ій овымъ свирѣпствомъ побудише, да се одъ ньи одметну и ослободе, али и ово постигоше єдва после седмогодишнѣгъ бореня. Видете ли садъ какви су вамъ были праотцы ваши? Вы начинисте читаву хуку и буку, као да су были какви Римляни. Нема дакле тамо силе, славе, шта ли сте тражили, него є то све самъ покоръ за покоромъ; то є у исторіи нико и ништа. Ово, као и гдишто, што ће ниже доћи, могло бы, наравно, изостати, да се садъ после дванаесть тринаесть стотина година непотрза; али се ниє могло на ино, кадъ се одговара ономе, кои за и сторію србску узима мотто: „revelare pudorem“.

 

Точка трећа.

Трећу починѣте съ пытанѣмъ, што вели Порфирогенить о Србима. Да чуємо! Гл. 32. „Принципатъ Србіє остаде после отца на два брата, одъ кои єданъ съ половиномъ народа дође къ римскомъ императору Ираклію, и овай му даде Тессалію, коя се држава одъ тогъ времена почела називати Србія, зато, што се тай народъ тако звао,” Стр. 81. “Треба знати, да ови Срби произлазе одъ Срба некрштены, кои живе више Турціє (Унгаріє) у земльи одъ ньи названой Боика, коя є земля Франціи сусѣдна. Ту су пређе ови Срби живили.” Дакле онай принципатъ быо є у Бойки. Далѣ каже: по краткомъ времену науме Срби, да се изъ Тессаліє врате у Боику, и царь ій одпусти, али кад Дунавъ пређу, нехтедну далѣ, него чрезъ Претора београдскога искаше другу землю одъ императора, и онь іймъ даде землю, коя се данасъ (949) зове Србія, и (даде) Паганію, и землю захолмску, и Трибунію, и Канались. Нека намъ іоштъ каже, и гди су, и колике су те землѣ. Гл. 30. стр. 78. Принципать Трибунія протеже се одъ Декатери (Котарь) до Рагузе (Дубровникъ,) и допире къ сѣверу до гора србски. А у своіой исторіи Византіє (гл. 34. стр. 85.) вели: Жительи Трибуніє произилазе одъ оны некрштены Срба, кои су изъ Боике къ Ираклію дошли, и князеви трибунски свагда су србскомъ владателю подложни были. Принципатъ Захолмія починѣ се одь Рагузе, и протеже се до реке Оронце (Нарента,) а съ лица (изтокъ) има Србію. У исторіи пакъ Виз. (гл. 33. стр. 84.) вели: Захолици єсу Срби, и стое подъ онымъ князомъ, кои є къ Ираклію дошао. Одъ реке Оронце починѣ се новъ принципать Паганія, кои Римляни зову Нарента, и простире своє предѣле до реке Зентане; а у ист. Виз. (гл. 36. с. 85. 86.) вели: Нарентани, названи Пагани, произилазе одъ Срба некрштены, кои су съ првымъ онымъ княземъ дошли къ Ираклію, и зову се Пагани зато, што нису са другима Србима примили христіянство, ерь погани, значи славенски некрштене. За ове Нарентане вели іоштъ, да су имали и на мору четири острова, као: Мелиту, Курцуру, Фаро и Брацесъ (Брачъ;) и то су они, што су на мору были силни и по нѣму трговали. А за Србію вели: Србія има спредъ (запад) Діоклею, Трибунію, Захолмію, Паганю и Кробацію, а одъ юга и изтока има Бугарску, и у ньой налазе се градови: Дестиникъ Чернабушка, Мегиретъ, Дресникъ, Лесникъ, Салине, и у предѣлу око Босне (реке) Катера и Десникъ. Дакле у име Србіє спадала є и Босна.

Изъ свега овога види се, да Порфирогенитови Срби произилазе одъ оны Срба, кои су у Боики живили, да су сви Срби стояли подъ управомъ свогъ особеногъ владателя, и да су населили шесть провинція, коє по данашнѣмъ земльопису износе сву дольню Далмацію, Црну гору, Ерцеговину, Босну, стару и нову Србію. И гле! како се то све лепо слаже съ онымъ просторомъ, преко коегз є г. Шафарикъ разнео србскій єзикъ, пакъ вы оћете изъ Порфирогенитогъ да докажете, да у тимъ земляма ніє єзикъ србскій, а Порфирогенить изрикомъ вели: Жительи свію тій принципата єсу Срби. „О гутунаръ га не удавіо, што то вели!

Да нетражимъ више ништа, него само изъ овогъ наведенога „присподобите” и вы съ кимгодъ оћете Србе и Кробате. Срби долазе изъ принципата, дакле изъ државе, долазе подъ управомъ свогъ владателя, дакле као народъ; а Кробате налазе Франки негди на границы своіой, и воде ій за собомъ као изгублѣне, блудне сынове. Срби, као народъ, ишту землѣ, шире се по царству, и кажу, овде нећемо, овде оћемо; а Кробати, као изгублѣни, мораю найпре по заповести императоровой да воюю, ако мисле комадъ землѣ добыти. Срби исканѣмъ добіяю єзгро цариградски земаля; а Кробати воєванѣмъ добіяю последный буџакъ, буџакъ, кои ніє никадъ савъ царству источномъ ни припадао, и за кои нису императори никадъ здраво ни марили. Срби по смрти Ираклієвой (Порф, гл. 29. с. 87. 88.) єсу независими, и као такви стоє подъ управомъ свогъ собственогъ господара, коємъ су и разни србски князеви, као требиньски, подложни; а Кробати служе своимъ вођама, и гледе како іймъ децу колю. Срби, господине, были су такавъ „народъ среднѣгъ века,” да іймъ є могло поднети и само силомъ свои речій землѣ добыти. Изъ тога дакле учите се познавати, да є то морао быти народъ, силанъ и великій, кадъ се императоръ никаквой вольи нѣговой непротиви. Єсть, господине, то є быо толикій народъ, да є за нѣгово населенѣ требало шесть провинція, а не єданъ буџакъ, као за Кробате. Далѣ Срби у Порфиротенитовимъ земляма основаше временомъ кралѣвство, изъ коєгъ после 200. година произиђе и царство, и, као народъ, задобише у исторіи места међу народима; а Кробати на 100 година после Порфирогенитога постадоше плѣнъ Маџара, и изчезоше съ позоря исторіє, као да ій ниє ни было. Тако стоє стари Срби прама старымъ Кробатима!

И збиля, господине, ко то доби дроньке византійске? Срби ли єзгромъ земаля, или Кробати онаковымъ кршевитимъ буџакомъ, у коємъ су како они тако сви ньіови потомцы непрестано до данасъ гладовали? И поштъ можете да се фалите, како су праотци ваши то добыли “бойнымъ мачемъ у десницы Руцы!”

Да приступимо садъ и къ имену, “Срби.” Порфирогенитъ каже, да то име произлази одъ римске речи „servi;” и вы му то веруєте; али неузесте добро на умъ, да онъ то име непише са петъ писмена него са шесть сервли (Σερβλσί); а ова речь као што є нашой “Сербльи” сасвимъ близу, тако є одъ латинске “servi” сасвимъ удалѣна. Сва дакле разлика између правог србскогъ имена и речи Порфирогенитове есть та, што се у имену србскомъ (Срби, Срббльи, Серби, Сербльи,) чує б, а у речи Порфирогенитовой стои написано в. У доказиваню пакъ да є народъ србскій донео у цариградске области чисто име ca писменомъ б, и да су ово Грцы претворили у в, презиремъ вашу понуду, коіомъ Србе упућуєте, на кога да се позову; него Порфирогенитъ рече: Принципать Србіє остаде на два брата, и тай принципатъ быо є у Боики, земльи Франціи сусѣдной, па изъ те землѣ вели, да в єданъ брать довео половину народа у цариградске области, коє половине име онъ пише сервли. Е садъ да видимо, како су други одъ Порфирегенитога старіи исторіописцы писали име оне друге половине, коя є у Боики остала, и то такви историцы, кои су живили у Франціи, земльи Боики сусѣдной. Доста ће намъ быти, ако само и еднога нађемо, кадъ смо и досадъ само єдногъ Порфигенитогъ слушали. Ево како є написао Егинхардъ, (+ 844) исторіописаць*) Карла великогъ, у житію овога гл. 15. “Salam fluvium, qui Thuringos et Sorabos dividit,” a annal. franc. ad an. 782 кажу: „Sorabi, qui campos inter Albin (Елба) et Salam interiacentes Incoluut.”

*) Познато в изъ исторіє да є Егинхардъ више пута пратіо Карла в. у ратове, а Карлъ є дваредь три долазіо до Елбе.

 

Дакле б, чуло се на 100 и 200. година пре Порфирогенитога у имену онога народа, одъ коега є една половина на югъ дошла, и то исто б, чує се у имену чакъ и данашньи, потомака како овы на югу, тако и оны у Боики! (Србови). А зашто ниє и Порфирогенить написао б, него в, то, господине, неможе вамъ нико болѣ разяснити, него онъ самъ; зато запитайте нѣга за ту тайну непостижну, и томъ приликомъ упитайте га iошть, зашто ние писао ни Банъ него Ванъ (Bανος) ни Босна, него Восна, (Bοσωνά) ни Боика, него Воика (Bοίχη). Непропустите и іошть запитати Порфирогенитога, у коє су време Срби робовали, и коима Императорима, пакъ ако вамъ у место тога каже: да су Срби после смрти Ираклієве **)

 

**) Срби доселили су се 640, а Ираклій умръо є 641!

 

независими, да су непрекидно до времена нѣговогъ имали своє владателѣ, коима су и србско-требиньски князеви подножни были, и ако вамъ и дѣла свію тій владателя или князева србски изприча, па се изъ свега тога ни найманій трагъ каквогъ сужанства ни назрети неда: онда немойте се преварити, да му то веруєте, него веруйте нѣговымъ голымъ речма, да су Срби робовали; єръ само тако остаћете верни ономъ основоположенію, на коємъ сте цео вашъ чланакъ утврдили. Да г. Шафарику, коме толикій ученый светъ верує, вы нећете да веруєте, а Порфирогенитомъ, кои „ни найманѣ недоказує оно, што вели” веруєте, да су Срби были робови, и ако онъ своіомъ исторіомъ самъ те речи обара.

Ето вамъ, господине, одговара на три точке, коє су у вашемъ чланку главно. Ние Дакле истина, да є єзикъ србскій, хорватскій, него є истина, да є єзикъ хорватскій нека измена одъ наречя виндскогъ. Ние истина, да су стари Срби были мали и никакви, а стари Хорвати велики и силни. Ние истина исторична, да є Србима остало име одъ сужанства, него є истина исторична, да су се они и пре, него што су могли быти робови, називали “Србльи.’ Ние исторична истина да су Срби были сужньи, него е истина исторична, да су имали своє особене и собствене владателѣ.

Остале пакъ точке вашегъ чланка, єсу само осветляванѣ онога, што сте у првымъ трима рекли. Я ћу дакле и гдиков осветляванѣ ваше прегледати, премда є излишно, єръ ако основъ пада, изчезава и сва светлоћа нѣгова; али найпре морамъ прећи на ваше заключеніє. Виспреность нѣгова чудес- но ме привлачн. Вы, кадъ сте извели, да су Срби были мали и никакви, и кадъ сте то осветлили, велите у єднной точки: да су Срби часть народа хорватскогъ. Зашто? Єръ србски праотцы были су мали и незнатни, а хорвати велики и знаменити; дакле ко є малйы и незнатанъ, тай мора произлазити одъ великогъ и знаменитогъ! Али господине Старчевићу, у пресуђиваню есу ли Срби Хорвати, непомаже после 1000 година ни основніє умствованѣ, а камо ли то ваше. Ty пресуђує исторія; а Порфирогенитъ вели: найпре дођоше Кробати, а после Србльи, а некаже: найпре дођоше єдни Кробати, а после други; нити: найпре дођоше єдни Србльи, а после други; онъ каже, (узмите добро на умъ!) да су Срби дошли изъ землѣ Боике, а Кробати изъ неке Багиборіє, и, што ваше умствованѣ сасвимъ брише, вели: “Треба знати; да ови Срби произлазе одъ Срба некрштены, кои живе у Боики. По исторіи дакле Срби су сасвимъ друго племе а Хорвати друго; и зато оно заключеніє ваше има, на толико знаменитость на колико показує значай и станѣ" занешености ваше. Та по вашемъ умствованю могли бы и Срби іоштъ поузданіє рећи: Хорвати єсу Срби; єръ стари Кробати; као што видосмо, біяу заиста мали и никакви. Hero Срби незнаю тако умствовати; они знаду, да су оны петъ Франака: Коценцъ, Клукасъ, Лобель, Мухло и Кробатъ са своимъ людма извели неке чете изъ оне землѣ, у коіой су Винди живили, и кадъ су те чете добыле на югу землѣ, онда є и савъ народъ Винда дошао на югъ къ своимъ изгублѣнимъ четама, и населіо се по крайньи, као покрай своє рођене и еднокрвне браће, па како тада, тако и до сада живе заедно, говорећи еднакимъ єзикомъ, и имаюћи єдне нрави, обичає н т. д.; само што су потомци оны чета задржали и до данас име оногъ туђинца, да небы, валяда, споменъ онако доброгъ и милогъ господара манькао!

Да узмемъ садь и гдикою точку вашегъ осветляваня, можда ће коя осветлити нешто, што самь и я у уводу овогъ чланка рекао. Да бы знатность народа хорватскогъ ясніє показали, фалите се, да су Хорвати заплетени у исторію Маџара, Рима, т. а. Шта є то господине? Заръ вы, Хорвати, кадъ оћете себе и свое старе и да нађете, морате да ce тражите по исторіяма други народа? Е, то ће рећи, немате исторіє своє. Есть, господине, одъ како су васъ Маџари уягмили, а то є текъ одъ 1091., одъ тогъ времена немате своє исторіє, него се доиста морате тражити у исторіи ньіовой, а тамо стоите врло лепо записани. До 1500. написанисте pars subiecta т. є. подложена, подлога, а одъ тогъ времена па до данасъ написани сте pars adnexa, т. є. привезани, прилеплѣни. Мени є доста. Кадъ су пакъ Маџари по смрти цара Іосифа II. нагнули были странпутицомъ, онда домъ австрійскій, да небы они и васъ, као за себе привезане, о за себе повукли, пружіо є руку, те васъ є одъ дуговременогъ дремежа пробудіо, и рекао вамъ да неидете више за Маџарима, као прилѣплѣни, него да се освестите, и да познате, да сте и вы народъ; и тако видимо, да изъ оногъ осмовечногъ дремежа и незначеня ни сте се сами ни пробудили, него вась є одъ нѣга одтргла светла рука австрійска. Любите дакле ту милостиву руку, коя ниє допустила, да и векъ деветнаестый продремате! Любите ню, то є лепо и добро; али неуєдайте другога, то є ружно и зло.

Збиля, за они 400 година, кадъ сте вы были, подлога маџарска, знатели шта су были Срби? Оћете ли да сравнимъ, па іоштъ са временомъ Душановымъ, као што сте насъ опоменули? О! то немогу чинити; єръ ко є іошть чуо и видіо, да се царство съ подлогомъ сравнює!

Шта пакъ пытате, ,имали се писати или Срби, или Серби и т. д. паметніє бы и пробитачніє было, да сте и себе самогъ а и све ваше запытали, има ли се писати или Хервать или Хорватъ, или Кробать, или Рвать или Кроатъ; єръ одговоръ на ово питанѣ быо бы врло важан за ваше “Аркиве,” кое данась на врать на носъ куєте, да бы после дваесть триєстъ година могли изъ ньи мало исторіє скрпити.

Найпосле г. Старчевићу, ниє истина, да се србски, “отцы и деди” надимаше “за илирство”. Србски кралѣви подписивали су се своіомъ собственомъ рукомъ и єзикомъ србско-кньижевнимъ овако: Стефанъ (Неманићъ І. 1197) “Сербіи, Діоклеи, Трибуніи и Захолміи вѣнчаный краль; а Драгутин: (1272) “всей сербстѣй и поморетѣй, подунавстѣй и Сремстѣй земльи;” а Дечанскій: (1321) кратко али пуно, “краль Серблѣмъ;” а Душанъ (1340), “царь и самодержаць Серблемъ, Грекомъ и Болгаромъ; а (у доцнія времена) Арсеніє Чарноєвић: „Патріярхъ Сербовъ, Болгаровъ и т. д.” Нема дакле ту нигди: Илирія, Илири, илирскій. Савъ пакъ осталый народъ србскій за чимъ се надимао, изявіо є у песмама овако:

Ко є Србинъ и србскога рода

И одъ србске крви и племена

Онъ остави споменъ србскомъ роду,

Да се прича и да с приповѣда.

Глась имъ дође и кньига бієла

Одъ србина добра пріятеля

Одъ крвава на краини Спужа –

Србска се войска посилила –

И србска є войска зедобила –

Срби вичу за веру ришћанску

И за славу имена србскога –

Видите ли за што се србски отцы и деди надимаше; све за за србско племе,  србскій родъ, за србску крвь и (упамтите!) за славу имена србскога. Они нити су кад-годь знали, ни чули, а іошть манѣ изустили оно име, коимъ су се праотцы данашньи Арнаута називали. Истина, да су нашу браћу, изселѣну пре 160 год. у Австріи, тамо назвали Илири; али то име нити су они одавде пренели, нити су га тамо измислили, него ій є тако назвао дворъ, изъ узрока, кои вы неморате знати; зато є и митрополить београдскій, бывши тада съ народомъ подъ дворомъ австрійскимъ, написао онако, као што ће дворъ разумети.

Iоштъ бы имао кою рећи и о осталымы точкама вашегъ осветляваня, као о Трпимиру и нѣговой даровницы,о Крешимиру и латинштини, о писменима, коя є народъ хорватскій измисліѳ и т. д. али то, можда, другій путь, а за садъ доста. Само знайте да толико нападанѣ на србско име и исторію, како сада одъ васъ, тако и пређе одъ други (съ илирствомъ) мора Србе одъ вашегъ братства одвратити, мора причинити: да Срби више вама неверую, мора іймъ наметнути ново искуство, да онай, кои се силомъза брата намеће, о злу мисли и ради.

Ђ. Ћирић.