Живот Светога Саве епископа сина Симеона Стефана краља Рашке
од
Ивана Томка Мрнавића
у редакцији
Веселина
Чајкановића
I
1.
Три човека са овим именом, до сада уздигнута на небо, слави католичка црква. Од
њих први и најстарији Сава, по народности Кападочанин, (духовни) отац многих
монаха у Палестини, у петом веку после Христа, пошто је узео учешћа у
халкедонском синоду против јеретика, умро је светитељски и славно. Други је био
Гот, и, пред крај истога века бачен на муке од готскога краља Атанарика,
дочекао је сјајан триумф. Трећи је наш Свети Сава, Симеона Стефана, краља
Рашке, славно чедо, који је у тринаестом веку светитељским животом прославио
своју краљевску лозу. О краљевини Рашкој, будући да је, осим једног сасвим
малог броја наших људи који су о њој говорили, готово нико од туђих писаца није
ни споменуо, казаћемо овде - и о њој и о њеним краљевима - неколико речи. Ова
краљевина обухвата готово исте оне крајеве које је пре римскога царства обухватала
Дарданија, а доцније Горња Мезија; под императорима пак, тамо где излази на
Дунав, (добила је име) Дакија Аурелијанова и Рипензис; кад је римска величина
почела да се губи, названа је она поново старинским именом Дарданија; после
тога, кад је империја почела да пропада и готово сасвим ишчезла, (названа је
она) Сирбијом, или Сербијом, или Сервијом, по српским племенима, која су ce ca
реке Дона у масама ту доселили; најзад, када су њоме владали кнежеви из
породице Немањине, названа је Рашком, било по Русима, односно Рутенима, који су
са Србима прешли Дунав, било по старим Таурисцима, које су Јустин, Плиније
и Птолемеј забележили ту и описали (као становнике) тих крајева, било најзад по
Рашки, (једно) не врло угледној реци која ове крајеве натапа. Име Рашка добила
је пред крај дванаестога века после Христа, када је Немањина лоза дошла на власт.
2. Родоначалник ове породице, Стефан, рођен
у босанском граду Тугли, оставио је сина Љубомира, младића врло предузимљивог,
а овај је трновску област, на ушћу Дрине у Саву, коју је добио својом
храброшћу, предао (своме) сину Урошу, заједно са достојанством кое су му
признали босански кнежеви. Овај је иза себе, као наследника, оставио сина Десу,
а Деса - јер је династија стално расла оставио је
три сина, Мирослава, Крешимира и Немању, који су названи великим грофовима.
Последњи међу овима, будући да је учинио изванредне услуге суседним кнежевима,
и покорио или протерао мање краљеве, нарочито оне који су сматрали да воде
порекло од потомака пресветог принципа Константина Великог, и, под
покровитељством цариградских императора, а под именом архоната, држали град Ниш
са околином стекао је међу (својим) земљацима велики углед. У то време римски
император Фридрих, путујући кроз илирске провинције у свети палестински рат,
буде од Немање у граду Нишу дочекан и краљевски почашћен, и не само то него и
обдарен најбогатијим поклонима, и у великој помпи одведен на трачко приморје.
Император, сматрајући да не би било пристојно да овако великодушног домаћина
отпусти без каквог доказа своје захвалности, почаствовао га је титулом краља
Србије, и прогласио, и њега и његове потомке, за вечитог пријатеља римскога
царства.
3.
Државу коју је на овај начин веома проширио, оставио је на самрти Тихомиру и
Симеону, названом Стефану; али како је старији син после кратког времена отишао
за оцем, целокупна власт допала је Симеону, који је, проширивши границу према
Бугарској, Маћедонији, Епиру и Далмацији, и задржавши име Стефан, прибавио себи
нове титуле: од тада је уведено у обичај да се, када првородни син наследи
краљевску власт, други брат за њим назове великим жупаном. Он је, прича се, са
толиком вештином владао да је све кнежеве онога
времена обавезао и придобио за себе. Константину, званом Страшимиру, од чијих
је предака одузео отац му, краљ Немања, нишки принципат, не само да је повратио
и одузету власт и принципат, него је још и његову сестру Јелицу узео себи за
жену и са
њоме изродио - о чему ћемо доцније говорити - тројицу
прекрасних синова; додуше, када је она умрла, оженио се је он Јевдокијом,
ћерком императора Алексија, која је била зубља за његову породицу. Иначе је
највећма поштовао римскога папу, и у свему га сматрао као оца, као што се може
видети из писма које је његов син Стефан, велики жупан Србије, упутио папи
Инокентију трећем и у коме, пошто је овога поздравио као свог духовног оца, каже:
“Ми се увек управљамо према стопама свете римске цркве, као и наш блажене
успомене отац”. Тако је он [рекао, или: радио]. Еле на самрти оставио је
богобојажљиви принцип три сина од жене Јелице: Вуксана, Венчана и Раска.
Вуксан, или латински Вулкан, као прворођени, добио је власт над Далмацијом и
Дукљом, пошто је, у братској и хришћанској љубави, оставио брату Венчану, или
по грчки Стефану, принципат Србије и Рашке, са титулом великог жупана: између
њих и између споменутог папе Инокентија измењана су многа писма, као што се
може видети из декреталне књиге истога папе.
4. Раско, трећи по реду рођења, још за
живота свога оца, како је још од детињства заволео побожан живот, и зато га
отац волео више него осталу браћу, чим се замомчио, сит
дворских сплетака [или: дворана], без знања родитеља, утекавши од куће, повукао
се светим људима што су становали на падинама горе Атоса, који се једним ртом
пружа из Маћедоније у Егејско море; ово је место у то време наличило на свете
пустиње тебаидске и сирске, јер су на ту, у правом смислу неприкосновену гору,
коју су због тога Грци назвали ајион орос, стицали се не само са целог истока,
него и са запада сви који су жудели за усамљеничким животом, нарочито још како
је у то време порфира цариградске империје, као и управа над њеном црквом, била
у рукама Латина. Наиме, у самом почетку шеснаестога века после Христа Балдвин,
фландријски гроф, на своме путу за Палестину, пошто је пре тога за време
задарског рата указао помоћ Млечићима у Далмацији, када је затим са тим истим
уједињеним снагама Алексију сину Исака Ангела, кога је тиранин Алексије Комнен
избацио из очинске земље, повратио прадедовску област, да га мало после, тек
што је окусио прве плодове власти, преко Мурзуфле, једнога од грчких великаша,
збаци и погуби - отео је цариградску империју од безбожног братоубице, и
поделио је са савезницима, и то на тај начин што је краљевску власт задржао сам,
и што су на патријаршијски престо дошли Млечићи, којима су уступљена и острва у
Егејском мору; док је Бонифацију, маркграфу монфератском (уступљена) краљевина
Тесалија са острвом Критом, а Готфриду, француском династи, принципат над
Атином и Ахајом: тако да је целокупна европска Грчка прешла под утицај римскога
папе, који је имао врховну власт на овим обалама за време од шесет година, док
су на врху грчкога царства били, после Балдвина, (најпре) његов брат Хенрик, па
онда Петар Антисиодорензис и његов син Роберт, и најзад други Балдвин. У таквим
приликама, пошто су цариградски властодршци чинили све могуће напоре да народ и
у Грчкој и у суседним областима одрже у католичком јединству, вера и побожност,
скоро угашена, оживела је у тим крајевима поново. По примеру свога сина и
побожни отац, пошто је оставио власт двојици синова, и растао се од Јевдокије,
кћери грчкога цара Алексија, којом се оженио после смрти прве жене, на гори
Папицијској, по сведочанству Никитином, отпочео је монашки живот.
II
5. У то време млади краљевић Раско, који је
међу са браћом добио име Сава, и у коме су се врлине силно развиле, кад је
дошао у зреле године, после смрти српског епископа Тодора изабран је, и противу
своје воље, на његово место. Град Србију - да не би ко државу (овога имена) са
њим помешао цар Јован Кантакузен овако описује: Град Србија, доста велики, лежи
на граници Ботиеје и Тесалије; она је подигнута на стрмим планинским литицама, и
одмах на први поглед, кад јој се човек приближује, чини се да је већа него што је
у ствари. Она иде до самог планинског гребена, одвојена је и ограђена троструким
зидом, тако да споља изгледа као да има три града, један иза другог; са обе стране
опкољена је дубоким долинама. Ове и још многе друге ствари у 19. глави 4. књиге.
Управу над овом црквом, чега се једва примио на неодољиве молбе народа и (своје)
браће, краља и великога жупана, водио је са толиком пастирском ревношћу да је цариградски
патријарх у целој својој области, где је год био у употреби илирски језик, пренео
на њега своју улогу и (дао му) пуну власт; због тога је у народу сматран за другог
патријарха Нарочито старање, међутим, посветио је он српској цркви, коју је, због
близине јеретика, затекао пре као зараслу њиву него ли као обрађен виноград: због
тога је легао
свом снагом на то да је очисти од заблуда и
врати култу католичке побожности. При овоме послу за његова пастирска настојавања
био је од велике користи углед (његове) краљевске крви, Наклоност (његове) владалачке
браће, везана са изванредном побожношћу; нарочито (још) кад је, пре не тако дугог
времена, захваљујући хришћанској ревности оба владаоца, под покровитељством римскога
папе Инокентија, окупљен народни сабор, под претседништвом изасланика Јована, капелана
апостолске столице, и ипођакона Симона, и на њему донесене врло спасоносне уредбе
за реформисање клира, како Далмације, тако и Србије и Дукље, на које су (уредбе)
ставили своје потписе Јован, архиепископ Дукље и Бара Доминик, архипрезвитер Бара,
и епископи Петар скадарски, Јован пилотски, Петар дривастски, Доминик свачки, Наталис улцињски,
Тодор српски, а уз одушевљени пристанак краља Вуксана и кнеза Венчана. Ако на икоме,
то се на њему показало колику снагу има побожност, везана са краљевским угледом,
за обраду запуштених њива цркве, јер је за кратко време не само његова српска невеста,
него и сав хришћански народ по околним крајевима обновио се у сјају старинске побожности.
6. Његовој неуморној пастирској ревности, оснаженој
краљевском крвљу, придружила се и везала за њу друга (једна) особина, која је нарочито потребна свима
врховним старешинама наиме широкогрудост; јер како су народи, поверени му као пуномоћнику
цариградског престола, састојали се из Грка, Латина, Илира, па се разликовали међу
собом и по обредима и по учењу, и, будући помешани, једни с другима долазили у сукоб,
он је, у рад за њихово спасење и њихов међусобни мир, унео толико хришћанске вештине
и мудрости да их је, покрај све велике племенске разлике у обичајима и наравима,
пошто их је све привукао да га воле и поштују, начинио тако рећи децом једне исте
породице, везаном узајамном љубављу. Његову изванредну широкогрудост надмашила је
(једна) врлина, ретка у отменим породицама љубазно опхођење: по тој (својој врлини)
он, нити је одбио икога који му је долазио, нити је допустио да ко од њега оде без
доброг расположења; кад би прегледао и обилазио своје верне, ни један ма како био
удаљен и тешко приступачан крај и ма како суров био свет, није га никако задржао
да не оде свима, и да свима не отвори своје очинске уши и срце.
7. Једном када је, да би се сетио (свога) некадашњег
ђаковања, а (у исто време) и вршећи своју дужност, дошао у манастире Свете Горе,
за коју рекосмо да се из Маћедоније пружа у Егејско море, и када је прегледао ону
свету дружину која је, према особинама разних језика, била распоређена по лаврама,
то јест становима, дошао је у славни, на дивном месту постављени манастир, у коме
је мноштво младића, по обичају онога времена - који ће после живети лаичким
животом - учило се међу људима Богу посвећеним. Кад
је он старешину насеља запитао како су (питомци) и да ли ће што од њих бити, па
када се овај без околишења пожалио да се око васпитања овакве омладине, пошто она
ни под претњама ни под шибом неће ни мало да одустане
од своје урођене дивљине, само траћи време и труд, позвао је свети човек старешину
на страну, али тако да су и други старији били присутни, па га је запитао да ли
је корисно да се младице на тај начин обезбеђују и чувају од рђавог времена што
ће, посађене и заштићене у ограђеном простору и међу тескобним зидинама, бити далеко
и од сунца и од ветра, и да ли ће од дрвета одраслог из такве
младице икада моћи да очекује изданке. Кад је овај одговорио да се, код таквог чувања,
све може пре очекивати него то, тада ће Сава: Па зар онда деца од племенитих родитеља,
од славне крви, да буду са већом строгошћу одгајивана него дрво које не вреди ништа
и које ће за свашта да служи? Па зар је онда чудо што деца најотменијих породица
неће да се обогате никаквим новим изданцима врлина, када их, као најдивљије зверове,
затвором, шибањем, и свима нечовечним свирепостима, међу људима Богу посвећеним,
нагоне да омрзну и на Божји и на људски (закон)? И откуда ће – каже – моћи да заволе
вас и ваше савете када се ви према њима понашате грубље него најсвирепији надзорници?
Нежну младицу омладине треба чувати од јачих непогода, али само у толикој мери да
се пријатан дах спасоносних ветрова и угодни зраци сунца, кад дође томе време, нипошто
не ускраћују. Ако тако буде, младице неће преварити очекивања добронамерних
земљорадника, нити ће тим земљорадницима причинити и најмању досаду. И они који
лију статуе и раде с металом неће нипошто, дотерујући статуу, да (је) без
престанка муче чекићем, него мало раде чекићем, па онда пређу на турпију, па
(је) после мажу, и лагано истежу. Чак с времена на време, да не би од турпијања
остале сувише рапаве, и да не би, кад се намажу, било могућности да се за њих
залепи прашина, излажу их даху ветра и сунчаним зрацима. Ни свима људским
организмима не пријају једна иста јела, него према разликама у појединим
природама треба удешавати и храну. Исти се овај начин има применити и према
душама које треба спремити за врлину. Иначе ће од људи, на пропаст целога
друштва, постати животиње, и то кривицом оних који животињским начинима ствара
у омладину сличну себи. Нека се опет добро присете да ли су чули да игде на
свету има младица које, чим свој нежни корен поставе у земљу, доносе зреле
плодове. Нека се сете некадашњих својих година, и нека размисле да ли је прва
младост располагала са тако зрелим расуђивањем и са тако примерним владањем са
каквим људи остарели предњаче и служе другима за пример. Па и семена, ако у
влажној земљи
не иструну, не развију се ни у ком случају у биљку; а биљка тек пошто се
изређају годишње непогоде, ветрови и кише, и пошто буде изложена зрацима сунца,
израсте у влат и клас, и најзад у зрна која нам служе за храну. Са Овим и са
многим другим очинским саветима и смерној омладини олакшао је јарам, до тога
дана једва сношљив, чак и бескористан, да не речем и опасан, и самим
васпитачима учинио је да терет који им је задавао најтежу бригу, постане
најслађим.
8. Пошто је оваквим даровима богато снабдео
и српску цркву и околне народе, и пошто је корисно провео многе године у вршењу
своје пастирске дужности, у чежњи за некадашњом самоћом, и (у жељи) да се сав
само себи може посветити, успео је најзад да, ослобођен окова своје цркве, поново
потражи старинску самоћу у Светој Гори – али ипак
тако да ни онима који су на другим местима живели монашким животом, не ускрати
покаткад своје присуство. Иза тога пун и дана и заслуга најзад је у манастиру
Милешеву, основаном у прадедовској области, одбацио земаљски терет и одлетео на
небо, четрнаестога јануара, око педесете године тринаестога столећа.
III
9. За опширнији опис његовог живота било је
довољно прилике (грађе) у споменицима за које се каже да су их сакупили испосници
који су становали на Атосу, и предали на сећање потомству. Али пошто је за нас
несумњиво да (та документа) пате од грчке перфидности – природна ствар, пошто
су написана у доцнијем времену, када је, са нестанком латинске владавине у
Грчкој, ишчезла и чистота латинске искрености, за владе царева из куће
Палеолога изређаћу ја укратко само она чудеса која се, да би се потврдило
Његово светитељство, дешавају (све) до нашег времена, у првом реду предивно оно
својство по својој светости најславнијих мужева: наиме, ка његовим недирнутим
моштима, кроз триста педесет година, слегао се огроман број хаџија, и увек је
његово тело у свима деловима било тако сачувано да је давало изглед леша
недавно умрлог човека. То је био несумњив знак његове анђеоске чистоте. За скрнављење
ње- гових светих моштију, у наше време, колико су кажњени безбожници, видели су
већ сви са дивљењем.
10.
Наиме Синан, највећи великаш на отоманском двору, сматран за другог Помпеја или
Велизара, који, пошто је из шпанских руку истргао туниску државу у Африци, а персијску
државу у Азији, после значајних победа, довео у врло велики шкрипац, и најзад у
Европи освојио врло утврђени град Ђур у Мађарској, бедем Германије, Италије и, тако
рећи, целог хришћанског света, заједно са многим другим тврђавама и градовима по
Мађарској када је после толиких победа и триумфа сазнао да су хришћани, притиснути
турским јармом, молећи Светога Саву за помоћ, деведесет пете године шеснаестога
века после Христа, вратили хришћанској слободи град Острогон, престоницу Мађарске,
и Вишеград, некадашњу престоницу панонских краљева, исто тако и епископске градове
Вац и Чанад, и уз то многе друге (градове) по Мађарској, Трансилванији, Славонији
и Хрватској; да су трансилвански кнез Сигисмунд и Влашки Михаило оставили турско
пријатељство; да Бугари и Срби, украсивши војничке заставе сликом Светога Саве,
пристају уз споменуте кнежеве и воде тајне преговоре скупио је војску од сто хиљада
војника, упао у Србију, и, објавивши рат моштима светога епископа, долетео до града
Милешева, где су (те мошти) са највећом побожношћу слављене, и, извукавши из гробнице
свето тело, спалио га је безбожним пламеном. И сада се још упорно одржава глас,
утврђен и турским и хришћанским сведочанством, да се, чим је пламен обузео свето
тело, од ломаче па све до неба, на велику пометњу варвара, дуго одржао танак облак,
као дуга, у хиљаду красних боја да ли као знак небеске заштите светим
моштима, или као слутња за злокобни пораз Турака, који је дошао одмах иза безбожног
злочина, заједно са срамном пропашћу самог безбожног вође: наиме, од малог броја
Мађара и Влаха, заповедник најмоћније војске, до онога дана свуда победник, разбијен
и, за време борбе, зубима свога сопственог коња у бару бачен, нагнан је у срамно
бегство. Када је после бегства поново сакупио војску, и хтео да окуша
срећу против Сигисмунда трансилванског, који је са собом имао далеко мању војску,
и сукобио се с њим, опет је разбијен и нагнан у бегство, и, вративши се после (тога)
бегства у Византију, он, чија је војничка врлина триумфо- вала у Азији, Африци и
Европи, чим је та врлина опржена безбожним спаљењем светих реликвија јер је Бог,
који захтева да и коса на глави његових робова буде сачувана у неприкосновеном броју,
осветио варварски злочин у вечитој
срамоти грозно је завршио живот.
11. Колико је иначе Богу била угодна слава и
част указивана моштима његовога роба, и којим је све добродетељним наградама обасипао
такве прославитеље - за то имамо сјајан пример у
породици Косача, најславнијој међу млетачким патрицијима. Јер ова, и ако је огромну
кнежевину, која се (пружала) у дужину десет дана хода од најдубље Далмације до јужне
Дарданије, добила добротом краљева Босне и Србије, није је назвала другим именом
него херцегством Светога Саве; а владајуће херцеге желела је и да се називају и
да буду чувари гроба Светога Саве, тако да чак и на самом орнаменту породичног грба
има израђеног лава како носи кључ. И ма да је, када је пре сто година кнежевина
била освојена од грозног непријатеља, (породица Косача) била приморана да напусти
земљу, она је, штићена толиким свецем, и (будући) у сјајним сродничким везама са
највећим кнежевима, задржала међу Млечићима патрицијско достојанство, и живела од
остатака оних прихода које је некада, у њиховим срећним данима, млетачка република
била обавезана да даје херцезима Светога Саве за својину града Котора: у толикој
мери (чак) ни за кратко време не бивају лишени божанске милости они који славе Божје
слуге.
12. Не само у илирској цркви, него и међу самим
Турцима, чији несносни јарам и притискује готово целу ту цркву, слави се сваке године
деветнаестога дана испред фебруарских календа славна успомена Светога Саве: она
ће, када се сломије тирански јарам, под заштитом овог истог светог оца и других
илирских светаца краљевске крви, надамо се, увек бити спасоносна. Оволико о светоме
вођи, кога данас веома славе чак и Турци, непријатељи хришћанског имена, (па чак) и шизматички рушиоци
католичког јединства, а и да не говоримо о нашим католицима; и ако су његове свете
мошти од поганог Синана ватром сажежене, остала је ипак и светоме месту, и гробници
светога човека, на истом светом месту где је (једном) починуо, иста част која и
пре, за коју имамо сјајан доказ у непрестаном хаџилуку Илира. И владари из Немањине
породице, све до претпоследњег Стефана, који
је - и ако иначе силан човек - био не само оцеубица него и, на настојавања своје
жене, Гркињице Јелене (толико су овакве Јелене од увек биле кобне за државе!) отпадник
од католичког римског јединства, које су његови стари са највећом побожношћу чували,
дивно су неговали дубоку побожност, као што се може видети из безбројних светих
грађевина, Богу посвећених, одоздо (до врха) украшених правим краљевским сјајем,
које добрим делом постоје и сада, усред турскога беса.
13. Да је међутим од свих богоугодних дела ове
породице Богу била најмилија скупоцена она од чистога сребра дивног облика икона,
посвећена од Уроша Стефана Светом Николи у бариској басилици, види се лепо већ и
из тога што од онога времена откако се у срцу свете ризнице споменуте басилике чува
(та) скупоцена икона, никакво опште зло, никакав осветнички гнев увређенога Бога
нису задесили град Бари или непосредну околину а да се, на саму појаву слике драге
небу, обношене по градским улицама, не би зауставили, или ишчезли, како то, у огромној
недавно објављеној књизи сведочи речити и учени писац и илустратор живота Светога
Николаја и саме иконе, Антоније Беатил, дика бариских грађана, кога смо мало раније
похвалили, али који никада не може бити довољно похваљен. Као што ће код њега дивну
слику ове иконе читалац моћи да посматра, тако, да би могао уживати и у краљевском
натпису урезаном испод саме свете иконе, исписали смо га овде од речи до речи.
14. Године хиљаду три стотине деветнаесте, месеца
јуна, другога индиктиона, Урош, краљ Рашке и Дукље, Албаније, Бугарске и целога
приморја, од јадранскога залива (и) од мора до велике реке Дунава, овај олтар, велику
сребрну икону, кандила и велике чираке дао је да се израде од сребра, у славу Бога,
и пресветог његовог Николаја, уз помоћ Обрада из Котора, сина Десиславовог, верног
и искусног, од горе именованог краља за споменути посао одређеног; и ми, Рођер де
Инвидија, протомајстор, и Роберт де Бароло, мајстор за све (ствари) о којима је
била реч, посао од горе именованог (поверен) месеца јуна смо започели, и у току
целога месеца марта идуће године, трећега индиктиона, поштено смо га довршили.
15. Овом похвалом побожности завршавамо, за сада, (говор)
о краљевима силнога Немање, са којима су моји претци везани узајамним женидбеним
везама, а сабор светитеља (и светитељки) илирске краљевске крви завршавамо коначно:
и бесмртном и невидљивом краљу векова, јединоме Богу указујемо част и хвалу и славу
и благослов у векове векова.
Амин.
