Крваве слике Петровића

 

 

 Увод

Први одсјек - Правосуђе Њ...

Други одсјек - Унутрашња ...

Трећи одсјек - Финанције ...

 Четврти одсјек - Просвјет...

Пети одсјек - Спољна поли...

Крваве слике Петровића - Пети одсјек - Спољна политика Његошевог Дома и начин којим се бори против Емиграције

 

 

Пети одсјек

Спољна политика Његошевог Дома и начин којим се бори против Емиграције

 

“…..Спољној политици једне државе не смије бити само то циљ, да се њена династија учвршћава; већ да од тога имадне користи и народ….”

                                                                                                                    У.

“Викати преко потплаћених новинара на сва уста, да је вољом познатих српских непријатеља*) потекло све оно што праведно и истинито ма који од Његове стране увријеђени Црногорац изнесе противу Њега и Његовог дома швиндлерски варати Руcиjy срамно лагати Српство - његушко-которски се удварати Аустрији и Султану колико перфидно, толико и вјештачки опсјењивати остало Славенство и Европу преко потплаћених новинара и кокота с дворског буњишта - служити се најамничком отрови и куршумом - сплеткарити и ортаковати с хајдуцима и разним конспираторима кроз Србију – газити правду и пљувати истини у брк - издавати се, средством свога “појетског” шарлатанства, за лажног демократа и патриота - прослављати некакве лажне и скандалозне “двјеста-годишњице” своје куће - експлоатисати за свој мрачни рачун славна дјела зетских господара, као на пр. Ободску Прославу и т. д. - извртати историјска факта и калемити их по своме калупу за рачун своје кyћe викати :  “Онамо, Онамо!......” и “О кукавно Српство угашено!” - латинити и унијатити своје ћери и одиве - a све то и само у једној једитој цијељи, т.ј.: да омаловажи пред Европом, а нарочито пред Русијом и Српством Династију Обреновића, а да истакне себе; ето то ти је читаоче (како нам рече Саво Ивановић једном приликом) у главним цртама спољна политика кнеза Николе и Његовог дома, којој се тај несрпски и издајнички правац датира још од онда кад је Милош Обреновић, војвода Таковски, постао кнез Србије; дакле од доба онога срамног и франзавог вампира под архијерејским одјејанијем, ког ми Црногорци зовемо владика Раде (Петар II.) - У осталом, то ћеш све опширно у овоме одсјеку видијети.

*) Бадава, Никша ка’ поправ Никша? Он на примјер хоће, да чак и своје мрачне и зеленашке операције одјене и заокругли "патриотизмом", т. ј, да "докаже": како ми Њега не нападамо зато, што је он један окорели зликовац, лопов и неваљалац, већ зато што као “издајници“ (тако он нас назива) Српства,тежимо, да га у његовим “патриотским” дјелима ометемо. Пфуј!

 

Ваше Височанство!

Прва и најглавнија дужност наша, за ову грану државне управе у нашој земљи, та је, да се одма изјаснимо: да ли одобравамо Вашу спољну политику или не, и тим да још од сад уклонимо сваки дали еквивок и нејасноћу у разлагању и причању факата, којима хоћемо да објележимо наше становиште према овој ствари.

Свако, на примјер, зна, да се Ваша спољна политика ослања једино и искључиво на Русију, као и то, да је та таква Ваша политика сродила нечасну крв Вашега дома са крвљу најотменијих и најачих европских династија; али која вајда од тога биједној Црној Гори, сем ако не сматрате за какву корист и то, што ce сваке године потроши са грбаче црногорске сиротиње по педесет и сто хиљада форинти за дочекавање и пировање Ваших зетова на Цетињу!

Замислите само, колико је сиротна Црна Гора потрошила само прекланске године око таквих оргија, накарада и тараванта Вашега дома, а поред којих ипак стоји непомична као стијена она злокобна вађевина, која, као што знате, изгледа да се злонамјерно и цинички смије биједном Црногорцу у брк, довикујући му: Море вичи ти сад „Живио“, па после како буде са оном твојом кравицом и пињатом (бакрачем) с огња!

Ми овим нијесмо намјерни да речемо, да би данашња Ваша спољна политика погрешна била, кад ју не бисте једино на Вашу личну корист употребљавали; али, кад видимо да ствари стоје обратно, ми ју не можемо у свима појединостима одобрити.

За наслон на Русију и ми смо тврдо, а за то, што је она силна и јака, и што смо вољни вјеровати, да нам као држава сродна по вјери, крви и племену не може никаквог зла жељети; али никад и ни у ком случају не можемо и нећемо одобрити такву политику, која би и одсле, као и досле Црну Гору материјално упропаштавала, и која би, као што је био случај до сада, стварала Црногорца робом, слијепцем и оруђем туђих прохтјева и интереса!

Дакле, ми јесмо за наслон на Русију, али не да иста уздиже Вас и Ваш дом на уштрб слободе и битних интереса нашег народа, и да учи Вас, да поступате на прам Црногораца, као што она поступа на прам оних својих заточеника у Сибирију. У кратко рећи, ми јесмо за наслон на њу, али да и она од не води рачуна само о Вама и Вашим кћерима, него и о црногорском народу,*) што је до сад, како нам нагледа, злонамерно и небратски заборављала!

*) Ако не за што друго, а оно бар да контролише прави рад ваших прстују за оно што преко Вас њена хуманитарна друштва шаљу на поклон гладнима у Црној Гори.

 

Јес, ми искрено одобравамо тај наслон, премда ни ми ни икакав други Црногорац неће и не смије заборавити онај каински злочин, ког је дипломација руска петнаестих година овога вијека учинила против Српства, као што се јасно види из овог писма цара Александра I, које овде дословце доносимо, да би га сви Срби, а нарочито они из Црне Горе, добро утувили у глави. Дакле, то писмо ево:

 

Преосвјештени црногорски митрополите Петре

Петровићу Његошу!

Послани од стране Црногораца и Ваше сердар Саво Пламенац срећно је допутовао у мој главни квартир и предао ми писмо. Извијестио сам се такође и о жељама, које сте му наредили да ми усмено изјави. Учешће, које Ја примам за благо народа црногорског и Ваше доказано је многим примјерима (а нарочито оваквим који су слични овоме у ово писмо - велимо  ми!). Осјећаји ови у мене су непоколебими; и сад, кад је Провиђење увјенчало рад Мој и Мојих савезника свеопштим миром, принуђени смо били обратити нашу пажњу (Да нас Бог сачува у будуће од такве пажње, браво Руси!) на сусједну Вам земљу Бокешку. Желећи обезбједити Ваш сопствени спокој (Бога ми баш лијепо обезбјеђење, нема се што рећи!) ријешили смо, да се поменута земља врати Аустрији, под чијим је окриљем и процвјетала (Јес, али једино Црногорци својим ненадмашним јунаштвом истјераше из ње Французе!). Изгнањем непријатеља из ове области Црногорци су се показали као учасници Нашега рада, па за то и позивамо Ваше Преосвјештенство, за “општу” корист (За какву то општу корист?! - Ваљда за онакву, као што је доцније била и она у погледу Босне и Херцеговине и оног Сан-Стефанског Мира са границама софијских Татара и Монгола до близу српског Скадра и Пећи?) не само да се не противите аустријској војсци при заузимању тврђава, него шта више да се вратите с храбрим Вашим Црногорцима у своје предјеле, као и то да употребите Ваш уплив на становништво боко-которско, те да се без ријечи покори овој Мојој одлуци и савезних држава, уверивши га, да ће му права и привилегије, којима се од вајкада користило, бити потпуно сачуване. У осталом, препоручујући се молитвама Вашега Преоевјештенства, остајем Вама и народу црногорском на свагда благонаклони.

У Паризу 20. маја 1814. године

Александар с. р.*)

 

*) “Историја Црне Горе” од М. Медаковића.

 

 

Височанство! - Какву ја страшну неправду учинила Русија том приликом Црној Гори, није потреба да разјашњавамо, јер се то јасно види из оног царевог писма; с тога да се вратимо к Вама.

Поводом удадбе Ваших кћери у Русији и Италији, говоре неки кафански политичари: “Боже мој, велике среће за Црну Гору!”, а овамо, будале, не знају, да је Црна Гора баш од тада и морално и материјално пропала; морално за то, што сте, Ви, опијени Вашим личним успјесима, толико бијесни постали, да сваки јачи карактер у Црној Гори систематски кршите и убијате; а, на који начин, материјално, то смо, Височанство, доста јасно у одсјеку финанција и привреде видијели.

Сад да видимо, који још циљ има Ваша спољна политика, ослањајући се на Русију, јер по нашем тврдом убјеђењу он је од свију других најглавнији.

До душе, тај је предмет од једне врло тугаљиве природе за оне филијале “Гласа Црногорца” у Дубровнику, Задру, Загребу, Новом Саду и Биограду, а да и не говоримо за оне у Петрограду; али пошто је ствар од животних интереса за у опште цио српски народ, ми ћемо проговорити коју ријеч у погледу тога, па макар нас и разапели!

На примјер, то је већ једна јавна тајна за свакога ко има очи да види и уши да чује, да је Ваша спољна политика, која се ослања на Русију, управљена поглавито пут једне тачке, а то: да најгаднијим и најпогрднијим денунцијацијама омаловажите кућу Обреновића пред српскијем народом, а Вас Ваш дом да уздигнете!

У ту сврху, Ви сте покушавали и правили таквих недела (што чините и данас), да чисто нам ум стане, и, да црвенимо од срама и стида, кад нам падне на ум, да смо ту до јуче Ваши поданици били!

Ми би имали да пишемо о томе читаву годину, али да не би дизгуствовали поменуте филијале “Гласа Црногорца”, задржаћемо се само на нека факта, а која ће ипак довољна бити, да пред очи сваког разумног човјека расвијетле ствар, но чујте:

Свакоме је Црногорцу познато, да човјек у Црној Гори прије може допасти апсе, који лијепим начином спомене име краља Александра (а да и не говоримо за име краља Милана), него кад би учинио какво анархистичко дјело; управо, то се име тамо не смије изговорити сем ако је коме воља грдњом, за коју га услугу упишете одма у протоколу Вам, “оданих Црногораца”!

Сву Црну Гору нека човјек обиђе, те ако нађе и у какву кућу слику српског краља, ево да нам се главе одсијеку!*), а то не што Црногорци мрзе кућу Обреновића (јер ју не мрзе, већ љубе), него с тога што се сиромаси боје напасти и гоњења од стране Ваше полиције.

 

*) Но у мјесто тога, Ви сте дали закрпити све комине (димњаке) црногорских кућа и прчварница са сликама некаквих Марангуна, Ђованина, Криспија, Галијана, Викторија, Безобразова, Кусова, Зељова, Батемберга и т. д. и т. д. те се и сам руски пуковник Сумараков побуђен нашао да једном приликом, посјетивши војну касарну на Цетиње, рече: “Зар нема Црна Гора својих и славенских јунака да сале овог стана назове њиховим именима, век их назива именом некаквог Галијана, чија се сва ратна заслуга састоји у томе, што га је великодушни и витешки Менелик пустио да без опасности по свој живот напусти тврђаву Макале?!” Што се је та сала назвала његовим именом, то се има приписати утицају команданта “све стајаће војске” Јанку Вукотићу, који, учећи у Италији (а да би својом неспособношћу бајаги надмашно способност Сава Ивановића) поклони поменутом Галијану једну златну цигарешу (цигаршпиц), е да би му бар она надодала коју цифру више у класификацији!

 

 

А да је истина ово што рекосмо, доказује и сам тај факт, што полиција уапси на Цетињу једног кафеџију, што сиромах, осјећајући српски, бијаше приликом краљеве посјете објесно његову слику о дувару своје кафане!

А шта видимо у Србији? Видимо, гдје Црногорци, живећи у ову земљу, а као српски поданици, носе на својим капама и дан-дањи Ваше име, без да их ико за то дира или сматра за “велеиздајнике”. Шта више, на сред Биограда у већи дио кафана, па чак и у нека министарства, ми виђамо нашим рођеним очима поређане Ваше слике уз оне краљеве, а да и не говоримо, да се Ваш лик виђа чак и у школским учебницима ове државе! А зашто све ово? За то, Височанство, што се у Биограду српски мисли и осјећа, и што српска полиција не налази за нужно, да се, попуту те Ваше у Црној Гори, брука за таке мизерије, које су пролазне, и за које зна да ће о њима будућа српска покољења говорити с презрењем и анатемом!

Но, ни за оног дуванџију с Црнојевића Ријеке, ком Ваша полиција затвори радњу, што приликом краљевог доласка у Црну Гору бијаше импровизовао цигаретле са круном и монограмом краља Александра, не можемо ћутећки прећи, јер је ствар и сувише одвратна, несрпска и издајничка од Ваше стране!

Тако исто, не можемо прећутати ни онај безобразлук, који сте преко Павла Мишљете Поповића одиграли над Марком Шпадијером бившим питомцем подофицирске школе у Биограду. Овај младић, пошто је свршио мало војног школовања у Србији, вратио се тамо, и сјећајући се српског краља, коме се био као војник на вјерност заклео, однео је собом и краљеву слику. Тамо сте га одма примили у дворској служби (разумије се, за то, што је неки род Вашој матери) и лијепо га пазили све дотле, док сте чули, да поменуту слику држи у својој соби, а тада га одагнали од себе, но не прије, него што сте послали код њега поменутог Павла Поповића, да му рече: “Баци ту беспослицу (краљеву слику) у буњиште!”, на што му је Марко ударио један шамар и изјурио га напоље.

Ви знате да је оно балавче од сина Пера Фатића - Љубо, учећи у Биограду, распарао једном приликом у читаоници ђака учитељске школе слику краља Милана, због чега је проћеран био. Ви чујући за то, позвали сте га на Цетиње, и, у знак награде за то, “поштено“ дјело, Ви сте тога ниткова послали у Русију, да се на Ваше трошкове образује!

Пуста жеља и некакви неостварљиви снови довели су Ваше Височанство чак и дотле, да наредите, да се у ”Гласу црногорца” - Вашем званичном органу, замијени ријеч српски са “србијски”, кад се год у томе листу спомене име краља Александра, т. ј., да се не смије писати “српски краљ”, него “србијски краљ”. Ко ово не вјерује нека узме преда-се бројеве “Гласа Црногорца” од прошле године, па да се одма увјери. Ту сте наредбу издали Лази Томановићу после краљевог одласка с Цетиња!

Колико и Ваши пропали синови полажу на оно што у  погледу с Србије чују од Вас, види се и из тога, што после краљевог одласка наредише капелнику музике Вимеру, да не свира српске комаде! Ми чекамо Ваше синове, да оно опровргну, ако могу!

Приликом проласка краљевог преко Црмнице, Марко Лековић учитељ извео је своју школску дјецу на пут, и ту, кад је краљ наступио, дао отпјевати српску народну химну. Чим је краљ отпутовао с Цетиња, Ваш министар спољних послова - Гавро Вуковић, позвао је поменутог учитеља на одговорност и питао га: “како се смио усудити, да учи дјецу на пјевањем  исте Српске химне, и, да ли он види како је са пјевањем исте створио један несносни преседанс за Црну Гору и Црногорство?” Ми чикамо г. Габријела Вуковића да ово опровргне, ако може: али нека зна, да ми ово не пишемо у вјетар, нити из какве пакости, већ да отворимо српском народу у опште очи на прам Вас и Вашег непатриотског рада, јер сте доста обмањивали свијет са Вашим „пјесничким” шарлатанством! Јес, ми хоћемо, да Вас једанпут покажемо српском народу у правој слици, и, да Вам скинемо с лица ту десеторо-дуплу маску, под којом сте, кроз пуне тридесет и осам година Ваше владавине, вешто сваковрсна издајства и безобразлуке укријевали!

Чинећи ово, ми смо потпуно убјеђени, да тим чинимо највећу услугу, коју поштени Срби могу Српству учинити, јер што мање буде обмана, мање ће бити и разочараности онај дан кад наступи час, да се ствари српског народа сређују!

Речено ово, да пођемо сад даље:

Његово Величанство српски краљ Александар, приликом Ваше посјете у Биограду, именовао је Вас пуковником једнога свог пука, а такође Ваше блесасте синове мајорима и капетанима; док међутим, Ви Њега нијесте, а то због тога, што сте се плашили, да би тим наименовањем улили дотичним војницима црногорским у души неку замисао да батале ону Вашу кобну жељу којом надајнички покушавате, да Српству претпоставите Ваше замишљено и сулудасто „Црногорство”! Ко тако ради та не заслужује народне љубави, већ презир и анатему!*)

*) Што сте се одвећ безочни показали тим, што нисте одма после наименовања тражили да Вам се српска униформа донесе и да под њом изланете ону реклам-здравицу, о томе нећемо Вас питати.

 

Даље, ми питамо Вас, зашто не дочекасте краља Александра на граници Ваше земље, као што је Он Вас на граници Своје, већ посласте Вашега сина (чији је углед одавно пропао у Црној Гори), па чак и њега с наредбом, да се не би потрудио ући у чамцу, те да се бар он, неваљалац један српскоме краљу и господару на лађи престави ?! - Еј Височанство, ово је кулминациона тачка Ваше дрскости и безобразлука!

За нас Црногорце, такав Ваш поступак сасвим је појмљив, јер ми Вас изближе познајемо него остали српски свијет; те баш за то, што Вас и познајемо боље него ко други, ми смо за то најмјеродавнији да о Вашим дјелима оцјене дајемо.

Ви у Вашој заслијепљености виђате све некакве Балканске круне, гдје су се поређале око Вас, па мислите, да Вам је за то и дозвољено вријеђати два и по милијона слободних Срба у Краљевини Србији!

Да сте били на своме мјесту, и да Вас нијесу сама Ваша недјела у понор недизања убацила, Ви сте се заиста с правом могли надати бољој судбини него што ће бити она, која ће без сумње постићи Вас! Али, Ви сте изгубили из вида то, што један владар не може у једно исто вријеме гулити свој народ и од тога народа поштовање имати!

Овим, Височанство, ми овлаш дотакосмо, па и ако с болом у души, ово неколико жалосних факата, која су тако провидна, да чак и политичка дјеца могу погодити куд с њима смјерате и шта управо хоћете; али већ кад их се додирнуемо, треба да их и заокруглимо. Ту су на примјер они скоро свакодневни публични и увредљиви изрази Ваши и Ваших синова, а о томе: како се у Србији добро знаде склањати глагол “бегати“; како је сваки Црногорац пропао за Ваше “Црногорство“, који пије воде са Саве; па даље, ту су пријетње Вашега сина, како ћe, момчина, доћи у Земун и починути у исти петнаест дана, да дадне Шумадинцима мало “зорта”, или, како он вели, да их уплаши са његовом, “строгом” појавом.

Јес заиста, и изгледа, да би тај пусти момак и втори Дон Кихот у стању био доћи по томе послу и до Загреба, а камо ли ближе, а особито кад се сјетимо, како од женског страха није смио доћи у Биоград чак ни онда, кад га је, као и Вас, 1896. године на Видовдан очекивала цијела Србија, да га заиста братски дочека и угости у својој престоници, а тобож било је најпре у програму да баш и он дође с Вама!

 

Та за милог Бога, да ли се не сјећате, како чак ни Ви нијесте имали кураж да дођете, док Вас није увјерно српски посланик у Бечу, да је полиција биоградска заиста уклонила Сава Ивановића из Биограда у Смедерево?! - a вeћ дa и нe говоримо како ни Ви ни он не смијете од женског страха отпутовати нигде у иностранство, што неће предходно Ваш министар спољних послова упутити молбу српској влади: “да се неки Саво Ивановић припази, док се Његово Височанство господар или његово Височанство престолонаследник Днило не врате из иностранства у Црну Гору.”- Je ли Baс воља, Височанство, да из таквих Ваших скандалозних и кукавичких молба изнесемо и по који цитат, па чак и бројеве под којима су такве молбе званично заведене у Вашем министарству спољних послова ?! - За то ћемо Вас задовољити у III-ој свесци овог дела, а до тада, стрпите се, молимо Вас; а за сад можемо и опет навести оне Ваше стихове овде, јер су овоме Вашем кукавичлуку врло сходни:

“Грехота је народима,

Да за цара зеца царе;

Ах! при зецу просто имат,

За владара и магаре!”

 

До ђавола, Височанство! - Та за Бога знате ли, да Ви ни дао Бог нијесте један Стамбулов или Скобељев или Карно или Парнел или Кановас и други, па да усљед тога и буде Ваш „многоцијењени” живот у опасности. Не, од свега тога Ви нијесте управо ништа! Па онда, шта сте?! Ништа друго, сeм један хајдучки јатак и шарлатан, ког су случајеви проблематичке природе сродили са поштеним владалачким европским дворовима, који не треба да има никакве бојазни, да ће од икакве друге смрти умријети сем од оне, која је својствена свакој древној пијаници, као што сте Ви и Ваши синови!

Јес, Височанство, род људски има тежњу да само велике људе (као што су Цезар, Књаз Михаило, Карађорђе, Наполеон I, Александар II, Скобељев, Карно, Стамбулов, Бајазит, Абдул Азис и други) историји човјечанства као мартире предаје, а никад једног Александра Борџију, или Дионисија Сиракушког, владику Петра II, или војводу Мирка, или Нероне, или Људевита ХI, или кнеза Николу и Његове синове; те према томе Ви можете спокојни бити, да ћете само од коњака и разврата умријети, а никад од убилачног ножа и револвера не руке! – Како Ваше јуначко срце сматрају, не само одрасли него чак и деца вароши Цетиња, види се из оне афере и бруке коју учинише од Вас Дика, Рађо Милованов и Јаков Шемпић (сви тројица испод 12 година) кад се оно договорише, да кажу капетану перјаничком, како су спазили у Козарице (гдје су ишли да наберу љешника) два Арбанаса, гдје се с пушкама у руци шуњају од џбуна до џбуна. Није нужно да причамо, како за читави мјесец после тога не излазисте никуд мимо Бријеста и Биљарде, а већ да и неговоримо колико јада и муке стаде Цетински баталеон стражарећи за све то вријеме на око Цетиња -  Ето какви сте Ви, Височанство, цар јунака!

Предње и многе друге будалаштине сличне њима, а које свакодневно избацате, чине Вам, да Вас исмијавају посље у кафани код Јована Голубовића они исти људи, који Вам у очи, намигујући један другоме, мало прије те бљувотине одобраваху.

Но ипак, овакве и њима сличне ствари, колико год изгледају на први поглед ситне и незнатне, оне су опет довољно јаке, да јасно објележе оно жалосно и непатриотско становиште, на ком сте засновали Вашу интриганску и издајничку политику на прам Србије и њене узвишене династије.

Ми због пијетета и дужног поштовања на прам краља Александра, морамо прећутати неке одвратне изразе којима су Ваши синови, а нарочито Мирко, отварали сједнице цетинске читаонице, и то одма после његовог (краљевог) одласка с Цетиња, а да и не говоримо о забрани оних бројева “Српских Новина” за Црну Гору, у којима кћери пуковника Мостића, онако лијепо описиваху, како је млади краљ оставио најљепши упечатак на Црногорце и на њине другарице у школи.

И збиља, изгледа, да сте и Ви и Ваши синови имали пуне руке посла, да тај упечатак што више могуће буде умањите код народа, у чему за цело нијесте успјели, јер Ви сте, јадни не били, омрзнути у Црној Гори, те Вас је и Ваших синова сит до миле воље сваки поштени Црногорац; а што тој мржњи не давају још толико видљива доказа, то зависи једино од тога, што их Ваш тирански ланац стегнуте држи.

Ви се чудите, откуда то, да се Црногорци, и поред свију Ваших ујдурама, онако силно одушеве појавом младога краља, и што се данас чуја на више мјеста кроз Црну Гору: Еј Боже, какав је он, а какви ли су ови наши богаљи !

Не чудите се, Височанство, ништа, јер су краља Александра образовали краљ Милан, Ристић, Белимарковић, Мишковић и Докић, а Ваше синове Ви, Јабучани, Марко Газивода, Луказа, Перо Сердарев, Нико Дубовичанин, Ђуза Вукотић и кћepи Иване Малишине.

Није никакво чудо дакле, што се Црногорци, као људи који су и сами озбиљни, диве краљевој озбиљности. За њих је сиромахе, то једно чудо и нешто налик на челичну вољу и карактер, док су се међу тим навикли да Ваше синове свакодневно гледају, гдје се као блесаста телад, час као пајаци кезуне, а час гдје се као какви велики људи или државници са одвратношћу репродукују!

Та за Бога, Височанство, знате ли како сте и ту скоро присиљени били, да отиђете у војни стан међу официрима, да блесавост и незнање Вашега Дангуба оправдате међу истима на овај начин: “Господо официри, ја видим да вам је криво што престолонаследник као главни ваш командант, не дође који пут да вам држи предавања о моралу и задаћи моје војске. Јес господо, ја видим да бисте жељели чути по који пут његово слово, но ви заборављате, да је он човјек од великог гласа, а његове ријечи веома крупне и важне, па се бојим да би пореметиле европски мир, чији сам ја чувар!” Е па да човјек не пукне од смијеха, или да се петом не прекрсти!

У горњој цељи, т. ј., у цељи да смањите упечатак, ког је српски краљ оставио код Црногораца, Ви сте покушали да безочно дирнете у најосјетљивију жицу нашег народа, т. ј., у његово поштовање на прам ордена кад их на поштене људе види, а у његову одвратност кад спази да их рђе и сплачине носе.

Тако: Ви сте оне српске ордене, које Вам је краљ оставио на расположење, да њима отмјене Црногорце одликујете, раздијелили највећем шљаму кроз Црну Гору!

Доста је, кад се у броју тих одликованих налазе и имена разних Татара, Вулетића, Јабучана, Пејановића, Газивода и осталих руфијана и поганеких синова, па да се јасно види шта сте тим смјерали постићи.

За великог Бога, дајете крст Таковски о грлу Илији Вулетићу и Шпиру Јабучанину, а крстове св. Саве Јову Поповићу и Славу Рамадановићу, а овамо заборавате, да у Србију има чак и пуковника, који су по три и четири рата издржали а и професора Велике Школе од свјетског научног гласа, а са по 20-30 година државне службе за врат, па ипак оће се и још доста времена док такве ордене добију!

Наравно, Ви сте то учинили због тога, да Црногорци помисле, како, попуту Вас, и млади краљ, не поклања пажњу поштеним и заслужним људима, а овамо сиромаси не знају, да је та и таква диоба српских ордена у Црној Гори просто Ваш лични политички швиндерај!

Замислите само, како то звони на уши сваком поштеном човјеку, кад чује, да је Мишо Јабучании добио други степен Таковског ордена, а Шпиро Видаков и Мартин Ников – његови синовци III-ћи степен! – а већ да и не говоримо о другим лопужама и шљаму, као на примјер о: Тому Маркову, Милу Татару, Вуку Јевтову, Ђурану Јабучанину, Филипу Ковачевићу, Крсту Мартиновићу, Стеву Татару и прочаја и прочаја!

На исти начин, не можемо прећутати и то, што сте наредили, да се, при благодарењу, које се чини краљу Александру на Цетиње, изоставе ријечи „господар“ и „српски”, а да се изговара “србијски”!

Но да је Ваша дрскост превршила сваку границу стрпљења види се и на тога, што сте се осмелили да младога краља увриједите чак и у његовом двору, злонамјерно прећутавши име Његовог узвишеног Оца приликом оне Ваше званичне здравице у Биограду, кад језуитски изговорите: „Из дома у дом дођох”; а овамо хоћасте да докажете српској публици са оним циничким цмокањем у Саборној Цркви и Великој школи, како Га (краља) бајаги волите, репродукујући се у исту сврху и кроз биоградске улице, као каква стара и отрцана швапска пјевачица по бурдељима и кафе-шантанима!

Али знајте и добро упамтите, да је већ прошло оно вријеме сваковрсних обмана, и да више не можете продавати српском свијету рог у мјесто свијеће!

Па на што то све, Височанство?

Ми ћемо мало опширније, да одговоримо на ово питање: Изузев неколико безкарактерних и пропалих личности и лижисахана Ваших сва Црна Гора, дакле сав црногорски народ гаји најискренију љубав према Србији и њеној династији. Нема ни једног села у Црној Гори, у коме већи дио наших сељака не познаје наближе Србију и њену династију, а такође и српске јунаке. По свим тим селима се са највећим одушевљењем говори, да је то земља у којој Бог помаже, гдје је закон правда; ту се, причају, не иде по хајтеру, нити се пита ко је од кога, нити одакле је ко. Био најгори сиромах или највећи богаташ, био од оних првих чиновника, или не био никакав, на то се не гледа ништа но по закону. Занаго, веле, ако си за што у Србији ти неће пропасти, па да си не знам чији и одакле, а ако нијеси ни за што, неће те помоћи, па да си Вукотић, или макар њихов Ненадовић или Синђелић. - То ти је, заврше, Краљевство, гдје се све ради по правди.

Вашем Височанству је ово добро познато, те и употребљавате онаква средства, да то у народу угушите. C тoгa сy дакле онакви они свакодневни банални изрази Ваши и Ваших синова о Србији и њеној династији пред црногорским народом, а с тога и онаква диоба српских ордена.

Другчије би, Височанетво, народ гледао један Таковски крет на прсима Новака Рамова, а другчије га овако гледа на прсима једнога Ника Татара, или једнога Јанка Вукотића. -  Управо за ове и не зна нико осим Јоке Боковске и то неколико куварица по Цетињу, а за Новака и њему сличне зна сваки поштени Србин. Ето Височанство, с чега Ви то тако чините! па питамо Вас, да ли је то поштена политика, или један одвратни швиндлерај?!

Не зазирете ни од чега, да постигнете овај заиста глупо замишљени циљ: да Црну Гору истакнете пред Србијом, а Ваш дом пред династијом Обреновића, губећи из вида, да је то један велики апсурдум!

Одиста не само глупа, него и сувише смијешна замисао. Ми се управо чудимо толикој дрскости и шашавлуку од Ваше стране, и овдје долазимо до увјерења, да је одиста најтеже самога себе познати. Ви, Височанство, заиста не познајете самога себе, а још мање Црну Гору и црногорски народ!

Да познајете, одиста не би ни чинили ово што чините, а да наведемо за то који примјер:

Године 1882., Ви, преко Вашег најамника - војводе Лазара Сочице дадосте убити чувеног ерцеговачког јунака Алексу Јакшића, којега удавише Трипко и Новица Шкиљевићи (Од ов двојице био је један Ваш перјаник), па му посље свезаше један камено грлу и убацише у оно језерце до Ваше границе. Ово учинисте с тога, што покојни Алекса бијаше послат у Ерцеговину од једног патриотског друштва на Србије, да би подигао Ерцеговце на оружје. Учињесте ли, Височанство, ово у цијељи, да сачувате Европу од једног рата, или баш за то, што се бојасте да Вам Србија не преотме славу у Ерцеговини? - Дакле, Ви убијате једног поштеног човјека и патриоту једино за то, што је радио за Српство, а не за „Црногорство” је ли?

Но овоме сличних примјера имамо, на жалост, од Ваше стране, и у скорашњем времену.

Тако: Ви, у оно исто вријеме кад Србија бијаше истакла свога кандидата на упражњену митрополитску столицу у Призрену, у том истом времену Ви истакосте и свога, а за исто у лицу Саве Косановића бившег митрополита Дабро- Босанског, заборављајући, да до сад нијесте потрошили ни једне пребјене паре за српску мисао кроз Стару Србију и Македонију, мањ’ ако сматрате за патриотско дјело то, што 1883. године дадосте преко војводе Илије Пламенца оне 1000 дуката ономе арнаутском барјактару из околине Берана, да дође у Ниш и да убије краља Милана!

Није нужно напомињати овдје, јер и сами знате, да се овај Арнаутин налази сад код Султана, који га је још онда позвао к себи и наградио што као паметан човјек јави за ту Вашу братоубилачку поруку мјестној турској власти, те да види да ли би тим убијством и своме Падишаху угодио. Само се по себи разумије, да Султан то није дозволио, већ шта више да је одма дао навијестити о томе ондашњу српску владу.

Стојећи, дакле, ствари овако, ми, срамни владару Црне Горе питамо Вас: како сте и којим образом могли довести собом у Биограду војводу Пламенца, те да ова црвљива стрвина сједне за трпезу српскога краља и господара Чијему је узвишеном Оцу (у друштву Вашем) на овако хајдучки начин о глави радио?!

Е, бар од сад, нека није никаквом Црногорцу загонетно, што се Ваше Височанство не може и не смије без бруке и грдила од војводе Пламенца раставити од те, велимо, подле и подтрпезне црмничке кучке и курве!

Речено ово, да се вратимо сад на Саву Косановића и да упитамо Вас, каквим се средствима служите, да са овим Вашим кандидатом продрете? Ви преко “Србобрана“, „Браника" и “Дубровника” износиете против архимандрита Дионисија најгнусије лажи и клевете. Напокон, кад Србија успје са кандидацијом овога, Ви тада кроз ступце Вашег званичног органа дадосте израза својој тобожњој радости, што је Српство успјело да постави свога човјека на тако важном мјесту.*)

*) Доцнији рад овога калуђера (Дионисија) не одобравамо ни ми, а нарочито оне његове тајне ноћне састанке са извесним страним агентима. Али најпосле, главно је то, што је Српство његовим избором (као избором Србина, а не ни дао Бог што је он макар ваљан, јер није) на столицу призренског митрополита веома много добило, т. ј.; да од сад на ту столицу мора бити владика само онај, који је српске народности.

 

Једног ма којег било сиромаха црногорског, коме отмете голо имање, и који отиђе у Босни да заради парче хлеба, Ви називате “отпадником”; и по нашем мишљењу Ви сте, Височаство, и отпадник и најодвратнији издајник, који што овако можете радити противу Српства

Да поменемо сад како сте дочекали ону депутацију из околине Берана (из Турске), која дође да Вас моли, да онамошњим Србима дате једног учитеља. Замишљате ли, Височанетио колико су се морали разочарати они биједни и угњетени Срби оног дана кад сте одбили њихову молбу, рекавши им да не можете плаћати учитеље ни у својој земљи, а камо ли у туђој?!

Боже један!, какво ли им је морало изгледати то Ваше “Црногорство" кад су горње ријечи чули из уста једног таквог занешеног “патриоте“ и „великог Србина”!

О, Боже, мислили су, а како ће нас дочекати у Србији, кад нас овако дочекаше у Црној Гори! - У томе њиховом разочарању ипак се осмјеле, да покушају срећу, па да заиста моле и Србију за то. Овдје се јаве Друштву св. Саве. Друштво ово, знајући да су на близине црногорске границе, а познавајући Вашу неоправдану суревњивост каже им да иду на Цетиње. Но кад одговоре, да су се Цетињу обраћали, Друштво их ипак посавјетује, да поново отиђу на Цетиње и моле, давши им путни трошак, па ако не успију, да се врате у Биоград. Они су то и учињели, и понова пред Ваше Височанство изашли, али узалуд. Тада им је Друштво св. Саве дало учитеља, а Ваша је влада на то протествовала у Биограду, велећи, “како јој није право, да јој се ико са стране мијеша у сфере њених интереса”!!!

А шта да речемо кнеже “витеже” о узроцима бјегства из Црне Горе чувеног турског крвопије Милоша Марковића Топала с Андријевице? - Слушајте браћо Срби и ову бруку и издајство кнеза Николе: Неколико биједних Срба с Полице (Ово је племе код Берана, у близини границе црногорске), присиљени арнаутским бијесом и зулумима, иду прошле зиме мјесеца Децембра на Цетиње да ишту оружја и муниције, које им кнез не дава, већ их бручи и називље најпогрднијим именима, а то с тога што је ваљда очекивао тих дана какав дар од Султана. Они тада пријеђу у Србију и купе код некаквих трговаца - извјесни број Мартинка (пушака). Кнез Никола чујући за то, с мјеста позове на Цетиње поменутог Милоша, па му преко свог срамотног министра - Гавра Вуковића вели ово: “Она проклета Србија све се нешто мијеша у ове наше работе*), те је ту скоро дала неколико пушака оним нашим комшијама с Полице; зато, ти, треба да одма саставиш једну чету, па да их све поубијаш и пушке да ми донесеш на Цетиње! - Милош, не хтјевши то извршити, морао је да кришом добјежи у Србију, да своју главу спасе.

 

*) Лажете, Височанство, и по сто пута лажете, да се ико живи из Србије мијеша и уплијеће у Ваше срамотне работе; на против, колико смо ми могли видијети, увјерени смо, да би се у Србији свако живи радовао, кад се Ви не бисте интригантски мијешали у њине послове. А куд та срећа, да и Србија и Црна Гора раде у споразуму бар за оне још неослобођене српске крајеве! Но и томе. Ви сте криви, а заиста не Србија нико из ње.

 

 

Шта све ово значи, Височанство?! - Је ли ово братски и патриотски?! -  И опет Вас питамо, је ли и да ли је ово љубав према Српству или једно најбезочније издајство?!

А шта да кажемо о оној депутацији из Црне Горе, која прошле године на Вуковој прослави онако сјајно бриљираше и заступаше својом отсутношћу колијевку Ћура Црнојевића?! - Из свију српских крајева, виђаше човјек на то свесрпско славље по читаве чете људи, а из Црне Горе ни црне вране! О, да грдне бруке и срамоте, па и ако је за „Црногорство”!

Како сте, по овој ствари поступили на прам Милоша Караџића и његових десет рођака, кад су дошли на Цетиње да Вам ишту пасоше (те да бар они присутни буду Вуковој прослави, кад већ није хтјела званична Црна Гора, да не би окрњила тим интересе, “Црногорства”) не ћемо да говоримо много, будући доста је напоменути само толико, да сте им између осталог рекли том приликом под тај злокобни Бријест и ово: “Марш одатле и ви и ваш Вуко и ваша пропала Србија!”; а већ, да и не причамо, како је управа поштанско-телеграфска на Цетињу зауставила депешу којом су ови Вукови рођаци, после тога предали да честитају и заблагодаре српском краљу на пошту коју његовом иницијативом указује Србија њином славном претку. На исти начин, не можемо од стида и срама причати, шта сте доцније рекли томе истоме Милошу о краљу Милану, п то у присуству Ранка Тајсића, кад се је, увријеђен због горњег ријешио да напусти Црну Гору и да дође у Србију. - Не, ми то не можемо овде рећи, а то због тога, да нас после не би ино српски свијет исмијавао што смо за толико година сматрали таквог неуљудног мангупа и одвратног издајника за свог господара! ‘Оћемо, валан, рећи само оволико: До кад мислиш Ти пијани и безочни господару Црне Горе, да таким Твојим нападима испод тога Бријеста чиниш поштеним Црногорцима, да због истих ни криви ни дужни пропадају кроз Србију ?! и збиља, бестидниче један, знаш ли Ти да су Црногорци сити већ тих Твојих бљувотина, које, као какав италијански марангун, бљујеш по томе Цетињу?!

Слушајте браћо Срби: Унук Вука Караџића Милош, долази са своје четворо дјечице под Бријест (на Цетињу) 21. Јануара ове године и иште пијаном господару Црне Горе пасош за Србију.*)

 

*) Коме није познато нека зна: у Црној Гори, и за издавање пасоша, као и за све остало, не влада онај принцип који у остале свјетске државе, у које пасоше издаје мјесна полицајска власт. Не, у Црној Гори и за то треба да вам лично кнез одобри, па тек тада да вам не ко други већ исти министар спољних послова пасош издадне! Мјесто, гдје се ти пасоши траже, то је, као и за све остало, под чувени Бријест или у Оџаклију. Истина, ви ћете на пасоше појединих Црногораца наћи потписе некаквог Стева Татара или једног Илије Вулетића и т. д., али свагда и у сваком случају личним одобрењем кнеза Николе!

 

 

Овај му одговори на то: “Дођи Влаше сјутра прије подне у Велики Суд.” Милош то и учини; кад,  на његово велико изненађење, на сред Великог “суда” (највећег суда у земљи) налази у засједанију два чувена Бркићева јатака - кнеза Николу и Ранка Тајсића, гдје пију кафу, коју им је у том часу донио лакеј цетињског двора! Ми, браћо, не можемо даље да говоримо, већ преклињемо вас живијем Богом и српском крвљу, сажаљевајте нас што смо Црногорци и што као жене и кукавице трпимо да нашу Црну Гору и даље брука овако пред српским народом безочни Његошев дом!

Поменутом Милошу рече кнез том приликом и ово: “Валан Милоше да остаде и даље код мене, ћах те поставити капетаном у Плевља”, а Милош њему на то: “тамо су, господару, Султан и Калај”! - Ово је слично ономе даривању кућа и земаља кроз Стамбол и Призрен.

Овакви и овима слични многобројни примјери нагонили су нас, те смо дуго и дуго размишљали - трудили смо се да нађемо узроке што Вас је толико силно ујела Србија за срце, да Тако мрзите и њу и њену династију! Дуго смо тражили узроке нађосмо ништа сем ако није по оном народном: “Како си попе? - Добро кад не би тебе било!”

Та је мржња толика, да не само што мрзите ову земљу, која је много добра учинила јадним и поскитаним Србима из Црне Горе, већ мрзите чак и оне Црногорце, који су икад Биоград виђели, па ма били они и Ваши рођени синови или браћа! (Овдје није ријеч о разним Јабучанина, Баицама, Калуђеровићима, Томићима и т. д., који под фирмом школовања врше у Биоград неку врсту дужности Вашег консулата. Но о овим газијама ћемо мало доцније.) говорити

За ово, ми би имали да наведемо небројно доказа, али на што да их побрајамо кад и сами знате, као на примјер: сјећате ли се, како дочекасте Марка Ђурашковића и шта му том приликом рекосте? Даље, сјећате ли се како предусретосте и оне поднареднике из краљевско-српске подофицирске школе, а да и не говоримо о повећем броју осталих младића црногорских, који учише и свршише своје школовање у Биограду?! Е, Височанство, мрзити због Николе и на светога Николу, то валан није поштено!

Ми чисто сумњамо, да нијесте омрзнули и на самога себе од онога дана, кад сте имали прилике да видите престоницу српске краљевине. Без сумње да јесте, јер, Височанство, Ви видјесте у овој српској (а не “србијској“) престоници доста ствари, које су Вас морале страшно изненадити. На примјер:

Ви сте имали прилику, да ту видите више основних школа него у цијелој Црној Гори (а да и не говоримо о ономе безброју других у унутрашњости Србије), па даље: неколико виших гимназија, реалка, учитељских школа, богословија, виших женских завода, завода за сиротну дјецу, болница, занатлијских и трговачких школа и удружења, музеума, ботаничких башта, пољопривредних школа и удружења, Велику школу са три факултета, Академију наука, Војну академију, Подофицирску школу, касарне, војску, војна слагалишта, државне и општинске зграде, паркове, споменике, богате дућане, палате, а преко свега овога разна патриотека друштва и установе, као на примјер: Друштво св. Саве, Новинарско удружење, слободну штампу, повећи број разних листова и часописа, безброј штампарија, фабрика, библиотека и оно што је најглавније: један велики број озбиљних и неуморних раденика, на пољу свију грана државне управе!

 

А, у мјесто свега овога, шта имате Ви у Црној Гори?!- Имате најпре Содомеки гријех и бруку и грдило на сред Вашег дома; па онда: Јабучане, Вулетиће. Пејановиће, Татаре Газиводе, Луку Божова, Митрофана, Хареме, срамотну трговину стоке, вађевину, кривосуђе, глобачину, мрак, незнабоштво, “светога” Петра шарена и без носа, турчење и латињење својих кћери, па онда: конкордате, спахилуке, пјанство, бијес, сифилизам, отров, Бркиће, Тимотијевиће, Тајсића и касапачки ножу руке, којим мучки парате цријева невиним Црногорцима, а то што казују свијету како сиротињу црногорску багателишете, гулите и ћерате голу и босу по бијелом свијету! Jeс, Bисочанство, ово је цио и морални и материјални капитал, којим је Ваша мрачна и скоро четрдесто-годишња владавина усрећила несретну и кукавну Црну Гору! - И вјерујте, да сва та опсјењива политичка палата (коју сте шарлатански и форцом фалсе рекламе привидно подигли), а те се зове данас: “славом и грдним успјесима кнеза Николе”, не вриједи ништа, и, она ће при првом бурнијем времену да пане, јер ју нијесте подигли на здравој основи, т. ј, на љубави и поштовању свог народа, већ на пијеску, а саградили ледом и стаклетом, а ево, да ми не будемо људи, ако се за ово и сами у најскоријем времену не увјерите!

Височанство!

Говоре неки људи, разумије се, наивни, да Ви не мрзите краља Александра, но само краља Милана; а ми им на то одговарамо: да мрзите и једног и другог, и то не, као приватне људе, век просто као српске краљеве; управо за то, што, док је њих и Србије, Вама и Вашој идеји о “Црногорству” нема и не може мјеста бити. А шта је и шта значи то Ваше измишљено  “Црногорству“, најбоље је објаснила Омладина црногорска у 51-ом броју новосадске “Заставе” од 1894. године, одговарајући на један Ваш испад противу ње (Омладине) у “Бранику”, но да чујемо:

“...... Као год што су се херојским мишицама појединих Црногораца попели на неку висину над осталом, “простотињом црногорском”, тако исто славом пређашње Црне Горе наши “племићи” (читај: Његошев дом) хтјели би, да се истакну извјесну висину, те да они заузму престиж у Српству, па све од њих да почиње и у њима да се свршује. Идеју Српства су запоставили својим себичним рачунима. Српство онакво, како су га замишљали велики Карађорђе и велики Милош и Михаило, такво је Српство за њих само „проширена Србија”. Смијемо ли изрећи грдну бруку од овијех и њима равнијех великана нашега племена; смијемо ли констатовати жалосни но истинити факт: кад би сјутра Шумадинац освојио Призрен и Косово, наши би племићи по Цетињу и даље пјевали: “…..Ту морам једном оружан поћ…..”*)

 

*) Колико је Његошев дом забасао у непатриотским радовима, и јемчимо нашом чашћу, да би Србија на више чудо била од Црне Горе, кад би им се границе дотицале, него што је од Бугарске данас!

 

Господо око, “Браника”! Не пишите на памет, већ, ако вам је до истине стало, потрудите силу и господство, отидите у оне кршеве, они ће Вам што-шта објаснити, а поред тога увјерићете се: да наши „племићи” експлоатишу симпатије, које им поклања образовани свијет под пријатним утисцима сјећања на херојска дјела нашијех предака, и да су у својој сујети тако далеко забасали, да су они уобразили, е од њих свијет почиње и у њима се завршује. Идеја, дакле, да оно неколико њиховијех фамилија издигну на висину средњевјековнога Душанова племства и стварање велике српске државе, која би обухватила све српске области и којом би они по средњевјековном лен-систему владали, то вам господо, код наших “племића” значи појам, “Црногорства”……

Даље, Омладина, Височанство, обраћајући се директно Вама и Вашој кући наставља овако:

“..... Напустите хотимично обмањивање лаковјернога народа: како су Црногорци први међу Србима, како само за њих знају “сви седам краљева”, како се с њима бегенише спријатељити и руски цар; па наравно, кад је, “народ црногорски први међу Србима”, - онда сте и Ви „први од првијех”. Раскрстите једном за свагда са идејом коју сте изнијели у Вашој “Балканској Царици”:

“Ко Црногорству не био вјеран,

Богом и људма свуд био ћеран!”     

                                                                                                                                                                  

Та јадни не били: шта је Кара-Ђорђе од Тополе, Милош од Такова, Вељко од Крајине? Шта су : Ненадовићи, Главаш, Чарапић и Курсула, Бирчанин и Катић, Чупић змај од Ноћаја, Синђелић и Рајић, Поцерац, Лука Лазаревић, што ли Богићевић, Книћанин и толики дични синови равне  Шумадије? Шта ли је Монастирлија Леонида од Ирига, Цар Јован с првом четом, Рајачић, Шупљикац и други дични ђетићи поносите Војводине? Шта је Стојан Крстић-Дели папаз од Маћедоније и толики дични и врсни синови Боке и Босне поносне! шта ли Шајкаши, ти српски Млечићи и Шпартанци; шта толики синови хероја прослављене земље Ерцеговине, међу којима блистају и имена Луке Вукаловића и Стојана Ковачевића, који сада липсаје од глади код Вас, а за то, што се усудио да српски  мисли и осјећа?!

Јест, шта су они и многи други врли синови нашега племена из свију области “од Пеште дуж до Черне Горе?”

Све су ово хероји и витезови првога реда, са којима би се Вук Мандушић, да из гроба устане, брацки загрлио и пошао да очисти Српство од некрсти, а најприје од Вашег дома Височанство!

На колена, пигмеју, пред овијем величинама! Како сте уображани и биједни! О! superbe, tua superbia te superabit!.

Тако Омладина, и ми одиста не знамо шта би још томе требало додати, будући је сад јасан за свакога цио Ваш четрдесетогодишњи рад, којег сте пажљиво у плашту лажног патриотизма његовали и прикријевали до сад.

Ма збиља, Височанство, је ли баш досудио Бог, да у Вашем дому буде свагда по један манитац, или то долази овако од какве друге работе, као на примјер: од првијенца и ламбека?!

Данило данас, зове се јуче Зеко, и као такви, гура с једном тојажином пе-шесторо прасади по Његушком пољу, а сјутра дан постаје кнез, за да се прексјутра у вече, онако пијан, прогласи за Императора! А шта и код Вас видимо? - Истy лyдорију, исту вртоглавицу, исту бруку, исти скандал! Јуче коза, а данас кнез, за да сјутра-дан с врх Ћипура кукуријекнете:

“Ко Црногорству не био вјеран

Богом и људма свуд био веран!”

А сјећате ли се, Височанство, шта рекосте у Петрограду у погледу тога од Ваше стране кобног и издајничко-измишљеног ријечи „Црногорства” чувеном јунаку и витезу Стевану Лукину Ивановићу царско-руском и краљевско-српском официру ономе заиста најславнијем, најуначнијем и најинтелигентн српском војнику из српске Црне Горе?!

 “Мило ми је, Стево, Ви рекосте, и душа у заносу од радости плива, што си међу овим Русима у кланцу од Шипке освијетлио образ Црногорству(!) и црногорско оружју, него хајде да идемо на Цетиње, јер је војвода Илија Пламенац (министар војни) и иначе гронуо и остарио”.

На то Вам је Стево одговорно овако: „Благодарим Вашем Височанству, што се постарало сазнати, како је један Ивановић, један, велим, Србин на Црне Горе знао и умио сачувати међу 400.000 руских бајонета оно свагда славно и часно српско име и оружје, али у Црној Гори не могу доћи из простог разлога, што се у њој не поштују ни људи ни јунаци!”

Нама, Височанство, образ црвени од срама и стида кад се сјетимо Ваших ријечи којима, као господар једне часне српске провинције, одговористе том приликом овом ватреном српском родољубу покуцнувши га руком по рамену и смијући ее иронично; али баш за то, што је право да се свачије издајство јавно жигоше, а нарочито издајство оних људи, који су својим високим положајем и најпозванији да друге мање издајнике своје вјере и племена кажњавају, морамо, па и ако е болом у души, да те Ваше издајничке ријечи забиљежимо овде: „Па лијепо, синко, лијепо; е, кад је тако, ето ти, па се и даље заноси том твојом пропалом Србијом и фушерским Српством!”

Нама, Височанство, није стало, што може да овако што срамно и издајнички изговори један члан једног одавна познатог издајничког дома; али јес, и боли нас, кад чујемо да о Српству и Србији - Српском Пијемонту вели овако господар једне Црне Горе, - до сад у сваком погледу часне, јуначке и патриотске српске покрајине!

Ми знамо, да неће на Вас баш најпријатније утицати, што смо се оволико окомили на то добросретње Ваше,, „Црногорство“, али шта ћете, ко што сије то и жање. Знамо и то, да ћете се одма латити онога познатог Вашег оружја, да преко Ваших органа денунцијаторски растелалите на све четири стране: “како се је нашло једно коло црногорских отпадника и туђих најамника, да свађају Србију и Црну Гору, и да Вас ни крива ни дужна онако на правди Бога биједе”, и то Вас, о, Боже, који сте мирни као јагње, да не би сте ни муси зла учинили, више но пас, кад му зазуји око ушију.

Вјера и Бог, Височанство, нијесмо ни отпадници ни туђи најамници, но на против хиљаду пута већи пријатељи Црној Гори него Ви, - а нека нас на то Бог пита! И баш усљед тога, што ју љубимо свим жаром, хоћемо, колико је могуће, помогнемо и њој и Српству овим што пишемо, а са потпуним убјеђењем, да ћемо оваквим радом угодити и Богу и истини, а користити Српству и правди! -

Крити, дакле, Васа издајства од српског народа, ми би само тада издајници Српства били.

Кад би хтјели побрајати и она друга недјела, која сто, занешени некаквим неостварљивим сновима и сујетом, починили против српских интереса за вријеме владавине краља Милана, Ви би дупке пали, да се век не дигнете, али због кратког простора ове брошире, ми ћемо оставити, да се за то други пут с Вам разрачунамо,*) желећи сад да упитамо Вас за једну не мање важнију ствар и безочност, коју сте одиграли противу српских интереса ту скоро; но да би дошли на исту, морамо почетимало поиздаље.

*) Хоћемо валан, да засад упитамо Вас о томе само оволико: Сјећате ли се Височанство колико се полока шампањера у Вашем двору ону вече кад Вам јави Кор-биро за пораз српски на Сливницу ?! - т. ј., сјећате се како напијасте Батембергу, док међу тим Петар Карађорђевић плакаше доиста као мало дијете!

 

 

Чујте дакле: Уједињење Српства не да се ни замислити без Македоније. Кад је ријеч о уједињеном Српству ту се претпоставља и знатнији дио Македоније, на који Србија, као истински Пијемонат српски, полаже неоспорно право.

Тако се схвата и тако се замишља уједињење Српства са српског гледишта и са српске стране. Али га не замишљају тако Бугари и то не шовинисте Бугари, него сви изреда ма којој политичкој групи или партији припадали иначе. Сложни су сви као један, почев од чланова, “Македонског Комитета” у Софији, па до најоданијег присталице Стојиловљева, да ни један дјелић, а камо ли знатнији и већи дио Маћедоније, не треба допустити да припадне Србији.

Бугарину, ма којој партији бугарској припадао он, не смијеш ни споменути што о томе, да ми Срби имамо неоспорних права на Маћедонију, да у њој има Срба или нешто слично томе. Сваки од њих готов је, да ти за тако што полети у очи и да се побије с тобом.

Према таквом стању ствари апсурдно је и говорити о каквом пријатељству између Србије и Бугарске.

Стоји факт да је прошле године постигнут некакав споразум и некакво зближење између Србије и Бугарске, али нећемо ни мало прећерати ако рекнемо, да је тај “споразум” на несолидној, несигурној и веома трошној основи.

Нема ама баш савршено никаква већа и важнија значења то, што између Србије и Бугарске постоји некакав трговински уговор (који, узгред буди речено, заштићује такође више бугарске, но српске интересе) кад је цијело бугарско друштво на челу са свим знатнијим државницима бугарским, па и самим кнезом Фердинандом заузело одсудно непријатељски положај према српској мисли. Безначајна фраза је ријеч: пријательство с Бугарима. У њој нема ни трунке истине нити и најмање реалности. Та за Бога, њени официри и дан-дањи вичу јавно на разним банкетима: да ће доћи да са Србијом склапају мир у Топчидер! (Станте да видимо надувена татарска пасмино! - велимо Ми.)

Ови данашњи одношаји између Србије и Бугарске нијесу ништа друго до заташкавање и прикривање онога раздора, који као потулени жар тиња и чека да се првом згодом распламти и разбукти у жив пламен.

Бугари у својој души гаје најцрњу мржњу према Србији и Српству. Нема међу њима ни једног човјека, који не би у тој мјери мрзио Србе и Српство, који не би био готов да нас све у капи воде попије. Тако је расположен према нама и сиромах и богат и неписмен и учен Бугарин. Тако дише према нама и бугарски сељак испод Балкана, а тако и сам кнез Фердинанд у Софији, који се носи мишљу да се зацари на овом злосрећном Балканском Тропољу.

Србија је у непосредном сусједству с Бугарском и мора да одржава неке јаде од пријатељских одношаја с Бугарима и ако је свак у Србији на основу несумњивих и необоривих факата, убјеђен у то, да у Бугарима нити имамо, нити икад можемо имати икаква, а камо ли искрена пријатеља. У Србији је свакоме добро познато, да би Бугари први скочили на оружје и као наши душмани покушали да спријече уједињење Српства.

Бугари се и дан и ноћ носе само том мишљу, како ће нама Србима испред носа да отму Македонију и да је присаједине Бугарској. Они то ни мало не крију. У дрскости иду тако далеко да чак и Стару Србију не признају за српску земљу, него и на њу полажу некаква своја “права” и своје аспирације.

С таким народом не може имати никаква пријетељства ни Србија, нити и један Србин, који је добар син свога народа и који искрено тежи томе да се Српство уједини и да Србија размакне своје границе све до оних мјеста у турском царству гдје Срба има.

Тако мора да ради сваки поштен и родољубив Србин. Такав положај мора да заузме према Бугарима сваки, који воли своје српско племе и који му добра жели.

А како мислите о српско-бугарским одношајима Ви, господару, једног часног дијела српског народа? - Какав сте Ви заузели положај према Бугарској?

То ћемо одмах показати, те да свијет види шта радите -Ви “славни” владаоче српски, а коме само оде и химне пјева један дио плаћене штампе српске.

У оне исте дане, када Бугари преко својих листова најпогрднијим изразима обасипљу Србију и њенога владаоца, на сва уста грде све што је српско; у дане, када на глас и отворено казују да Србији не признају право ни на једно селце у Македонији; у дане, када фанатизовани бугарски агитатори и агенти револверима и ножевима насрћу на Србе, и пријатеље Срба у Маћедонији; у дане, када од Бугарске потпуштени и плаћени зликовци, нападају, бију и убијају Србе, српске учитеље и свештенике, гдје год им је који на сметњи, - у те дане, Ви, жалосни српски кнеже, немате ни пречег ни важнијег посла, но да приређујете састанке и нека тајна шуровања са Фердинандом бугарским. Ух! - грдне бруке, Височанство!

У данима, кад је већ за сваког Србина постало до несумњивости и јасно и очевидно, да ми сад немамо опаснијег противника и непријатеља од Бугара, који би нам сметао нашем народном уједињењу, Ви, Височанство, у пратњи свога министра спољашњих послова долазите у Абацију, да се ту, на запрепашћење сваког доброг Србина, састанете с кнезом Фердинандом Кобуршким, те да с њим притврдите и учврстите завјеру, у кјој сте ушли противу Србије и њенога господара.

Да је тај састанак био потребан са општег српског гледишта, он се не би крио од Србије, него би се догодио са знањем биоградске владе. Али он нити је био потребан, нити је био користан српској мисли, те је с тога и уговаран кришом и тајно иза леђа Србијиних.

Ви Височанство, кога распињу болесне амбиције, и који бисте пошто по то хтјели, да приграбите ону улогу, коју је Србији и њеном владаоцу намијенило само Провиђење, не презате и не стидите се, да ступите противу Србије и Обреновића и са заклетим непријатељима српским, - са Бугарима и њиховим кнезом - срам Вас било!

Ви се састајете са Кобургом у Абацији и водите ту некакво повјерљиве разговоре, о којима се у Биограду није могло ништа дознати. Одлазите на Абације, али остављате свога министра спољних послова, да овај продужи сновање завјере противу Србије.

И противу такве несрпске радње Ваше није човјек могао наћи ни једне осудне ријечи у оним српским листовима, у којима се дурбинима и микроскопима истражују и најситније грешке, које би биле учињене у Србији.

Али зар би и могао какву одсудну ријеч рећи противу Вас биједниче, на пр. један задарски “Српски Глас”, који прима од Вашег Височанства 3000 фор. потпоре; један “Дубровник”, који прима од Вас толико исто; један „Србобран” коме дајете 3500 форинти (новосадска „Застава” душа ваља признати не прима од Вас ништа, али њој намире одједном радикали из диспозиционог фонда); један „Браник“, који је добио сва Ваша дјела бесплатно на распродају*);

*) Разумије се, да сте ова Ваша дјела поклонили књижари Арсе Пајевића за ког се зна да је главни акционер у власништву “Браника”.

 

 

 један „Врач“ који прима од Вас 500 фор. и један “Босанско Херцеговачки Гласник”, који се хвали својом независношћу, а који такође глоцка по 500 фор., на што му их Ви добацујете. За ово најбоље зна госп. Симо Матавуљ, који док бијаше на Цетињу носаше често ове суме поменутим листовима, а коју службу врше данас г.г. Лазар Томановић, Вуко Вулетић, Шпиро Поповић, кнез Лујо Војиновић, Јово Герун и Павле Поповић.

Ти листови нијесу могли и нијесу смјели, да реку ни једну ружну ријеч о састанку Вашем са кнезом Фердинандом, који је састанак и уговорен и извршен без знања Србије и коме је у овим приликама, могла бити једна једита еврха, да потанко објележи шта све треба и како треба, да се ради противу српског краља и противу Србије и противу њених праведних аспирација, - противу српске завјетне мисли.

Јер да овај састанак Ваш са Фердинандом Кобуршким није имао такву издајничку циљ, тога састанка не би ни могло бити у ове дане, када између Србије и Бугарске постоји највећи раздор због Македоније и кад бугарски агенти ножем и револвером истребљују Србе и српске просветитеље по Македонија. Још мање би га могло бити без знања и иза леђа Србије.

Али, ако би коме ипак било оно мало доказа, да Ваше Височанство доиста шурује с Бугарима на штету Србије и њених интереса, онда ћемо томе послужити још и овим фактима.

Неким црногорским емигрантима, који живе у Србији, гдје су нашли склоништа испред Ваше обијести и тираније слали ст своје агенте и тражили од њих, да се из Србије иселе, да пријеђу у Бугарску, те да ћете им не само “опростити” што су према Вама “згријешили”, него да ћете их чак наградити службом у Бугарској.

Такву сте понуду учинили г. Саву Ивановићу 25. ове године, коме сте слали до Новог Сада Др. Ђуру Кустудића, т. ј. онога подлога и кукавичкога Ђуру, *) којега мало прије тога исти Саво онако страшно нагрди и обрука преко „Јутрењег Листа”.

*) Онога, велимо, дугобрадог Ђуру, ког у Црну Гору зову Доктором Бакалајем.

 

 

Јес, Ви сте молили Сава том приликом, да напусти ту Србију, па да му израдите у Бугарској мајорски чин, но с тим, да по Вашој вољи напише што-год из Бугарске противу Србије и њеног краља!!! - А тако нудили сте, исто преко Кустудића, и Илију Бојовића, да пређе у Бугарску и да ћете му тамо израдити чин поручника.

Не говори ли овај факт оштрије, него ишта друго, да сте Ви кнеже Никола ступили с Бугарима у завјеру противу Србије?! По какву би другу цијену могли Бугари пристати, да кнез Никола отуд из Црне Горе дијели Црногорцима службе по Бугарској, него једино по ту, да им припомогне, да остваре своје политичке планове на штету Србије.

Човјеку се кожа јежи кад помисли на такву нискост једног српског кнеза!

Србија и Бугарска стоје једна према другој као два крвна душманина, између којих може у свако доба планути рат, а Ви злосрећни кнеже црногорски, зловајни пријатељу и
“брате” српскога краља нудите и обећавате службе и чинове у Бугарској оним својим поданицима, који живе у Србији, и хтјели би да се по Вашем савјету преселе у Бугарску - Срам Вас било!

Ко још и ван ових података тражи и још каквих јачих доказа, да сте Ви кнеже један биједник и несрећник, о чијем величију умије да попује само она Вами поткупљена српска штампа и да радите противу Србије и њеног законитог поглавара, тај је или слијеп, или лудак, коме ни очевиднији ни опипљивији докази не би могли развијетлити ум.

Али ми којима је јасно и очевидно, да се Ви кнеже, ради постигнућа својих личних смјерова, не устручавате ни најодвратнијих, ни најгаднијих срестава, нијесмо могли пропустити а да и ову Вашу перфидност не жигошемо јавно и не изложимо је преврењу свих честитих и добрих Срба у Србији и ван Србије.

Даље:

Кажите нам, Височанство, је ли бар на једном једитом пољу Ваша радња исправна и српска? - Кажите нам гдје је тај случај, гдје сте Ви у политици поступили као добар Србин и добар српски владалац, који презире све своје личне користи, па ради само на општим интересима и општим задацима?!

И руско пријатељство, које је требало, да је истоветно и према Србији, као и према Црној Гори, умјели сте Ви, јадниче, да сплеткама и интригама својима придобијете само за себе, на штету Србије и на штету завјетне српске мисли.

Међутим ми, и ако више волимо нашу ужу Отаџбину Црну Гору, као Срби из те земље, имамо толико увиђавности, да признамо, да је оправдана љутња србијанске Омладине на Русију, што ова толику огромну пажњу поклања Црној Гори, или боље рећи лично Вама, а готово никакву Србији и њеној узвишеној династији.

Не би били добри Срби, него оно што сте Ви, то јест, грабљиви себичњаци, кад не би признали то, да је Србија и пријатељство Србијанаца много важније и претежније за Русију, но пријатељство Ваше.

Србија је земља богата и родна. Она не тражи никад никакве помоћи и материјалне потпоре од Русије. Она о свом круву и руху живи и још гостољубиво и братски прима Србе из свих крајева српских.

Србија је земља уређена, гдје владају закони, а не самовоља и проста обијест.

Србија има своју војску, која не може бити на одмет ни Русији, ма да је она тако моћна и силна.

Па ипак за то у Русији се последних година гледа попријеко на Србију и са њоме се отуд из Петрограда сасвим маћијски поступа, док се Црној Гори – ил’ не, него управо Вама указују сва пријатељства.

Али не чудимо се Вама, што сте Вашим препреденим лукавством умјели у Русији направити такав обрт у своју и свог дома личну корист, али се чудимо просвјећеним умовима руских државника, како они не увиђају, да од Вас нема никоме ништа до студена камена, а тако ни од голе Црне Горе, јер сте је сву оглодали једном ријечи: у јада нема никоме нада ни колико у врбов клин. На против на Србију се данас, Богу хвала може рачунати, јер је то једна богато природом обдарена земља, модерно уређена и многољудна, гдје је свако потпуно свестан свога позива. Таква је Височанство, Србија, а не онаква, какве Ви о њој растурате гласове по цијелом свијету, а нарочито кроз Црну Гору и Русију и кроз оне још неослобођене српске крајеве. Ми ово морамо признати, Височанство, ма да смо рођени у тој српској земљи Црној Гори и ма да нам је она ужа Отаџбина, јер је овако и никако другчије, а не можемо ни ми другчије него попут онога, што Вам рече онај познати “Властела” на Ћипуру, да се не може посвађати са својом савјести ни за чију љубав, па тако ни ми.

И онда не можемо, а да не осудимо такву радњу Вашу, несрећни кнеже српски, што сте и радили и што још једнако радите на томе, да се Русија и њене наклоности што више удаље од Србије и њенога владаоца.

Не можемо, да Вас не осудимо за такву небратску и несрпску политику, која иде само на то да задовољи Ваше и Вашег дома ненаситиме прохтјеве.

Али тако исто не можемо пропустити, а да и Русији не замјеримо, што се дала повести за Вашим дошаптавањима, те за све што Србија и њена влада ураде, нема никад друге до осудне и пријекорне ријечи, а никад ни једног пријатељског погледа.

Било је српских влада, које су и против економских интереса српских (као н. пр. кабинет г. Стојана Новаковића), пристајале безусловно уз Русију и тиме навлачивали на се гнев Аустро-Унгарске, која је једини трг за извоз српских сировина и српских производа и у тим приликама Србија за по 7-8 мјесеци штетовала по 14-15 милиона динара, па опет за то ни српски државници нијесу могли извојевати Србији наклоност и љубав Русијину.

И ако знамо да је сваки напор српских државника, да задобију руске симпатије и руско пријатељство да Србију, у највећој мјери сузбијан и паралисан Вашим подмуклим ровењима, опет за то не може бити опроштено Русији, што је у оцјењивању Србијиних поступака тако неумитно строга и неправедна, кад ова принуђена околностима, учини из невоље понешто, што у Русији не воле, а сувише хладна и непризнателна онда, кад се Србија зарад Русије и наслона на њу најљуће замјера првом и најближем сусједу свом.

Тек, тек, да није Вас, жалосни кнеже, не би се пак у Русији овако неједнаком мјером мјерило, оцјењивало и награђивало пријатељство србијанско и Ваше, а не ни дао Бог црногорско. А што је тако, то је једино Ваша кривица! Сpaм Baс било, клеветниче и издајниче један!

Додирнувши ове појединости не можемо прећутати, а да браћу Русе не упитамо за једну ствар. На име: молимо их да нам кажу, на основу којих се историјских разлога размеђу они сваком приликом: “како су њином крвљу поникле данашња Србија и Црна Гора”?!

Ми би их савјетовали, да мало више читају историју, јер тада не би упадали у такве заблуде, које су за сваку осуду, јер ко год познаје историју ове двије слободне српске државице, тај је за цело увјерен да се је Србија сама и једино својом личном крвљу и напорима ослободила, а Црна Гора поред тога, да је шта више небројено пута газила у рат да помаже ослобођењу руском од Татара и Турака, па сваки пут да ју је Русија при разним уговорима мира као брабоњак на цедилу остављала! Руси имају право, да што тако пребацују само Влашкој, Бугарској и Грчкој, а никад Србији и Црној Гори! - Зар, на примјер, није ствар и сувише одвратна, што Русија, после онаквог скандалозног и женског грчког рата прошле године потпомаже данас ове нове Чивуте да добију Крит?!

Ну осим Вас, крив је и онај већ поменути дио српске штампе, који се даје да га потплатите, да говори и пише противу своје савјести и убјеђења - те оваква и овим слична Ваша недјела и издајства хвали и узноси. Како пак те вајне новинаре и њихове оде и похвале и наш прости народ цијени, најбоље свједочи ово што следује.

Један извјесни новинар из Новог Сада, враћајући се с Цетиња пут Котора, срећан и задовољан усљед бакшиша и брошева, које је примио од Вас за своје, новинарске услуге, прође покрај куће Мрка Машова - оца оног буљег “пјесника” те пјева оде у американској „Слободи” Вама и Вашој крмачи ономе Исајилу Т. Трт! - Томићу. Мрко овом приликом сјеђаше пред кућом и бискаше докољенице (тозлуке тријебљаше од вашију), на примјетивши новинара весела, рећи ће: „Овај новинар пође весео с Цетиња, као да је тамо балоту нашао или може бити, да ме виђе гдје биштем докољенице, па помисли да читам његове новине, у којима хвали господара, а не зна, да у овим мојим новинама не пише ништа о томе ни о чему другоме, па валан ни како је он дошао на Цетиње, већ о самом рату. Не види, убио га Бог, да сам ево у крв огрезао - тучем ли тучем! Не зна да јави, да је то, поред вађевине, сва новост са ових  наших банада (страна)!” Овај новинар био је Арса Пајевић.

Височанство! Знате ли како сви они Ваши новинари без изнимке мисле о Вама, макар што Вас за готове новце хвале на јавност? - Ево да Вам кажемо ми. Са свима њима, ми смо се о томе разговарали и цијело резоновање које по тој ствари доносе ови неваљалци састоји се у овоме: “Ми и сами знамо, веле они, да је краљ Милан у свему и свачему куд и камо паметнији, енергичнији, несебичнији, витешкији и хиљаду пута већи патриота и Србин од кнеза Николе: али што ћете де, кад смо се навикли (Николиним новцем, велимо Ми) да пред овим Маџарима бручимо Њега, а Николу да хвалимо!” - Ово је нешто попут оне теорије Јевтановићеве и Војислава Шоле, тих вајних и самозваних “првака” Босне и Херцеговине, који пишу и брчкају некакве меморандуме, а овамо кад их човек запита приватно, како је у тим земљама, одговарају: „Добро светога ми Василије, само оца му шванског, нећу да му признам!”

Сад, ви купљени новинари из Дубровника, Задра, Загреба, Новог Сада и Биограда чујте шта мисли о вама и о вашој проданој савјести и перу ваш ортак - кнез Никола: Бјеше то ако се не варамо мјесеца Јула 1888. године. Долази кнез Никола једно после подне у пратњи десетине перјаника и Сава Ивановића - свог ађутанта у министарству финанција. Ту налази и г. Јова Метличића (некадањен уредника “Драшковог Рабоша”) поред Ника Матановића и осталих чиновника. На једном викнуће кнез: Нико! - је си ли послао оне 500 форинти ономе поганском сину?!” – “Коме господару?”, упитаће Нико – “Па ономе никоговићу из Задра”, надодаде кнез. “Нијесам господару ни још.” – “Па пошљи му их одма, јер у посљедња два броја абандаје (острањује) нешто лацманска праћа!”- Ова лацманска праћа (протува) и погански син, био је главом и кожом “неумрли борац” (пфуј!) Сава Бјелановић. Позивамо се на г.г. Сава Ивановића и Јова Метличића, да као људи кажу, је ли овако било. Неодољива жеља, да истакнете Вашу кућу пред династијом Обреновића, натјера Вас, те учинисте још једну тако велику глупост, да ће она прилично морати да утиче на писца Ваше историје.

Да то учинисте на очи самих Црногораца, они би Вам и то као много што-шта одбили на лудост ради свог образа прикрили, да се са њиним господаром не бије брука и грдило под старост. Али бадава, Ви хоћете све нешто високо и да се добро звекне, те и учинисте тај нечувени скандал пред очи цијеле Европе, узвикнувши са врх Посраног (Орловог) Крша, као Иво Врана*): “Ја сам седми владаоц од дома мога!”

 

*) Кад се узме у обзир то, да је Вам ујак био Иво Врана, онда не би никакво чудо било, да сте при оном скандалозном проглашењу некакве лажне и измишљене „двјеста-годишњице” узели чак и гаће преко рамена, као што шћаше и покојни Иво, па да сте као и он викнули том приликом: “Не бојим се ћеклицкога суда, докле су ми при задњици муда!”; а Ви знате већ да овим криком Иво буђаше Цетиње баш са оног истог мјеста, одакле Ви кукуријекнусте преклани: „Ја сам седми владаоц од дома мога!”

 

 

Па што ћемо сад де, и који Вас ђаво поштика на то? Да није онај галиотеки Калајџић? - А јес, на Божју вјеру; ето он и набрчкао ону књигу у којој „доказује”, да је владика Данило био понедјелник, а Ви да сте недјеља, т. ј. он да је “први”, а Ви “седми” господар Црне Горе из Његошевог дома; по хајде да видимо је ли баш тако, да нас тај галиот не би преварио:

Дакле, владика Данило I. понедјелник, владика Сава П. уторник, Шћепан Мали.... Хоћемо ли бројити, Височанство, овога, и збиља је ли он био Петровић или Павловић?. - нека га нека, да га “лацманштину” прескочимо! Дакле, као што рекосмо, владика Сава II. уторник, владика Василије III. - сриједа, владика Петар IV. шарени “светац” без носа четвртак, владика Раде V.- петак, књаз Зеко VI. - субота и Ви VII недјеља. Бррр!

Ви VII. недјеља свечан дан!

Е, сад нам није чудо, што сте тако луд господар, - богме  празник је, па се која и повуче више. Јес, није нам сад никакво чудо, што превари Вас тај Калајџић, те учинисте ту глупост, а особито кад се узме у обзир, да је то Вам годило, па и знате, да је то једна најординарнија и најбезочнија лаж, која се замислити може!

Замислите само каква слава! - династија од пуне два вијека! Није то шала!, - е бар сад Обреновићи заосташе натраг за читаве 130 година. Благо и га дому Петровића јутрос и довијек! - Живио Калајџић! Е, сад не остаје ништа друго, но Султана за врат, а Калаја за перчин, па Балканска је круна ту!; но ево ти ђавола, ови проклети Обреновићи ни да се копорну с мјеста!

Занешени том безочном мишљу, тако сте и учинили, не узимљући у обзир, да на томе манастиру има још по која тигла (ћеремида), да се види, коју су Баице сломили камењем ту скоро поред свију “господара” из Вашега дома. Само на то, Височанство, да сте обратили пажњу, Ви се не би изложили свјетској руги и подемијеху, вјешајући о велико звоно прославу „двјеста-годишњег опстанка” Ваше династије.

Но да сте питали и тога Митрофана како се зове она ћелија под његовим станом, он би Вам без сумње казао, и за Вас била би једна брука мање. Ту је за Бога владика Петар II. 1839. на вјеру преварио и удавио онога Гувернадуровића, чија је кућа све до тада била господар Црне Горе. Толико само да сте учинили, Ви не би имали потребу, да преносите оне кости владике Данила у шкрку, нити да подижете онај савардак на врх Посраног Крша, већ би нашли, да сте Ви тек други владаоц Црне Горе из Вашег дома, а остали Ваши предци, да су били калуђерштине цетинског манастира и покорне слуге куће Гувернадуровића и других отмјенијих породица у нашој земљи; а ево за то и доказа:

1821. године владика Петар I. пише -*)

“Његовој Преузвишености

Милостивоме моме Господару

Господину Гувернеру и Кавалеру Радоњићу

на Његуше”;

па пошто је написао писмо, потписао се је овако:

“Ваш доброжелатељ и послушни слуга владика Петар”.

 

*), “Нова кола” произведеније черногорскаго књаза Николаја I. - од А. Александрова.

 

 

(Оригинал овог писма налази се код А. Александрова, професора Духовне Академије у Казану).

А сад, да видите. Височанство, што је био и Ваш стриц Данило:

Године 1850. он пише, као прости Црногорац црногорскоме агенту у Котору - Стевану Бјеладиновићу, молећи га да му саопшти како је са здрављем његов стриц и потписује се искрени пријатељ и слуга Данил Петровић.” (Оригинал и овог писма, налази се код поменутог г. професора у Казану).

Височанство! Ко је господар, тај своме поданику не пише оваква писма, као што су писали Ваши предци Гувернадуровићима; но ипак, ми смо и без овога на чисто били са њиховим “господарством”, које Ви покушавате (пљујући историјским фактима у брк) да скандалозним прославама некаквих лажних „двије-стогодишњица” обманете свијет. Јес, ми смо и без овога на чисто били са њима и знали шта су били све до 1851. године. Ово пак, што изнијесмо, учинили смо с тога, да Вам са својеручния њиховим писмима докажемо оно што сте Ви и иначе знали и знате!

У другом одсјеку ми смо казали како се је и којим начином кнез Данило могао докутурати и успети на престо црногорски, то јест, рекли смо, а и доказали емо, да су га у томе помогле неколико наших породица, које су кивне биле на Пера Томова брата владике Рада. Пошто је у томе првом кораку успио, требало је израдити да га бар једна велика сила, по могућству Русија, признаде за кнеза црногорског. Но Данило није могао у томе успјети што и ту није притекао једном одвратном швиндлерају и фалсификату, а ево како: Отиђе у Русију, пријави се цару Николи, и замоли Га да га Овај признаде за кнеза црногорског. Цар му на то одговори дословце овако: “Признаћу ти ако ћеш и цар да будеш, али никад прије него ми донесеш свједоџбу од свију црногорских главара, којом да ме увериш, да збиља и народ црногорски то жели”.

Па шта уради, Височанство, Данило? - Написа једно писмо Мирку - своме брату, да се a la његушански постара међу Црногорцима за ту ”свједоџбу” и да му је одмах пошље у Петроград. Мирко тада позвао је код себе Васа Миланова Јабучанина, Илију Божовића Копићанина, сина проте Шпадијера - Ђуру, Филипа Јовашева Иванишевића (ђакове цетинског манастира), Лазара Влаховића Банаћанина - учитеља на Цетињу, Данила Вуковића Хрвата (писара свога) и попа Видака Јабучанина те тако Мирко помоћу ових састави једну “свједоџбу” а фалсификатом потпише на исту имена свију племенских главара из Црне Горе, без да је и један за то знао, па ту свједоџбу после упути Данилу у Петроград.

Дакле, Височанство, као што видите, сама лаж, обмана и фалсификат на свима линијама у Вашему дому, од кад се год за њега зна и чуја у Црну Гору!

Године 1798. 18. Октобра, скупили се бјеху главари црногорски на Цетиње, гдје саставише и написаше један закон, који се по својој садржини може назвати уставом, да га ријетко и данас која земља има у Европи. Ми тај закон доносимо у цјелини овде, а зашто, то ћемо Вам при крају објаснити. Дакле ево га

 

ЗАКОНИК

Општи Црногорски и Брдски.

Во имја Господа Спаса нашего Исуса Христа, амин.

Находећи се ми главари и старешине и остала браћа наша из сваког племена из наше слободне области Црне Горе и Брдах на јединокупни сабор и вијећу у манастир Цетиње 1798. года. Октобра 18. дне, сви јединогласно и договорно установисмо закон, по којему се напријед можемо владати и управљати на изглед прочијех народа од свијета, а то како ниже у 33 точке саборно учињеноме по реду изговара:

 

Первоје.

Призивајући великога Бога у помоћ и на обрану нам, по- тврдисмо једним гласом свиколици писмо наше Августа истога числа, то јест, на дан Преображенија Христова на 1796. года на Цетиње учињено, које се при овој књиги находи, и тако у истоме писму свакога издајника вјечноме проклеству и анатеми предасмо, и од сваке чести и поштења братскога испустисмо, тако и у овом садашњему потврдисмо и сувише рекосмо, да таквога општенароднога крвника и вас његов дом између нас искоријенимо и да од њега никога не оставимо.

 

Друго.

Будући јединство, мир, тишина и сваки добри поредак није могуће уздржати, ако сврху злога и самовољнога чојека, не би кастига било, тога ради рекосмо и заруку учинисмо, ако по данас Црногорац убије брата нашег Црногорца, оли Брђанина без ниједне кривице и нужде, него од силе и опачке, да се такови убица не може никаквим благом откупити, но ако се ухвати, да буде објешен или камењем убијен, или огњем из пушака разнесен.

 

Треће.

Ако тога убивалца не би могли уфатити, него би изван наше границе у туђу земљу побјегао, то његово имуће, да се има све, од мала и до велика процијенити и од тога половину дати ономе, коме буде зло учињено, а другу половину за глобу земаљску узети.

 

Четврто.

Такови убица и земаљски непријатељ и крвник да никада повратка на своју старину ни у друго мјесто међу нама имати не може; који ли би Црногорац или Брђанин, тога злочинца примио, или тајио и не ухватио, пошто чује и разумије злочинство што је учинио, таковога једнако ћерати и кастигати као и самог убивалца, будући се његов друг и бранитељ учинио. По чему зли људи, кад не буду имали бранитеља, неће имати јакости чинити зло, како су се научили, а бранитељи неће злочинце бранити, када за њих стану плаћати и суду одговарати.

 

Пето.

Ови рукоставник и убоица ако би се икад у које му драго мјесту ухватити или убити могао, то рекосмо, да га најкрајњи Црногорац или Брђанин једнако убити може, колико и они, којему је он брата убио, и тако да се пребије један за другога, а прави да не може мјесто кривца платити.

 

Шесто.

Ако који пушком или ножем рани кога у свађу када се инатом и причом око чеса заваде, то да се имају пред судом довести и да суд с почетка разбере све по реду, који је започе инат и свађу, за коју ли ствар и нужду, и који је зачео при бој чинити и оружје прихватити против својега брата Црногорца. У вријеме, када може суд расудити такве ствари и више и када је забрањено да се чини бој, и  самовољна освета, тако дакле познавши све како је било и колико се који у кривици находио, кметовати рану према чеса буде праведно, разбирајући и остале од једнога или обојице учињене сагрјехе поставити кастиг, ђе се пристојало буде.

 

Седмо.

Који Црногорац оружјем или дрвом или каменом удари и рани на правду Божију кога од силе и опачине, да се јунак назове, ђе прилике и потребе од јунаштва није, на таквога се рана и глоба двоструко суди.

 

Осмо.

Ако пак који удари брата Црногорца ногом или камишем, такови да плати за онај ударац цекинах педесет, ако ли га они убије, пошто буде ударен за њега да поговора није, колико ни за лупежа који у крађу погине.

 

Девето.

Могло би се догодити, да се коме пушка омакне, или којим другим начином да нехотећи чојека рани или убије, како се то на многа мјеста догађало, но таково зло пристоји судом лијечити колико се може боље учинити.

 

Десето.

Ако који убије чојека напасника врху себе бранећи се и заклињајући га Богом, да се од њега прође, а он не уступи, него преко тога погине, и то зло ваља судом лијечити, како и оно нехотице учињено.

 

Једанаесто.

Који чојек узме туђу жену иза жива мужа, или уграби ђевојку, коју му не буду ђевојачки родитељи, оли својта и близика ђевојачка, која родитеља живијех нема по обичају и закону архипастирскоме дали, такови да се има ћерати, како безаконик и грабитељ туђе ђеце, и да му стања у нашу земљу није, а његово имуће, да се процијени и раздијели, као и онога који самомосилно чојека убије.

 

Дванаесто.

Који поп вјенча чојека са женом иза жива мужа, оли с ђевојком уграбјеном на силу, или другом коју закон недопуштаје вјенчати, такови да буде лишен свјештенства, и прогнан из нашег општества безчестно као безаконик и проклети хулитеь закона Божјег и као губитељ душа христијанских.

 

Тринаесто.

Ако лупеж погине, или се рани идући у крађу, поговора није, будући сви договорно рекосмо, да га сва земља бије једнако као и рукоставника.

 

Четрнаесто.

Која се лупештина нађе од пријед него ли је вјера и зарука међу нама на Цетиње 1796. на Преображење Августа 6. ден утврђена, такве лупештине да се имају судити по староме обичају, а што се пак нађе у ово вријеме од стеге и преко вјере и заруке до сад украдено, оли што по данас који лупеж украде, то да буде извршено како сетенција наша прошлога годишта на Госпођине учињена изговора; то јест за говедо мало и велико, осудбине цекина дванајест, а глобе земаљске цекина десет. За једно улиште челах равним начином као и за једно говедо и осудбина и глоба да се има судит и подомирит.

За брава малога или великога осудбине талијера пет, а глобе талијера десет. За покрађе из куће оли из обора и остале различите лупештине, разбирајући једно по једно редом и цијенећи, колико која ствар асприх ваља, пак на према цијене поставити приличну глобу и одсудбину, на примјер рећи, која ствар један грош ваља, на то нека буде одсудбине гроша пет, а глобе гроша десет.

Ово се разумије за сваку покрађу из куће и изван куће покрадену и понешену, не спомињућу дијете лудо, које би што од ђетинске лудости учинило, оли друго чељаде, које нема чисте свијести и памети.

 

Петнаесто.

Који чојек хоће по данас продавати кућу или баштину или виногрод или метех и дубраву или остало своје непокретно имуће, нека најприје пита и понуди своју близику пред свједоцима, па ако не би хћела близика купити, нека понуди мергинаша, то јест раздионика од баштине не би ли он хтио купити, тада слободно нека продаје коме може у своје село или у своје племе само ваља да учини књигу најмање пред три поштена чојека или свједока, како је близику и мергинаша нудио, и како они нијесу хћели или нијесу могли купити. А који буде књигописац нека своје име и презиме потпише, такође годину и дан од мјесеца да се чисто знаде и када је књига писана и на које место, пред којима именом и презименом, свједоцима, од којега су племена били свједоци и како су ови потписали, или не умијући писати, крсте учинили за више вјеровање како је продаја по закону учињена и подпуно плаћена, а инако куповица не може бити.

Ово се говори по данас, за оне, који хоће што куповати не за оне који су до сад куповали.

 

Шестнаесто.

Сваки, који има што искати, или дуг, или повраћу, или преузам и плијен, или коју штету и похару или осталу малу или голему ствар, нека иште судом и разлогом да буде подмирен, а сам да узима ништа без руке суда, ако ли не послуша који, биће подложен глоби и кастигу према његове кривице, колико заслужно буде. Будући све ово више писано саборним договором учинили, и опет на данашњи Августа 17. ден, а 1790. года свеопштим собрањем нашим разгледали и потврдили, за потребно судисмо приставити ниже сљедујућа правила:

 

Седамнаесто.

Знајући да највише зла и крвопролића у нашој земљи с’ лу- пежа бива, и да су томе највише родитељи криви који из почетка не хоће своју ђецу с добрим дјелом васпитавати, и ни у страху Божјему содержавати, него их јоште неки уче и силују да туђе имање грабе и краду и да свако зло и безакоње чине како што су и ови чинили, тога ради рекосмо, и с’ овим капитулом стабилисмо, који лупеж по данас украде коња или вола у које му драго мјесто у Црној Гори и у Брдима или у Приморју нашој браћи и пријатељима који се находе у Ћесарокраљевској земљи и держави, да се такови лупежи има проћерати једнако као и убиваоц, који самосилно без сваке кривице человека убије, будући када украде туђега вола или коња он сву чељад од онога дома уцвијели, више него једно чељаде да закоље, а особито сиромаш која другог коња ни вода нема, нити су вриједни стећи да такове купе, но да продаду баштину или друго сиромаштво и имање и тако да остану без ничега за прибавит животиње, без којега живјети не могут; ако ли лупеж по данас украде брава или коју другу ствар, која ваља као један брав, то за први пут да има платити као што у четрнајестом правилу стоји; ако ли се пак и други пут у таквој крађи нађе, да се има судити и кастигати, као они, који самовољно убијство учине, зашто се већ лупежи трпјети и подносити не могут, даклен нека сваки у будуће знаде, што ће га допанут ако се дадне у лупештину; а родитељи нека своју ђецу уче да с миром стоје и нека се не лакоме на лупештину, коју су се научили јести од туђе муке, што им синови доносе, такођер и сваки домаћин од куће, нека своју браћу и чељад на добри начин наставља, и учи, да зло не чине и туђе не краду, јер и онако би ће им жалост, кад који за злочинство буде од суда кастиган.

 

Осамнаесто.

За садржати с Приморцима мир и тишину сусједску, које приноси на обје стране узајамну корист и срећу, забрањује се свако самовољство и освета. А што који Црногорац имаде од Приморца искати, то нека иште преко суда, јер иначе биће подложан кастигу; на исти начин, који би међу нама смутњу учинио или зло у Црну Гору или Брда приносио што се тиче до мртвих главах, које су неки Приморци нашим дужни, и то нека стоји као и њихове главе и ране, које су наши њима дужни и у толико биће вријеме, да сваки судом одговори, и да плати, колико се који дужан находи, само нека од наше стране зађевице и самовољне освете не буду, која може на непослушног кастиг и теготу навести, а Правитељство, које има од свијех нас постављено бити, да управља општенародне после, биће у дужности за то и све остало што би се посад догодило, мислити; Даклен и сваки Црногорац и Брђанин нека се спомене да сам по себе без питања суда и правителства не чини.

 

Деветнаесто.

Познато је свакоме да пазари служе за корист народа и да се без пазара живити не може; али и то нека сваки знаде, да они имају бити мирни и слободни, без сваке смутње и кавге, на исти начин као и црква; но будући неразумни народ по својему самовољству, нити једно, нити друго пази, него наше инате и приче и кавге пред црквом и на пазаре чини, од чега не само пазари остају у смутњи и народ жалосно враћа се натраг без својега удовољствија, него црква Божија находи се поругана и обесчашћена, зато и сам Бог пошиље кастиг на такови народ, који безаконо у једном злочинству и мрзости живе, зато рекосмо и темељито стабилнемо, који Црногорац или Брђанин по овоме нашему састанку и договору зађеде пред црквом или на којему драго пазару, инат и кавгу, да се има такови хватат и суду земаљском предават. 

 

Двадесето.

Ни један народ не може бити честит и срећан, у којему законитога суда и доброг Правительства нема и ниједно Правитељство без помоћи народне стојати не може: зато дакле сви народи на свијету, на свако годиште дају у општу мирију порез, колико је у којему мјесту и држави речено; а то не дају за друго, него за саме себе, да се на оне новце држи Правитељство, и судници и војска, која ће их од непријатељске напасти бранити и чувати од свакога злога и опакога чојека, да они могу мирно и без свакога страха своје послове оправљати, и спокојно у мирноћи живјети. А то је и нама од највише потребе и тако учинисмо да свака кућа даје парах или ти динара шесдесет. Будући је наш Преосвјештени Митрополит и кавалер Петар Петровић најпрви дао цијели доход од свијех земаља Цетинскога манастира, које се находе у Синачки читлук, и ове новце да има сваки кнез с главарима од своје кнежине сваке године сабрати и на дан Рождества Пресвете Богородице у манастир на Цетиње и ђе правитељство буде доносити и од правительства писмо узети, које он може у своју кнежину приказати, нека сваки знаде како и колико новаца предао јест; а на ове новце биће садржати људи, који ће по законима судити.

 

Двадесет прво.

Находи се међу нама људи, који често за малу ствар позову другога на мегдан, али неће да дијеле сами јунаштво, него један и други кликује и купи војску, све што више може, пак ето мегдана из пушаках, доклен начине по толико носилах и закрве народ, да се и њихова ђеца кољу, а мегданџије на страну здрави и весели, нити који чини, ни приступа, ђе може погинут. Тога ради нека сваки знаде, ако се посад нађе такви мегданџија у нашу земљу, биће кастигом од суда земаљског и од свије нас ћеран као злочинац и замутитељ народа.

 

Двадесет второ.

Када судци сједу на своје мјесто судити, ствари по њиховоме разуму и расуђењу подносити, прво: ваља да се спомену, што они гласом народа по вољи Божјој за судце и управитеље постављени јесу, а не као најамници, но као оци и прави љубитељи отечества.

Друго: молити се Богу, да им даде просвећење разума и силу мудрости, за познати што је праведно и свето и богоугодно. Треће: пазити своје обећање и заклетву да не преступе, или по хајтере суде, него по правици, малому као и великому, јербо је суд Божји.

Четверто: слушати једне пак и друге стране разлоге редом и не допуштавати прсте олити ријечи давуџије да један другоме у ријечи улази и прекида говорење, него када први изговори нека други почне говорити, и нека обојица говоре тихо без ината и вике, како може писар и сваки судац њихове разлоге записати и разумјети, а ђе потреба буде, којега припитати, да опет каже, што није први пут чисто изговорио, или, да није заборавио што казати, то нека један судац пита, а не свиколици, и пошто обије стране на пуну вољу изговоре свеколике своје разлоге, тада нека се уклоне, за учинити судцима мјесто слободно да они могу све по реду чисто разабрати, и сетенцију праведно по начину учинити, која ће се давати ономе, којему се пристоји; а друга једнака при канцеларији Правитељства у записну књигу остављати.

 

Двадесет треће.

Ако који судац зачне кога у суд судећи бранити, не моћи доказати разлога и правице зачетаја брани и не разбирајући мисли своје дружине, него само да се његова ријеч броји, а не другога који правије мисли имаде, и ко бољи разлог о правици доноси, такови, отвара себе и каже да је хајтерџија, митник и замутитељ суда, а не истинити судац и правитељ народа, зато има бит не само прогнан и лишен вјечно свакоје главарске чести и поштења, него и сувише подложан жестокоме кастигу, такођер и они који би за мито и за пријатељски хајтер или по својему неразумљу икакве тајне открио и како што Правительство за општенародну корист чини или говори потајно и сакривено; јер ниједно дјело не може напредовати жељеним путем, кад се међу дружином издајник и шпијун налази.

 

Двадесет четврто.

Ако се нађе да који судац заиште или узме од ког мита навлаштито за оправдати кривца, а окривити правога чојека такови да се има из суда безчестно прогнат.

 

Двадесет пето.

Који чојек по данас обећа или којему судцу даде мита, и ако се то дознаде, неће бити потреба искати на даље него ће он сам тијем митом себе открити и казат да нема правице ни разлога супротонога, с којим се хоће пред судом правдати, и зато има бити осуђен као кривац под затвор у тамницу да стоји за сваки цекин неђељу дана, а то мито, које буде дао, или обећао да пође у општу мирију, и да се обећа и даде соку, који би насочно унапријед судца митника из оних главарах што су по договору земаљскоме за суднике и управитеље постављени или осталога чојека, који би икакву судцу дао или обећао мито.

 

Двадесет шесто.

Сваки мали и велики Црногорац и Брђанин остаје у дужности добре и поштене судце, које смо добровољно изабрали и по сагласију и договору за суднике поставили, слушати, почитовати и љубити и сваку чест свијема наносити. Ако ли се који нађе, да речене судце обесчести и осрамоти, то ће свијех нас који смо их поставили осрамотити, и ми ћемо таквог искат да свијема за бесчест и срамоту одговори.

 

Двадесет седмо.

Када судци не би једнаке воље и сагласија били сврху које ствари, коју би хћели судити, него једни овако, а други онако расуђивали, у такву згоду ђе буде виши број суда остаје јакост од разлога на њихову страну, али да по души реку да они то без свакога мита и хајтера својим разумом познају да је праведно како говоре.

 

Двадесет осмо.

Ако би који кулукџија заметнуо немир и смуту међу дружином, таквога не трпјет, него одмах послати дома а искат од онога племена којег другог на мјесто његово добродјетелна и у дружину погодна чојека, такођер отправити непослушна или љенива и безбрижна кулукџију.

 

Двадесет девето.

Будући како судци и управитељи, тако и кулукџије на општенародни трошак постављени јесу, то да не пазе ни работају друге него земаљске послове и по начину да испуњавају како ће бити у земљи мир и тишина боља, по чему ниједан не може бити слободан ходити за својима пословима дома, или на своје путеве у трговину, него стојати до реченога времена на службу земаљску, вјерно како су на то и постављени.

 

Тридесето.

Када се која мала или голема штета од похаре жита, сијена, винограда, бостана, зграде, расадника или које му драго ствари, у које племе нехотице учињена догоди, то остаје кнезу и главарима од племена, да процијене и да чине похарнику нека штету без свакога даљњега одмицања плати; а ко би силом и задорицом навлаштито похарао, таквога суду земаљскоме објавити, да буде кастиган као злочинац и супротивник тишине земаљске.

 

Тридесет прво.

Сваки, којему би напасни чојек учинио коју малу или велику пакост и штету или преузимом и дерачином или другим самосилним и грабљивим начином, нека прикаже суду земаљскоме, а нека се сам својевољно не свети.

 

Тридесет друго.

Како свештеници у свечане дневи у црквама, такођер кнежеви и старешине од племена јесу дужни, свакога домаћина од куће научити и свакојему говорити, да мирно у љубави са сваким живе, да се Бога боје, и да зло говорити и чинити престану, и да се спомену и разумију ове сетенције илити кастиге које смо сви договорно учинили сврху свакога злочинца, и то нека сваки домаћин од куће, запамти и својој ђеци каже, да се чувају од кастига, од којега неће се моћи откупити ако зло учине, будући је сетенција учињена приђе за свакога, него ли је који зло учинио, и свакоме напријед казано, да ниједан после не може рећи, да није знао, што закон за које зло изговара. Нека знаде дакле сваки, зашто смо се свиколици договорно прво у манастир скупили на Стањевиће, пак опет на Цетиње потврдили и сувише што је манкало приставили/

 

Тридесет треће.  

Дужност свакога сина отечества веже и понуђа да буде он вјеран и уздан својему отечеству, и га ниједно благо и богаство од тога раздвојити не може, нити га подмитити, да се назове издајник и невјерник своје браће и отечества, у ову се дужност ми свиколици находимо, будући сви рођени и васпитани у једном отечеству, али по несрећи, мало је нас, који ову блажену и сваке чести и похвале достојну дужност познајемо, дај Боже! што би она у познање наше свима дошла и што би ми прави синови и љубитељи  дражајшег отечества све укупно и нераздвојено и унапријед могли називати се. По чему и потребно јест да како судци и управитељи, тако и сваки, који на општенародну корист својега отечества за службу опредјељен и постављен будет, имаде најпређе учинити заклетву од вјерности по ниже писаном начину, како се то чини међу свијем народима и у све велике и мале државе.

За сахранити и уздржати све ово вишенаписано и на тридесет и три члена раздијељено, учинисмо свиколици заклетву, цјелујући честни и животворјашчи крст и сватоје Евангелије, при том и свете мошти великомученика Пантелеимона*).

Господар Јован Радоњић, црногорски Губернатор и остали главари од све Црне Горе.

 

*) Е сад, Височанство, настаје овде једно питање, и то врло важно које треба расвијетлити. На примјер: Из овог законика јасно се види да су у оно вријеме постојале у Цетинском манастиру мошти светога великомученика Пантелеимона на које су се Црногорци клели и разне стеге правили. Кажујте дакле, безакониче, куда су сад, јер сваки Црногорац зна, да су те мошти нестале на Црне Горе. Јес, кажујте куда су, и који их је богохулни Ваш предак обестрвио и продао фратерима млетачкам, јер ми Црногорци хоћемо да знамо гдје су! - Збиља, Ваш је дом ставио себи у задаћу, да избрише из Црне Горе све што би Вашему шареноме “светоме” Петру без носа правило конкуренцију, те сумњамо, да неће с временом и светога Василију Острошког постићи иста судбина, која и Луку Калуђеровића и ове мошти о којима је ријеч! Зар је мало Вашему дому, што упропасти народ црногорски и оћера у просјаке, но при томе још, да профанише и продаје светиње наше земље је ли?!! Под знаком свеопштег Барјака, поради општенародне стеге и домаће слоге против свог непријатеља установили су договорно сви главари следујућу закону стегу у години 1796. Јунија 20.:

Во имја просвјати јединосушчнија и јединославнија приснопоклањајемија и нераздјелнија вртријех ипостасјех животворјашчија Троици Оца и Сина и св. Духа, амин.

Ми главари и старјешине и вас збор црногорскога општества будући данас сабрани на једно мјесто, видећи што Турци ваздашњи христијанскога рода непријатели сабирају војску и чине све војничке приправе, радећи дан и ноћ јавнијем и тајнијем начином како би нас и нашу браћу Брђане разурили и под своју власт и тирјанство подложили, и ђецу нашу у вјечну невољу и ропство подложили, и под жесток јарам варварских порабошченија поставили; тога ради сви јединокупно и договорно рекосмо и темељито стабилисмо и утврдисмо како ниже изговара.

 

Первоје.

Призивајући пресвето име Господа Бога сведржитеља помоћ нашу, друг другу, племе племену, нахија нахији тврду и чисту вјеру и ријеч од чести и поштења дадосмо, да се подати и преварити нећемо.

 

Друго.

Рекосмо и заклетвом утврдисмо, ђе гођ би непријатељ окренуо и на коју би страну на нас и на браћу нашу Брђане ударио да ћемо један другоме бити у помоћ и за благочестиву нашу Вјеру Хришћанску војевати и своју крв пролити и дражајше отачаство и слободу заштићавати, свете цркве и манастире и доме наше, жене и дјецу нашу с’ помоћу свесилне Троице и славимаго Бога оружјем нашим бранити.

 

Треће.

Од дневи данашњега и унапријед ако би се нашао који Црногорац, или које село, или племе, оли која нахија, да буде издајник јавнијем или тајнијем начином, таквога сви једногласно предајемо вјечном проклеству као Јуду издајника Господњег и као злочестивога Вука Бранковића, који издаде Србе на Косово, и вјечну мрзост и проклество од народа на себе привлачи и од милости Божје отпаде; и таквога брацкога и христијанско крвника и издајника, који би се нашао, не само што вјечноме проклеству предасмо и рекосмо, да га буде анатема и да јест пред Богом овога и онога свијета одговоран, за све, што би с преваром и издајом учинио, него и крв наша на њега и на чеда његова од земље на небо јакоже Авела да напије и да остане као крв Христа Спаситеља нашег на народ Јеврејски.

 

Четврто.

Таковога издајника увијек од сабора и општества нашег одлучисмо да чести и поштења нема, него он и род његов да остане у срамоту и безчест као издајник вјере и закона Христова и хуљитељ имена Божјег и крвник свега нашега народа, и ако би Бог посље Нас уздигнуо и послао кога гођ овом земљом управљати и владати, оли посљед Нас у вријеме Наше дјеце и насљедниках, то ми таквоме господину и дјеци Нашој остављамо ово писмо за изглед, да и у то вријеме и човјек они издајник и његов род да неимају чести и поштења ни остале милости никакве, него да будет као род клетвопреступни и пријеварни у ненавист и мрзост свакоме.

 

Пето.

Будући је Црна Гора раздјељена на нахије, а нахије на племена, то свако племе имаде за се своје судце. Судце ове бира сам народ и то свако племе за себе. У ни једном племену, не може бити из другог судац, него од оног братства, које племе сачињава. Исто тако како у особама за суд, тако и за право суђења, не могу се судци другог племена мијешати. Сваке године мора бити збор или скупштина, које бива на сами Василијев-дан, ђе се на ново договарају и бирају судце; јер је добро, да не остају једни те једни, нити да може један имати првенство над другим, већ да иду на намјенице: ове године једни, а до године други. Није такођер дозвољено да могу бити неколика брата у суду, до само један између све браће, па ма њих било колико му драго. Изузети се овђе може само онај, да не може судцом бити, који је порочан и познат као неваљао чојек, јер зато је избор, да се између све браће изабере најпоштенији, а при том најпаметнији и најразборитији.

Случили се пак, да је судац у чему погријешио, или да је непоштен, или неспособан за суд, или неправедан при суђењу, тога оно племе само својом влашћу и својим правом из привременог званија и прије обично установљеног рока збаци, а другог сложно и договорно изабере и на мјесто првог постави; иза овог доставити Господару (Гувернеру) од све земље, да га потврди и призна за судца.

 

Шесто.

Недорасла дјеца до чојечије добе, ако учине какву погрјешку, то отчеви или мајке за њи плаћају како глобу тако и одсудбину, полагајући у томе да су родитељи криви, који своју дјецу не настављају на добри и поштени пут.

 

Седмо.

Учинили поп какав преступак, то он за мање преступке спадајуће под глобу и одсудбину плаћа као и други Црногорац. Је ли пак велики преступак, онда се скине с њега свеште нички чин.

 

Осмо.

Сваком иностранцу, ма он био какве боје, или бјегунац, или да је какво му драго зло у страној држави учинио, тај код нас не потпада под никакав суд, нити опет у подозрење него као у слободној земљи, ако се жели настанити, ужива иста земаљска права као и Црногорац. Учини ли какво зло, а није привезан као урођеник земаљским законима, онда му само одказати задржавање у земљи, и стоји му слободно поћи од четири краја свијета у коју ће страну државу.

 

Девето.

Узме ли се плијен из сусједне државе, ђе је вјера уваћена и још преметнута није, тад се плијен повраћа, без да се узима глоба или одсудбина. Узме ли се у вријеме рата кад је вјера прекинута, онда нема мјеста ни права онај, ком је плијен узет код суда црногорског тражити.

 

Десето.

Све ово више писано договорно рекосмо и нашом заклетвом утврдисмо, цјелујући честни и животворјашчи крст и свјатојо Евангелије и својеручно подписасмо и крсте који писат не умјесмо нашијема рукама учинисмо.

 

Једанаесто.

И свака нахија да прими и узме по једно писмо, које ће држати у своје руке, да се находи од рода у род, а у Митрополији једно остависмо које има бити сохрањено међу Грамате и хрисовуље царске, и свакоме царскоме, краљевскоме или принципскоме двору и посланику приказано.

 

Господар Јован Радоњић, црногорски Губернатор и остали главари од све Црне Горе.

 

Као што видите, Височанство, овдје нема ни помена о шареном “свецу” без носа (владици Петру I.), а био је том приликом и он на Цетиње. Кад је био дакле „господар” Црне Горе, као што срамно покушавате да докажете, онда гдје је овде на овом закону и на овој стеги његов, потпис као санкција врховне земаљске власти?! - Шта више, Ви сте подло настојавали, а такође и Ваши предци да се овоме важном документу и величанственом споменику династије Радоњића стрв (траг) изгуби. Ето то је главни узрок што смо га овде донијели; а други не мање важнији био би овај:

На примјер, овај је закон за људе, који се баве изучавањем политичких уређења појединих народа од великог значаја, јер он им доказује да је храбри и слободни народ црногорски имао свој устав још онда, кад га ни једна Француска није имала! - Према томе дакле, отпадају, Височанство, сви они срамни Ваши “разлози” (које злочиначки протурате преко поменутих филијала “Гласа Црногорца”), којима би хтјели да бајаги докажете свијету, а нарочито Српству: да Црногорац у опште није ни још дозрио за разне шире и слободоумније политичке унутарње установе. Али узимљући у обзир Ваше мрачне финанцијске и привредне операције, које смо са на челу вађевином и Вашим спахилуцима побројали у трећем одејеку ове брошире, види се да Ваше горње тврђење има збиља неког “основа”!

Овај закон и ову стегу донијесмо овде и зато, е да би се та блесаста јуница од Лаза Томановића увјерила, да је династија Радоњића (Гувернадуровића) са собом у Црној Гори један велики споменик своје државничке мудрости, а не, као што он (Лазо) блебеће “своме” читај кнежеву сочиненију („Владика Петар П. као владалац”): “да су Радоњићи оставили за собом знака само у некој Гувернадурици на Цетињу”.

Из свега овог, Височанство, јасно се види, да је гола и одвратна лаж све оно што су инспирацијом и новцима Вашим и Ваших предака туристе и безброј некаквих самозваних историчара писали за Ваш дом: да је он бајаги одавна господарствујући дом у Црној Гори. Кад човјек чита ону гомилу разних сочиненија, која су у томе погледу писали и брчкали невјесни европски писци, мора да се упрепасти и на саму помисао колико сте вјешти били да свијету такве лажи за истину продајете. Та за милог Бога, ето се Ни сами велики Гледстон није могао тој Вашој мрежи и опсјењивању отргнути, а да и он не упане у једну велику заблуду, писајући ону познату апотеозу Црној Гори, у којој поред осталих неистина које доноси о “давнашњој” моћи и упливу Вашега дома међу Црногорцима, чак и то вели, да је и овај законик издан иницијативом шареног “свеца” без носа! Но кад се знаде, да Гледстон није имао коме другоме искати податке за поменуту апотеозу, сам једино Вама (будући стварна и истинита историја Црне Горе није ни још написана), то му се и може опростити што је онакву неправду учинио Јовану Радоњићу господару црногорском, који је, поред великог природног дара, био толико научен и начитан, да је одлично говорио и латински и грчки.

Сад, да и малко даље видимо, какви су били “господари” Црне Горе Ваши предци, а какви Радоњићи. То се, Височанство, јасно види и из овог писма господара црногорског Вука Радоњића управљеног изасланику руском и лајтнант генералу графу Марку Ивелићу, поводом онога гласа у Русији да је Ваш ђед Петар І. покушавао да Црну Гору продадне Аустрији, као што смо напоменули нешто о томе у другом одсјеку. Поред тога видијећете из истог још и ове двије ствари: прво, како овај владалац изима великодушно у заштиту поменутог Вашег ђеда, а друго, како је и колико је независим и велик био његов дух у погледу мијешања Руса у наше унутрашње ствари. Ево дакле тог писма, на га читајте и дању и ноћу с тим сулудим и проданим Томановићем:

Од Црногорског и Брдског правитељства Генераллајтнанту Графу Марку Ивелићу.

Будући смо добили копију од Грамата светог Синода која је у околни народ раслана и која се у Вас под печатом наоди. Видили смо у истој изражавање руског Синода, које је народу Црногорском и Брдском врло непријатно, будући свети оци руски без сљедства оснивају се на самијема клеветами неправедним понашањима од нашије непријатеља и злотвора на нашег Архипастира: заповиједа му да се престави ради оправдана њиховоме суду, и прије но што би се јавио, свети оци синодални већ су га осудили за недостојна архијерејског чина предлагајући му двоструко кајање, које је неизвјесно и неосновано светим синодалним оцима, који не гледају његову вјерност к свом отечеству и невиност у чему је оклеветан, павјештавају избору другог достојнијег мјесто овог нашег Архипастира, кудећи по осталом нашег Архипастира, како би он био намјерен вјеру и закон опроврћи, и то, да се је сагласно са злотворим својега отечества, називајући га издајником свог отечества. Не чудимо се, да је цвјетујућа благочестијем руска Империја у својим предјелима кроз многе вјекове помоћу Божије силе налазећи се у таквом опширном положају Европе, ђе мноштво милиона народа са цвјетујућима наукама, с великим трудом и трошковима својих самодржана у садање благостање приведена, но је нама горскијема обитатељима за чудо, што свети руски Синод простире своју власт по свима крајевима свијета, и почео истраживати по начину у Русији уведеноме: изиски- вати благо уређење од неподвласније архијереја светом руском Синоду; а камо ли ми, ђе је неудобност, и без средства, да може бити таково благочестије, као што је у Русији, ђе нема учионица и томе погодног. Пуштимо свете оце руске, нека погледају на прошло стање њихове пастве, у каквом се положају и благом поредку до времена Петра Великог налазила; какав је кукољ израстао који ни данас истребљен није; а овђе премда нема веће просвјете, опет по крајној мјери нема никакве јереси, него сама Православна вјера у Исуса Христа Источно-Грчко-Илирическа сушествује. Имамо чест са поштовањем Вама објавити, да ми народ црногорски од времена пропасти Славено-српског царства, уклонили смо се од силније непријатеља Христијанства и населили се у ове горске предјеле, стојећи независими од сваке господствујуће власти над нами. А сада наш Архипастир више је од сваког полагао труд и полаже и сад; јер смо ми по његовом осуству по народним пословима и задржавањем неколике године у туђим крајевима, од произишавшег међу нама несугласија, силним и злим нашим сусједом пашом Арбанашким били покорени под турску власт, и тада је престојала опасност Православној вјери и слободи, које чојечство жели.

По доласку нашег Архипастира у своју паству, видећи своје овце од вукова расћеране, и слободу уништену узме достојни начин Архипастира; настојавањем и поучавањем, призивањем и ходењем из мјеста у мјесто предузимајућим трудом привео је нас у сагласије и својим ободравањем ополчи нас против својег непријатеља, и с помоћу Божјом у различна времена сражавајући се с Арбанашким пашом ободравањем његовим светим молитвама, коначно побједимо Арбанашког пашу, и остали смо од тог времена и по данас слободни и без сваке опасности. Ко нас је избавио од такве велике бједе? Велики Бог кроз молитве нашег доброг пастира, о чем и цијели свијет знаде; а не онако, као што руски Синод мисли, не познавајући овдашња обстојатељства, увјеравајући се неправедним понашањем клеветника, ружећи нашег доброг пастира лењивим; он мисли да и овђе има наш Архијереј величије као и они у Русији; на позлаћеним колима са славом и луксузом возају се са упрегнутијем коњима, имају времена, да се у самом светом служењу упражњавају. Но овђе није тако, него пјешке велике стрменице са крвавим потом (знојем) сваки пут пролазити; а неопходимост изискује сваки час учити и мирити народ, а свето служеније тек онда чинити, кад се од народније послова смири, но и овај покој за њега ријетко бива.

У овом случају свети оци синодолни видећи нашу бједу, никакву помоћ до сад нијесу учинили, пребивајући у дубоком ћутању; а сад привлачи нашег Архипастира неправедно и без разлога њиховоме суду; кад је сад у нашем народу према пређашњега много боље стање у свему. Бољег Божјег Архијереја, кориснијег и вјерног отечеству и Христијанству у нашем народу није било. Ми, народ црногорски многијема смо високијема Граматама пређашњијех рускијех Самодржаца помиловани, од од које само двије имамо, које изјављују милост нашему народу блаженопочившег и бесмртног спомена достојнијех Господара Петра Великог, Павла Првог, царице Елисавете Петровне и Екатарине друге, дароване су нашијема Митрополитима архијерејске окруте и свештеничке ризе са принадлежећем прибором за архијерејско служење, за њихово и наше вјерне услуге и усрдије и приврженост к’ високом руском Двору, којима великољепнијем ризама и данас при служењу, наши Архијереји украшавају се славу, спомен и чест великијех своијех покровитеља, и ове драгоцјености нијесу у туђим рукама но под нашим вједовством (Jurisdictio) налазе се*) и ово је неосновано и светом синоду доказано.

 

*) Дакле, Височанство, овај вајни Ваш предак, ког Ви хоћете силу Бога да прогласите “четвртим господаром” Црне Горе из Вашег дома, као што видите није могао имати у своје подручје чак ни одежде у којима је служио легургију! Заиста чудан господар и па да Бог поможе!

 

Свети Синод није никад наше цркве с потребитостима снабдјевао, но ми све црковне потребе кад је недостатак сопственим нашим трошком надокнађујемо по нашем могућству за душе. За снабдјевање светим Миром и Антимисама с’ најчуствателнијом благодарношћу ми смо обвезани светом руском Синоду будући је ово по његовом благоутробију посљедовало, а не заповиједи господара Императора Павла првог. Наши младенци при светом крштењу бивају Миром помазани, наше свјештенство прима свето Миро од Архијереја нашег пастира у аловастровијема сосудима, који су за такву светињу направљени. О овоме је сасвим неистинито донешено светом Синоду као да црногорски новорођени младенци при крштењу светим Миром не помазују се. Премда наши манастири и немају много калуђера, но прама снаге којом се издржавају опет то је доста. Ми смо слушали да и у Русији у неке Епархије манастири су опустошили, и у жалосном се стању находе, и још ђе са благочестијем и наукама руска Империја цвјета; а калуђери су излињали као овце без ране, и со тим је чудновато да свети оци синодални у својој пастви не увиђају недостатак, а у туђој виде несавршенство: руски обитатељи не разумијевају боље од нашијех вјеру и закон ђе су још науке и просвјештено свјештенство. Ко нас у закону и вјери учи и наставља у благочестију и добродетељи, хришћанекој?  Нико, до наш добри Архипастир, а не руски проповједници; и ово је неправедно клеветано руское Синоду. Нашем Архипастиру за право рећи, и ако би било какво несавршенство у његовој пастви по незгоди и не имајући учионица, лако се може опростити: сам свети Синод може дати разлог црногорској немоћи; но предсудно је онијема који мудрошћу и високом просвјетом величају се, а некада се упуштају у незнању бића, користовању и у осуђивању невиности. Зашто свети Синод руски у садашње вријеме не употреби својствено светим оцима сажаљење о страшном истребљивању Христијанства и убијању мачен Божијех Архијереја у турској Србији? Тамо треба велика одбрана и помоћ угњетеноме, и истребљивајућему Православноме Христијанству; а не овђе, ђе ми, благодарећи Богу, ни од кога не трписмо угњетавања, но благопожеланом слободом користујемо се, осим, може бити руском Синоду није познато, да су народи Славено-српски у својој цркви Источно- Грчкој-Илиричкој Патријарха имали, којему су српски Архијереји били подвластни и зависими од светог оца до 1769. године, а од те године после произишавше војне Отоманске Порте с руском Империјом, од злог угњетавања непријатеља Христијанства, се Василије Патријарх српски и свега Илирика уклањајући се кроз наше предјеле од прастојеће му погубије пође у Русију и у Петрограду се престави, на ком се је пресјекла битност Славено-српских Патријарха, и столица Пећске Патријаршије и данас је упражњена; следователно је сам наш господин Митрополит остао по себи у овдашњој цркви у независности икаквој власти, као други Архијереји, и од најстаријега времена вјеру Христијанску нијесмо од Руса, него од Грка примили, а Русија по црковнијема Историјама не назначује се тако, као што свети Синодални оци у својим листовима пишу. Ми до сад нијесмо чули, да има и власт и бригу свети руски Синод о Славено-српском народу који живи изван рускије предјела; и по томе ми народ црногорски и брдски не стојимо под поданством руске Империје, него само под моралним покровитељством, и ово не по другим причама него једино по једновјерију и једноплемености, приврженост, вјерност и усрдност имамо к Двору руском, и спроводићемо с истом усрдношћу на вјечно вријеме, премда би нас могла одбацити од себе Русија, које ми никад не очекујемо; него и по томе ми народ црногорски и брдски докле буде у Русији Православна вјера сушествовати остаћемо навјеки Русији вјерни и усрдни; но с тим уговором што ми у поданство као други у унутрашњости Русије живећи с биједни житељи ступити не желимо, и слободу прародитељима нашијема присвојену до саме крајности бранићемо, и ради смо с мачем у руци умријети, него ли срамном ропству и jeднoj сили предати се*).

 

*) Височанство! - Шта значи ово? - Овако што само велики духови могу да мисле, говоре и творе! - А Ви шта сте урадили од независности наше јуначке Црне Горе?! - Подчинили сте ју Русији, те ју данас нико више у Европи не сматра за слободну државу, већ за једну руску одкомандовану губернију, а Вас за једног козачког Хетмана! - Реците томе јунету од Лазе Томановића да пажљиво прочита и овај споменик куће Радоњића! 

 

 

Какву славу, чест и срећу можемо очеквати од једније неоснованије обећања, кад се Ви с таквијем неприличнијем намишљајем пружате: ступивши у наше предјеле шћели сте ставити под затвор нашег Архипастира, и не будући руски подајник да би сте га на суд синодални повукли! -  До сад наши Архипастири нијесу били повлачени руском Синоду на испите, и за то и овог нашег Архипастира нећемо пуштити да би ико над њим тријумфира и судио. Кад би он у чему преступио и био крив, као што је неправо оклеветан, ми бисмо му могли сами судати, не као Архијереју, но као осталом нашем грађанини међу нама; ми народ црногорски на ово достојство изабрасмо и представили њега, тад у Србији не имајућег Патријара, за посвећење за Архијереја, Православно српском Митрополиту и находећима се Епископима у Унгарији. Ми би смо га могли кад би он био у овоме сану недостојан, низврћи а изабравши другог достојнијег преставити ђе надлежи за посвећење; но ми достојнијег и попечитељнијег за наше душе нигда имали нијесмо, и док је он жив другога не желимо имати, и по овоме послове о нашему Архипастиру нема нико водити. У таквим поради нас противним опстојатељствима, дужни смо се позвати и на околни једноплемени народ којему је добро познато нашег Архипастира постојанство и чесно поступање и усрдност к свом отечеству и вјерност Господару Императору цијеле Русије; кад би се на нас, и нама подобнијема такве жестокости простирале што би могло тада сљедовати? О овоме се може само онда знати кад се с Вама састанемо у унутрашњости предјела наше границе с нашијема главарима. По прошломе конгресу Ви сте нас питали, јесмо ли ми Господареви? Ово је питање нама познато одговарамо Вама разумијући Ваше питање: Ми народ црногорски и брдски нијесмо никад били у поданство рускијех Господара. Такова Ваша питања нијесу за нас упутна, ми се толико бројимо под покровитељство, од усрдности и благочестију произходећи, тако ми нијесмо још ни погодбе ни на привилегије одавали се: сљедоватељно покровитељства и немамо; а Вас истинито увјеравамо да по обвезама и усрдности нашој Двору руском кад би сусједи наши и руски заратили с Русијом (за које сачувај Боже) ми би смо непромијењено у то вријеме чинили диверзију и ратовали би смо противу рускије непријатеља до посљедње капи крви, као што су и наши прародитељи; а у осталом никаквој другој обвези не подлежимо. - И сад, ако би сте какве непријатељске зађевице кроз Ћесаро- краљевске границе у нашему предјелу шћели учинити, сразићемо се с њима и одупријет са својственим нам ратоборством, да не допуштимо непријатељу ући у наше предјеле, ма ко он да би био; и по више писанијема опстојатељствима с’ општим сагласијем свега народа објављујемо Вам, да ми народ црногорски и брдски по извјесним и многоважним причањима и по савршеном дознавању Вашег предузимања за наш народ некористна су, и најстиднија; а највише за то што смо ми прије дознали садржај Грамате и синодалног листа, но што би сте Ви нама подлино објавили; и копије са истије пошле су у руке самим нашим непријатељима, из којих увиђамо мјесто старања и сажаљења за нас поражени удар од светог руског Синода на невиност, коју је пустио. А ми народ црногорски и брдски Вас добро познајемо, да нам и не кажете, да за нас не би ни слава ни чест, ни срећа послужила, које Ви нама обећавате; ми из прошлог посљедовања, увиђамо све да би смо се ми на Ваша увјеравања и страшне заклетве ослонили, то би били одиста преварени као и прије и била би за наш народ посљедња Ваша лаж много злоерећнија од прве; и поради тога Вас с таквим предметом у наше предјеле ни пуштити, ни заповједи ни располагања примити не можемо. Ако Вас је воља пошаљите онијема оригинал Ваше Грамате и листа Синодалног, којима сте прије и копије доставили, таким путем оне се нама не шиљу, и исте су прије Вашега јављања нама извјесне постале. А ми народ црногорски и брдски на таквом основу остајемо тврди и постојани, како смо Вама прошлог мјесеца Марта 16. нашим одношењем, дали знати. Све да би сте Ви с почетка Вашега доласка са својственом руском политиком с нама и нашим Архипастиром поступали по имајућим у Вас настављењима не би сте ништа учинили; но опет толико те депеше не би биле разглашене, и не би се на стид ником довршило. Ми смо желили да Вас видимо у нашим предјелима и с Вама о царским пословима и Вашему доласку поразговоримо, но што ћемо чинити кад Ви правим путем нијесте шћели доћи у наше предјеле, само сте нам навукли велико неспокојство и негодовање, а себи стид. Поради тога Вас молимо да нас оставите без свакије јавније и тајније интрига у миру, вјерности рускоме престолу остајемо колебими у очекивању једног од рускије дворјана поради извиђања и престављања свемилостивоме Двору истине, од које се Ви удаљавате, а савршено се надамо да ће његово Величанство високославније Руса и нас најмилостивији покровитељ, не само да ће све нанесене клевете на нашега Архипастира од непријатеља измишљене уништити, него још увеличати к Нама и Нашим Црногорцима као вјерном и заслужном народу високомонарше своје благовољење и милост.

 

На Цетиње при општем сабору Јулија 3. 1804. года.

Господар Губернатор Вуко Радоњић  с. р*)

 

*) “Повјесница Црне Горе од најстаријег времена до 1830. Год.” Од Милорада Медаковића

 

 

Ми смо ово писмо донијели овде онако, како је у оригиналу, прешавши с презрењем преко свију оних уметака које је Медаковић по диктанди владике Рада несавјесно утурио у исто.

                                                 ***

Повраћајући се поново на Ваш небратски рад на прам Србије, имали би још много и много да о томе говоримо, а све гору од горе и црњу од црње; но ми ћемо се задржати на двије-три ствари.

На примјер: сјећате ли се, Височанство, што за вријеме српско-бугарског рата рекосте под тај злокобни Бријест о Перу Вукову Ивановићу (Црногорцу - родом с Цетиња), која нашавши се онда као официр у бугарској војсци, забрани неколицини Црногораца, које бјеху скупили Пеко Павловић и Никола Пашић, да се бију у редовима бугарске војске противу Србије? - Ако сте ту „ситницу" заборавили, онда давам кажемо. Ви рекосте од ријечи до ријечи овако: „Онај Перо Ивановић, први је до данас Црногорац, који је пред непријатељем оружје положио!” Дакле, пред Ваше очи тај је црногорски непријатељ Србија је ли, срам Вас било издајниче један!  

Е, Височанство, овде треба да се, поред онога што смо рекли већ на страницама 212, 213, 214, 215 и 216 ове свеске, ми Црногорци који живимо у Србији (а има нас као што и сами знате преко 10.000 војника, и то који смо сви од новијег времена утекли овамо од Ваше пљачке и глобачине) изјаснимо што и како мислимо о одношајима Србије с Бугарском, те да се још од сад знаде наше становиште по тој ствари. У томе ћемо бити кратки и јасни, но чујте и Ви и Бугари: Кунемо се нашом српском крвљу и пред Богом и пред Српством и пред српским краљем Александром, да ћемо, ако наступи час бојног разрачунавања између Србије и Бугарске, жељније и радосније отићи на Бугаре, него ли су икад наши предци из Црне Горе на Турке! - јер смо софијских Татара сити и ми до миле воде.

Сад, Височанство, ми би питали Вас ако дозвољавате, што Вам је хтјело да у 2. броју „Гласа Црногорца” од ове године лајете и брбљате онако поводом наименовања краља Милана за команданта српске активне војске?! Зар је пред Ваше очи неприродно то, што је Први Краљ прве српске обновљене Краљевине после Косова наименован за команданта оне исте војске с којом је Србију од вазалне Кнежевине непео на ступањ Краљевине и добио за исту три округа који су већи но сва Ваша Црна Гора?! - А, а! - ми видимо зашто се Ваше Височанство мршти. Шта вам се чини, да ли можемо погодити?! Можемо, можемо, но чујте и почујте угурсузе један: Вама је, сигурно као великом „јунаку”*) и „патриоти” жао за то, што је краљ Милан изгубио битку на Сливници је ли?! – Е па онда, на што Вам оно напијање Батембергу и пјанчење у част истога у Оџаклији?!

 

*) Ваше јунаштво, знате ли какво је? Оно је, Височанство, само рекламом на трошној основи подигнуто; у кратко рећи: оно је шарено и неистинито, јер не постоји. Ви сте, јадан човече, зец и кукавица, а не ни дао Бог јунак. Да су по несрећи и Црногорци били јунаци као што сте Ви, од Црне Горе не би данас ни трага било. Ваше сте “јунаштво” само Ви измислили, среством лажних реклама. У осталом, да ли се cjeћате оних Ваших женских суза пред Јолом Пилетићем у очи оног боја на Вучем-долу?!

На поред свега тога, кукавице једна, имали сте дрску смјелост, да приликом Вашег доласка у Биоград растурите на све четири стране свијета “како сте испалили бајаги свој револвер, па рекли потом Турчину: Е сад Турчине удри, јер ево видиш да у револверу немам ништа”, А у самој пак ствари, шта је било од свега тога?! - Ишетали сте једном приликом у кола до на Крстац са Савом Ивановићем и Ислам-Бегом Мушовићем (дакле не са Хамзом, који је с вама у Биоград био), те ће Вам овај Турчин рећи с подсмјехом: „Господару, не треба да се овако с малим друштвом примичен граници швапској”. То је све било и ништа више. Љепше би дакле учинили били и “Дело” и покојни “Ускок”, да оне Ваше лажи нијесу свијету јављали, јер оне су провидне за свакога ко има здрави разум.

Зашто сте пак, и у којој цијељи, довели собом у Биоград кнеза Луја Војиновића, као Србина Католика - Хамзу Мушовића, као Србина Мухамедове вјере и - осталу свиту, као Србе Православне вјере, о томе нећемо говорити ништа, јер се само по себи разумије, да је и то била једна од оних обичних Ваших реклама, којима злонамјерно хоћете да опсјените заведени српски народ на штету куће Обреновића.

 

Сливницу, издајниче један, није изгубио краљ Милан, вeћ Ви, који сте Му у друштву Пашића, Пека Павловића, Проте Ђурића, Ранка Тајсића и других припремали и правили у то исто вријеме буну у Србији - срам Вас било! Но о томе, Височанство, ми ћемо се разрачунати с Вама и са овим Вашим јатацима у другој свесци ове брошире.

А шта да речемо, Височанство, о оној Вашој скандалозној и мангупској изреци о Таковском ордену ?! Слушајте, дакле, браћо Срби и овај безобразлук кнеза Николе: Бјеше то, ако ce не варамо, 1888. године. Кнез се спремаше да иде некуд у иностранство, па пошто сваки пут кад иде изван Црне Горе носи собом све свјетске ордене којима је одликован, тако му и овом приликом његов пединтер -  Симо Ђурашковић спремаше поменуте ордене у један за то нарочити сандук. Кнез сам тај посао наджираваше, те ће, кад дође ред да се и Таковски орден тури у сандук, рећи дословце ово ријечи: Не мећи ту, то “ђубре!” Позивамо се на г. Сава Ивановића, који је ту био, да каже је ли истина ово.

Сад је на реду, да се каже оно, што је најцрње и најжалосније ! - оно што Вас и Ваш дом чини највећим злочинцима и најгаднијим издајницима Српства и српске заветне мисли!

Да почнемо са стрицем и оцем Вашег Височанства. Ови два гробара српског народа, бдили су будним оком на сваки, па и најмањи покрет у српској Ерцеговини, те ко би се осмјелио да што предузима за ослобођење ове српске покрајине испод турског јарма, а без њиховог благослова и одобрења, тај је био или убијен, или издан Турцима.

Тако: мучки убише браћу Тадиће - Милутина и Мира, а преко Новице Церовића и његових сејмена; даље, из истог “принципа” дадоше мучки убити (преко Шћепана Радојева) Рада Буву на Невесиња и Павла Слијепчевића из Гацка, а мало доцније и војводу Јована Љешевића из Пиве. За војводу Јакова Даковића из Грахова, напоменули смо у другом одсјеку, како је свршио својим животом.

Доцније пак, Ваше је Височанство надмашило у овом погледу и оца и стрица свога. Тако: Ви сте покушали преко неколико својих најамника, да мучки убијете војводу Луку Вукаловића, чувеног јунака ерцеговачког, који бијаше учинио већ неколико повећих бојева кроз Ерцеговину и стекао међу својом браћом великог гласа и славе. Ви, бојећи се, да овај баш не ослободи Ерцеговину испод Турске, па да тако не оснује другу српску кнежевину у близини Црне Горе, настојавали сте свима средствима, да овог јунака уништите. Посљедњи Ваш покушај над животом овога човјека дали сте извршити преко Петка Ковачевића исто Ерцеговца. Кад примјети ово племенити Лука забоље га његово јуначко и српско срце, видећи, да га у његовом патриотском раду чак и кућа Петровића одмаже, па са таким болом у души напусти Ерцеговину и отиде у Русију, гдје је и умро*); а његове другове Андрију Балетића из Рудина и Филипа Мандића из Гацка, дадосте мучки убити.

 

*) Ко жели што подробније знати о овоме чувеном јунаку, нека види книгу: “Задунајскије и адријатическије Славјане” од Викентија Макушева, стр. 100-114.

 

 

Године 1871. продадосте чувеног јунака и војводу ерцеговачког Стојана Ковачевића (преко Ћетка Пејовића) Дервиш-Паши за 5000 дуката. Он бјеше утекао код Вас, да утече, а Ви га дадосте свезати у Бањане, па га тако свезана отправисте у Мостар. Но ондашњи руски консул у Мостару, чујући за ово Ваше злочиначко и издајничко дјело, напише Вам једно врло оштро писмо, које кад примисте, отправисте Вашег перјаника Новицу Спасојева Вукотића у Мостар са једном четвртином од оних пет хиљада дуката, те тако овај поткупи кључара од тамнице у којој бјеше Стојан затворен. Овај утече у Црну Гору у којој и данас живи, мучећи се и глађу и жеђу.

Године 1875. дадосте мучки убити ерцеговачког емигранта Белу Стајића (преко попа Миње Радоњића с Његуша), а за то, што је радио у корист Српства, а не „Црногорства” и што је више нагињао благодарним Обреновићима, него Вашему дому. На исти начин покушавали сте преко Живка Шибајлије - дробњачког капетана, да убијете Пера Бабића. Но, овај је добро познавао Вас и Ваше најамнике, па кад га је поменути Живко звао, да са једне обале ријеке Таре пријеђе на ону другу, ево како му је одговорио и какав је поздрав и Вама преко истога послао: „Марш џукело једна, оца ти твог ј…., па и ономе ко те послао!”

Исте 1875. године дали сте тојагати чувеног ерцеговачког јунака и војводу Мића Љубибратића, а из тог разлога, што је радио за Српство, а не за Ваше „Црногорство”. Дали сте га тојагати код Билеће преко оног најординарнијег лупежа, хајдука и зликовца - Пека Павловића. Преко овог гада, који је својим прљавим дјелима у Србији учинио штету многом Црногорцу, прелазимо са највећим презрењем и гнушањем, опомињући га да сам загледа у своју одвратну прошлост.

Сад је Вашем Височанству остало отворено поље, да изврши оно нечувено издајство и злочин - ону срамну продају браће своје под Требиње!

Горње 1875. године, Ваша Оџаклија бијаше дупке пуна главара ерцеговачких и црногорских. Свима овим наивним и часним јунацима огледаху се сузе радоснице на очима, јер ту се полагаше заклетва на заједничку борбу и вјерност за ослобођење или смрт. Исте године плану по тој заклетви она пушка у Невесињу и пребјежа нејач ерцеговачка у Црној Гори, а сва Ерцеговина претвори се у живи огањ и бојно поље. Тада, цио српски и славенски свијет у опште, а такође и много других добротворних друштава осталог свијета притекоше овој нејачи у помоћ, која се гола, боса, гладна и жедна потуцаше од камана до камена по Црној Гори. Многобројни прилози у разним стварима, као: у новцу, храни, одјелу и т. д., стизаху са свију страна на Цетине.

Па шта доби, Височанство, та јадна сиротиња од свега тога? Нешто мало од хране и одјела, а од новца ни једне пребјене паре! Све то Ви и лично Ви, стрпасте у свој џеп, и одатле је почетак Вашем данашњем баснословном богаству.

Јес валан, душа ваља признати, спомогли су се сланином, короманима (бискутима), гаћама, платном, сукњама и капутима , нешто мало и Ваши војводе, сердари и њине обрљане сердарице, као на примјер: Станко Машанов Вукотић, Петар Филипов Вујовић, поп Видак Јабучанин, Ђуран попов Јабучанин, Ваша матер и њена браћа и њене сестре, Перо Рамадановић, Ђуро Церовић (овај је био Ваш сараф за те новце) и други; а знате век како Ваш рођени брат од стрица саломи ногу и руку низ онај пенџер Његушке школе, кад га оно руски доктори ухватише где краде сукње и гaћe.

Наступи у толико година 1876-та и објава рата Турској, који се заврши Берлинским конгресом и окупацијом Босне и Ерцеговине од стране Аустро-Унгарске. Шта учињесте Ви да са оним ерцеговачким баталенима под Требиње, који су се за вријеме цијелог рата показали свуд и на сваком мјесту, ако не бољи, заиста не ни гори од најбољих баталеона црногорских?!

Срамно их продадосте за 1,000.000 форинти*) аустријском генералу Јовановићу и то овако: Аустрија, да не би пролијевала Хришћанску крв, а знајући, да Ерцеговци неће положити оружје (према оној заклетви у Вашој Оџаклији) док им Ви не би наредили затражи у Вас Ваше пријатељско и сусједско посредовање.

 

*) Ми знамо, Височанство, да ће и с Ваше и с аустријске стране букнути сад за ово читава туча разних деманта, али све ће то бадава бити, јер ово је жива и непобитна истина!

 

Ово Вам добро дође, те увидијесте, да се збила ту, баш онако по Вашки, може направити један добар гешефт. Усљед тога, Ви, почесте околишити и жалити се барону Темељу на Цетиње: како Вас је сиротиња ерцеговачка много стала издржавајући је, а и како ће Вас стати много трошка око овог посредовања “док приволите главаре да попусте” и т. д.; те тако, на тај начин, примисте за поменуте, “трошкове” горњу суму, и посласте Вашега таста бјежи-бана војводу Петра Глобачевића, а с њим сердара Сава Јовићевића и Вашега рођеног брата од стрица у Требиње, који, кад дођоше тамо, испоручите Вашу поруку Ерцеговцима и они тада положише своје оружје. Том истом приликом, а служећи се истим средствима, Ви сте такође примили од Аустрије 400.000 фор. за сијено цијеле Ерцеговине за ону прву годину кад је наступила окупација, велећи: да исто по праву припада Црној Гори, чија је војска стајала и ратовала двије године кроз Ерцеговину.*)

 

*) Височанство! У четвртој свесци ове брошире видијећемо какво је било оно многохвалено и ујдурисано Ваше јунаштво и војсководство овога несретног paтa.

 

 

Од ове двије суме дали сте Машу Врбици, који је за све ово преговарао, 20.000 форинти, а Петру Вукотићу 30.000.

 

Тако нам Бога, што вели Бацковић, лијепа парада, но у исто вријеме и срамна и издајничка, Николето Мирковићу!

Оволико од наше стране за продају и новац који сте за то страховито издајство од генерала Јовановића (преко Врбице) примили; а сад, Височанство, да чујемо Атанасија В. Василијева - Руса, како прича у листу „Руском Труду” на који сте начин за горњи бакшиш помогли Аустрији разоружати поменуте ерцеговачке бателеоне. Чујте дакле -  издајниче један!

-

“……. У почетку црногорско-турског рата све мушке главе побуњених дјелова Ерцеговине биле су скупљене у баталеоне, који су ушли у састав црногорске војске и стављени  под команду кнежева таста војводе Петра Вукотића. Све то одузимало је Ерцеговцима могућност свакога самосталног рада; није им ништа друго остало, но су били приморани да очекују да ће њихови интереси наћи доброг заступника (у Црној Гори) у црногорском кнезу; а при том, надали су се и уздали у једину славенску и моћну Русију. При свем том Ерцеговци нијесу били равнодушни на прам своје судбине. Неодређеност у коју је била стављена њихова домовина Свето-Стефанским уговором, из кога се ипак видијело, да ће Ерцеговина бити раздијељена и њене разне дјелове да очекује неједнак удес јако је бацала у бригу и ометала Ерцеговце, тим прије, што су се већ тада проносили гласови, да ће Босна и удаљенија Ерцеговина (до Неретве) бити дате Аустрији. И баш тада у то доба, у почетку Марта 1878. год. и у Ерцеговини и у Босни православни становници савршено независни једни од других, но потстакнити једним истим осјећајем немира и бриге за своју судбу из мржње прам Аустрије, ријешили су се да изјаве протест против тих страшних за њих гласова. Тај протест изражен је у виду адреса послатих Бошњаци -Руском господару а Ерцеговци кнезу Николи. У осталом, и та последња ерцеговачка адреса имала је у виду само и једино руско друштво и рускога Господара-Цара.

Јер исказавши у њој свој протест и своје жеље, Ерцеговци моле кнеза: да се то све достави и престави Његовом Величанству руском цару, који је свагда милостиво на њих погледао, и очински се старао о словенској будућности и ослобођењу, да Он после свију небројених жртава Његовог великог народа и после свију руских побједа не остави њих под јармом непријатеља и да не да да подпадну испод једнога непријатеља под другим, који се стара каквим било неправедним начином да их потчини својој власти. Адреса се завршује енергичном изјавом да народ ерцеговачки не може имати мира, ако ги раздијеле, као што се о томе по аустријским земљама говори, но ће се борити и лити своју крв дотле, док не добије и извојује себи слободу и нераздвојеност. Та адреса потписана је од четрдесет и пет главара: војвода, командира, капетана, свјештеника и старешина од свију ерцеговачких племена неријешена Св. Стефанским уговором, тако и оних који су како тих, чија је судбина остала по том уговору подпадали под Црну Гору.

Та је адреса предата кнезу Николи 8. Марта од стране изасланика, који су били најуваженији у ерцеговачком устанку главари: војвода поп Богдан Зимоњић из Гацка, два старца Гутића: Јован и Михаил из Невесиња, који су били најважнији покретачи устанка у његовом почетку и Јован Зотовић, млађи но достојни капетан Завођана -  једнога од најпространијих ерцеговачких племена. -

Кнез Никола ни тој депутацији, ни доцније, кад су му се обраћали Ерцеговци са питањима - шта их чека, није давао одређеног одговора. Он се старао ипак, да их “утјеши”, да он, кнез, “мисли на њих.” У Априлу и Мају, кад је у Далмацији примјећена била војна спрема Аустрије, Ерцеговци су појединице почели одлазити у дубину Ерцеговине и састављати тамо чете с намјером да се одупру Аустрији; један од војвода отишао је под Столац и стао на чело чета. Може бити да би се тај покрет разастро и заузео огромне за Аустрију размјере; али у Јуну кнез је позвао на Цетиње ерцеговачке главаре, и тамо их задржавао под разним изговорима и предлозима док нису Аустријанци заузели Ерцеговину. Послати су били, шта више, чак у дубину Ерцеговине перјаници да позову и доведу кнезу старешине који предводе чете. Тако је тим поступком задатак аустријске окупационе војске био олакшан. При свем том, упоредо са Мусломанима, и православни Бошњаци и Ерцеговци стајали су заједно против Аустријанаца бранећи своју домовину. Ерцеговачки градови тако, лако су заузимати (падали) Аустријанцима.

Кад је Ерцеговина била коначно заузета шеснаестог (16) Сетембра (1878.), сви командири сљедећих баталеона добили су били сљедећу наредбу: “Господин командире! - По врховној заповијести нашега високог старешине (читај: кнеза), нареди сваком војнику твога баталеона, да буде спреман и буди са сваким својим војником, а ти пред њима, у прву суботу у Билећи; нека сваки војник добро очисти и спреми своје оружје, а сви под оружјем и барјацима будите у прву суботу у Билећи! – Кажи сваком твом војнику, да ако који не би дошао у означени дан на одређено мјесто, тај никад више неће имати приступа тамо гдје се браћа скупљају*) с тога што ће у Билећу доћи сви ерцеговачки поглавари и са њима сва ерцеговачка војска под оружјем и барјацима. Да сте здрави,

Грахово 16. Сетембра 1878. год. сердар Саво Јовићевић.

 

*) То јест код Вас, Височанство, на Цетињу је ли?! - Куд та срећа, да витешки народ ерцеговачки није ни долазио никад у додиру с Вама и Вашим издајничким домом! - јер за цело мање би имао данас попаљених домова!

 

Усљед те наредбе сва се ерцеговачка војска окупила означеног дана у Билећу очекивао сердар Јовићевић, који објави војсци, да преноћи у Билећу, а у јутру рано да се крене Требињу, гдје се требала свршити званична предаја војске аустријској власти; но тај смјер кретања није био познат ерцеговачкој војсци; она је мислила: да је кнез Никола води против Аустрије, те је за то и весела била.

У недјељу 17. Сетембра (1878. год.) кренули су се на Билеће следећи баталеони: Зубачко-крушевачки (Зупци, Крушевице, Суторина) - војвода Тривко Вукаловић, командир Арсен Мискин; Заводски (Завођани) - војвода Глигор Милићевић, капетан Јован Зотовић, командир Никола Вујовић; Рудински - командир Шћепан Папић, подкомандир Мрдак Лубурић; Гатачки (Гацко поље) - војвода поп Богдан Зимоњић, командир Перо Муратовић; Невесињски први - командир Кико Стевановић; Невесињски други - командир Бошко Гузина, војвода поп Радовић: Попово-пољског полубаталеона командир Лазар Мачуга; друга половина тога баталеона остала је била код дон- Ивана Мусића. Кад је та војска стигла на Јасен, на сат далеко од Требиња, ту се с њом сједини војвода Петар Вукотић са својом свитом који су је чекали: Блажо Петровић, Никола Матановић, Милован Бошковић и Вуко Филипов. Вукотић се поздравио са војском, а после су се заједно кренули Горичком пољу које лежи под самим Требињем.

На крају Горичког поља срио је војску ђенерал Јовановић са својом свитом и војном музиком. Са музиком су увели све баталеоне на Горичко поље, и тек се ту открила Ерцеговцима права истина: тамо на једном крају поља стајала је аустријска војска у потпуној бојној приправности; са запада су зијале брдске батерије, а са истока - градски топови.

Кад су сви ерцеговачки баталеони изведени били на Горичко поље и сва војска стала у парадни строј, тада јој се обратио војвода П. Вукотић ријечју: „Браво Ерцеговци! - Као што видите Ерцеговина је дата Ћесару Бечком; ви као храбри и вјерни синови своје отаџбине, морате признати Ћесареву власт; ви сте поштено војевали за своју слободу, слава вама на јуначком прегаоштву!  - Знајте да кнез и Ћесар живе у љубави као чељад из једне породице! - добро ће Вам бити; предајте острагуше овде, а обично оружје, које су носили наши очеви и ђедови, носите и Ви. Послушајте мене, војници! Таква је заповијест свијетлога господара.” (Срам га било! - додајемо ми.)

На исти начин, учинили сте овако и с Бокељима 1869. године, а 1882. поново и са једнима и другима. Али, колико нам се чини ви сте им ућерали памет у главу, па макар добавили у Никшиће још и других двадесет штампарија да издају „Невесиње”! Ако, ако; и треба да се несретници бар у дванаестом часу опамете, јер ко с ђаволом тикве сади о глави му се ломе! Слично овим издајствима, Ви сте, Височанство, и сад, повратком из Лондона (ваљда наљућени што Вам не испаде за руком онај зајам од 4,000.000 форинти за “грађење железница” кроз Црну Гору) учинили да се попали онолико села и пролије онолика братска крв у Васојевиће, како би тим начином створили себи и својим зеленашким операцијама угодан терен да сћелепирите два - три милиона форинти, “оштете” од турске владе срам Вас било, безакониче и издајниче један! Шта се то тиче Вас, да Арнаути покољу 1000-2000 српске дјеце и да попале 30-40 српских села, само кад је у изглед да се на рачун те поубијане и измрцварене браће Срба сдипи једна прилична сума од Порте за услугу Вашег “пријатељског посредовања да се раја умири”, а с друге стране и једна друга не мање већа сума од прилога хуманитарних славенских друштава, која ће, наравна ствар, тим пострадалим несретницима своју помоћ преко Вас да шиље, да ју “поштено“, као и ону Ерцеговцима прошлога рата, “раздијелите”!!

Добар сте Ви, Височанство, рачунџија; али у исто вријеме и један одвратни чивутски шпекулант и безобразник, који се не устручава да чак и невином крвљу своје подјармљене браће тргује - срам Вас и анатема била, скоте и псино једна.

Познавајући Вас и Ваше гадне финанцијске операције ближе, наше је тврдо увјерење од ког нас ни сами Бог не може разувјерити, да се главни и једини покретач онога покоља српске раје у турских Васојевићима, а то у једној једитој цијељи, да на рачун тога сћелепирите који милион, што се у осталом и обистинило Вашом скорашњом тражбом турској влади “за повреду пограничних црногорских житеља”!!!

- Е па да човјек и на само Небо не пљуне што трпи Вас, а камо ли на просвијећену Европу, која не хоће да стане једаред на путу тој Вашој срамној трговини људског меса и крви!

Упропастити најпре Бокеље! - попалити потому у два пута Ерцеговце! - оглодати и упропастити коначно Црну Гору! - а сад учинити да Арнаути покољу 2000 душа и попале близу 40 села српских! - а све то у једној једитој цијељи: да би се који милион више здипно и саранио у енглешке банке, па поред свега тога да се ми Црногорци називамо и још часним људима, је ли, који нијесмо у стању да таквог једног издајника Српства и неваљалца научимо једаред поштењу, па са чим било! - О не, не; ми нијесмо људи, већ кукавице који што тако и даље трпјети можемо!

Повратимо се сад малко, па и ако ово по други пут (говорили смо нешто у трећем одсјеку) на ваш реклам-пут у Лондон. Па што и тамо видимо?! - Видимо то, да сте Црну Гору (Вашим дон кихотским будалаштинама и Вашим по све провидним лажама и брчкањем кроз ступце „Дели-Кроникла”, “Невесиња”, “Гласа Црногорца” и прљавог “Србобрана”) и том приликом страховито обрукали и нагрдили, те ју данас бечки и и пештански листови називају ђубретом! А да је ово истина, што кажемо, ево Вам доносимо дословце овде шта о томе вели “Нова Слободна Преса” у свом вечерњем броју од 10. Јуна ове године:

“Од неколико недјеља у Црној Гори непрестано се диже, али не као из вулкана, но као из пољског ђубрета, кад га сунчани зраци доведу до врења. На ову равнодушну природну појаву, ми се до сад нијесмо особито освртали, али пошто нам је отказао своје поштовање „Глас Црногорца”, службени лист серенисима из Црне Горе, ми смо постали тако меланхонични, да осјећамо неодољиву потребу, да то наше расположење замијенимо задовољством, које осјећамо кад нарочито говоримо Црној Гори. Што се тиче изгубљеног поштовања црногорског службеног листа, оно је на свима европским дворовима постало предмет подругљива разговора колико је велики утицај флаше коњака (или боље да се то узме у множини) на мјеродавне политичке факторе у Црној Гори, и управо би за један озбиљан лист било недостојно, да се ближе занима алкохоличним дражењима. Али тај службени лист тврди у једном чланку, да једна депеша, коју смо ми саопштили о резултату лондонскога пута кнежева, није послата из енглеске престонице и од нашега дописника, већ да је састављена у једној бечкој канцеларији. Ми смо у стању тако лијепо услужити црногорски службени лист, да ће тај знаменити догађај можда допринијети изузетном отрежњењу.

Стање је ствари овако: После лондонског пута кнежева донио је тај службени лист саопштење, да је мисија крунисана најбољим успјехом и да је Николици пошло за руком, да својој политици обезбједи потпору Енглеске. Црна Гора има да рачуна на заштиту Енглеске и Русије и на потпомагање Француске и Италије. Близу је намети, шта то значи. Обезбјеђена је побједа српске ствари. Ове изјаве службенога листа, којима је претходио доручак, тако су обележене да су само пријатељи, који су мислили да по сваку цијену морају тражити њихов мудри значај, држали за могуће, да ће се тиме потпомоћи један зајам, дакле, један покушај пумповања од стране у новцу грамзљивог господара Црне Горе. Да се у томе службеном листу просто слагало и да Европа има других главобоља, а не да се брине о Црној Гори, то је потпуно изнио наш лондонски дописник, који нам је 25. Маја послао слиједећу депешу, која је у нашем листу изишла 26. Маја:

Лондон, 25. Маја. О саопштењу, које је изишло у цетинском “Гласу Црногорца”, а које је свакојако написао сам кнез о тобожњем успјеху његова лондонскога пута, ваш дописник сазнаје с поуздане стране, да су гола измишљотина тврђења у томе саопштењу, као да је Црна Гора за своје планове добила покровитељство Енглеске и т. д. Лорд Солзбери у разговору с кнезом, о чему је “Н. Сл. Преса” јавила у свом вечерњем листу од 8. Маја, није изговорио ни један слог којим би се ободравали кнежеви планови. Лондонски пут кнежев у опште није имао никакву мисију (као што се изражава „Глас Црногорца”), већ је био чиста лична посета краљици да јој благодари за одликовање орденом. Већ одавно лични односи краљичини не утичу на енглеску политику:

26. Маја добили смо од лондонскога дописника о истој ствари слиједећу депешу, коју смо саопштили истог дана у вечерњем листу.

“Лондон, 26. Маја. Овога часа лорд Солабери овластио је вашега дописника да изјави, да у разговору између њега и црногорског кнеза није било ничега што би оправдало саопштење учињено у „Гласу Црногорца”.

Тиме је раздерано све ткиво од лажи тога службеног листа, јер је лорд Солзбери јавно и енергично објележио као неистину тврђене, да Енглеска хоће да потпомаже Црну Гору у њеним аспирацијама. И ако је и сувише бљутаво томе службеном листу тек показати, да је дописник “Н. Са. Пресе” имао право изјавити, да га је лорд Солзбери непосредно овластно да учини изјаву садржану у депеши од 26. Маја, ми ћемо ипак и то учинити, јер је потребно, да се народима на Балкану једном опипљиво покаже, с каквим се швиндлом и преваром на Цетињу води такозвана политика.

Стални државни подсекретар сир Т. Сандерсон, који је у исти мах први начелник у министарству спољних послова у Лондону, послао је 25. Маја нашем дописнику писмо, које је означено као приватно и с тога не можемо његову садржину изнијети. Али ипак мислимо, да ћемо остати у границама пристојности, ако из тога писма наведемо тачан текст једнога мјеста, потпуно довољног и одлучног за садашњи циљ.

Lord Salisbury disires me to say that nothing passed in conversation between him and the Prince of Montenegro which would justifu the statement reported to have in the “Glas Crnogoreca”.

У преводу:

Лорд Солзбери жели да кажем, да у разговору између њега и црногорског кнеза није ничега било, што би оправдало тврђење, о коме је јављено да је саопштено у “Гласу Црногорца”.

Ова најава лорда Солзберија саопштена је у нашем листу потпуно вјерно и ударац је био тако снажан, да је лице црногорскога кнеза горело. Енглеска влада збацила је са себе терет и из цјелокупних пјесама Николичних исцијепила ону бајку, измишљену с ријетком смјелошћу.А тај службени лист у будуће неће имати вољу да сумњичи истинитост ваших саопштења, јер сад има црно на бијело, да су учтивост и гостопримство енглеске краљице рђаво плаћени на Цетињу и управо срамно злоупотребљени. Чудимо се само нашој влади и њеној дуготрпјељивости према једној таквој штеточини, према којој је давно требала употребити добро домаће право те да има мира пред вратима!”

Поред ове велике бруке, коју сте нанијели Црној Гори, као и поред тога што сте онаквим лажама кроз „Србобран”и “Невесиње” учинили, да се и сам Солабери, па и цијела Енглеска морају гнушати данас наше Отаџбине, ми питамо Вас, Височанство, мислите ли Ви прекинути да с којекаквим лажима и даље заводите на странпутицу тужни и биједни српски народ, и до кад мислите да оваквим радом кочите сваки рад и напредак Србије и Српства?! - Ово исто питање, упућујемо и г.г. око поменутих филијала „Гласа Црногорца”, а нарочито онима око “Заставе“ и “Србобрана“, који би хтјели, срам их било, да радикализам Троједнице и Војводине (пјевајући Богу за готове новце) оличе с радикализмом једнога блесастог Пашића и једнога хајдучког јатака, као што је Ранко Тајсић и као што би био Прота Милан Ђурић! - Јес господо, питамо до кад мислите таквим вашим издајничким радом кочити напредак Србије и њене династије, па према томе и напредак цијелог Српства?! - Добро проучите ово наше питање, е да бисте се бар у дванаестом часу отријезнили и увидјели колико сте Вашим проданим перима и савјешћу у издајству на прам Српства - газили!

Речено ово, да се, Височанство, вратимо опет к’ Вам и Ерцеговцима.

Дуго би било, кад би набрајали сва недјела Ваша, која сте на штету Ерцеговаца и Бокеља починили, те ћемо завршити са овим, колико тек да видите, да сте збиља овим дичним српским синовима ућерали памет у главу.

Године 1893., из поменутих узрока, а и уз много којечега другог, Стојан Ковачевић са осталим емигрантима ерцеговачким, који живе у Црној Гори, напише једну молбу Његовом Величанству краљу Србије и у истој замоли Га, да га с његовим друштвом прими у Србију. Но, благодарећи Вашој чувеној шпијунажи, која свуда крстари кроз Црну Гору, ова се молба ухвати и вама предаде. Ви онда све их, са на челу Стојаном, дадосте уапсити, оптуживши их за велеиздају. (!!!) Једити јдан од свију њих, а то је Јован Зотовић, умакао је у Србију, велеиздајник „Црногорства”, и сад живи у Биограду. Ми позивамо на њега да каже, је ли ово истина.

Додирнувши, као што видите, тек један мали дјелић Ваших страховитих издајства, која сте починили на прам српске Ерцеговине и Боке, и нехотице нам се наметну жеља, да се ово приликом изјаснимо и да отворено кажемо шта мислимо и како цијенимо рад босанско-ерцеговачке емиграције у опште. Наравна ствар, ми ћемо и у томе бити кратки, али и врло јасни.

Прије свега, морамо рећи, и то одлучно и истински, да г. Венимијана Калаја и начин његове управе у српској Босни и Ерцеговини мрзимо смртно, као и то, да би смо први међу првима били, да противу његове управе пушку и мач дигнемо, јер нам се као Србима коса јежи и на саму помисао, како може Господин да онако систематски ради противу српског имена и српске вјере у тим двјема честитим и чисто српских провинцијама.

Кад овако отворено кажемо што мислимо о њему и његовој управи, неће нам се замјерити ако кажемо што мислимо и о раду емиграције из те двије српске покрајине.

Пријед свега морамо још од сад констатовати, и то на основу стварних факата, да из Босне и Ерцеговине управо и нема правих емиграната и бораца сем једино оно мало крвавих јунака у Црној Гори, са на челу легендарним Стојаном Ковачевићем и оно мало других у Ново-пазарском Санџаку, са на челу Салком Фортом, јер ови људи и чувени српски јунаци, доказали су до сад небројено пута, да им за своје главе и фамилије није ништа стало, само да својој домовини помогну. У кратко рећи: они су за свој род ставили давно своје главе у торбу, па куд пукне, и за то мора да им се диви сваки и Србин и Несрбин.

А да се запитамо сад, шта видимо лијепог, одважног и часног код ове назови емиграције босанско-ерцеговачке у Србији?! Видимо, с малим изузетком, само чапкунарију, брбљивост, лајање иза тарабе и друго апсолутно ништа!

Ако извадите из њих часног Проту Пјешчића, ваљаног Јована Зотовића, Луку Никића, Петра Узелца и свега још двојицу-тројицу, видијећете и увјерићете се да је све остало: смути па проспи, јер је по готову сваки таквога гласа, да за њега не зна да је жив ни оно његово рођено село, где се родио. Даље: видијећете и то, да је већи дио од њих дошао с Калајевим пасошем до Земуна, па ту га распарао као данас, а сутрадан никао као кокот у Биоград под именом “босанско-ерцеговачког емигранта”. Кад посматра човјек наближе ове несретнике, како један за другим лају, мора да се гнуша. Таквих денунцијација не бисте могли наћи ни у историји Млетачке републике, као што бисте их на сваком кораку примјетили код оних јадника. Он на примјер, кад један од нас Црногораца отиђе за Котор преко Сарајева и Мостара због краћега пута, пронесу кроз цио Биоград инфамни глас: “како је пошао код Врбице и Калаја, де договара с њима о раду противу Српства.” Оваквим срамним денунцијацијама баве се понајвише неки Тодор Гојковић, како ли га вабе, и онај “новинар” новога калупа те се зове Јово Ковачевић. Друга не мање инфамнија врлина њиног “борења за ослобођење Босне и Ерцеговине испод ига Калајевог”, та је, што, неваљалци једни, извојују себи најпре поданство српско, да после иза бедема тог поданства лају и вежгају кроз листове, које на сумњиви начин и сумњивим срествима покрећу. Који Бошњак или Ерцеговац ступи у туђе поданство, на било оно макар и српско, тај нема право да се више зове емигрантом, већ да ћути и да се не брука!

Колико су ови несретници одвратни у својим денунцијаторским пословима, најљепше се може видијети из оних гласова које инфамно протурају противу Стојана Чукурила - тога одиста честитог сиромаха и најпоштенијег између свију њих. А знате ли какву ману ови неваљали налазе поменутом Стојану?!

Једино ту, што виде и што им је жао, да га сви отмјенији Биограђани воле, јер је уљудан, послушан и прекомерно скроман.

Оцијените сад њихов инфамни рад противу Петра Узелца, па онда реците нам, дали су то поштени људи. Ни једног од њих нема коме овај добродушни човјек није дао кад динар, кад банку, а кад и пар одјела; па ипак, то им не смета ништа да га на један најодвратнији начин не грде и тајно и јавно, у чему им предњачи она без-уха ждребица, те се ваби Јово Ковачевић.

А шта би сте рекли драги читаоци о овим неваљалцима, кад би вам казали, прваци радикални само из њиховог друштва врбују све оне мангупе, који мучки нападају људе од других странака кроз Биоград, ка’ оно што нападоше, ако се сјећате, најпре Петра Узелца, па потом биједног Бдина натраг 5. година, п и ако би онај килави Милован Миловановић хтио да докаже обратно у оној својој инфамној брошири: „Близу лудила”.

Даље: ови неваљалци толико су забасали у безобразлуку да они нипошто неће да разумију свој емигрантски положај, то јест, они губе из вида то што ми емигранти српски у опште не смијемо никад сметнути с ума: да нас у Србији прима кућа Обреновића и Србија, а никад један Пашић ет кумпанија. Према томе дакле, ми у Србији морамо бити само Срби и одани династији Србије, а манут’ се оног сто-рогог ђавола и врага, који се у Србији зове кроз разна друштва: радикалство, либералство, напредњаштво и неутралство, јер ми имамо бруке и у своје уже отаџбине доста!

А шта да речемо о оним самозваним “првацима” Босне и Ерцеговине, те се зову: Војислав Шола и Глигорије Јевтановић?! - О овим делијама право казати, немамо што друго рећи, сем бруку и грдило!

Та за милог Бога, замислите само ово, па их оцијените: За деветнаест година окупације био им је Калај најбољи човек на свијету, а његова управа ремек-управа демократског државника! И то знате ли зашто?! Зато, што су за све то вријеме имали привилегију у разнијем лиферацијама, међу којима спадају и оне управо рећи гадне и издајничке, то јест оне браћо Срби, као што је на примјер лиферовање сијена, вина, ракије, пиринџа, меса, хлеба и другог оној истој војсци и жандарима босанско-ерцеговачким, који су угушивали устанак 1882. г. и гонили славног Стојана Ковачевића и одважног Салка Форту!

Сад пак, кад су овако срамним трговањем братске крви сћелепирили по коју стотину хиљада форинти, и, кад их је тек двадесте године надмашно у лицитацијама ове врсте какав Чивутин за по једну крајцару на оку хлеба, сад им је, вели Калај тиранин и гонитељ српске вјере и имена, јер знате, људима треба богме сад и мало “славе", т. ј., да се звекне о њином “патриотизму”! Цијењећи рад ових нељуди, нама се и нехотице намеће она изрека оног српског министра (Туцаковића), те је морамо окренути овако: Ј... те Босно и Ерцеговино, ако си збиља спала на то, да ти Шола, Јевтановић, Дервиш-Бег Љубовић, Фалаџић и Ј. Ковачевић прваци буду!  Ми, што се тиче нас, као људи од великог и горког искуства, не смијемо прећутати, а да нашој браћи Србима из Босне и Ерцеговине не упутимо овај искрени и братски савјет: маните се, јадни не били, ових гадних шпекуланата и не поводите се за њима, већ будите мирни и пазите ваше фамилије и куће (да вам их интригом кнеза Николе и горњих безочника не пале аустријски војници, ка оно 1882. год.), а уз то увјерите се једаред за свагда, да ријешење питања ваше Отаџбине не стоји у рукама кнеза Николе и његових ортака међу вама, већ у руке оних сила европских, које су вас и предале Аустро-Унгарској.

Сад, двије ријечи и о редакцији покојног „Ускока”, јер ми црногорски емигранти имамо и с њом да се мало разрачунамо, будући је достини од нас својим сплеткама и клеветама доста крвавих и тешких рана на срцу дала, но нека чује:

Ова фушерска кумпанија (са на челу: Миленком Веснићем, Милутином Степановићем и оним закржљалим С. Симићем), која је на најскандалознији начин трговала са поклоњеним јој повјерењем од стране поштених људи и патриота, створила је била од овог листа управо један орган кнеза Николе; те према томе лако је разумјети, колико је приступа могао имати при тој редакцији икакав поштени црногорски емигрант, а већ да и не говоримо, какви су се страшни и гнусни гласови систематски из те редакције кроз Биоград растурали о свима виђенијим нашим члановима. Тако: одатле се је сваки дан распростирало кроз сва отмјенија друштва српске престонице: како је тај и тај црногорски емигрант Калајев агент, а овај други како је луд, а онај трећи како је нечистих руку изишао из Црне Горе, како се је неблагодаран показао на прам кнеза Николе, и Бог те пита, каквих још других брука и грдила!

Ове прљаве и одвратне душе, толико су нам зла учиниле да и дан-дањи има између нас таквих мученика, који поред пето-годишњег свог боравка у Србији, и поред цијелог свог многостручног образовања, способности и свијетле прошлости, не може, а као Србин, наћи у српској Србији парче хлеба, гдје га, о за милог Бога, налазе и ђаволи и сотоне и Маџари и Хрвати и Швабе, па чак и Бугари - ти највећи непријатељи српске завјетне мисли!

Ови парасити и гадни шпекуланти, толико су вјешто своју отров противу нас свуда и у сва друштва српске престонице бацили, да и дан-данашњи нијесмо у стању да пробијемо онај страховити лед, ког су зликовачки над нашим главама заледили.

Ђе год дођемо и којему се год надлештву или виђенијем човеку за службу обратимо, свуд и од свакога добијемо овај одговор: „Па не можемо се ми због нас свађати са кнезом Николом”; а у ствари, таки нам се одговори дају зато, што је редакција “Ускока” у друштву кнежевих штипендиста кроз Биоград, инструкцијом кнежевом, осумњичила нас да смо неки: агенти кнеза Николе, а неки други: Петра Карађорђевића.

Е, сад кажите браћо Срби, може ли што на свијету грозније бити, и да ли би згријешили, кад би смо се чак и револвером у руци од оваквих неваљалаца бранили?! – Како cy почели и како и даље раде, вјера и Бог, довешће нас и до тога - па макар их тражили и у самој редакцији „Одјека” и “Дела”.

Узмимо сад њихов рад у погледу пропаганде српске мисли кроз Стару Србију и Македонију. Па шта ћемо и тамо видијети?! Видијећемо бруку, грдило и издајство! Пођите данас у оне двије српске провинције, разговорите се са тамошњим српским учитељима и поповима, те ако нађете ма и једног једитог који не проповиједа само и једино Пашићев радикализам и “патриотизам”(!) кнеза Николе, ево да нам се главе одсијеку! Дакле: Србија и српска династија троше годишње близу 1,500.000 динара на српску мисао кроз те двије земље, а овамо поменута редакција, тако је ствар десила и такве је учитеље поразмијештала, да за ове српске новце проповиједају оном биједном народу о “Црногорству” кнеза Николе и о јатаковању Главног одбора радикалне странке са разним Бркићима! - Е па да се човек петом не прекрсти!

Да илуструјемо са једним циглим примјером ово наше тврђење: Станко Ивановић (синовац Сава Ивановића Црногорца) учио је о своме труду и свршио Духовну Академију у Русији, после чега дошао је у Србију и ту се понудио, да иде за професора у Призренској богословији. Наравна ствар, био је примљен одма; велимо, “наравна” зато, јер ћете тешко наћи ма и једног од „господичића” србијанских с Велике Школе, да се после свршених испита понуди за Стару Србију и Македонију, што, кад се узме у обзир вјечити бој и борба с Бугарашима, може им се и опростити, а богме знате и “господски” синови, па је лакше шетати по Калимегдану и лумповати код чувеног Софијанца на Дорћолу, него и ноћу и даном дрхтати кроз Тетово, Куманово, Битољ и т. д. од мучког ножа и револвера каквог Радослављеног или Синесијевог најамника! - Но гле, ми готово већ и заборависмо нашега Станка, који бујан, млади одушевљен за српску ствар отпоче да ради на своје мјесто са таквом вољом и пожртвовањем, да му је апсолутно немогуће било наћи пара у цијелом његовом друштву. Дође у толико и Савин-дан, кад богме треба ученицима држати бесједу. Професори - његови “другови” - да би га “почаствовали”, замоле га да он то слово држи, које је и учинио. Но куд та срећа да их није послушао, јер у мал што га чланови редакције покојног “Ускока” не стрпаше здрава читава у оној лудници на Врачару, а зашто? Зато браћо Срби, што при крају бесједе позва ученике да заблагодаре Србији и српскок краљу Александру, који се толико брине о њиховој срећи и образовању, у кратко рећи зато, што није викнуо: У здравље Ранка Тајсића и кнеза Николе! А да је ово истина, ми се позивамо на оног неваљалог Павића (ортака С. Симића и Милутина Степановића) у Призрену, те да он каже, је ли ово истина; само, неваљалац један, нека не заборави да и ми знамо шта је том приликом избрбљао, које треба, да му, поганскоме сину и протуви, још сад кажемо, но нека чује: Кад је Станко, као што рекосмо, позвао ученике да заблагодаре Србији и српском Краљу, овај Павић узео је у руке један вијолин на почео гудити иза Станкових лећи и у исто вријеме цинички питати овог: “А ди ти је болан име кнеза Николе?!” - на што ће Станко њему: „Овдје троши Србија и српски краљ, а кнез Никола ни једне пребјене паре, зато његовом имену овде и не смије бити мјеста!”

Четврти дан после ове афере, Станко је онако здрав и читав проглашен био од стране свога срамотног друштва (чланова редакције “Ускока“) за луда, а по том бјен и свезан одправљен у Биоград, гдје, кад стигне, да га убаце у лудницу на Врачару. Чланови редакције “Ускока”, тако су вјешто ову ствар удесили били, да би Станко доиста и данас био у лудници, да срећом његовом није имао у Биограду свог стрица Сава, који га с помоћу честитог Лазе Божовића оте тако рећи испод крвавог ножа ове фушерске и инфамне кумпаније!

Доцније, благодарећи правичности Дра Владана Ђорђевића и заузимању г. г. Риста Бадемлића и Јована Ђаје, Станко је одправљен за професора у гимназији скопљанској.

А шта да речемо о члановима поменуте редакције и спору ког исти има са г. Павлом Карарадовановићем?! - Е ту би имали толико материјала, да би их, бестиднике, за један тили час све у прах претворили, кад нам не би сметали извјесни обзири које као поштени Срби морамо имати на прам оних часних људи који су најпре тај лист у доброј намјери покренули. Доста je само оволико да речемо: Лист „Ускок”, био је онај златни кључ с којим је његова нечасна редакција баратала и ноћу и даном кроз кључанице оних сандука у којима Србијанац плод свога зноја трпа, тако, да за три године свога прљавог рада има их данас, који су по три и четири куће на Врачару подигли, а овамо, неваљалци једни, смјело се размећу: „како је држава од њиног, бајаги, поштеног рада имала користи по сто и више хиљада динара!” Мислимо, да ће нас разумјети онај коме ово довикујемо. - Ма да бар умију ћутати и подвити под собом ону дугачку репину, којом би се могли опасати по десет пута, не би ни пола јада било!

Но која вајда говорити о ћутању зеленашима, који су профанисали све што је у додир с њима дошло! Тако, увријеђени, што их је честити г. Др. Владан Ђорђевић расћерао као опасне пацове, они би данас хтјели да докажу, како је то овај Господин учинио од њих што бајаги, “није добар Србин” - срам их било! У ту сврху, ови су парасити покушали да прибјегну ономе скандалозноме „суду части“, мислећи да им г. Карарадовановић неће бар ту смјети на мегдан изаћи; а после, кад су се о обратном увјерили, повукли су се натраг као мокре кучке. А знате ли читаоци око чега су хтјели да сазову тај њихов “суд части”? Око тога: чији да буде лист “Ускок.” Е па да се човјек од јада не насмије. Позивају људи “суд части”, е да би им досудио: да се опет врате на оне обилате јасли које су за “Ускоком” стојале.*)

 

*) Ми би вас фушерска чето питали, да нам кажете ко је прав власник “Ускока”! - Ви то знате сви, па зато сте и срамотни пред наше очи што, без обзира на интересе Србијине покрећете то питање, а у нади како би и опет могли држати банкете у Раковици (на рачун оних добро познатих вам јасала) са протјераним учитељицама на челу је ли?! Ви сте ускоци пожаревачких казамата и ништа више! - и по најтврђем нашем увјерењу: велико би издајство учинио сваки онај српски државник који би дозволио да се икад и један више од вас примакне при каси диспозиционог фонда!

 

 

Хвала и вјечита хвала од наше стране г. Дру Владану Ђорђевићу, што је ову фушерску кумпанију растјерао; само валан криво нам је на њега, а такође и свима осталим правим Ускоцима и борцима за српску мисао, што још трпи у својој близини онога С. Симића и Рујанца, јер ови људи нијесу способни ни достојни, да стоје на челу пропаганде српске мисли. За тако важна мјеста требају људи, а не сплеткари и зеленаши.

За милог Бога, шта ће да рече један Србин иза Македоније о Србији, кад чује, да се један Рујанац (због чијих се у злоупотреба расходовало 13.000 динара државног новца кад је био чиновник у министарству војном - читај “Српске Новине” у које је тај расход означен) налази на тако важно мјесто, а шта кад види пред собом тога закржљалог С. Симића или оног крмаучавог Слободана Јовановића?! - На таква мјеста треба да стоје људи од гласа и чисте савјести, којих Србија, Богу хвала има доста.

Већи дио чланова ове редакције имају и ту дрскост, да у опште свима нама правим српским ускоцима пребаце цинички више пута: “Па дошли су да се наједу у ову нашу лепу Србију!”- То су пребацили једаред чак и Одјековци г. Јовану Ђаји кад уређиваше,”Народ”.

Нијесмо фушерска кумпанијо, ни до Бог дошли ни у нашу ни у србијанску, већ у свесрпску и Обреновићеву Србију, за коју смо лили нашу крв сваком приликом кад је потреба захтјевала, и то ништа мање, ако не и више од ваших очева и ђедова! - У осталом: прелистајте, бестидници једни, историју “ваше” Србије, па ћете се одма увјерити: да Србија није ни једног рата повела, у коме нијесу на хиљаде учествовали и Црногорци и Босанци и Ерцеговци и Војвођани и Старо-србијанци и Македонци! Кад нијесте људи и кад срца и образа немате, да се сажалите на нашу црну судбину, онда бар не вријеђајте наша и иначе тужна и распарана срца!

Двије цигле ријечи још о оном „великом борцу за српску мисао” о ономе, велимо, Гур-гур, те се Веснићем ваби. Велико је ово име, а велика је ово глава - не било примијењено ка она оног магарца на коме је Христос дојахао у Јерусалим! Та за Бога људи, да ли не знате, да је он и главом и кожом она позната јуначина, која своме Краљу и Господару, као министар, хоћаше да забрани да без његове дозволе не смије никога примити! - Е па да човјек од јада не полуди. Довукло се бизе на Старе Србије голо, гладно и босо у Биоград; овде се милошћу краља Милана обукло, најело и свршило науке, после тога благоволењем краља Александра испело се електричном брзином до на највиша државна звања, и поред свега тога знате ли како он одговара на то својим великодушним доброчинитељима?! - Вели, чова: да је долазак краља Милана у Србији незаконит.

Ми о овоме питању имали би доста материјала да одговоримо свакоме ко ово радикалско, руско и кнез-Николино начело исповиједа, али да не би изашли изван граница наше задаће коју смо себи дали при писању ове брошире, рећи ћемо само оволико: Наше је најтврђе увјерење, да краљ Милан није требао ни да одлази, а тако исто, већ кад је дошао, да више не оставља ни Србију ни Свога узвишеног Сина, но да остане, те да чува и прву и Другог од свију политичких шпекуланата, који су као Веснић и његови другови!

Дакле, Први краљ прве српске Собом обновљене Краљевине послије Косова, да не смије и да не треба да долази у своје Отачаство и код свог Сина је ли?! Заиста, колико страшна толико и нечасна теорија!

Сад, Височанство, да видимо на који се начин борите противу прногорске Емиграције. Истина, ми ћемо у објашњењу овога бити сасвим кратки, али тек потрудићемо се да фактима у руци докажемо, да сте и на томе пољу Ваших срамних попришта један колико вјешти, толико и безочни мајстор. Но, да би то објаснили морамо најприје видијети ко је и шта је тај Гавро Вуковић, који је у томе раду Ваша десна рука.

Овај, као што знате, син је Миљана Рајевића из Лијеве Ријеке (село у Васојевиће), који је, да би угодно Вашем стрицу и оцу, својим прљавим и интригантским радом из фундамента деморалисао једно од најчеститијих српских племена, тако, да људе данас из тог племена зли језици кроз Црну Гору називају црногорским Чивутима или људима од два лика и двије вјере.

Као син овога жбира Ваше куће, послат је био на школовање у Биоград, гдје се, у мјесто да учи, скитао и с коцкарима биоградским разбијао дућане. Да је случајно и даље остао у Србији, он би за цело био данас омиљено чедо биоградских казамата, и ми би имали прилику, да и његову слику видимо у “Полицијском гласнику”.

Као такви, разумије се, да је из љубави на прам кесарошлука, мрзио на “тиране” (власт), те га је то и такво “слободоумље” натјерало напокон, да приликом смрти Вашега оца кукуријекне с професорске катедре у Великој школи: “Веселите се, браћо, јер је данас липсао највећи крволок на свијету!”

За вријеме свог бављења у Биограду, пришуњао се је некако “храбром” (пфуј!) Никифору Дучићу, ког је толико занијело његово шарлатанство, да је одма са њим ступио у преговоре: како би се и на који начин могло успјети, да он (Гавро) постане кнезом Црне Горе, а Дучић митрополитом, или у најмању руку, “шенатором”. Најпослије се, чове, договорише и ријешише, да један узме Олгу, а други Даринку, које су иначе биле праве наследнице кнеза Данила. Од тога времена наш је јунак из Лијеве Ријеке добио надимак: Ждријебе Дучићево.

Молбом његовог оца - Вашега жбира, Ви сте му тај несташлук опростили, те га из Биограда одправили у Париз на даље “школовање”. Тамо је три пута за разне крађе апшен био, и сва три пута Вашим посредовањем ослобођен био. Најпослије дошао је сретно и у Црну Гору, гдје сте га за такво “поштено” владање одма за члана Великог “суда” наименовали и дали му, онако по Вашки, као какав Багдатски Калиф, кћер Ваше свастике. Но са овом, рекао би човек, да не пролази најбоље, јер му њена папуча више пута пукне по носу, усљед чега га је момчадија цетинска и назвала под именом његове жене: Гавро Ђелин.

Кад оно умрије покојни Станко Радоњић, Ви, ово Ждријебе Дучићево наименовасте министром, и то је данас: министар спољних послова у биједној Црној Гори!

Из ове кратке његове биографијице, види се с каквом лопужом и кесарошем има да се бори данас црногорска Емиграција и колико мора обазрива бити на прам срамних Ваших и његових ујдурама!

Већем дијелу европских влада, а нарочито онима Аустрије, Русије и Балканског Полуострва, познате су Ваше и његове скандалозне дипломатске ноте противу овог или оног црногорског емигранта. У те ноте, Ви, ове жртве Ваше  обијести називате: “анархистима” и т. д., а ни зашто друго, сем што се не могу сложити са начелом Ваших спахилука и Ваше вађевине.

Који год Црногорац напусти Црну Гору и изађе из исте са државним пасошем, а те осјетите посље, да је незадовољан отишао, Ви га и Ждријебе Дучићево преко Ваших шпијуна и агената преставите властима земље у коју је отишао, као човјека: који је изашао на Црне Горе, “нечистих руку” но да није још Ваш “суд“ „прецизирао” његове „злоупотребе”, али кад буде: “да ће га он формално оптужити и његову екстрадицију тражити.”

Кад нотама и таквим средствима не успијете да Вашу жртву онеспособите за сваки даљи рад противу Ваше вађевине, Ви онда и Гавро Ђелин брже боље у договор с Тајсићима, Бркићима, Абрамовићима, Зеновићима, Кусовцима, Камерићима, Дукама од Медуна, Бајицама, Барбама и.т.д.

Но, колико сте више пута недосљедни самима себе у томе скандалозном и зликовачком раду, види се јасно и из тога, што не мало пута, кад оптужите једног емигранта за „крађу” , “нечисте руке”, „убијство“ и друго, заборавите, да је тај човек с Вашим пасошем напустио Црну Гору, те према томе, да је баш чистих руку и савести изишао из свога Отачаства.

Тако: Ви сте једном приликом оптужили у Италију Сава Ивановића (кад Вам је своје ордене саломио и бацио у брк) и у тужби навели: “да је он четири године био у лудници на Цетиње, па према томе, да му се ни вјеровати не може оно што прича”, а овамо заборавили сте били, да сте Ви исти тога Сава с Вашом личном препоруком послали били тамо на школовање*), те, кад га је упитао за ту лудницу управитељ Генерал-штабне школе у Турину, он је, да би доскочио Вашем безобразлуку морао одговорити: Јесам, г. ђенерале, заиста био у лудници цетинског двора пуне четири године, гдје сам као ађутант имао дужност, да чувам лудога кнеза Николу и његове још луђе синове!”

 

*) Већ смо у првом одсјеку ове брошире видијели, како сте и што послали Сава с вашом препоруком у Италију, а такође видјели смо и то, зашто сте му ту препоруку дали.

 

Нешто подобно овоме, истог сте Сава оптужили били натраг три године и код Бечке владе, али овом приликом не за “лудило”, него за “дизертирање” и “покушавани атентат” над Вама и Вашим сином у Трсту; а овамо заборавили сте, да је он изашао с Вашим пасошем из Црне Горе и да у Црну Гору бар онда (1890. год.*) није било стајаће војске, те према том да није ни могао бити никакав дизертирац.

 

*) Те је године Саво изашао из Црне Горе.

 

 

 Али опет, опет, Ви сте имали неко парче интереса и узрока, да га тако баш по Вашки денунцирате, но да видимо тај узрок:

Године 1895. излази на јавност Бацковићева брошира и прави читав лом од Бријеста и Вашег дома, те ви се, у тој муци брже боље досјетите, да је Саво проћеран из Србије, и према томе да је срдит на њене власнике, па да би у својој огорчености кадар био, да у Вашу корист свашта учини противу њих. У ту сврху, позвали сте из Улциња на Цетиње његовог брата Марка и одправили га у Сријему код Сава, да му рече од стране Ваше ове исте ријечи: „Саво, рекао ми је господар, да ће те препоручити у Русију или у Бугарску, да ступиш у војску, ако нећеш доћи на Цетиње, гдје би ти дао бригадирски чин, само да под своје име публикујеш да су Краљ Милан и Калај написали ону Бацковићеву броширу, и, једновремено, да противу истих предаш јавности и неке друге списе, које би ти један његов човјек донио и дао.

Ви пак, кад Вам је Саво одговорио преко Ника Татара на тај безобразни шеретлук једним оштрим брзојавом из Нове Пазуве и назвао Вас у истом нитковом и разбојником дали сте га у исти час (по оној народној: реци ми фрља, док ти рекла нијесам.) оптужити код Бечке владе као “дизертора” и „атентатора” над Вашим животом.

Саме прилике и случај (што се из горњег види), који вас је навео, да га овако страшно оптужите, јасно доказује, Висо- чанство, колико сте ниски и јадни!

Колико је пак, по Вашој наредби то Дучићево Ждријебе упутило противу овог човјека и осталих црногорских емиграната дипломатских нота и анонимних писама српској влади и властима, то сами Бог зна; а тако што само прљаве душе, које су као Ви и Ваш министар, могу радити!

На примјер: Ви нијесте ни од тога зазирали, да даднете пронијети преко Ваших шпијуна*) глас кроз Биоград (наравно као велики,,пријатељ“ и „поштоваоц” краља Милана): „како су сви емигранти с Вама у споразуму, но да се тако зову, да би могли боље укрити свој рад противу куће Обреновића.”

 

*) И данас оваквих Ваших шпијуна има у Биограду приличан број. То су ђаци -  Ваши штипендисти, о којима ћемо доцније говорити.

 

 

 Ух, Височанство, стидно ли је ово за Вас! - а да и не говоримо оном Вашем скандалозном и намјештеном испаду пред ђенералом Милованом Павловићем на Цетиње противу г. Мијаила Богићевића, безочно рекавши: “да се у кући овога купе Ваши крвници и да је он дао неком Саву Ивановићу (О, грехоте, како овог Сава ни мало не познајете!) свој револвер, којим да Вас убије,”- као да се не би ни у свим европским оружницама могао наћи никакав други, који би Ваше кукавичке прси пробио! Но, да Вам и опет поновимо онај Ваш стих ког сте безочно написали приликом боја на Сливницу, а који таман лијепо Вама приличи:

“Грехота је народима,

Да за цара зеца царе;

Ах! при зецу просто имат’

За владара и магаре.”

 

Не бојте се, Височанство, од емиграната у томе погледу ни најмање; јер они су свјесни свога узвишеног позива, и, као такви, знају да би грехота и штета била, да у Вашој прљавој крви своје руке окаљају! - Емигранти су узели на себе само ту улогу: да Вас убију, а да живи останете, т. ј., да згуле с Вашег каљавог лица ону много-струку маску под којом од натраг тридесет и осам година вјешто укријевате сваковрена издајства и безакоња!

Но опет, нека Вам је прост цио тај тако одвратни рад противу нас, док се он креће у границама званичних тужба; али никад онај други, којим бестидно покушавате преко извјесних јавних гласила, да нас преставите српскоме свијету ка некакве одроде и издајнике Српства! - Тако исто, не било Вам просто, што пањкате и оговарате нас чак и код наше браће, очева, мајака, сестара, дјеце и племеника у Црној Гори. И ово нам је, вјерујте, добар дио учинило: да Вам ову посланицу упутимо, те да једном станемо на путу тако нискоме Вашему раду противу нас!

Да сте, Височанство, и сувише добар мајстор убијати емигранте у страноме свијету и друговати у ту сврху са најокорелијим хајдуцима, то се само по себе разумије, а доста је да Вам обратимо пажњу на оно крваво Ваше дјело, које преко Ранка Тајсића и хајдука Бркића извршисте над учителем Марком Бацковићем. Та је Ваша слава и сувише позната цијелој Европи, о којој ипак морамо и ми нешто рећи.

Прије свега морамо да расчистимо једно питање, које се врза по тој ствари кроз цијелу Србију. На примјер, радикали веле: “убили су га напредњаци, да обрукају и Вас и њих (радикале) пред свијетом”, као да бајаги нијесте и Ви они одавна и обрукани и осрамоћени, а напредњаци веле: лажу хуе радикалеке, - убили су га они и кнез Никола што им је истину у брк скресао.” А ми, Височанство, ево свечано тврдимо, пред цијелим свијетом, да у убијству кукавног Бацковића имате удела свиколици, то јест: и ви и радикали и напредњаци, но с том разликом, што су ови последњи учествовали у томе убијству сасвим у незнању, то јест, само у толико, што као људи, који су онда били на власт, нијесу мало више пажње поклонили оним непрестаним жалбама и молбама пок. Бацковића, да га из Мораваца преместе на какво сигурније мјесто. Позивамо се на г. Љубу Ковачевића, да као частан човјек каже, колико му је оваквих молба од Бацковића дошло.

Дакле, као што видите, Височанство, ми оћемо да на прам свију и свакога будемо искрени и отворени. Но поред свега тога, немојте ни за један тили час помислити, да ми, са овим што рекосмо, мислимо и на кога другог бацити главну кривицу за ово крваво дјело сем једино на вас, а после вас, ако Вам је мило знати, више на проту Милана Ђурића него ли на Ранка Тајсића, јер наше је тврдо уверење, да сте Ви за ову крваву драму допрли до Тајсића и Бркића једино преко проте Ђуpићa Вашег старог знанца и ортака! А да је истина ово што тврдимо, то свједочи и сама тужба државног тужиоца у Чачку противу Ранка, коју дословице доносимо овдје, јер треба да за њу знаде и остали српски свијет изван Краљевине Србије.*)

*) Поменути филијали Гласа Црногорца из Војводине и Далмације брижљиво су се постарали: да овај страховити судски докуменат не угледа свијета у њиним ступцима, па и ако су га могли наћи у свима листовима Краљевине Србије. Еј, јадници једни, не служи се српској мисли укријевањем оваквих нечасних дјела од српског народа, као што је ово кнеза Николе и Ранка Тајсића!

 

У понедјелник 1. Сетембра, у првостепеном чачанском суду, отпочео је претрес оптуженога Ранка Тајсића, бив. народног посланика, због саучешћа у убијству учитеља моравачког пок. Марка Бацковића, кога су 24. Августа 1896. год. убили у Моравцима оглашени хајдуци: Милан Бркић из Папратишта и Сима Милинковић из Тометина Поља.

За судским столом: Предсједник г. Јован Николић; судије: Алекса Стефановић и Таса Кузмановић. Дјеловођа: писар Милан Николић; државни тужиоц г. Миодраг Протић судија, који је ово дјело, као и сва остала хајдучка дјела, и исљедио.

Поред државног тужиоца, за ово дјело, Ранка оптужују: главни стараоц малољетне дјеце убијенога Бацковића, г. Шурдиловић адвокат у Чачку, и удова Стана Бацковић, којој је по извршеном убијству остало на издржавању 6-ро дјеце и то:

Драгомир од 12 година

Мируна             9    ”

Наталија          6    ”

Милутин          5    ”

Љепосава        3    ”

Стојан               2    ”

 

Предсједник рече државном тужиоцу да прво прочита тужбу његову, која гласи:

Првостепеном суду чачанском

Године 1896, двадесет четвртог Августа, извршено је у селу Моравцима ср. качерском окр. рудничком, поред осталоих дела и разбојништво са убијством над Марком Бацковићем, учитељем из Мораваца.

За извршење тога дела решењем тога суда од 27. Маја 1897. г. Бр. 8343, које је оснажио и Касациони Суд, својим решењем од 7. Јуна о. г. Бр. 4275, стављени су под поротни суд, притвор и оков хајдуци Милан Бркић и Симо Милинковић и оптужени: Владимир Мирковић, Велимир Петровић, Арсеније Петковић и Вујо Милановић. Поменутим решењем тога суда стављен је под редован државни суд и у притвор Ранко Тајсић тежак из Пухова ср. драгачевског, као саучесник у извршењу хотимичног убијства са предумишљајем, извршеног поменутог дана над Марком Бацковићем учитељем.

Према опт. Ранку поменуто дело казнимо је по § 155 зак. у вези са §§ 46 и 47 кр. зак, а са обзиром на § 52 зак. Саучешће оптуженог Ранка у извршењу поменутог дела састоји се у томе: што су хајдуци Милан Бркић и Симо Милинковић, извршили убијство над Марком Бацковићем по наговору и споразуму са окривљеним Ранком. Споразум и договор о томе убијству између окривљених: Ранка, Милана и Симе, вођен је и утврђен на састанцима окривљенога Ранка са хајдуцима Миланом и Симом код колибе Милије Карића из Крстаца. Тако, кад су Хајдуци Милан и Симо први пут дошли у село Крстац кући Милије Карића, тада је хајдук Милан питао Милију Карића, да ли је он с опт. Ранком поручно њему, Милану, да убије учитеља Бацковића, нашта му је Милија одговорио: да јесте, а то исто казао му је и сутра дан у шуми крстачкој кад им је донео ручак и кад га је хајдук Милан питао да је он, Милија, са Ранком поручно њему Милану, да Бацковића убије, нашта му је Милија одговорно, да је он са Ранком о томе разговарао, додавши, да то треба учинити, јер они одавно траже човека који ће то да учини. На све то хајдук Милан казао је Милији: да ће он учинити све што год они хоће, само да се они постарају да њега Милана и хајдука Симу преведу у Црну Гору. После тога разговора, трећег дана у вече, хајдук Милан, састао се је са оптуженим Ранком код колибе Милије Карића и пошто су се њих двојица поздравили, хајдук Милан је питао Ранка, је ли он њему наручио да Бацковића убије и да ли он - Ранко, може Њега - Милана, пребацити у Црну Гору? На ово је оптужени Ранко казо хајдуку Милану, да га може пребацити у Црну Гору, али да ће тамо боље бити примљен, ако убије Марка Бацковића учитеља и да ће тамо примити и награду од 1000 дук. цес. На питање хајдука Милана, за што да убије баш Бацковића учитеља, окривљени Ранко му је одговорио: „Зато, што је он у некој књизи дописивао и псовао кнеза црногорског, и још неке виђене људе,” додавши, да он, Бркић, од Марка Бацковића не узима ништа, ни паре, ни одело, ни прње, ни писма, већ само да га убије или исече и да га тако остави. Хајдук Милан је на све ово пристао, додаваш, да ће он убити Бацковића, или ће погинути, умоливши Ранка да нареди, да за време, док он - Хајдук Милан, иде и изврши дело, да одмах по повратку иде у Црну Гору. - После овог разговора хајдуци Милан и Симо отишли су из шуме Крстачке на Маљен планину, а одатле са друштвом у Моравце и тамо убили Бацковића и починили остала разбојништва. По извршеном делу у Моравцима, вратили су се на Маљен, а одатле пошли су у суботу у срез драгачевски и у понедељак у вече дошли су у село Крстац, јавили се Карићу који их је упутио на преноћиште у шуму крстачку на оно исто место, где су и пре убијства Бацковића били, давши им потребне простирке и покриваче.

Сутра дан Карић је отишао у шуму хајдуцима Милану и Сими и однео им храну и казао им, да ће поручити Ранку, да се састану. И заиста другог или трећег вечера после састанка а Милијом, хајдук Милан састао се је са Ранком у детелини Карићевој, и тада је хајдук Милан испричао Ранку све оно што је урадио у Моравцима и упитао га, шта је са његовим преласком у Црну Гору. На све ово опт. Ранко казао је хајдуку Милану да је чуо шта је било у Моравцима, да је добро било, а односно преласка у Црну Гору, казао му је, за њега неповољну вест. Да није ништа на томе радио, јер је очекивао на његов повратак и како је ту био и Милија Карић, Ранко се је обратио њему и казао му: да он  - Милија иде сутра у Ужице, и да пита проту г. Милана Ђурића, да ли он може хајдука Милана и Симу протурити у Црну Гору, преко својих људи*), да ће сам поручити Тодору Стојановићу из Миросаљаца, те да он пита неког Шеловића да ли их он може претурити у Турску, као и то, да ће сам ићи у Краљево, да се тамо састане са Јаковом Чорбићем, трг. из Рашке, те да њега пита: е да ли би он могао Милана и Симу претурити у Турску.

 

*) Дакле, из овог пасуса јасно се види, да су и крвави прсти овог ужичког Санта-круса имали доста прилично посла у овој крвавој афери.  Но само, чудновато нам изгледа, што чачански суд није и овог разбојника у мантије зграбио за јаку!

 

 

Сутра дан Милија Карић се је опет у шуми крстачкој састао са Миланом и Симом, донео им ручак и позвао их да истога дана у вече дођу његовој качари, што су ови и учинили, ту вечерали и од Милије узели храну за сутра дан, као дана кад је Милија иимао ићи y Ужице. После овога, другог дана у вече, Милија се је опет састао са хајдуцима Миланом и Симом и казао им, да је прота Ђурић одговорио, да их не може пребацити у Црну Гору, за то, што Краљ Милан има тамо својих шпијуна и што у Црној Гори има и српски конзул, већ да их може пребацити у Ерцеговину. На све ово хајдуци Милан и Симо одговорили су, да не пристају тамо да иду. Милија Карић им је тада казао да ће разабрати кад се Ранко врати из Краљева и да ће гледати, да се опет састану и разговоре о томе, шта ће радити према одговору проте Ђурића. После овога, трећег вечера, хајдук Милан се је опет састао са Ранком и Милијом код колибе Ранкове и том приликом је Милија њима саопштио одговор проте Ђурића. Кад је опт. Ранко чуо одговор проте Ђурића, он је казао хајдуку Милану, да је ишао у Краљево ради састанка са Јаковом Чорбићем, али да је добио одговор, да Јакова нема, јер је отишао на вежбање, но да ће сутра у вече доћи његовој кући Тодор Стојановић и да ће он, Ранко, јавити Милији, шта је било односно Шеловића. Кад је хајдук Милан из свега овога видео, да њему зимовник још није спремљен, онда је он казао опт. Ранку: “немојте самном водити комедију, за 10 дана видите шта ћете са мном, а ако не може бити ништа, кажите и да се сам старам”.

После свега овога хајдук Милан се је опет састао другог дана у вече на истом месту са Ранком и Милијом и тада је Ранко казао хајдуку Милану: „Е Милане немој се љутити, Тодор Стојановић је синоћ долазио мојој кући и казао ми, дава Шеловић да вас не може у Турску превести, па за то ће он, Ранко, поручити Миловану Ћирјаку да дође и да вас води његовој кући, док Тодор Стојановић не нађе неког - Бакаревића - Суварију, те да вас он одведе на зимовање код оних људи, код којих је он са Иваном Караклијом зимовао”. Овде су се Милан и Ранко растали и после овога нигде се више нису састајали, јер су хајдук Милан и Симо у скоро после овога похватани.

Постојање дела извршеног над Марком Бацковићем утврђено је: протоколом секције леша убијеног Марка; полиц. увиђајем и тужбом Стане удове убијеног Марка § 220, 222 11 224 кр. пост. а и признањем хајдука Милана и Симе § 225 кр. пост. Да је окривљени Ранко који своју кривицу не признаје, саучасник у извршењу поменутог дела, против њега стоје следећи докази:

1.) Казивање хајдука Милана Бркића и Симе Милинковића који извршење поменутог дела за себе признају и окривљеног Ранка као свог саучесника у извршењу истог означују - (види испите Бр. 10.350, Бр. 10.417 и 10.488) § 231 крив. пост. А поменуто казивање хајдука Милана Бркића утврђује се:

а.) Сведоџбом сведока Јакова Чорбића, трг. из Рашке и извешћем краљев. српске ратарске школе од 7. Јануара 1897. године дБр. 20, којим се тврди, да је окривљени Ранко заиста 15. Сетембра 1896. год. био у Краљеву, дакле после убијства учитеља Бацковића у оно време, кад је он казао окривљеном Милану Бркићу да ће у Краљево ићи ради састанка са Јаковом Чорбићем, али са којим се тада није могао састати, зато, што је Чорбић у то време, како је Ранко казао Бркићу, био на вежбању, а то се заиста тврди извешћем III-ег коњичког пука од 17. Јануара 1897. године Бр. 125, из кога се види, да је Јаков Чорбић предстао на вежбање 12. Сетембра 1896. год. и да је са истог отпуштен 21. Сетембра исте год. (види прилогу Бр. 146 и акт Бр. 175).

б.) Што је исказом проте г. Милана Ђурића утврђено, да је Милија Карић долазио у Ужице у оно време кад је  окривљени Ранко казао хајдуку Бркићу, да ће га послати проти Ђурићу ради саветовања, да ли би он, прота, могао порадити на томе да Бркића пребаци у Црну Гору.

в.) Што је исказом испитаних сведока, Миљка Милосављевића из Миросаљаца и његове жене Милосаве, утврђено да је Милован Ћирјак хајдуке Милана и Симу довео из Крстачке шуме у Миросаљце, што значи, да је онако било како је окривљени Ранко и обећао Милану и Сими (види исказ Милков Бр. 10.426, и његове жене Бр. 10.427) - све у актима под КБр. 10.571).

 

2.) Околност на § 238 тач. 2 кр. п. јер хајдук Милан тврди на испитама Бр. 10.350 и 10.487, да је дело над учитељем Бацковићем извршено по наговору опт. Ранка из политичких побуда, а из пресуде првост. суда за вар. Београд, од 31. Дец 1894. г. Бр. 25.429 и из пресуде апелац, суда од 21. Марта 1895. г. Бр. 1149. види се, да је окривљени Ранко за подобно дело раније осуђиван (в. прилоге акту Бр. 23.868). Побројани докази довољни су по § 231 кр. суд. п. за осуду окривљеног Ранка, па зато га тужим суду и тражим, да га суд за ову његову кривицу осуди на казну по § 155, у вези са § 46 и 47 крив зак. као и на плаћање притворског трошка, судске таксе и свих трошкова око ислеђења. За олакшицу казне признајем му добро владање тач. 4. § 59 кр. зак.

Приватни тужиоци су у овоме делу: Стана удова пок Марка Бацковића бив. учитеља, из Чачка, и г. Мијаило Костић, овд. заступник деце убијеног Бацковића.

На претрес треба позвати прив. тужиоце, сведоке: Јакова Чорбића из Рашке, Милана Ђурића проту из Ужица, Миљка Милосављевића из Миросаљаца и његову жену Милосаву, државног тужиоца, а извести из притвора опт. Ранка и хајдуке Милана и Симу.

Под ˚/. предајем суду сва акта чињеног ислеђења.

 

1. Јула 1897 г.

Чачак,

Држав. Тужилац

судија

Миодр. А. Протић.”

 

 

Пошто смо донијели овај важни докуменат, коме као што видите не треба никаквог коментара, да видимо сад, шта су разни и угледни српски листови говорили, Височанство, о Вама и о Ранку ког сте, после његовог кукавичког бјегства, тако сјајно и ортачки примили и угостили у Вашем срамотном двору. Да почнемо најприје са „Погледом”, који у 17. броју од 1897. године вели дословце овако:

“И опет црни облаци.

Друштвено зло, које је нашу земљу за последњих неколико година потресало; зло, које је добило своје нарочито име хајдучија, није могло бити примљено олако, већ су зле последице које су из њега произилазиле налагале нашим властима да му што пре станка прекрате. Оно је гањато свом брзином и свим срествима. И док се је оно кретало у границама обичне пљачке туђе имовине и чак по цену живота имућних наших грађана, оно нас није толико револтирало, али од кад је у Моравцима од хајдучке руке пао учитељ Бацковић, од тог доба свима па и државним властима било је јасно, да хајдуци одпочињу вршити један посао, који по простој њиховој сељачкој памети не би им падао на ум, али који је извршен по мигу датом са стране.

Сумња, која је избила после убијства учитеља Бацковића улажењем у траг извршиоцима овога крвавог дела обелоданила је хајдучким признањем пред иследном влашћу: да их је по поруци са Цетиња на то убијство, навео Ранко Тајсић, дугогодишњи народни посланик. Неверство које је према својој рођеној земљи учинио ондашњи председник чачанског суда Агатон Брајовић, припомогло је да су хајдуци доцније пред судом порекли све оно, из чега се видео прст кнежев. Овим и на овакав начин обеснажени ранији искази спасли еу Ранка Тајсића од заслужене казне.

Тешко нам пада, да о владаоцу посестримске нам земље говоримо тоном који њему неке годити, али по оној српској пословици: кад је према глави, ми ћемо и оца по глави.

Дуги низ година прохујао је био, за које време два српска владаоца нити се видеше нити се братски поздравише. Не улазећи у оцену узрока томе, ми ћемо се задржати на догађају оног знаменитог дана, када су пале оне значајне речи: “из дома у дом дођох”. Тим речима све Српство поклонило је вере своје, у тим речима налазили смо прву залогу за искрени заједнички рад на остварењу идеала свих Срба - Уједињењу целога Српства. Од тог дана Србија и Црна Гора имале су ићи једним путем, јер загрљај једине миропомазне главе целога Српства у који је Крал Србије примио на слободном српском земљишту свога драгог госта, брата и пријатеља, био је прожет оном искреношћу, коју ће сваки намерник како у богатој тако и у сиротинској српској кући у по дана и у по ноћи наћи.

Али на вељу жалост свега тога, чему беху сведоци Срби из свих крајева српских, и на жалост оне мудре и родољубиве политике, коју је тадањи саветник узвишеног нам Краља, уважени српски државник г. Новаковић водио и којом је разбио ону таму која је дотле тешко притискивала оне потребно и љубавне односе које је народ жељно очекивао, чиме су сви ти први облаци разагнати били те је у пуној светлости народ српски угледао сједињене руке српских владалаца, ево где се након не пуне године и по дана ти облаци поново из далека указују.

Телеграми са Цетиња потврђују раније донесену вест једних београдских новина, да је Ранко Тајсић “сретно приспео тамо”. Дело његово за које се окривљује пред земаљским српским судовима није окончано и не сачекав крај његов, он је утекао и склоништа нашао у маленој престоници Црне Горе. Ово његово бегство у Црну Гору дало је за све, па и за државне судове несумњиве доказе: да је он главни агент, преко ког се имало извршити убијство не само Бацковићево, већ и неког другог (Краља и Господара Српства - Александра I.), који је Србима у слободној Краљевини и Србима у раскомадано Српству зеница ока и сва нада.

Ми нисмо узели перо у руке, да њиме копамо јаз између две српске државе и њихових владалачких домова; не, ми смо ове врсте ставили на артију што сажаљевамо тај јаз, што нам, као Србима, сваки грумен који се у њ’ одломи са срдачних односа двеју посестримских земаља раздире груди и кида срце, али кад кнез Црне Горе и Брда прима не само у своју кнежевину, него и у свој двор једног сад с правом можемо рећи зликовца, онда нам је дужност запитати, да ли је кнезу Црне Горе преча дружба и пријатељство једнога Ранка Тајсића од пријатељства миром помазанога Краља свих слободних и подјармљених Срба?

На кнезу је хоће ли овај јаз бити све дубљи, или ће га затрпати делом, којим ће се дати уверења о противном.”

 Сад, да видимо што по тој ствари веле „Мале Новине” у 348. броју од 1897. године:

 

“Велика новост.

Од једнога пријатеља са Цетиња добили смо оно раздрагано писмо, коме радо дајемо прво место у нашем листу, остављајући дијалекат и правопис недирнут, само што ћемо под заградом објаснити поједине ријечи. Писмо гласи:

 

Драги пријатељу!

Хитам, да ве одовле, са кршнога Цетиња, из овога врлетног гњијезда сивијех соколова црногорскијех, обрадујем прерадосном вијешћу, која ће бурно одјекнут у свијема срцима српским, на све четири банде (стране) свијета!

Јес, пријатељу, у нас се спремају велика и знаменита дјела и благо Српству с нама, данас и до вијека!...

Није да се што хвалишемо, ни да Бог. Барем то је познато, да ми Црногорци не умијемо лагат*) ни сами себе хвалит! Али што јес, јес! Без нас Црногорацах ништа од вас, и да ви нас није. Бога ми се не би знало да има Србах на ову кругу земаљску.

 

*) Господине Перо! Од Ваше се стране нијесмо надали оваквом епитету, јер и сами знате, да бар ви Србијанци немате шта чак ни Чивутима, а камо ли другоме пребацити за лагање и самохвалисање! Доиста Црногорци се хвале доста прилично да су јунаци, али у томе и не лажу; док међу тим, ви се Србијанци хвалите са највећим цинизмом: како један другоме вјешто подваљујете! и то је најглавнији дио ваше врлине. Дакле у будуће, ћутите и не вријеђајте нас у друштву тога шибеничког Језуите, те се зове Симо Матавуљ, а за кога чак ни онај његов Жбутига није знао, док га је баш црногорски хљеб, коме се он толико неблагодарно одазива, у људе уврстио и са српским свијетом упознао, срам га било! Кажите му дакле, да држи језик за зубе, јер смо га одавно сити до миле воље! Такође молимо вас, да му кажете и то, па и ако он сасвим добро зна, да су га једино чланови нашега друштва спасли од оне страховите љаге пред Новинарским Удружењем за оно писмо које је писао Врбици, а од којег у руке имамо реверс од пок. Призренца, да га је од Исаила Томића примио. Људе, који као Сима сједе на три стоца, не волимо их.

Дакле и један и други оставите на миру признату частност и јунаштво српског народа из Црне Горе, а ако имате што противу кнеза Николе, не зазирите зечки од њега нити га штедите, као што видите, да га заиста не штедимо ни ми!

 

 

Што гођ и отуд укварите, морамо да поправимо ми одовуд! Особито ваши шумадиски гријеси стварају нам свакојаке и големе неприлике. Па ви чак не умијете поштовати ни ваше велике људе. Тако и светога Петра, колико народнијех трибуна имате тамо, кад се тако лако с њима играте? Тамо неђе у Шумадију, у некаквијем Моравцима, премлатили некаква никоговића, учитеља, шта ли је био, и сад због тога, под старост, мора да бјежи из Србије један од највећих трибуна народнијех, један ријетки бастадур!.... (одважан човек).

А рашта ?

Просто ради тога, што је на њега пала сумња да је и његов прст био умијешан у то убијство.

Па рецимо баш и да јест, зар би то био неки гријех? Требало је да се земља раседне и да прогута тога никоговића, који се усудио да пише неку безбожну књижетину, у којој је дрзнуо да напада нашег истог узвишенога Господара цара Јунака, Николу I.

Али до воље ви, кад ви не умијете чувати бисер, који ви исти Бог бјеше да, онда нека се њиме накити и зори наш Свијетли Господар! И хоће, ако Бог да!

Газда Ранко Тајсић већ је стига у пријестоницу Црне Горе и Брда, и наш Господар одмах му је указао Своју високу милост и љубазно га примио у свијетли палац (двор). Велики трибун полећео је руци Господаревој и Господар одликовао га је милошћу и да му руку, да му пољуби. За овијем је газда-Ранко, својом познатом рјечитошћу изложио Господару све јаде и невоље, које задесише Шумадију од некога времена, ђе поштену чојку није више слободно ни јатаковати чак ни онакијем соколовима и горским царевима, какви бјеху пок. Бркић и Војко!....

Мргодно, али врло пажљиво, Господар је саслушао рјечито причање вашијех јада шумандискијех и благонаклоно је обећа Своју моћну потпору и помоћ, да већ једном и код вас тамо у Шумадију престане гоњење народнијех људи. Газда-Ранко је овлашћен да може о томе извијестит и своје другове међу вама. То је једна радосна вијест, коју ви јављам, а сад да чујете и другу.

Како ко, а ми овђенака све боље и боље, и ако Бог да и Свети Петар, доћераћемо до Душанове славе!

Прије по што ће славља (славу) запојат под Ловћен, у Јевропу биће једна краљевина више  и то ће бит наша никад непобјеђена Црна Гора. Ђе је год Србина, нека бача капицу у вис и нека слави Господа Бога; јер Душан доби достојна замјеника!

Изодавна је Господар њивио ту велику замисао у Његово племенито срце, ама му је све некако мањка (недостајао) згодни и мудри чојак достојни да буде први министар у прву црногорску Краљевину. И ради те потребе Господар се на много страна обрћа, али се не могаде намјерит на погодна чојка. Али Бог знава кад је чему вријеме, и онда се само јавља оно што се прије тако дуго и узалудно тражило. Тако и у ову прилику, ка с неба послат, у срећну уру, долеће нам сиви соко шумадиски, велики трибун народњи, Ранко Тајсић, из Пухова, чије ће име окитит прве листове прве Краљенине црногорске. Овђенак се чуја да ће већ на Васиљев-дан (на нову годину) Господар учињет Тајсића првијем доглавником његовијем и да ће му дати титулу Великога Војводе Моравичког, по селу Моравцима, ђе се Тајсић највише и прославио.

Е, де, Шумадинци, реците сад чисто, је ли ви мило све што чусте и нијесмо ли ми овамо одиста прави Душанови нашљедници? А коме још ни ово није мило, е, вала, тај више није Срб !.....

Тако наш пријатељ са Цетиња. Ми, баш кад бисмо и хтели штогод на ово приметити, право да кажемо, не бисмо смели, јер брат Црногорац вели, да онда не би били Срби.

Остаје нам, дакле, да се и ми срдачно радујемо, што ће наш газда-Ранко постати велики војвода и први доглавник на цетинском краљевском двору. Дупла је радост наша. Прво, радујемо се, што се газда-Ранку бар у Црној Гори признају његове моравичке заслуге, када му овде у Србији то нико ни у што није хтео рачунати, но још у мало не осудише права-здрава човека!

Друго, радујемо се, што ће брат Ранко добити прилике, да бар у новој црногорској краљевини изведе свој слободоумни радикални програм, за који се у Србији пуних 20 год. узалудно трудно.

Да смо весели, браћо Срби!”

 

Височанство! - Виђите сад шта говоре “Вечерње Новости” у броју 349. од 1897. године:

“Ранко Тајсић - бегунац. Једно од дневних питања, које се истиче у јавности, јесте неочекивано бегство из земље Ранка Тајсића, његово пребегавање у Црну Гору и најзад примање од стране кнеза црногорског Николе. Свака од ове три стране ове Ранкове афере, има и своје нарочите узроке. Само бегство по себи није угодно да послужи у прилог Ранкове невиности. Истина, ако се не би појавили још какви живи докази противу Ранка, њему има да се суди по основима подозрења, јер Бркић и дружина, сем што су одрекли своје неказе, налазе се е под земљом. Али ти основи подозрења, основани на ранијим хајдучким исказима, тако су опасни, да је Ранко, који понајбоље зна како ствари у истини стоје, нашао за нужно, да благовремено оде ван домашаја наших закона. Да ли ће му овај корак бити од пресудне користи, то ће тек будућност показати. У осталом, није више тако далеко време, кад ће и судови моћи донети коначну одлуку над Ранком.

Бегство пак Ранка Тајсића правце у Црну Гору, не може се такође објаснити само географским положајем њеним према Србији. Јер да се дође у Црну из Драгачева, треба доста муке издржати и доста опасности прећи. Што пак баш у Црну Гору бега један човек, окривљен за саучешће у једном пола црногорском, пола политичком убијству, то не потребује нарочитог објашњења. Кад убијство у Моравцима називамо црногорско-политичким, то чинимо с тога, што је убијен пореклом Црногорац што је погинуо због своје књиге “о Црној Гори“, а са овога разлога убијство Бацковића, у првом је реду политичко убиство. Бар претрес у Чачку није истакао какве друге обичније мотиве Кад, дакле, саучесник оваквог једног дела, бега у Црну Гору, и кад не би тај бегунац био онакав шерет какав је Ранко, оно би било, т. 3. бегство, објашњиво по себи. Ранко је овим бегством дао повода, да се више верује у његову кривицу, али свестан свега тога, он би хтео, како изгледа, да учини са собом солидарну и сву Црну Гору. Ако је тако, маневра не би била хрђаво прорачуњена. Али би се у овом поступку очито испољило и Ранково непатриотско држање, да он своје личне рачуне и сујету претпоставља општим српским интересима.

Трећи је најважнији моменат, излазак Ранка Тајсића пред самога кнеза Николу, који га је, како бечки извори тврде, примио у аудијенцију. Наравно, нама би олакшан био преглед оцена овог догађаја, кад се не би морали ослањати само на често врло сумњиве бечке изворе. Да ли има потврђујућих вести од српског посланика на Цетињу, ми до овог тренутка не знамо. Али ако за тренутак замислимо да је бечка вест о пријему Ранка Тајсића од стране кнеза истинита, онда остаје, да се ова околност са две стране оцени: да ли је кнез из својих побуда желео да види у своме дому једнога таквога бегунца или је Ранко Тајсић пошто по то желео, да са својих опанака стресе бегуначку прашину у дому Петровића. Стајао један или други случај, ствар није много измењена, јер је и у овом другом случају стајало у власти кнежевој, да држи под од свога прага, једнога човека, кога прати сумња, да је умешан у једно разбојничко дело. Но, ако је кнез Никола доиста примио Ранка Тајсића, из ових или оних узрока, он је учинио једну велику погрешку, која, не само да би била нетактична, век би у садањим околностима била и веома штетна, што се тим пријемом могу лако помутити они одношаји, који су и Србији и Црној Гори далеко драгоценији него ли судба једног сељачког авантуристе, коме у осталом тај пријем не би ни мало олакшао судбу. Такав, без икакве резерве, владалачки пријем, био би, без сумње, један акт тако неполитичан и загонетан, да би ми били, и као Срби и као црногорска браћа, срећни, ако се вест о томе не би потврдила, бар у ономе драстичном облику. у каквом је доспела до нас преко Беча.”

И Српска “Застава” натјерана „Погледом”, ево шта каже између осталог о томе у броју 150. од 1897. године:

“……Но, кад је Ранко Тајсић, по несрећи, већ предмет јавног говора, и кад је баш он упао у нежну мрежу српско-црногорских односа, и угрожава да је помрен, то ми говорећи о њему, не можемо га нигда, као „Поглед“ ставити на ту висину, да ма ко има да, “бира” између Ранка и онога што је нама грађанима Србије, и високо и неприкосновено. Ту избора бити не може, као што не сме бити ни упоређења, каква “Поглед” себи дозвољава, пишући о пријему на Цетињу, који је по себи и сувише неугодан, да би смо се сви ми само радовали да га није ни било. У низу тих мисли, можемо у толико више изразит и своје чуђење, да кад је тога фаталног пријема већ било, што се онда толико полаже на његово остентативно објављивање свету и кроза саму, “Политичку Кореспонденцију”, која аутентичне вести доноси. То све испуњава бригом сваког Србина; и баш са деликатности тих изненадних прилика, ми смо мислили и мислимо, да је свака преухитреност у овоме, и да ако већ неугодна да поправи ствар, у толико више угодна да направи од зла горе.”

После овога, да видимо што један отмјени Ерцеговац говори о тој ствари у 22. броју земунског „Новог времена” од ове године; но пошто је чланак прилично дуг, то ћемо донијети овде само главније пасусе:

“..... Има нешто што јавни живот српски у велику бригу баца, и што га потреса и при самој помисли на даљи живот и будућност та два Пијемонта српска! ………. Има нешто због чега Србин страхује и колеба се при самој помисли, на бољу, сјајнију и напреднију будућност своју!...

Јест, има, постоји нешто, што и нас као јавне раднике у врло велику бригу баца, и што нам не дозвољава да и даље ћутимо, - тим пре и више, што се надамо, да ћемо путем јавног жигосања виновнике кајању и поправци присилити и на тај начин онај камен општег српског зла и несреће уклонити, те та кола опште-српских нада сјајнијој и напреднијој будућности много-напаћеног српског народа окренути!

Јест, збиља тај камен вечитог српског спотицања постоји, али не у народу, нити га народ тих двеју српских независних Држава подржава. Народ се кроз векове, очајнички, на живот и смрт бори, да га уклони, али није у стању, не може. Не може, неће и не сме од срамоте да се са безочним виновницима бори и тим да вређа свеже традиције своје и ако зна и ако види, која је и каква је та рука, што тај камен вазда гура и подржава, тражећи на тај начин за себе користи и не обзирући се на Српство!

Нерадо се на ову ствар осврнусмо, а не дао Бог, да се њоме дуго бавимо, из простог разлога, што нам је врло непријатно износити црне и тугаљиве догађаје из прошлости, јер их човечије перо није у стању у појединостима изнети, а покрај тога и мислећи на њих, српска се крвца леди, а српски образ црвени, што нам никако не може и не сме бити потаман, тим пре и више, што ће за све ове наше српске недаће, највише пред Богом и пред народом одговарати Цетиње, и цетински господарев дом, који на несрећу српску, за двајестину минулих година, не бирајући ни пута, ни начина, налази некаква свог рачуна, да се о Београд и о узвишени дом Обреновића отире и да у унутрашњим трзавицама и партијским борбама у Краљевини Србији некаквог уживања налази! Кројећи разне небратске и нечовечне планове, да ма којим било начином у Србији мир и ред ремети, и да ма којим било начином омаловажи Србију и њену народну, славом увенчану, владајућу Династију дом Обреновића, безочно заборавља на сва она учињена морална и материјална братска добра, што иx je Србија у више прилика својој братској Црној Гори чинила и чини!...

Наша је жеља, да се једним најновијим догађајем - чином - забавимо, с тврдим уверењем, да ће он једини бити довољан, да нашем читалачком свету престави Цетиње и господарев дом.

Дакле, већини српског читалачког света позната је брошира Марка Бацковића под насловом „Црна Гора при крају деветнаестог века”, која има доста својих мана са уметничког и историјског гледишта, а која је ове мане са друге стране много накнадила својом стварно и истинитом садржином, и због које је њен аутор, у сред Краљевине Србије и своју главу изгубио!

Тако исто познато нам је и суђење хајдуцима Бркићу и дружини му у чачанском суду, у коме су суђењу хајдуци за разна почињена дела на смрт осуђени и већ давно поубијани, као год, што нам је познато, да је и радикални вођа и првак Ранко Тајсић, оптужен као саучесник убијства Бацковићева, па као такав уграбио прилику и умакао у Црну Гору на Цетиње под скутове, витешког господара, који га је, као што нам јављају, не само врло лепо и ортачки примио, него га чак и у свој владалачки двор сместио, без икаква обзира на своје владарско и господарско достојанство, шта више, тим чином самим, данас је целоме свету јавна тајна: да је Бацковића убио сам кнез Никола, па било преко Ранка, или какова Јанка!

Жалосно је кад се и довде дотерало, да се на овај и овакав начин Цетиње свету, у правој његовој слици преставља, а још је жалосније за раскомадано и угњетено Српство, да му се на овај начин објављује, да цетински господар не бира ни пута, ни начина, да до својих зверских и убилачких прохтјева дође, па ма то било у друштву и помоћу најординарнијих разбојника као што је Бркић, Тасић и комп. и ма то било и у средини братске му земље Краљевине Србије. Па кад је ево већ довде дошло, може ли бити говора о каквом братству, љубави, слози и узајамном поштовању између Београда и Цетиња?!... без чега ни бедно ни раскомадано Српство истини не може имати, нити и за тренут помишљати на бољу и сјајнију будућност своју.

Да ли ово није брука над брукама, - срамота над срамотама за цетински двор и господара, који једног обичног убијцу прима, заштићава, у двор уводи и чашћава, а само за то, што је овај исти Ранко суделовао у убијству несрећног Бацковића, који је извесне истине у својој брошири обелоданио?!... Да ли “витешки” господар не види, колико је само овим чином нанео бруке и срамоте своме дому, и витешком народу Црне Горе, кога са јунаштва широм целога света свако живи с поштовањем слави и уважава ?!..

Да ли он не би учинио боље, да је и сам приступ на земљиште Црне Горе Ранку забранио, ако ни са чега, а оно бар да му не трује витешки народ црногорски, и да му не каља праг цетинског манастира!?... Него је у својој варварској безочности овим чином целоме свету казао, да њему није до братства, љубави, слоге, поштовања и уважења са Краљем обновљене Краљевине Србије, него само до његовог господарског личног задовољства, па ма оно и најневаљалије било као и што је!?... Овим је целоме свету – ваљда - хтео казати, и казао да је њему као господару витешке Црне Горе, Српство и будућност српског народа девета рупа на свирали и да је код њега човечност, најевтинији еспап!?... Ако!...

Српство ће с ћутањем то примити к знању, и молити Свемогућега да виновнике његових недаћа најстрожијом казном казни.”

 

*

Дакле, као што видите, Височанство, поред државног суда Краљевине Србије, ево гдје и цио српски народ преко својих гласила осуђује и сматра Вас за главног покретача и виновника овог крвавог дјела. Наравна ствар, у томе чине изузетак Ваши ортаци из мрачних редакција “Одјека” и “Дела” са осталим Вашим и њиним филијалима, а са на челу војводом од Прчи-бабе (Тресибабе) - Ацом Станојевићем.

Ви истина убисте Бацковића, и ми имамо сад једног одважног борца мање, али знајте, да са оним Бркићевим куршумима које сасусте у Бацковићеве прси, нијесте постигли да Ваше неваљалство укријете, него се, као што видите, још више обрукали, јер вјерујте, главни је покретач с наше брошире невина Бацковићева крв, коју онако звјерски полокасте!

Ви сте нам одавна бацили рукавицу, коју ми нијесмо једино из пијетета на прам српских интереса хтјели примити до Бацковићевог убијства, а тада јесмо са највећом одлучношћу, те да Вам, крволоче један, пипљиво једаред покажемо, да нијесмо кукавице, ни да се од Вашег ортаковања с хајдуцима ни мало плашимо!

Ми знамо, да ћете успјети, да и којег од нас постигне иста Бацковићева судбина, али имајте на уму, да и ми умијемо и да нам одиста баста (т. ј. да смо у стању) употребити ту Вашу праксу, и то нигдје друго но баш на сред тога Цетиња, јер ђаво га однио, доста је већ тога од Ваше стране мучког убијања невиних Црногораца! - Дакле Николето, у памет се по сад!

Прије но продужимо даље, да речемо још двије ријечи о Ранку и Вама: на примјер, Ви се из дана у дан кунете српском посланику, “да Ранка нијесте ни очима виђали, а камо ли да сте га примали на разговор у Вашему двору”. Лажете кнеже „витеже“, и по сто пута лажете! - јер немојте мислити ди ми не знамо, ако ће и нешто, о томе. Тако: поред онога што сте у присуству Милоша Караџића пили с Ранком кафу и чај у архиви Великог “суда” (онамо знате гдје „суђасте” браћи Ивановићима), Ви сте, безочниче један, провели с Ранком још и два читава дана и двије ноћи у ономе Вашему дворцу на Крушину Главицу близу Подгорице. И то знате ли кад?! Тачно 12. и 13. Фебруара ове године, куда сте стигли били два дана раније, да Вам посље доведу Ранка с Цетиња ноћу, и то не у чија друга него баш у Ваша дворска кола! Ty сy били, осим Ваших пединтера, официр Илија Бојовић и учитељ Ваших пропалих синова Пиге.

Према овоме дакле, најљепше би било да ћутите, а такође да и што мање нападате преко „Србобрана“ пуковника Машина, јер знате, њега није Краљ Србије послао тамо, да као г. Велемировић буде Ваш посланик, него да пази интересе Његове и оне Србијине! - јер пазећи ове, пази тим и оне цијелог Српства. Сад можемо продужити даље разговор с Вама и Дучићевим Ждребетом.

На исти начин Ви сте преко браће Кусоваца дали извршити атентат у Софији над Пером Ивановићем, те се цијела варош ове татарске престонице имала да диви Вашој храбрости.

 

За Грујицу Никчевића, би ће Вам ваљда још свјеже у памети, како га преко Ђура Зеновића, Пера Камерића и Рака Абрамовића распористе у Будви 1891. године. Но пошто се повела ријеч о покојном Грујици, хајте да видимо зашто га убисте. Сјетићете се како спремасте Сави Ивановићу 1890. године бусије ону вече, кад крену с Цетиња, а ваљда и за оно како сте до три сата после пола ноћи чекали у дворској башти да чујете кад ће пушке запуцати. Но ђаво или судбина нареди, да Саво ту ноћ читав остане, а Ви огорчени тим неуспјехом брже боље понудисте преко Ваших ујака (војводе Марка Мартиновића, и Луке Божова) Грујици Никчевићу, да отиде у Италију за Савом и да га тамо убије. Он се, сиромах, привидно примио тога, и узео од Вас 3.000 форинти; али, у мјесто, да то убијство изврши он јави за тај Ваш смјер Ивановићу, а такође и једном другом - нашем колеги, коме  је за ту ствари и писао. Ми то писмо имамо у руке и вадимо из истог ове ријечи Луко Божова, које је Грујици од Ваше стране рекао:

“……А! Никчевићу крвава кућо! - учини то и дајем ти Божју вјеру, да ће Господару то мило бити, јер га и он сам мрзи, па и ако га је послао да учи, јер се није могло друкчије учинити!; а како му је, брате, мио, кад је он сам био наредио да га убијемо ону вече кад је кренуо да иде из Црне Горе, и све је слушао у џардин у (дворској башти) кад ће пушке запущати!!! Буди увјеран, Грујица, да, ако убијеш Сава Ивановића, рећи ће Лука, да ће ти Господар дат службу коју сам хћeнeш!....”

Ето, Височанство, зато, што је Грујица објелоданио ово Ваше намјеравано и покушавано злочинство, Ви истог, мало после тога, дадосте и убити. Како сте покушавали да поменутог Сава убијете и преко Ника Барбе у Грбљу, а тако исто и преко Дуке од Медуна у Сремским Карловцима нећемо говорити, премда не можемо прећи ћутећи, а да Вас не упитамо: Зашто тако смртно мрзите и гоните тога човека и његову браћу? - А! Ви, међер нећете да нам одговорите! Одговорили смо ми, Височанство, у првом одсјеку ове брошире; него Вас питамо сад, што Вам је хтјело, да се под старост обрукате наредивши Шпиру Јабучанину, да са Вашим жандарима сруши онај споменик његовог оца на Цетињу, а ког сте Ви исти подигли били још 1861. године у славу његовог прекомјерног јунаштва, које је показао те исте године у Гиљево?! - Да нијесте случајно, поред мржње, коју имате на прам Сава, још и за то, што Вам не би симетрично изгледало Цетиње, да се сем оних Ваших, налази и других споменика под Ловћен!

Био узрок једно или друго или обоје, Ви сте се, Височанство, тим вандалским чином свакојако обрукали, као нико Ваш до сад!

Пошто смо на два-три мјеста у овој брошири говорили понешто о рушевини тог споменика, мислимо да је право, да кажемо зашто сте га подигли били. Истина, ми то нећемо причати Вама, који знате за цијелу ствар, већ осталом свијету. Године 1861. блажено-почивши кнез Михаило, намјеран да објави рат Турској, ступа с Вама у преговоре, да заједно тај рат поведете. Ви се у томе сагласите са овим великим мужем, који Вам затражи двије-три чете Црногораца, да Му их одправите у Србији, како би их на идуће пролеће гурнуо испод руке у Старој Србији, да својим нападима изазову Султана, да он први објави рат Србији и Црној Гори. У тој цељи, Ви сте послали кнезу Михаилу 300 војника са на челу Ивом Јововим Ивановићем. Само се по себи разумије, да сте ове људе бирали и изабрали као најодважније између свију Црногораца. Дође у толико прољеће и они заиста упадоше из Србије у Стару Србију, гдје после дво-мјесечног војевања бише присиљени од 8.000 Арнаута и толико царског аскера, да се увуку у ону чувену пећину у Гиљеву, у коју је по народном предању становао Старина Новак и његов син Грујица. У овој пећини провели су равно 12 дана, и сваки дан по неколико пута чинили јурише из исте на турску војску, која покушаваше да их у истој пећини димом и пламеном запаљеног сијена и сламе загуши и подави. Посље такових дванаесто-дневних мука, Иво је са својом дружином на силу прокрчио пут кроз врата пећине и на грло исте учинио последњи страховити и очајнички окршај, одакле се са малим губитком своје дружине спасао. Ето зато сте му подигли били онај споменик, ког, неблагодарни безобразниче један, натраг неколике године срамно обористе из мрзила на прам његовог сина Сава срам Вас било! Овде је нужно напоменути, да тога пута Србија остави Црну Гору на цедилу, а из којих узрока, то нека историчар испитује, само на сваки начин морамо признати, да није ни поштено ни брацки учинила, будући Турска објави рат Црној Гори, која је девет мјесеца у пламену горела, док међу тим, Србија се није с мјеста копорнула!

Но хајд, да пријеђемо и преко ове Ваше бруке, па да преставимо једну личност, која је у ове критичне дане потребна да Вас, ако ништа друго, насмије и развесели, но чујте:

У кафани Антона Рајвана - Вашег бившег лакеја, живи једна дебела крмача. Та крмача, која има данас од прилике 27 година, зове се Исаило Т. Томић Дробњак, а тако се и потписује на безброј својих писама, која је код нас оставио. Она је од једне осредње расе из племена Дробњачког, и њено издржавање од натраг двије и по године коштује Вас дневно пет форинти, сем онога, што исто у име Ваше, плаћа за њену напојницу Шпиро Јабучанин кроз цетинске прчварнице, а разумије се, да та напојница мора одговарати колични оних сплачина које пождере.

У млађим годинама, она је била тања и вицкастија, те јој је због тога, ваљда, наивни и добри Илија Беара отворио био врата цетинске полугимназије, е да би се које јаде облагородила. Но не лежи враже! - ово ондашње свињче поче да пјева и благодарећи “пјесничком” дару сбог професора Филипа Јоте Ковачевића прометну се одједанпут у кокота демократског фазона те кукуријекну једног јутра у близини, Вашег Ћипура, што му грло даваше:

 

“Виђех чудо на Цетиње,

Бе за књаза свињу држе!”

 

За ову оду, Ви нашег Исаила склептасте најприје у Медовину, а потом на Грможур са 6. година робије за врат, од којих одлежао је двије, а остале четири опростили сте му, што сте га, како људи причају, сматрали за непунољетна.

Тада је напустио Црну Гору (то је било 1892. год.) и дошао у Биограду, гдје је препоруком једног приличног разметљивог господина примљен био у подофицирску школу, у коју је провео годину дана, а тада изневјерио српску Заставу, на коју се заклео био, и утекао у Босну код себи равног Маша Врбице. При бјегству из Биограда свукао је војнички мундир у кафани код “Коларца” и преко Саве у фраку на Земун, Славонски Брод и Бихаћ јуриш учинио.

За годину дана свог боравка у Биограду, он се “прославио” писањем и публиковањем оних писама срамотних (срамотних зато, што се у иста знатно испољила пакосна злоба једне извјесне даме). Сажаљевамо зато из свега срца и покојно “Видело“ и све остале редакције српских листова,којима се чини, да из Црне Горе само људи, “плаве крви” истину говоре.

Да се вратимо сад на нашег Исаила, али с молбом, Височанство, да ни за један час не помислите, да о њему трошимо оволико ријечи за то, што га и најмање сматрамо, да је наше пажње достојан не, то не, и по сто пута не, већ једино за то, да се види с каквим сте се одвратним створењем спанђали, и то као један човјек у владалачкој порфири, тек само не били нам подвалама доскочили и оцрнили нас пред Црногорцима и осталим српским свијетом. У томе ћемо бити кратки и разговјетни за свакога, који ће да разумије муку и несносни положај једног Црногорца коме је зулумом Вашега Височанства отето Отачаство.

Политичка Емиграција Црне Горе постоји од скоро, а у тој су Емиграцији већином огорчени, плаховити, млади и, према томе, неискусни људи, који у почетку свог емигровања не знају шта то значи и с каквим тешким препонама имају да се боре, будући, ту се иде у сусрет и глади и жеђи и убиству, а у више случајева и презирању, коме дава импулс више тута онај несавјесни дио српске штампе, т. ј., онај дио, који, или је потплаћен с Цетиња да противу нас пише, или је срдит на нас због тога што смо најприје на врата њему противних редакција куцнули, или због онога, а што ће бити и највјеројатније, што се усљед својих личних и партијских интереса не служи са једним и истим мјерилом правде и беспристраности напрам емиграната из Србије, који су противни династији Обреновића, и на прам емиграната из Црне Горе, који су противни Његошевом дому, будући првима ликује и плете ловорове вијенце, а овима Другима шаље својим кужљивим чланцима Бркиће и Тајсиће, да их усред бијела дана, а у присуству двјеста и триста српских грађана по три сата куршумима мрцваре! Заиста стидно и жалосно, за гостопримство и углед све-српске Србије!

Од 1884. до 1888. године, живјело је у Црној Гори преко 150 шумадијских емиграната, па господо новинари, кажите нам, да ли се нађе тамо какав Бркић или Тајсић, да убије Пашића, или проту Ђурића, или ма којег било од осталих, а заиста и сами знате, да су ови људи кривљи били Краљу Милану, него што је био пок. Бацковић кнезу Николи, јер је Бацковић писао ону књигу једино у тој намјери да кнеза поправи, а не да га убије или протјера, врлина одиста велика, којом се ваши штићеници не могу похвалити! - У осталом, гријех, ког један Црногорац учини на прам куће Петровића, не може никада бити раван гријеху, ног један Србијанац учини на прам династије Обреновића, јер Они су Господари и миропомазани Краљеви српског Пијемонта, а Петровићи су дахије и ништа више над једним мајушним углом српских земаља.

По Вашем мишљењу, г. г. новинари, кнез је Никола коректан и као брат и као владаоц зато, што се брк у брк љуби са једним Тајсићем у своме двору, који је тамо као злочинац испод суда утекао, а Краљ Милан “некоректан” и као брат и као владаоц, што нас емигранте (а који смо у Србију са уредним насошима црногорским дошли) црногорске не спалив све одједанпут на једну ломачу, у мјесто, што нас, ни криве ни дужне, по двадест и по тридест изједна, и то без опанчина и коре хљеба одјури преко Пирота, Копаоника Саве! - и то све у цељи да се заиста коректан покаже на прам свог небрата испод Ловћена!

Стојећи овако ствари, а узимљући у обзир једно несретње правило, које су негдашњи србијански емигранти, доцније министри, примјењивали младим Црногорцима*) у Биограду, јел чудо, што су се ти људи разочаравали и због ината одили Бихаћу, Сарајеву и Бањој-Луци?! - Је ли чудо, што су исти тражили помоћ и од црног ђавола, као што је Врбица, а у једином смјеру да се освете и кнезу Николи и горепоменутим србијанским власницима, по чијем су их мигу и багателисали кроз Србију?! - Не заиста никакво, пред очи савесних и добрих људи.

 

*) Кад би који Црногорац куцнуо на вратима каквог од ових министара и молио га за службу или помоћ, најпре би чуо питање: “Стојиш ли добро с кнезом?, па ако одговори: „стојим”, онда ето му готова и служба и помоћ, а одговори не стојим”, онда ето томе Црногорцу одма полиција за врат!

 

 

Но пак, Височанство, наш је Исаило изузетак од свега тога, јер он није отишао у Босну из нужде, већ за то, што се надао, да ће тамо својим лајањем зарадити 5-6.000 форинти, да рехабилитује свога пропалог оца, који је као трговац у Дробњаке банкротирао.

Ми неки из овог одбора, познавали смо до душе и Врбицу и Исаила сасвим добро, а такође и њину прљаву прошлост још у Црној Гори. Али из оног принципа: сдружи се и ђаволом, само да се твоме гонитељу осветиш! - ми смо и Врбицу и Исаила удостојили били да буду наши другови, мислећи: да ђаво није баш онолико при колико га Евангелије описује. Те тако, неколицина од нас ступили су са њима у интимнију преписку имајући свагда пред очима једини циљ, да се буде искрени у друштву, и да се са свима својим силама ради, да се Ви, Височанство, прикажете свијету у правој слици. Исаило је тада био секретар Врбичин, но после године и по дана свог боравка у Босни буде због крађе проћеран, те се врати к Вама ученику Врбичином на Цетиње, предавши Вам 50-60 писама разних емиграната, која су Врбици  писали.

Само се по себи разумије, да је Исаило учинио то са знањем Врбичиним, а то се из тога даје закључити, што је Исаило (после прогонства из Босне) провео 4. мјесеца у Сријему и већи дио тих писма показивао Саву Ивановићу, који је за то опоменуо Врбицу и позвао га, да Исаила дадне уапсити и поменута писма од њега одузети, нашто се Врбица није освртао, те је од тога времена постао загонетан и нама, а без сумње и земљи која му је до јуче хлеб давала. За једно од тих писама, које сте Ви и Дучићево Ждријебе фалсификовали и од истог фалсификовану копију Бечкој влади послали, поменути је Саво провео три мјесеца у затвору митровачких и бечких казамата, и у мал, те није својим биједним животом на конопцу свршио!

Височанство! Пошто се много и на више мјеста жалите на Сава Ивановића, и, пошто безочно лажете, велећи: да Вac je покушавао убити најпре сам, а потом у друштву своје браће, хајд’ да и то питање у кратко претресемо. Прије свега, Ви сте његова брата Митра уапсили 21. Новембра 1893. године, то јест онај исти дан, кад сте чули да је Саво напустио Италију и стигао у Биоград, а Исаило Томић донио Вам је поменуто писмо Јула мјесеца 1895. год.; дакле као што се види, Митра сте уапсили читаве двије године прије тога, а зашто, то смо Вам испричали доста опширно у првом и другом одсјеку ове свеске.

Саво истина, писао је неко писмо Врбици из Млетака у томе погледу, које га, баш кад би и истинито било оно што у истом прича, не би ни најмање могло компромитовати, јер сте Му и Ви и Ваши синови одавна заслужили: да Вас све као крмаче потуче. С друге пак стране, то писмо губи сваки значај и с тога, што је оно у свему тачно преписано са својеручне копије Маша Врбице, а ево како, но слушајте, безакониче један:

Саво, огорчен Вашим поступцима, ступа с Врбицом у преписку, којом га овај његушки неваљалац и Ваш ортак толико изазове да у мал није и њега и самога себе на мјесту убио, рекавши му: “Саво, тебе је кнез издржавао у Италији, и ти си његов шпијун, зато цијело друштво сумња у твоју искреност, али ја ћу то изгладити, само да напишеш и мени упутиш једно писмо противу кнеза, које ћу ја друштву показати”. Па даље наставља Врбица: ”Истина то писмо мора да буде страшно, али ја ћу ти Саво, и у томе посао олакшати, то јест, ако се плашиш да ћу тим писмом какву злоупотребу правити, ја ћу ти дати од истог моју својеручну копију и на челу исте означити, да сам те ја на то навео, али треба у то писмо да уплетеш и твоју браћу, ако желиш да радим за њих.” Тако је и било, Височанство, и ми имамо оригинал Врбичин од те и такве копије у рукама.

Сад, стојећи ствари овако, а никако другчије, само се по себи разумије, да је Саву врло лако било написати на тај начин макар да је и на Бога бомбе бацао, а камо ли на Вас. У осталом, с чим другим можете објаснити себи проглашење Савове невиности по тој ствари од стране Бечкога суда, сем једино поменутом копијом Врбичиног рукописа и стварног извјештаја аустријске полиције, да код Сава није нашла у Трсту ни једну бритвицу (а камо ли каквог другог убилачког струмента), а тако исто да се оне године ни Саво ни његова браћа нијесу нигдје примицали границама Црне Горе на ближе од 4-5 сати даљине, за чем су 20. отмјених Грбљана заклетву пред мјестном власти положили.

Да је пак Саво доиста проглашен по овој ствари за невина, ево Вам доносимо овде дословце свједоџбу, коју му је Бечки суд дао:

 

“Број 39.488.

Ц. К. Земаљски суд у Бечу, за кривичне ствари.

Господину Саву Ивановићу

33. год. старом, - рођеном на Цетињу у Црној Гори, црногорском поданику, сада живећем у Бечу.

Предистрага, која се против Вас водила због покушаног уморства, које сте тобож покушали атентатом против њег. Височанства кнеза црногорског Николе и Њег. Височанства престолонасљедника црногорског, обуставља се на основу 109. параграфа казненог поступка, пошто не постоји нити је постојало никаквог основа за какав судски поступак.

Уједно Вам се потврђује, да ете за ову ствар, за вријеме од 6. Августа до 30. Сетембра 1895., код овог суда у истражном затвору били, а такође и код оног митровачког од 26. Јуна до 27. Јула исте године, поред оног код суда у Трсту од 4. Сетембра до 26. Октобра 1891. год.

Беч 4. Октобра 1895. год.

(M. II.)

Ц. к. председник Cooс c. p.

 

Ова свједоџба, Височанство, као што видите, довољна је, да из темеља разори и уништи еве Ваше гнусне клевете противу Ивановића и његове браће, као да су они бајаги покушавали да Вас убију. Дакле, као што видите, и томе одвратном Вашем безобразлуку стадосмо на пут, расвијетливши јасно цијелу ствар.

Сад да упитамо Вас за једну другу ствар. На пример, неваљалче један, шта Вам ‘оће оно непрестано лајање испод тога Бријеста и кроз ту Оџаклију, којим покушавате доказати, да је жена Сава Ивановића од вајкада срамотна била, па према томе да ју нијесте Ви и Ваш син ни могли као такву обезчастити?! - Репину под собом, свињо једна, док сте још читави!

Друго не мање важно питање, које имамо да Вам упутимо ово је:

Зашто и у коме смјеру растурате гласове кроз то Цетиње, као да Вас Саво Ивановић моли, да га вратите у Црну Гору?! - Лажете, и по хиљаду пута лажете, да Вас је икад овај човјек молио за то; него шта више, лажове један, молите Ви Њега сваки дан, те сте потрошили у ове осам година у ту сврху преко 15.000 форинти трошкова око разних Ваших ујдурама и изасланика, које сте му шиљали да га помире с Вама; а у осталом сјетите се шиљања код њега по тој ствари толицине, као на примјер: Јанка Вукотића из три пута на три разна мјеста, Миша Поповића у Бечу, Сава Пламенца у Венецију, Вука Вулетића у Трсту, Пера Матова у Фјуми, Доктора Бакалаја (Кустудића) у Новом Саду и Инђију, његовог брата Марка у Сријему и т. д., и т. д, и сваки сте му пут обећавали чин Вашег посраног бригадира! - а он Вама сваком приликом одговарао на то: да ће се у Црну Гору вратити само онда, кад будете липсали и Ви и Ваши блесасти синови, или, кад се застава славних Обреновића залепрша на Ловћену!

Тако исто, Ви сте, неваљалче један, лајали и прошле зиме по томе Цетињу, кад је Саво дошао био у Боку да види свог синчића (коме сте - Ви и лично Ви, забранили, да сађе у Котор срам Вас било!) и своју остаралу матер, а овамо заборављате на оно писмо које Вам из Метковића посла преко Божа Петровића, и у које Вас онако страшно избрука, зајеб……….. Вам чак и Вашег оца!

Истина, морамо признати, да од Сава имате и таквих писама, која би доиста чудновата изгледала, кад их човек не би довео у вези са оним страховитим напорима и маневрама његовим којима је више пута покушавао, да како превари Вас, те да своју кукавну браћу извади испод Вашег крвавог ножа. Али, кад се већ није никако могло у томе успјети, онда “драги” и “мили” наш Николето, распните их, и зато нека вам буда алал, јер их заиста, као што видите, и унапријед јако и страховито осветисмо од Вас и Вашега дома, те смо увјерени, да ћете се доиста грозничаво и очајнички хватати за гушу, што на правди Бога држасте и држите Митра Ивановића под затвор ево већ ово шеста година!

Двије ријечи сад о Вашим консулима у Биоград, о-велимо -  Вашим штипендистима, који „уче” у разним школским заводима биоградским.

Чуде се неки наивни српски политичари, што не установите Ваше посланство у Биоград, као Србија на Цетиње. О, будале једне! Зар је кнез Никола толико глуп човјек, да око једног таквог посланства троши годишње по 10-15.000 форинти, а кад све његове мрачне ујдурме, које прави кроз Србију, може да изведе на крају са тричаве 2-3.000 ф. годишњег трошка, које даје разним Баицама, Томићима, Калуђеровића, Гојинићима, Јабучанима, Лопичићима, па и једном са Велике Школе преко Ђурана, који се толико разметао преко новосад ске “Заставе” његовим “демократством” у друштву онога управо рећи говновића и поганског сина из Љешанске нахије, те је сад тамо негдје међу оним Чивутима у Солуну.

Преко ових и оваквих јадника, кнез може боље дознати што се ради у Биограду, као и то куда се мичу и што работају поједини црногорски емигранти, него кад би имао педесет званичних посланика, будући они се не би могли кретати свуд и на свако мјесто, док међу тим они први се тако вјешто угоне кроз све слојеве биоградског друштва.

Лозника, коју је наш Одбор узео за правило на прам њих та је: да их сваки Црногорац који симпатише овој нашој борби гони од себе и избјегава, као по све гадне и опасне животиње.

На исти начин, ова је Одбор ријешио, да одлучно прими ону рукавицу коју су свима живећим Црногорцима у Србији бациле дрско под нос редакције „Одјека” и „Дела” убијствоом нашега тужног и непрежаљеног друга - Марка Бацковића!

Од ортака Николиних из ових мрачних пећина, мученички је свршио својим напаћеним животом наш друг и земљак па зато, који год Црногорац, био он у Србији или ван ње симпатише овој нашој частној борби, ми га позивамо да одлучно и ноћу и даном настојава да Марка Бацковића, било којим начином, освети над овим мрачним и подлим конспираторима! - који да би дошли до своје издајничке цељи, не презају, да чак и крв своје браће преко разних хајдука зверски лочу!

Речено ово, да сад, Височанствона, наставимо даље.

На примјер: ми опраштамо поменуто злочинство и Врбици и Исаилу у колико се нас тиче, али никад и ни у ком случају не можемо им опростити то, што су нека од тих писама била извјесних наших пријатеља у Црној Гори, а који су по доласку Исаиловом на Цетиње одма повезани били и бачени у затвор*), где се још и данас по који од њих налази.

*) Биједни Јово Рогановић, морао је због тога да бјежа из Црне Горе.

 

Па знате ли, Височанство, шта ради данас тај Исаило у Вашему друштву противу нас?! Читајте лист американски „Слободу”, који излази у Сан-Франциску*), па даље: “Дубровник”, “Србобран“, „Наше доба“, „Српски Глас” и “Браник”. Он данас у Ваше дописе, које шаље тим листовима, назива нас: “Издајницима”, “одметницима“, „Калајевцима“, „конспираторима противу Српства“, „злочинцима“, „скитницама“, “лоповима”, “кугом”,,никоговићима”, па чак и “једним проститутким друштвом”!

*)Да! - Ви хоћете, да се чак и далеку Америку звекне са Вама! Терако, терако! (ако, ако !)

 

Ово што се тиче његових и Ваших дописа у поменуте листове, а о анонимним писмима, која пише по Вашој и Дангубовој (насљедниковој) наредби и диктовању, и која систематски са разних Далматинских пошта упућује у Биограду разним политичким властима, а у која са највећим цинизмом назива нас, “агентима кнеза Николе, Петра Карађорђевића” и т. д., не заслужује говорити већ и с тога, што се таквим пашквилама даје сад у Биограду прави њихов значај и смјер.

Напомињући све ово, ми хоћемо да са овим кажемо Вам, с каквим сте се презреним створењем у стању били здружити, у Вашој нечасној борби противу нас, т. ј. како Ви не зазирете данас руку под руку одити и са једним „Катуњанином” бившет “Видела“ и творцем стотине писама у којима се на Вашу адресу и Вашег дома налазе упућени и такви епитети, од којих ми само неколика ради примјера износимо овдје:*)

 

*) Све што нађете у одломке ових Исаилових писама под заградом, то је лично наше, а друго све је тачно извађено и вјерно овдје забиљежено из истих његових писама, чије оригинале овај Одбор у рукама има.

 

י

“……. Кнез тирјанин опијен славом Црногораца, опијен наопако изреченом здравицом сјеверног вола*), а окружен поганима сваке врсте, погазио је слободу и права народу, оскврнио је сваку светињу, пљунуо на част Црне Горе, пљунуо на част свога дома!, а узочас по њега замислио, да се крунише и круном Обреновића!.........

*) Слава, част и највеће поштовање нека буде од наше стране заиста великом, поштеном и добром Цару Миротворцу!

 

Као што ти писах, утекох из Београда и дођох овамо, да радим противу гробара српског имена, против сплеткара, против безаконика, књаза Николе и његовог нечасног дома!... Подлост књаза Николе прелази сваку мјеру, да би како год дошао главе младом Обреновићу, он се сада истакао као андио мира, да измири Обреновиће и Карађорђевиће, те да би ови срамни зликовци из Тополе могли лакше (Ово је писмо писано оном приликом кад је кнез Петар захвалио Краљу за полагање вијенца на гробу Карађорђевом) кроз Србију агитовати и Краљу о пропасти радити. С бездушником цетинским су у ову аферу умијешани и радикали!... Ацо Николајевић (нећак кнеза Петра) пао је у немилости Николиној, што му се примјетило, да стоји у љубавним одношајима са њеном свјетлошћу... (Ми име те свјетлости нећемо износити овдје, ради пијетета на прам Вашег фамилијарног мира.)

Бихаћ 1. Сетембра 1893. г.

Твој И. Т. Томић Дробњак”.

 

 

 

301

“…… Оћу ли ти послати рукописни одговор на „Праву Истину” не би ли га ђе оштампао трошком ког пријатеља! - Тај одговор је црњи за књаза безаконика и од саме „Праве Истине” …. Шта би с мојим писмом Дангубу? Што га нијеси публиковао у “Виделу”!С Цетиња има ново ово: Стево Лазов постао управитељ вароши, Златана Андрина Вукотић удавила и бацила у нужник своје куће копиле које је наследник Дангуб учинио Милици Татаруши, коју су за тим дали Јанку Вукотићу. Томаш Вукотић стављен у пенсији, Никица Туров постао капетан цетински……

Рудолф-стал 1. Марта 1894. г.

Поздрав, твој И. Т. Томић Добњак”.

 

*

“……Поуздано сам извијештен, да је књаз касапин послао Сава Маркова, Ива Никова и Илију Никова Баице, да убију Сава Ивановића; дао им је 200 наполеона и ето се снују сад кроз Сријем. Кумим те Богом јави Ивановићу за ово одмах, јер не знам ђе се налази од кад га госп. Светомир Николајевић проћера из Србије. Пиши за ово свима пријатељима, нек се знаде за срамотнога каза Николу!.... Томаш је (Вукотић) ово причао Машу (Врбици) за затвор Савовог брата Митра Ивановића: Прошле године у Новембру мјесецу јави ми књаз с Крушине Главице, да му одправим Митра Ивановића, који бјеше узео пасош да иде у Србију, јер чуо бјеше, да се Саво преселио из Млетака у Београд. Књаз се с Митром привидно лијепо разговарао и дао му 30 форинти путнога трошка, па му рекао да путује преко Цетиња, а не преко Бара. Кад је стигао на Ријеку Црнојевића, срео га је Перо Ђурашковић капетан са шест перјаника, ту га свезали и бијући на Цетиње у апс одвели, ђе му Ждријебе Дучићево чини ноћне испите око некаквих писама, која је Насљедник писао Јаници и поучавао је, да Сава отрује још док је на Цетиње био. Све се ово од мене крило, па и ако сам био управник вароши, али сам све дознао од Златане (књегињине сестре) као и то, да ноћу долазе често код Митра Нико Пејановић и Перо Сердарев (први је ађутант, а други рођак Вашега сина), а с њима и Јаница, коју ови два нагоне, да на Митра, онако свезаних и ногу и руку пљује. Ово наређује књаз и његов син Дангуб. Митра јадног и кључари од тамнице често бију и чуо сам, да је већ почео од мука шењивати с памећу (луђети). Даље, Томаш прича и ово: Овога љета, тада већ не бјех управник, дође из Срема на Цетиње Нико Богданов Јабучанин, и каза књазу да се Саво провукао кришом у Боку, и да смјера ускочити на Цетиње, да (Саво је у то вријеме био у манастирима Крушедолу и Гргетегу, за чем ће посвједочити г. г. Лазо Костић, Иларион Руварац и Гаврило Змејановић ондашњи архимандрит, а данашњи епископ вршачки) некакво зло учини. Књаз је тада наредио баталеону Цетинско-његушком, да посједне сву линију границе од извише Рисна до више Спича, те да Сава или ухвате или убију. Преко тога разаслао је кроз цијелу Боку своје жандаре и перјанике без грбова. Књаз и двор боје се од Сава Ивановића као од грома, а како и неће кад их савјест гризе; за то би Сава требало чувати и потпомагати. - Maшa је ово забољело и изгледа ми да је он Саву велики пријатељ’. ………Крађорђевић је у Женеви, он је у несугласници с Николом због неког ђердана ког му је Никола здипио, а који је Султан Зорки поклонио. Требало би их и даље у свађи држати и подбости, да се ове кучке и српски гробари што јаче заваде……. Томаш и ово прича, да му је П. Карађорђевић рекао у Дубровнику на лађи: књаз је Никола срамотан, његова је кућа срамотна, а његова браћа кукавице и ништавци!; па даље: да је прота Ђурић писао књазу, да се не нада да ће икад у Србију. Томаш вели, да Карађорђевић мрзи сад проту Ђурића, то не разумијем. Прота Ђурић окреће леђа Николи, и Томаш прича, да му је П. Карађорђевић рекао том приликом: прота Ђурић је издао Чебинца и ја бих желео, да ужичку варалицу видим на вешала! Свакојако сви су једнаци и Никола и Ђурић и Петар и радикали!.......Данас пишем Ђелиној жени (Гаври Вуковићу) и Николи Коњаклији (овако Вас назива ваљда с тога што пијете много коњака) о затвору Митра Ивановића ..... Дангуб Књажевић, учинио је дијете кћери Јована Бабина, дијете је удављено, а ноложницу свога сина књаз је дао Павлу Вујисићу и поставио га секретаром Великог Суда……..

Рудолф-стал 25./Х. 1894. г.

Твој И. Т. Томић Дробњак”.*

 

“..;.. Синоћ сам био код Маша на вечеру, свадише се он и Милка (Машина метреса) и ова му разби нос. Машо иједак, окрене се пут мене, па ме поче грдити. Ето видиш шта Машо ради и како поступа на прам “Катуњанина”. Ја ћу да бјежим од њега ……. Машу је писао његов човјек из Црне Горе, да је бригадир Јово Мартиновић доведен све из Подгорице на Цетиње, што му се ухватило на пошти једно писмо које је упутно био Саву Ивановићу……

Рудолфстал 28./Х. 1894. год.

Твој И. Т. Томић Дробњак.”

 

“……Ти се љутиш и мислиш, да је састанак мој с мојим оцем у Загребу дјело Николино, и јест његово, али ја га ипак мрзим и презирем….. Кажи Саву Ивановићу, да ће му се кућа ископати с Цетиња, ако се не причува; њему се о глави ради и ја зебем, јер срамотни каз Никола ради све што је могуће, да га смакне......

Бања-. Лука, 9./XI. 1894. г.

Твој И. Т. Томић Дробњак”.

 

Људи за које сам……. писао, сад су у Аустрију. Реци Саву Ивановићу, да се чува, јер ће га убити. Никола је разјарен и оће пошто пото да се налоче његове крви! Зато је и Машу јавио његов човјек с Цетиња……..

С Цетиња имам да ти јавим читаву врећу (џак) новости и скандала: Поп Илија Пламенац наљућен на књаза, што је примјетио да му са женом стоји у блудним сношајима; Јован Липовац донио бришкуле (карте за коцкање) у Велики суд и почео да их дијели велико-судијама велећи: “Вишу ћете корист чињети Црној Гори, да се коцкарите но како судите;” Дангуб се (Ваш најстарији син) дао гологуз фотографирати, па те слике раздао ђевојкама у Инштитуту и осталим курвама по Цетињу; књегиња с Николом у свађи због кћери попа Видака Јабучанина, која је удата за Ником Ђорђијиним; Петар Липовац јеб …  је оца у д…. у једној крчми књазу те га уапсили; Нику Матановићу жена сломила нос, што јој је пребацио, да јој Никола намигује; Раде Туров члан Великог Суда дошао је пијан у суду и ту се побљувао; Марку Газиводи кнегињином перјанику рекао Нико Татар: “хајде плати и ти једанпут, да пије ова дружина, јер смо доста испоручили (сасули) у куплерају твоје матере; Јован Лазовић звао крмељавог Филипа Петровића на двобој због своје жене, а већ знаш да су оне двије погани пашенози (пашанци); кћер Шпира Моне - Милеву фотографирао Џеват паша голу; кћер Петра Вукотића, дакле рођена сестра књегињина имала копиле са својим сеизом; Анто Шкутић присиљен је, да попово узме код себе своју жену, коју је оћерао био због њених блудних сношаја са Николом; Марко Лукин Иванишевић, негдашњи обављач куплерајске радње на Дорућле у Београд именован за Ђумручког капетана на Цетиње; кћер Ђурана Јабучанина имала копиле с књазом, коју је дао после сину попа Луке Ђуровића, т. ј. онога попа Луке, који се “прославио” у зајечарској буни; Нику Пејановићу дат је сенацки грб једну вече кад је сестру Шпира Јабучанина, а своју родицу подвео Дангубу (Насљеднику); рођак његов Шпиро добио Данилов крст о грлу, кад је жену попа Илије Пламенца, а своју свастику, вјешто извукао једну вече из двора, да јој муж не примјети …..

Бања-Лука, І./ІХ. 1894. год.

Твој И. Т. Томић Дробњак”.

 

“…..Ако се нама осталима тешко и немогуће одупријети Грофу Ћипурском код његових 100 перјаника, Петровићима је лако!; па онда зашто се жале на књаза, и што му се на Цетиње не одупру, но иду у свијет да се жале новинарима на њега!?.... Дакле, ја те савјетујем, да се не заносиш нашим друштвом, јер то су људи сви од интереса. Узми за примјер Блажа; он је викао и бацао дрвље и камење на књаза, а сад му је све до Америке право! .......................

Што говориш о меморандуму, да се пошље цару рускоме, ја мислим, да нема мјеста; јер су баш цар и његова влада довели књаза Николу до овога бјеснила!...... И ја знам, да велики књаз Владимир мрзи Николу, а знам, да га је такође и Александар ІІІ. мрзио, као поквареног човјека; а што га је онако привидно волио, то је било из политичких разлога, тек да само има једну жандарску стражу на Балкану у Николи и његовој срамотној кући!... !. Русија сматра Николу исто као она баба кад је жегла свијећу и Богу и ђаволу, па који прије доспије у помоћ! Никола то види, и он као свака усавршена варалица лаже и пуни само своје џепове; јер немој мислити, да он одавно није увидио, да је Црној Гори одзвонило! Не заноси се друштвом и Блажом, као Никола Балканом, но пази твој посао и помири се с Грофом од Ћипура (с Вама), јер вјеруј, колико је год безобразан, кукавица, пјаница, вјероломац и хвалиша, ипак поштенији је, јуначнији и умјеренији, него сви његови братучеди!

Ново има с Цетиња ово: Вимерову жену (Ово је капелник Ваше дворске музике) по наредби књажевој оћерала је полиција с Цетиња, а зато, што је почела да виче кроз варош, како њен муж проводи љубав са њеном свјетлости (Ми име те свјетлости нећемо износити због пијетета на прам Вашег фамилијарног мира). Она се сад налази у Херцег-Нови………..

Рудолф-стал 12./ХII. 1894. г.

Твој И. Т. Томић Дробњак”

 

“……… Саву Ивановићу, за прогонство из Србије крив је Машо (Врбица), јер му никад не може опростити, што на толике његове позиве није хтио доћи код њега. По његовом упуству, написао је и послао његов синовац Рако неколико анонимних писама у Србији противу Сава, а све у смјеру да га проћерају, и онда да присиљен буде тражити помоћи од њега ако је човјек, треба да се за ово освети Машу…………..

Бања-Лука 23./ХІІ. 1894. г.

Твој И. Т. Томић Дробњак.”

“…….Анонимно писмо, које је Саво Ивановић примио с которске поште, дјело је Пера Матова дворског управитеља; за то ми је причао Томаш Вукотић његов рођак, а овоме Перо. То му се писмо послало по књажевом упуству, а у сміеру, да га изазову, да учини какав испад, на основу ког би га књажева влада после могла оптужити у Биограду, да га проћерају!.... Перо је шта више причао Томашу, да га је књаз нагонио, да под својим именом изнесе у “Србобрану”, да је Сава виђао у Трсту кад је фактички био у Биоград, и да га је ухватио гдје се договара са два анрхиста, да њега - књаза - убију кад наљеже туда за Париз. Томаш вели, да Перо није хтио ту лаж изнијети ни на себе узети, и он код књаза сад, највише због тога, врло рђаво стоји, те се спрема, да бјежи док је раније, да главом не би платио………. Пишу ми с Цетиња: Саву Церовићу књаз дао за жену своју наложницу - кћер Шпира Ковачевића; Никола Митровић узео кћер Јагошеву бившу швалерку Петка Загарчанина и Дангубову; Саво Илић Загарчанин пије и пјева многолепствија по ритму руских ђакона; Митрофан и поп Крсто Матановић поскубли се поново за браде при служењу; ђакон Радичевић пуче доказујући да је рођак Бранков и причајући за своје “херојство“ при опсади Бара; Нико Татар полудио за Рудом Мартиновића из Баица; брат његов Стево је ……. оца у ду… Ждребету Дучићевом у сред министарства, велећи: да му цигарин (цигаршпиц) стоји у зубе као прасици клас; књаз испија сваки дан по пет флаша коњака, па пијан као чап навали кукати под Бријест: „куку мени без људи!”; Јован Николић стављен у пензију, што је рекао књазу, кад га је нагонио да пише противу нас: “А мени се, господару, чини, да је најљепше, да их оставимо на миру, и да подвијемо реп под собом“; двор, а особито књегиња, страшно забринути због онанизма који је Дангубом овладао, али Дангуба ни бриге, он напија попу Видаку: “здрав, да си ми втори Бисмарче испод Голе стране!”…… С Цетиња не чујем даље ништа ново, сем што се у велико прича по Црној Гори, о покварености насљедниковој, тако, да сваку кучку која се псује (тера) по вароши доводе му је његови перјаници, те ју у његовом присуству држе да скачу на исту његови ловачки бизини (керови), а то чини, да се раздражује гледајући. Прича се и то како је Књегиња натицала зобницу на главу своме рођаку Јанку Вукотићу, што је узео за жену ону проститутку Малише Татара…..

Бања-Лука, 2./I. 1895. г.

Твој И. Т. Томић Дробњак.”

 

“……Оне пјесмице, што ћеш их наћи у Бацковићеву броширу, моје су, а друго све је његово, но вјере ти, чим изађу из штампе пошаљи ми 20 комада………. С Цетиња ми јављају да се у велико ради о глави Лазара Сочице, јер се боје, да не пресалдуми у Босни; Јово Рогановић послао је Машу једну броширицу у рукопису, она ће му кад-тад главе доћи; Шака Калуђеровића бију сваки дан у тамницу, али ни он тиранину не остаје дужан ништа, јер му срамоти и оца и матер и књегињу; Марко Драговић постао писар Улцињског суда, мило ми jе, јер се сиромах доста напатио због оне жентурине Мила Мартиновића, а за коју и данас прича, да јој има у ону работу двадест сантиметара у пречнику………

Бања-Лука, 18./1. 1895. год.

Твој И. Т. Томић Дробњак.”

 

“………Ђуро Дрецун писао књазу безаконику једно врло оштро писмо због брата Ника, и свак је мислио да ће бити погубљен? но наједанпут би позван у двор и ту доћера тиранина и кукавицу до дувара. Та Ђурова енергија опредјелила је Нику 200 талијера доживотне пензије. Тиранин је том приликом, пошто је Ђуро изашао, причао великосудијама, да је чуо, да сy Томо Ораовац, Ђуро Кустудић, Саво Ивановић, Блажо Петровић и његова Госпођа у особи Ника Дрецуна правили над њим- књазом - судско ислеђење. Чланови тога суда, причао је књаз, били су Ораовац, мој рођак и моја снаха, Кустудић мој адвокат и једновремено лекар, коме је дужност била, да с медицинског гледишта докаже, да ли сам при чистој свијести и, према томе, да се одреди моја одговорност; Ивановић је био Државни тужилац, а Никола Дрецун (сигурно за то, Височанство, што му је име као и Вама) фигурирао је мене као оптуженога.*)

*) Ово је заиста истина све, што Исаило пише, само то се радило чисто из шале, да би се једна дуга зимска ноћ што веселије провела и скратила.

 

И знате ли, како ме је тај суд судио? Мој рођак (Блажо) и Ораовац били су за то, да се осудим на смрт, али на смрт која доликује човјеку и војнику; а државни тужилац потпомогнут од моје снахе, тражио је ништа мање, но да ме суд осуди на вјешала, па и то да ме не објесе за конопац, век за гатњик мојих гаћа о оној крушки на Ћипуру. Тада је устао Доктор Кустудић, који, да би ме спасао од смрти, почео је да прегледива моју главу, и, после дугог посматрања, изговорно ово слово: Г. г. Судије! - Оптужени, истина, јест највећи разбојник на свијету, али ја се не могу сложити са мишљењем г. Државног тужиоца, који тражи, да се мој клијенат казни смртном казном. Ако је, г. г. Судије, мој клијенат злочинац, зашто да то будемо и ми? У осталом, како би Ви могли осудити, да се за гатњик својих гаћа објеси један човјек, који круну носи, па и ако часнију смрт не заслужује?! - На то је уста Државни тужилац и упитао Кустудића, шта он управо тражи за свога клијента. - Ја тражим, рекао је Кустудић, да суд ријеши, да се овај несретник, да се ово мизерно створење пошаље у ону лудницу на Крф, јер он не може бити одговаран за своја дјела из три разлога: прво, он је син таквих родитељ, који су му у наследство наклоност к злочинству оставили: друго, он се родио као просјак, па допавши га на праву Бога, а без његове кривице, овај његов данашњи сјај, његов нервни систем усљед тога, разумије се, мора бити свагда у вјечитом растројству, и треће, он пије много шпиритуса, те је алкохол јој одавно покварио његов мозак. -  На овакав говор Кустудићен, одустао је и Државни тужилац од даљег затраживања смрти казне, те тако ријеши суд, да ме отправе у лудницу на Крф…. С Машом сам се завадно, бићу проћеран и кроз два-три дана долазим у Земун…………

Бања-Лука 19. 1. 1895 г.

Твој И. Т. Томић Дробњак.”

 

*

Овим, Височанство, мислимо, да смо Вас довољно упознали са овом одвратном индивидуом, те га остављамо и даље Вама, да се с њим грлите у данима туге, јада и жалости, и, да Вам буде, ако ништа друго, а оно бар утјеха и разби-брига.

А сад, да Вам, у најкраћим потезима, кажемо, зашто смо ишчислили из нашег друштва Маша Врбицу*), Петра Радомана, Шака Петровића, Проту Јока Шпадијера, војводу Марка Миљанова и Блажа Петровића, као што сте видијели из расписа, којег је овај Одбор донио под број 205. од 1. Октобра 1897. год.:

*) До душе, њега је сад и Бог ишчислио, јер је умро.

 

1) Маша Врбицу за то, што је злонамјерно и систематски у свакој прилици настојавао, да свакојег емигранта црногорског компромитује, као што се виђело из „случаја” оних писама, која је дао Исаилу, да их Вама однесе, и што је срамно трговао на леђима истих емиграната. Овај је Одбор ослободно из друштва и проту Јока Шпадијера, као одвећ стара човјека.

2.) Војводу Марка Миљанова, избацили смо из друштва за то, што не можемо одобрити, да се један поштен човјек лиже за својим убијцом (а Ви знате, да сте Марку једном приликом просвирили из револвера прси и леђа), и, што је, послан од Вас, 1893. год. долазио у Србију, да нас шпијаје и рапорат свога шпијунског рада да Вам на Цетиње однесе. Том приликом, извадио му је по Вашој наредби Вуко Вулетић из министарства финанција 6.000 форинти путнога трошка и “џепарца”, помоћу којих се је и размета по Биограду, Нишу, Пешти и Трсту у друштву оне своје жентурине.

О овој лажној величини из Куча заслужује проговорити још двије ријечи, а нарочито о његовом шареном јунаштву ког је, управо рећи, сам он на правди Бога измислио, служећи се оним истим начином и рекламама, као и Ви, Височанство. Тако на примјер, он би брижљиво пазио, да му не умакне ниједан путописац или новинар, који би у Црну Гору дошао, што се с њим не би разговорно и узео пред истим позу каквог Косовског војводе. (У хвалисању његовог шареног јунаштва највише се одликовало оно теле из Новог Сада, те се зове Арса Пајевић.) Ми са овим не кажемо ни дао Бог, да он баш не ваља неке јаде, али слободно можемо рећи на основу стварних факата, да од 30.000 црногорских војника, који су учествовали у прошломе рату има 10.000 бољих од њега, а у најмању руку 15.000 који нијесу гори од њега. Да је он пак, најпосле, никакав човјек, види се и из тога, што прошле зиме дозволи, Височанство, да пред његове рођене очи, а можда и с њим у договору, нагрдите јуначко и заиста славно племе Куче са целивањем оне мачке под реп, од стране свију главара његовог племена. Замислите, поштовани читаоци, само за један час ову бруку: Саво Марков Почек послан од кнеза, долази ове прошле зиме у Куче и доноси собом једну црну мачку. Помоћу неких Лазовића - кнежевих жбира, растури глас и увјери народ, да је он: нови Свети Сава, а она мачка: знамење божанске моћи. Доста је било петнаест дана оваквог проповиједања, па да се код Сава слисти једно јутро већи дио кучких главара и осталог народа, те да редом један и по један, са на челу њиним бригадиром, пристипљују крстећи се према оној мачки, и, да је целивају под реп. Кад је после тога у Подгорици упитао кнез једног војника, да ли је и он ту мачку целивао, одговорио му је: Не ја, господару, јер ме од главара није могао ред допасти. Могуће је, да ће се који од читалаца наћи, који ће помислити да се ми за ово шалимо. Не шалимо вјерујте, но је ово жива и непобитна истина, а упитајте за то кога год хоћете Црногорца, који је од прошле зиме изашао из Црне Горе, па да се одма увјерите. Ето дакле, па оцијените сад, какав је човјек Марко Миљанов, који дозвољава, да учини кнез овакви скандал од неговог племена. О овоме човјеку најпосле, може се рећи и то, да цио његов живот и рад наличи току ријеке Дунава, који ce рађа као Протестант, а расте и дебља као Католик и Унијат, за да остара и умре као Турчин и Татар-Бугарин!

То, што о њему рекосмо, то исто велимо и о ономе второме  Бркићу, који је на поругу истине и Бога добијао на Цетиње Обилића медаље и чинове војводства и сердарства, а зато што је добар био, као и сва Ваша тазбина, Височането, да мучки убије или опљачка какво српско пастирче или бабу кроз српску Ерцеговину, па после да дође у Србију и да као кокот (петао) кукиријекне са сред Теразија: „Ја сам, чоче, онај чувени Пеко Павловић, чије се слике виде и чије се име чати на  свима тањирима и по свима нужницима јевропским!”

Нама Црногорцима у Србији, доста је штете овај неваљалац учинио са убијством онога биједног попа у Прокупље и доцније, са купљењем оних чета кроз Бугарску (у друштву Н. П. Пашића) противу Србије и Краља Милана!

3. Петра Радомана за то, што ћути као заливен, а свако зна да би противу Вас имао много што-шта и писати и радити; Дакле, он је за то ишчисљен, а никако с тога што живи у Босни, јер за нас је свеједно, па живио човјек макар и у вражију кућу, само кад је његов рад поштен и одважан; и

4. Шака и Блажа - Петровиће (овоме последњем као приватном човјеку од наше стране част и поштовање, јер то потпуно заслужује) за то што је овај Одбор ријешио, да у опште са свијема Петровићима раскрсти једном за свагда, као са људима из једног дома, који је много зла црногорској сиротињи починио.

 

*

Ваше Височанство! Пануће Вам у очи, што, пишући Вам ову посланицу, не проговорисмо ни једне о нашој војсци. Па с тога, рећи ћете нам: што нијесмо имали шта да примјетимо. - И заиста нијесмо нашем војнику, али Вама, као врховном поглавару наше војске, имали би много што-шта, што би Вас у томе погледу заиста страшно обрукало и оцрнило пред цијелим свијетом; али пошто је ово један предмет од повећег значаја и интереса за нашу земљу, ми ћемо се скорим јавити Вам са једном свеском (четвртом) која ке се искључиво кретати у тим границама.

Сад пак, ради потпуности цијелине, да се најкраће изразимо:

Ви сте прије свега, са оном кобном диобом земаља, скандалозним давањем ордена и постављањем војних часника посље рата, толико профанисали војнички дух нашег горштака, да он није више онај лав, који у крви пролијеташе Фундином, Рогамима, Миротинским Доловима и другим бојним пољанама, већ један огорчени и увријеђени створ, који жељно чека, да му његовом колибом завлада макар и црни Циганин, само да Вас више не гледа. И вјерујте, Височанство, да је ово жива и непобитна истина, а здраво били, Ви ћете се увјерити.

Рећи ћете, Височанство: па коме се имају приписати ратни успјеси прошлога рата и знамените побједе: на Вучјем Долу, Фундини, Рогамима, Миротинским Доловима, Крсцу, Шобаићима, Дуги и многим другим бојним пољанама? На то ћемо Вам овим одговорити:

Коме се имају приписати небројни ратни успјеси Црногораца од Косова до данас, а нарочито они, кад Црна Гора и немаше владара, но управо свако племе у њој чињаше за себе неку врсту мале државице све до 1851. године? - Коме се има приписати неброј побједа у тим временима, као на примјер побједа: на Крусе, Цареву Лазу, Чеву, Трњинама и многим дру гим мјестима? - Никоме другом, сем Црногорцима!

Доста је само, да се сјетите оне знамените побједе на Вучјем Долу! Па коме припада та ратна заслуга? -Опет Црногорцима и Сердару Јолу Пилетићу, који Вас управо силом у очи тога знаменитог дана заустави, да не утечете на Цетиње, и који, са Пиперима, први учини јуриш на Турке, те тако и учиње да се оствари онај заиста мудри бојни распоред г. ђенерала Јована Белимарковића. О Вашем плакању на Планиници и намјери да бјежите право на Цетиње, приликом продирања Сулејман-паше у Црну Гору, нећемо говорити, јер би то нас одвело, да испричамо и оне гласове, које сад протурате кроз Црну Гору: “како сте међу све, “седам краљева” вадили сабљу и забадали је пред њима пријетећи им, да ћете им главе слистити, ако Вам не даду Бар и Улцињ!” и т. д. и т. д.

А сад, Височанство, да се опростимо с’ Вама са овим:

Што је Ваше Височанство учињело од биједне Црне Горе, то је тешко побројати, то је само кадра повјесница описати. Сујетно истичући се јединим достојанствеником круне уједињеног Српства, Ви сте се ставили куповати на сваку страну писце и новинаре, јадове и политичке варалице, да Вас као примјер демократског владаоца пред нашим наивним Српством изнесу. Како сте пак одговорили и одговарате стварности народног господара – а  то у контракст стоји са и најмањим чином Вашег и јавног и приватног живота - то смо јасно видјели из ове свеске, а чему имамо да додамо још и ово:

За вријеме Ваше владе никакав се финанцијални проблем не разријеши, сем на штету народа, а у корист лично Вашег двора - земљу, коју је пролита крв црногорских јунака добила од Турака прошлога рата, узели сте двије трећине сами, а оно друго подијелили Вашој тазбини, рођацима, шпијунима и руфијанима - створили сте Црну Гору козачким куплерајем, а продали њену политичку самосталност Русији - оглобили сте и изјели народ, па све то, или депозитовали у разне банке, пли проћердали кроз купатила и играчке касине - изложили сте земљу код сваког до највишег понижења, а убили културу у свом зачетку - затворили сте црногорској стоци и производима све аустријске пазаре, тек да сами ту стоку и производе купујете, па да их после срамно у Италији и Француској препродајете - саблазнили сте и силовали са својим синовима сваку поштенију Црногорку, а издали онај срамни закон ванбрачне дјеце, да производе Вашег и Ваших великаша блудства на невине особе натурате - изгубили сте повјерење црногорском гостопримству и јунаштву, а угасили дух слободе и частољуба у свакојег поданика - уништили сте кумству и побратимству међу Црногорцима сваку важност, а мјесто њих укоријенили мржњу и сабласт - убили сте у свакојег поданика вољу на рад и на живот, а завргли кривосуђем клицу самоубијстава која се нијесу могла до времена Ваше владе у Црној Гори примјетити - затворили сте својим братоубилачким сплеткама Србију свакојем поштеном Црногорцу, а улили смртну мржњу међу двије слободне српске државице  - облагали сте код европских влада све оно што Ваш тиранизам не може трпјети, а поткупили дио српског новинарства да Вас у звијезде кује – завели сте кривосуђем понова осветољубивост међу Црногорцима у највећем степену, а створили од Црне Горе касапницу човјечијег меса - дотјерали сте отимачину у тој земљи до примитивног стања човјечанства, а узбудили срџбу до врхунца највеће звјерости и у најмирнијег поданика - ставили сте на челу државних служба лупеже и варалице, а сели за столом правосуђа оне, који би морали на конопцу свршити - окружили сте се шпијунажом и кукавицама, а отјерали у прогонство патриоте и цвијет црногорске омладине - прогнали сте свјештенике и књижевнике, дали цркву и просвјету у руке жбиру и руфијану - оковали сте у гвоздене ланце слободоумље и поштење, а распорили разбојничким ножем све оне, који Вам и најмању примједбу учине - купујете орденима част и жене у Ваших поданика, а од страха вијетате кумство гдје опазите, да би увреду могли главом платити - шетате у колима с руфијанима и издајницима, а наређујете да вам јуначки синови кочијаше - тојагате Мирка Бојића на правди Бога, а Ђури Церовићу дајете ленту, што је покрао држави 40.000 форинти - пљујете на сабљу сину Шћeпана Радојева, а припасујете дамаскије Јабучанима - Држите пет Борета у Великом “суду”, а толико младих правника гоните из Црне Горе - постављате капетаном над чувених Оногоштом Мата Катурића, а бручите Новака Рамова, који се са тога града небројно пута крвав у Марковину вратио -  велите да Ваш прст није умијешан у смрт Кере Шалина и Грујице Никчевића, а ордене даривате и имање њиховим убијцама - пљујете на вјеру, крст, закон и кумство, а лижете блуд, сабласт и руфијанство - пуцате кријући на Тома Ораовца, а у исто вријеме клањате као фарисеј пред Божјим олтаром - као данас шиљете најамнике на пут злочинства, а сјутра дан причешће Христово узимате - јездите, скитате и обилазите Европу, а кад се вратите јашете и тлачите Црну Гору - велите да Вам је Бог и свети Јован од свега старији, а давате своју кћер убијци њенога кума - нитковски срамотите Србију и српску војску, а овамо чекате да Вас у њој позову - објављујете својевољно Султану рат, а одговарате црногорским рањеницима: “нијесте мене од пашчади бранили” - велите Саву Ивановићу да је манит, а сами из манитости испаљујете шест револверских метака на Ђура Грађанина - ричете као шпањолски бик испод тога Бријеста: „куку мене без људи!”, а сами те људе из Црне Горе прогоните - затварате Стева Божовића у тамницу, што једе месо у очи Петрова-дне, а сами га једете на Велики Петак, па се на Ускре причешћујете - проповиједате младежи црногорској да морална буде, а нема прозора на Цетињу кроз којег ce Hoћy не увукујете - бручите Црногорца ког младост занесе у прељубу, а сами и то своме крштеном кумчету нарок и поштење силом узимате - давате витешком Туњи Шајовићу медаљу од чакмака, а кукавичком Ђузи Вукотићу и Перу Сердареву крстове официрске светога Борђије – називате данас Марка Драговића лупежом државних докумената, а сутри дан му службу државну давате - крстите се испод тога Бријеста и метенишете, а својим снахама и кумама писма саблазнаа пишете - подижете цркве, читате библију, а гулите народи и гладите шију! - Ето то су у главноме ловорови вјенци и слава, који Вашу “јуначку” главу ките, као главу Вуче-долског бјегунца!

Према свему овоме, Височанство, изгледа да сте, идући често на Ловћен, збиља примили, попуту Моисија на Синају, неку врсту заповиједи Божјих, но с том разликом, што је Моисеј примио десет, а Ви, као виши од њега равно седамнаест.

 За оне Моисејеве можда знате како гласе, а за оне Ваше чујамо да су овог садржаја:

I.) Ти јеси књаз Никола господар и Бог Црне Горе, а Твој шарени свети Петар без носа једини светитељ у Црној Гори;

II.) Црногорци се другоме Богу не смију клањати осим Тебе, нити другог свеца признавати осим Твога светога Петра;

III.) Црногорци могу узимати име Твоје и Твога свеца и у залуду, али им Ви не морате помоћи;

IV.) Сјећај се Твога оца, стрица и ђеда, па онако као и они, убијај мучки све што је племенито и поштено;

V.) Кога не смједнеш у Црној Гори убити од његова браства, а Ти га проћерај, па га у другу државу убиј:

VI.) Силуј Твоје најближе куме, па кћери и жене Твојих поданика, ако желиш Твоју земљу разврату дати, а оскврњавај и узимај част кћерима оних Црногораца, од чијег зноја у раскошу живиш;

VII.) Заузимај се, да што више брачних вијенаца саломиши, да попуту Багдатског Калифе Твоје фаворите будалама дајеш;

VІII.) Подијели Црну Гору на спахилуке, а себи задржи двије трећине, и, ступај што боље можеш у чланство разних банака;

IX.) Ћерај „фукару” и „никоговиће“ по свијету, а с њиховим имањем зидај синовима палате по Црној Гори;

Х.) Добијај на дар из Русије жито за сиротињу црногорску, па га продавај истој на вађевину, за по 20 нов. сваку оку;

ХI.) Тргуј у волове, ситну стоку, руј, рибу, буварицу, зејтин и вино кроз Црну Гору, на препродавај то у Малти, Италији и Француској, а не враћај никоме ништа што изједеш;

ХІІ.) Гази вјеру и продај Аустрији за 1,000.000 форинти под Требиње 14 баталеона херцеговачких;

ХІІІ.) Тргуј Твојим кћерима, као какав стари Чивутин распараним гаћама, и, по потреби турчи их и латини:

XIV.) Проповиједај народу пост и пустињачки живот, а Ти слободно једи говеђину на Велики Четвртак, па се на велики петак причешћавај;

XV.) Ударај јунацима, који су Те на трон славе посадили, по 25 тојага на “Бабу Јелу”,*) кад неће они Тебе, као лопова да бију;

ХVІ.) Давај правосуђе у руке оних људи, који би у свакој другој земљи робијашки знак на лећи носили; и

ХVII.) Дај управу министарства војног попу Илији Пламенцу, јер по оном Ораовчевом:

Он је поп добар без парохије,

Читат не знаде, лагат умије.

 

*) То је један топ ког су Црногорци отели Турцима на Жабљаку, а ког су доцније назвали Бабом Јелом. На томе топу, у близини Бријеста, кнез поваљује и туче Црногорце.

 

 

Наша завршна ријеч за ову свеску.

Овим се не обраћамо Вама Височанство! Не Вама, ни дао Бог!... Овим се обраћамо поштованој господи читаоцима, а нарочито нашој јадној и жалосној браћи Црногорцима, па онда осталој веселој браћи Србима и срећној нам браћи Славенима. Њима се овим обраћамо, јер ће нас они чути и разумјети.

Они ће обратити пажњу на садржину ове брошире! Неће бројити штампарске и граматичке погрешке у њој, већ ће пријећи преко свега тога и разумјети да ово није писано и преписивато у онијем и онаквијем околностима каквијем је писата једна Ваша „Пајдара” (“Хајдана”), “Грехоте” или “Нова Кола” и друго.

Ниједну реченицу у овој свесци, а такође ни у другима, кад смо их писали, нијесмо се надали да ћемо довршити, а да и не говоримо у колико смо се надали да ћемо видијети, да ће и једна угледати свијета. Требало би написати књигу не мању од ове, у којој би побрајали све тешкоће док смо је само написали, а већ нека док смо је оштампали и кроз свијет растурили. Продавали смо чак и кошуље, па откидали и од својих уста, да намиримо штампу и друге трошкове. Узмите уз ово, да нас је свуда пратило аргусово око, да смо свуда и у свачијим очима били бијеле вране – чак и у братској нам земљи Србији. Јес, и у братској нам земљи Србија, у земљи, гдје нас по четрдесет душа у један гроб као купус трпаше, гдје нас извјесна небраћа (радикали на челу г. Прапорчетовићем) храњаху са самљевеним пасуљем помијешаним са пепелом, да нас тим прехране, а новцем да напуне своје пропале џепове. Јес у овој земљи највише смо мука и патња претрпјели од извјесних особа и, од истих, свакојаким именима неправедно назвати.

Нема сумње да ће се и сад на нас дићи и ала и врана. Па нека и дигне! - Ми смо ово, баш зато и писали – Ту ће на првом мјесту бити они, који су нас овим путевима и оћерали, оно неколико потплаћених листова по Војводини и Далмацији, који пјевају оде и хвале нашем бившем господару за готове новце - за ону нашу муку и крволочину и тим га опише те не зна што ради. Не зна! - опила га је труд, мука и крволочина јадних Црногораца - тих вјековних мученика и паћеника. Јес, ти ће надати сад највећу грају. Но нека знаду да је од наше стране коцка бачена - да ћемо најприје убијати зло у коријену, да нећемо никоме дозволити, да се у наше послове мијеша, а најмање оним, који су потплаћени и који имају код своје куће, да се са много којекаквим брукама и грдилима разрачунавају, т. ј. тамо по Војводини, Далмацији и Загребу. Не узмите ово ви, којих се тиче, за саму пријетњу, јер и опет вам кажемо коцка је бачена, те следовасте ли и даље овим путем, којим сте досад ишли за хајтер новаца и оних брошева с Цетиња, вјера и Бог, могли би врло лако употребити чак и пиштољ и каму противу вас, ако вас других путем не би могли на поштен живот и рад научити. Иста судбина лако би могла постићи и неке наше вајне великошколце, од којих су неки данас професори у Солуну из чистог среброљубја, пошто се не могаше нагодити око плате са Цетињем; јер и ове продане душе кроз извјесне вајне српске листове пјевају оде и хвале данашњем жалосном и кукавном стању у Црној Гори - па чак и неки наши вајни књижевници и пјесници такви су, ако не и још црњи и гори. Нећемо даље доста је ако напоменемо од првих на примјер онога Љешњанина онога, велимо Вукчевића. Овај тобожњи демократа разџилитао се бјеше у новосадској, “Застави”,*) па нападаше нас црногорске емигранте: “да смо среброљубци и да смо сви емигрирали из личних увреда, а никако из општих”; а овамо тај, у правом смислу никоговић, ступа у погодбу из Загреба са својом Отаџбином око плате и тражи, ни мање ни више, него шест стотина талијера у злату плате и то за прву годину, а да и не говоримо за друге - па немогавши се погодити са Цетињем иде у Солуну из чистог среброљубља, пошто је тамо већа плата него у Србији.

Овај и овакви једном за свагда нека упамте, да њихов глас у овом погледу не вриједи ништа, све донде, док не оду у Црној Гори, и док не служе тамо као и ми неки за по 150 талијера годишње по неколико година своју Отаџбину, па било као чиновници, наставници, свештеници или војници. Пошто ово учине и пошто буду приморати, да једног дана, било силом било милом, напусте своју Отаџбину, ми их, вјера и Бог, нећемо питати јесу ли ју напустили из “личних” или из “општих” увреда, јер по нашој логици, а и по оној свакојег човјека који умије здраво да мисли, не може бити општих увреда што оне неће бити најпре личне, као што не може бити ни милиона без јединица, десетица, стотина, хиљада и т. д.! Та за милог Бога, Љешњанину, и ти си писао оно у “Застави” као и оне козерије баш зато, што те је по твом мишљењу Бег Никола “увриједно” не пославши те у Француску, те да Црна Гора имаде после срећу, да и синовца једног неваљатног Симона Иванова пошље за посланика у Цариград.

 

*) Сигурно зато, што је и он био један од оних “Јагањаца”, које Николето Мирковић не посла у “Вранцуску”. Ји ли хрђо од хрђе и погани од поганскога сина, кажи нам, је ли те баш овај разлог руководио при брчкању овог одговора „црногорске велико-школске омладине” оној из Тебе, Црне Горе, у коме називаше нас „Врбичићима и Калајевцима”?! кукавице једна, морамо пошто по то, да првом приликом исправимо леђа, и знај, да те то неће суминути! - То исто поручи и оним твојим друговима на Великој школи, који се све жале, како “пате” и уче “послужујући”, а овамо их човек може видијети гдје редовно сваки дан испију код “Коларца” и “Хајдук-Вељка” по десет и двадесет чаша пива.

Од оних других пак, да напоменемо неке паше пјеснике и  књижевнике, као на примјер Змај-Јована и попа Јова Сундечића.*) (Сад ће се наш Љешњанин позорити што изнијесмо послије њега ову двојицу за примјер, мислећи, да их високо цијенимо. Боже сачувај! - мизерни су и они таман као и ти, Вукчевићу пред наше очи!)

 

*)У мал’ не заборависмо рећи, да је ова тетељава (јецава) которска газија била најглавнији посредник, између кнеза с једне и Папе и Штросмајера с друге стране, за онај конкордат!

 

 

Ови вајни српски пјесници и „патриоте” чисто промукоше пјевајући оде кнезу Николи и његовим кћерима, а зашто! - Просто зато, да им овај даје брошеве и спахилуке по Црној Гори. Јадни Црногорци, које ови језуитски српски пјесници толико хвале и уздижу у својим пјесмама, скитају се по свијету без хљеба голи и боси, а они примају од кнеза црногорског на дар ону овим јадницима отету муку и крволочину.

Ови и сваки овакви нека запамте једном за свагда, да их ми добро познајемо и да су нас они оним путовима оћерали - они нам кнеза Николу помамише, те створи од наше жалосне Отачбине праву лудницу, а од Црногораца лудаке и просјаке.

 

Дакле доста господо, једном за свагда! - Не будите већ дрски, да увлачите прет међу туђа врата! - не будите безобразни као стјенице, а дрски као врабци!  - Не ничите и гдје се не сејете, јер колико имате и на своје куће брука и грдила, а да вас је хиљадама пута више него што је, имали би сте посла и сувише, па опет и да не свршите ништа. Ово се односи и на вас господо око извјесних листова у брацкој нам земљи Србији.

Дакле чујте нас и једни и други и трећи и четврти и сви. Ми Црногорци најбоље познајемо кнеза Николу и Његову породицу, а и Он нас, па не мијешате се у наше ствари унутарње, као што се не мијешамо ни ми у ваше. Сваки од нас нека врши унутарње послове своје уже Отаџбине како сам зна и умије, а сваки их има од нас и сувише. Ако вам је пак кнез Никола и његов дом прирастао за срце, у чем не сумњамо, онда ето вам га и срећан вам био! - а Црна Гора и Црногорци једнако ће постојати, као што су и прије Њега и Његовог дома постојали.

Још цигле двије ријечи драги читаоци, но чујте:

Изађе Бацковићева “Црна Гора при крају XIX. вијека”, и ми, остављајући на страну једно са свим незнатно питање: коме се она допада, а коме не, оћемо овом приликом да свечано речемо, да је све што је у њој речено, једна жива и непобитна истина, мање оно што се о “патриотству“, „поштењу“ и “слободоумљу” Маша Врбице говори и наводи. Дакле, за нас је главно, што је та брошира истинита, а све остало, споредна је ствар. Па поред свега тога, нађе ли се ко до сад да на исту одговори што стварно и пипљиво, то јест, да она грозна и Кајинска факта у њој побројана, ма каквим било против-доказа обори и уништи?! - Не, а ма баш нико, сем једино што филијали “Гласа Црногорца” надаше дреку: Ово је дјело Миланово!”, “ово је дјело Калајево!”-  “ова књига завађа два братска народа!”*) и т. д.

*) Ви сте их неваљаци, и само ви, још одавна завадили, хвалишући за готове новце издајства и злочинства, кнеза Николе!

 

 

Јес, вала, душа ваља признати, набрчка неке јаде онај покојни Медаковић, али што ? Ето то, крену да брани кнеза од Бацковића, а овамо пјелокупној својој брошири даде жиг своје препотопске глупости и самохвалисања. На првој страници поче да напада Врбицу, а на другој и на све остале до краја, кукуријече из свега мозга: “Ја сам био код Шереметова”, “рече ми Стрмоухов овако“, „даде ми Горчаков ово”, “Моли ме Бах за оно” - а у ствари, најбоље би покојник учинио био и за себе и за кнеза, да је написао један чланак у “Српској Застави” и у истом да је рекао кнезу: Ваше Височанство! - док су Црногорци уз Вас не бојте се ни Бога; зато чувајте се, да ни последњу бабу црногорску не увриједите, јер они исти Црногорци чијом сте муком и јунаштвом успјели да се сродите са царским и краљевским домовима, ти ће Вас исти Црногорци и у блато бацити, ако и даље будете радили као и до сад. - Ето г. г. новинари и бранитељи кнежеви, да је пок. Медаковић овако и на овакав начин бранио кнеза, а такође и Ви, за цело, ни ви ни Он не би били данас овако рђаве среће да испијате у друштву Његовом ову горку пилулу, која је, као што видите, одвише страшна и чемерна, ако не чак и убитачна!

Ми знамо, да ћете ви сад на нас дићи дрвље и камење кроз ступце ваших срамотних листова, али знајте и ви да ћемо све то христијанском трпјељивошћу саслушати, за да, кад се добро издајете одговоримо и вама и кнезу са још четири свеске овог дјела, то јест, са другом, која се зове: “Ријеч фиксираног Балканског цара, командиру бившег Балканског баталеона”; па онда са трећом: “Права слика кнеза Николе и Његове фамилије” (у којој се расправља чисто један приватни спор једног емигранта са кнезом и Његовим сином), после тога са четвртом, која се зове: „Војна управа Његошевог дома у Црној Гори“, и најпосле са петом, коју вабимо: “Чему тежи кнез Никола са Његовим “књижевним” радовима.”

Јес господо, не имајући листова, да се преко њих бранимо од вас и кнеза и да изводимо наш програм, ми смо ријешили, да се на овај начин боримо, и, да и вама и Њему одговарамо. Дакле, до скорог виђења, драга господо!

Крај I. свеске.

 

 

ПРЕВОД И РЕПРОДУКОВАЊЕ ДОЗВОЉАВА СЕ.