Одговор
Старчевићу и Хорватима
од Ђ. Ћирића
У
Земуну,
Кньигопецатная I. К. Сопрона
1852.
Quousque tandem abutere patientia nostra!
Старчевићу и Хорватима*)
*.) Овай чланакъ готовъ є быо іоштъ одавно, али ние у печатню даванъ, што се изчекивало, оће ли когодъ одъ кньижевника хорватски устати, и макаръ у две у три речи казати, да сви книжевницы хорватски немисле онако, као што є Старчевићъ о Србима написао, т.є. да су стари Срби были туђи робови и сужни, те да іймъ є одтудъ и име остало, и да су Срби нека изгублѣна часть народа хорватскога.
Утомъ изчекиваню и явише се ньи двоца, оба учредника хорватска, и речи ньіове потврдише, да се и они ни найманѣ несумняю 0 истини Старчевићевогъ доказиваня.
Єрь єданъ одъ ньи, написавши “неколико искрены речій” плаши Србе, да Старчевићъ спрема іоштъ некакву броширу Србима, и по искрености своіой упућує га и моли, да бы оно, што є Србима већъ єдан путь написао, іоштъ болѣ изъ исторіє посведочно и потврдіо. Другій пакъ у свомъ изявленю вели одма у почетку, да су у нѣговой “неназочности“ неки самозвани (назива ій лопови:) начинили одъ нѣгови Новина гумно, на коемъ су почели цеповима непрактичне учевности нешто обіяти. Дакле оно, што є Старчевићъ написао, нѣму є само непрактично, а о истини, невели, барь да сумня, и да бы ово забашуріо, фали Србе, како су у доцнія времена были юнацы и т.д. што главно доказиванѣ Старчевићево ништа невређа. Кадъ дакле они, кои средствомъ свои листова представляю народну тежню и интелигенцію, или овыма праваць даю, непоказаше, да онако о Србима немисле, и кад се нико више больи непояви: судило се, да бы гріота было срамну лягу имену и народу србскомъ нанешену оставити, а неизгладити є.
*
Нема више него петдесетъ година, одъ како сте вы, тако звани Хорвати, познали, да су до тогъ времена немиле околности вась скоро осамъ стотина година држале у таквомъ дремежу, да нити сте штогодъ за себе знали, нити што за себе, као народъ, радили, а то дуго време дууги будни народи стекли противъ, да су за велика блага, стекли себи исторію, кньижество и кньижевный єзыкъ, вы пакъ, да сте све то изштетили. Далѣ познали сте, да међу Европлянима нисте ни Таліяни, ни Немцы, ни Маџари, кои вася окружаваю, и међу коима сте, дремовни, непрестано тумарали, особито међу послѣдньима, него да сте Славени; али да и мезу овима како мложиномъ тако и славенствованѣмъ скоро сасвимъ изчезавате. Да бы дакле то све поправили, морали сте. признати ту нужду, да вамъ треба међу Славенима потражити твою рођену браћу, небы ли како узъ ньи и већи постали, и изштећено задобили. Но кадъ сте и ньи у Штиріи, Каринтіи и Краинской нашли, и видили да су и они за ово 800 година такве исте уде среће были, као и вы онда рѣшили сте се, да се лепите и другогъ каквогъ, макар и сасвимъ особеногъ, племена славенскогъ, али таквогъ, кое є за ово 800 година себи исторію стекло, и кое за цело то време свагда и свой кньижевный єзикъ имало, држећи се притомъ здраво на опрези, да небы се ни єданъ одъ васъ преліо у то друго племе, него, ако се икако узмомогне, исто племе іошть у себе споити. То друго, одъ васъ и именомъ, и єзыкомъ; и писменима, и кньижествомъ и обичаима, єдномъ речи, свима знацима коима се племе одъ племена, као и народъ одъ народа разликує, то друго, велимъ, одъ вась сасвимъ особено племе славенско есмо мы Срби. Высте добро знали, да толике између насъ и васъ разлике неће быти лако уклонити, те да се съ нама споите, или, као што се данась види, да насъ у васъ прелієте; али кадъ є цѣль племенита, несме, по начелу неки людій, никакво средство изостати, ни претваранѣ, ни обманьиванѣ, ни лаганѣ, ни обаранѣ истине и ако ће ова быти одъ свію народа и векова призната, све треба, да послужи, па ако се свима тима средствима оне разлике башъ неуклоне, а оне ћеду се баръ у сумню довести, а то є, мислили сте, довольно, да се къ пожелѣной цѣли дође.
Съ
тога
започесте
пре
дванаесть
тринаєсть
година
сви
єдногласно у
Новинама
вашима
викати
и
дозивати: Срби! мы смо браћа, мы треба да будемо єдни; досадь пась є раздваяло име, раздваяо и єзыкъ, а одсадъ треба, да узмемо єдно име, име „Илири,” а єзыкъ мы ћемо примити вашъ и т. д. И доиста, искреность србска отвори вашимъ речма приступь у срца гдѣкои Срба, те и свима дадоше не само народъ свой у коло ваше призивати, него оштъ и викати на свакогъ промотренієгъ Србина, кои є србство противъ вашегъ илирства браніо. Садь сте были на коню. Неке србске книжевнике задобисте већъ на свою страну, и тыме ій са другима завадисте.. Вода замућена, ловъ полакъ готовъ. Садь є требало и међу саме Србе почешће долазити, и оне, за вама пошавше, фалити, како су духъ времена разумели, а о оныма вама противныма, говорити, да они подижу раздоръ међу браћомъ, т. є. међу вама и Србима, и ако сте тимъ поступкомъ правый раздоръ међу саме Србе вы сеяли. Найпосле требало є къ цѣли приступити, и єзыкъ србскій за кньижевный єзыкъ хорватскій узети, а Србима казати, да то чините братства и единства ради.
Кадъ
сте
дакле
тымъ
србскимъ
єзыкомъ
сви
сложно
по
Новинама
вашима
писали, кадъ сте на томъ єзыку и довольно число кньига стекли, кадъ сте єзыкъ тай у кньигама предъ друге народе као и вашъ изнели и показали, укратко, кадъ сте за ово дванаесть, тринаєсть година єзыкъ србскій већъ усвоили: онда изиђосте предъ кньижевный светъ съ доказиванѣмъ, да єзыкъ, коимъ пишете, єсть єзыкъ хорватскій, и да вы незнате ни за какавъ єзыкъ србскій, чудећи се и крстећи се, кои є тай, и гди є; а кадъ вамъ, “Србске Новине“ и “Дневникъ” просто и кротко казаше, гди є: онда искочи између васъ некакавъ Старчевићъ, да и по исторіи докаже, да єзыкъ србскій ниє србскій, него є хорватскій, и шта іоштъ; да и онай народъ, кои се Србима назива, ние народъ србскій, него є народъ хорватскій. На ово бы Виргилій повикао: O, infelix, quae te dementia cepit! Ово друго доказиванѣ нуждно є было, да се по другой половини цѣли дође, т, є. да се исторія стече; єръ ако су Срби Хорвати онда є наравно и исторія србска исторія Хорвата. И на свршетку свогъ доказиваня пребацує тай Старчевићъ србскимъ писцыма, говорећи: кадъ сте воду замутили, а вы настойте да се што пре избистри!!! На ово намећу ми се навалице речи Цицеронове; Quid hoc impudentius dici aut fingi potest?
Тако
біяше
нама
съ
вама, и тако бы, може быти, іоштъ неколико година потраяло, да нисте вы, васъ мислимъ господине Старчевићу, вашимъ чланкомъ раскинули ону завесу, коя є васъ, Хорвате, и ваше братство у правомъ виду закланяла. Можете намъ садъ и то рећи: ко вамъ є кривъ, што сте се за нама поводили. Ништа, поведосмо се, познадосмо се. Него, господине, да пређемо садь на вашъ чланакъ и на ваша доказиваня, а то ће рећи, да отворимо и мы съ на ше стране ту исторію, али мало болѣ, а не као што сте вы само у ню завирили, па да видимо и познамо болѣ, ко су были стари Срби, ко ли стари Хорвати; да познамо и да се уверимо, єсу ли Срби часть народа хорватскогъ, или су Хорвати часть некогъ трећегъ, да се уверимо, є ли єзыкъ србскій хорватскій, или є и єзыкъ хорватскій нешто треће. Све то да познамо добро, па да се више неварамо, ни вы у нама, ни мы у вама. Я ћу се у момъ одговору управляти онымъ истымъ редомъ, коимъ сте и вы ишли. Дакле вашегъ доказиваня
Точка прва.
У
почетку
кажете, да вы неверуєте г Шафарику да є оно єзикъ србскій, кои су писцы Дневника и Србски Новина по нѣму разнели преко онолики земаля; єръ велите:,,г. Шафарикъ ни наиманѣ недоказує оно, што вели,“ а вы држите „до голы речій толико, колико да ій и ние“ и т. д. А да то ние тако, као што данашный Шафарикъ о данашньимъ Србима и Хорватима и ньіовымъ єзицыма мисли, него да в то данасъ другоячіє, позивате се на пре 1200 година и на Порфирогенитога. Али, господине Порфирогенитъ ни найманѣ недоказує оно, што вели, а вы држите до голы речій толико, колико да ій и ние, и препоручуєте дело недоказано за заматанѣ папра, дувана и сличны стварій. Каква дакле забуна?! Шафарику неверуєте, єръ (мыслите само) ние доказао, него веруєте Порфирогенитомъ, єръ (знате) ние доказао! У самомъ дакле почетку даєте сами познати, да є вашъ чланакъ производъ некаквогъ поремећеногъ и занешепогъ умствованя, а не убеђеня каквогъ, за коимъ “истину любећи люди” теже, и по томе требало бы свакій дальій съ вама разговоръ прекинути. Но при свемъ томъ я ћу да продужимъ, єдно што валяда вы знате за Порфирогенитова доказателства, коима є онъ своє речи посведочио и потврдіо, па ћете ій путемъ Новина и обявити, (непропустите!), а друго, што самь радъ да чуємо, шта намъ исторія каже. И тако.
Г. Шафарикъ
ниє
оне
речи
о
простору
езика
србскогъ
голе
у
светъ
пустіо. Онъ є ньи изрекао на основу таквогъ доказателства, кое є изъ саме природе єзыка србскогъ и хорватскогъ изцрпіо, и за кое доказателство зна цео ученый светъ, само незнате вы; єръ онда кадъ є онъ доказивао, вы Хорвати, іоштъ сте у дремежу были. То Доказателство налази се у нѣговой кньиги “Исторія кньижевности свію славенски племена и наречя” у §. 8. гди є онъ, ставляюћи разлику неки славенски наречя са єзикомъ Црквено-славенскимъ, ставіо уєдно и разлику тій наречя између себе, а имено наречя србскогъ и хорватскогъ. Ево!
A. Б.
Єсамь
всемь
самь
семь
тай та, те,
сувъ сухъ
штаваль шавъ
уво вухо
гра грахъ
пепео пепель
єданъ єдень
уздигну здижемъ
даска деска
быо быль
Тако
и
сва
остала
praeterita єзыка А. свршую се на о, а єзыка Б. на л, а тако исто и substantiva и adiectiva (скраћена), коя у црквено-славенскомъ излазе на л, имаю у єзику А о, а у єзику Б л. По томе дакле єзикомъ А каже се: читао самь, писао самь, учіо самь; а єзикомъ Б каже се: читалъ семъ, писалъ семъ, училъ семъ; єзикомъ првымъ каже се: бео пепео, дебео петао, сувъ штаваль, уздигну уво, а єзикомъ другимъ каже се: белъ пепелъ, дебелъ нетель, сухъ шавъ, здижемъ вухо и т. д. Г. Шафарикъ назива онай првый єзикомъ србскимъ изъ узрока, што тако Срби говоре, а онай другій зове хорватскимъ изъ узрока, што народъ, кои га говори, назива себе Хорватима. Далѣ намъ не треба г. Шафарикъ; моћи ћемо и сами на край изићи, а то є: ако се доиста по вашой Краини, по Далмаціи, Црнойгори, Ерцеговини, Босни, старой Србіи и обадвема новыма говори єзикомъ Б, а не єзикомъ А, онда є то за цело єзикъ хорватски; али ако се тамо неговори єзикомъ Б, него єзикомъ А, онда є у тима земляма єзикъ србскій. Садъ бы нуждно было, да неко трећій пресуди, коимъ се доиста єзикомъ по Босни, Ерцеговини и т. д. говори; но будући да знамо, и я и вы, а знаду и сви Срби и сви, валяда, Хорвати, да се тамо за цело говори єзикомъ А: зато руку на срце, па, и безъ помоћи трећега, признаймо, да є тамо єзикъ србскій, а не хорватскій. Нека вамъ томе ништа несмета та околность, што се и у Хорватской говори на югу онако исто, као и у Босни, Ерцеговини и т. д., те да по томе мислите, да є то єзикъ хорватскій (будући є у Хорватской;) єръ они у южной хорватской нису Хорвати, нити крви хорватске, него су прави Срби и праве крви србске. А одкудъ у Хорватской и Срба, то, надамъ се, нећете помислити, да є тако остало одъ времена Порфирогенитовогъ, него ћете добро знати, да су Хорвати, кадъ є Солиманъ великій у Хорватску грунуо, прснули коє у Штирію, кое пакъ у гвозденградску, шопроньску и чакъ у мошоньску вармеђу, те є тако за ньнма остала земля пуста; а кадъ су Турцы изъ Хорватске изишли, онда као што су се Хорвати у своє бѣдно отечество повраћали, тако су и млоги Срби изъ Босне пребегавали у опустошену Хорватску, и населявали є, онако исто, као што су и други Срби одовудъ пребегавали у опустошену Маџарску. Кадъ дакле нисмо ни мы ни вы хтели Маџарима за право дати, да сви они, кои у Maџарской живе, буду Маџари, тако неможе быти, да и Срби у Хорватской буду Хорвати а то исто стои и о єзику. Далѣ изъ табеле горе ставлѣне ясно се види и познає да између Срба и Хорвата постои у єзику толика разлика, колика Србе разликує и одъ Бугара, Бугаре одъ Руса, Русе одъ Чеха, и Чехе одъ Хорвата, а не маня. Примѣра ради да узмемъ іошть и кою речь изъ вашегъ чланка. Вы, као Хорвать, написасте: „проти страшнимъ Аваромъ, я пакъ, као Србинъ, написао бы: противъ страшны Авара, а Русь какавъ написао бы: противъ страшныхъ Аваровъ. Дакле разлике єднако далеке, и те разлике и ньима подобне, а ништа друго, учиниле су, да међу Славенима толико племена има, а кадъ небы ньи было, онда бы сви Славени были, само єданъ народъ, єръ бы сви єднакимъ езикомъ говорили.
Ето вамъ Шафариковогъ доказателства како о єзику спорны земаля, тако и о разлики између нас и васъ; и зато признайте, да є Дневникъ право имао, што є казао, да данашньи Хорвати непишу єзикомъ хорватскимъ (онымъ подъ Б), него єзикомъ србскимъ (наравно съ некомъ изменомъ, кадъ маньомъ, као н. п. „збогу честогъ насртаня” а кадъ и врло великомъ, као н. п. ”0 Русихъ, Поляцыхъ, али Чесихъ и т. д.”
И
што
іоштъ
да
вамъ
кажемъ! Єзикъ, коимъ вы говорите, ніє никакво самостално нарече славенско, као што є ческо, србско, руско и т. д., него є само нека мала измена одъ наречя виндскогъ или словенскогъ, па као што вамъ є єзикъ, тако сте и вы само една породица одъ Винда, а никако особено племе славенско. Заръ неговорите съ ньима єднымъ наречемъ, кадъ и они кажу: сухъ, шавѣ, вухо, пепелъ, еденъ, деска, былъ, и кадъ и они имаю praeterita и споменута substantiva и adiectiva на л као и вы? Съ тога казао є г. Шафарикъ у речене кньиге § 26 (прочитайте га целогъ!) да су се Хорвати некадъ и географично брояли међу Винде или Словенце, у коє по єзику и спадаю. Тамо дакле вы у Винде, а не овамо у Србе; съ ньима, а не съ нама, као са правомъ и рођеномъ браћомъ вашомъ сединюйте се, и тецыте єдно кньижество и єданъ єзикъ кньижевный; єръ є већъ време, да небудете више безъ онога, безъ чега сте до пре 20 година были, и безъ чега данаст у Европи само єдни Арнаути стоє.
Точка друга.
У
точки
другой
изводите
речи
Порфирогенитове, да изъ ньи докажете, како су праотцы ваши были велики, силни и славни. Да видимо! Найпре да сравнимо речи чланка вашегъ са речма Порфирогенитовима, па ћемо после изъ овы лако извести, ко є какав быо. Вы изводите: (гл. 30) “петь братахъ Хорватахъ доидоше,” а Порфирогенить каже: петь браћа: Коценцъ, Лобель, Клукасъ, Мухло и Кробатъ дођоше са своимъ народима у Далмацію, и т. д. Вы Дакле едну речь подметнусте, а петъ изостависте, а зашто, види ћесе мало ниже. Вы изводите далѣ, да су тій Хорвати (као што ій вы називате,) у Далмаціи седамъ година воєвали, “проти Франкомъ” и т. д. а недаєте изъ Порфирогенитога ни назрети, ко су тій Франки, и зашто су Хорвати противъ ньи воєвали, а Порфирогепить тамо изрикомъ овако каже: „Кробати у Далмаціи пребываюћи подъ управомъ Франака или Саксонаца за учинѣну їймъ обиду одметнули су се одъ ньи, и ослободили cy ce. Шта ће то рећи? Та то є сасвимъ ясно, да су Кробати имали у Далмаціи поглаваре Франке, и кадъ Порфирогенить вели, да су ій у Далмацію довели поглавари: Коценцъ, Лобель, Клукасъ, Мухло и Кробать, онда ови поглавари были су, господине, Франки, а не Хорвати. Заръ вамъ нису могла ту посведочити онака лепа имена ньова? И ту истину хтели сте вы подметанѣмъ и изоставлянѣмъ речій да сакрієте! Зашто су пакъ Кробати воевали противъ тій Франака Порфирогенить укратко вели: за учинѣну іймъ обиду, а каква є то обида была, онъ є истина неописує, али є описує исторія, а речи: Порфирогенить и исторія нису истоветне. Исторія дакле каже, да Кробати нису хтели выше своимъ Франконскимъ господарима да служе, а кадъ су господари ту упорность одъ свои слугу видли, они су іймъ сву децу поубіяли и псима бацыли!! (Енгель, исторія Унгаріє и сусѣдны земаля ч. 11 стр. 453.) Съ тога Дакле устадоше Кробати на своє Франке, и съ ньима се седамъ година борише, и едва ій протераше, или, као што вы оћете, надячаше ій. Како вамъ се садъ допада она челенка вашегъ чланка: Infandum, amice, iubes revelare pudorem? Далѣ Порфирогенить вели: да є єдномъ одъ оны Франака было име Кробатъ, а праотце ваше назива и пише Кробати. Шта ће опетъ то рећи? То ће рећи, господине, да є вашимъ праотцыма остало име одъ оногъ тућинца Франка, па макар се нечія глава одъ некаквогъ рваня надимала и разпуцала, коликогодъ ой драго. Име Кробати само се изъ Порфирогенитога, кои га првый споминѣ, протолковати може, а не изъ мнѣнія историка ючеранѣгъ; Єръ ючераньи свашта о нѣму мисле. Тако Саскій вели, да то име произлази одъ грбине; и по нѣму морали су ваши праотцы быти люди грбави: Петарь Ревай пакъ (у Шван- днера т. П. стр. 831) производи га одъ некаквогъ Корвина Валерія; єданъ само Луцій (кн. І. гл.
11) искрено исповеда, да в речь “Кробати” име собствено єдногъ славенскогъ племена, али да Ништа незначи. Тако є. Заръ бы могло име франконско и славенски штогодъ значити?
Што
се
тиче
простора, кои су Кробати населили, Порфирогенитъ каже: (гл. 30. стр. 78.) Кробація починѣ се одъ реке Зентане, и протеже се покрай мора до града Албуна. Гди є то? Мени се чини, да сте вы то погрешно разумели, кадъ сте мислили, да є Зентана негди око Црне горе, а о Албуну нисте ништа ни споменули. Зентана є, господине, она Цетиня, коя негди изподъ Книна извире, и текући граиицомъ горнѣ Ерцеговине и Далмаціє упада изподъ Сплета у море, а Албунъ є Alba vecchia, старый Задарь, (изподъ садашнѣгъ). Пођите дакле одъ Сплета све покрай мора до старога Задра, па ћете видити, коликій є то грдаиъ просторъ. Кажите то и старомъ Діоклеату, и запытайте га, небы ли вамъ болѣ знао казати, гди є могла быти она нѣгова „црлѣна” Хорватска. У ширину пакъ нека в Кробація, као што вы налазите, до Истріє, (то само вы разумете како є), и у той Кробаціи вели Порфирогенить, да є было 11. жупанія и 11 жупана, а ове назива узроптас, т. є. старешине, и више ништа. Луцій пакъ вели: (гл. 1. стр. 48.), Жупа значи єзикомъ старокробатскимъ єдно одѣленіє людій;" да- кле чета, и по томе жупанъ быће четникъ, или простіє четобаша (за оно време тамань.) Судећи дакле по жупи и простору Кробаціє немогу ни оны 11 жупанія быти више штогодъ, него што данасъ кажемо капетана или срезь. Тако Кробація имала є 11 срезова, што се са просторомъ Норфирогенитовимъ и слаже. О Хорватима пакъ у Босни невели Порфирогенить ништа, єръ тамо и некаже, да се какавъ Кробатъ населіо; а што іошть изводите, да су Хорвати имали велику моћь на суву и на мору, то Порфирогенить каже и за Нарентане, а ови, вели, да су были Срби, што ћемо мало ниже одъ самогъ нѣга и чути. Него, господине, што іошть велите, да су Хорвати надвладали царство, “коє Карло великій сложи скоро изъ целогъ запада,” те речи имаю, “на толико знаменитость, на колико показую значай” знаня и разумеваня исторіє одъ ваше стране. То є, господине, санъ, кои сте само вы снити могли.
Садъ
да
прегледимо све
ово, па
да
видимо, колико су стари Кробати силни и велики были. Да послушамо найпре н Порфирогенитога, како онъ толкує ову главу 30, изъ кое смо обоица вадили. Гл. 31. стр. 80. Кробати ови прибегли су римскомъ императору Ираклію пређе, него што су Срби нѣму притекли, у оно башъ време, кадъ су Авари Римляне ту (Салона и околина) одъ Діоклеціяна населѣне прогоняли. Зато по заповести императоровой тій Кробати заедно су (!) Аваре изъ тій места протерали, и ту се сами населили. Дакле прибегли, по заповести царской воєвали, Аваре не сами него заєдно (іоштъ съ некимъ протерали, а не поубіяли, и себи подвргли) и то не подъ управомъ свои людій, него подъ туђинцыма, кои ій воде, да іймъ воюю, а они да іймъ господаре, и кои ій у толикой покорности држе, да су се усудили на покушано упорство сву іймъ децу поубіяти и псима бацыти, и текъ ій овымъ свирѣпствомъ побудише, да се одъ ньи одметну и ослободе, али и ово постигоше єдва после седмогодишнѣгъ бореня. Видете ли садъ какви су вамъ были праотцы ваши? Вы начинисте читаву хуку и буку, као да су были какви Римляни. Нема дакле тамо силе, славе, шта ли сте тражили, него є то све самъ покоръ за покоромъ; то є у исторіи нико и ништа. Ово, као и гдишто, што ће ниже доћи, могло бы, наравно, изостати, да се садъ после дванаесть тринаесть стотина година непотрза; али се ниє могло на ино, кадъ се одговара ономе, кои за и сторію србску узима мотто: „revelare pudorem“.
Точка трећа.
Трећу починѣте съ пытанѣмъ, што вели Порфирогенить о Србима. Да чуємо! Гл. 32. „Принципатъ Србіє остаде после отца на два брата, одъ кои єданъ съ половиномъ народа дође къ римскомъ императору Ираклію, и овай му даде Тессалію, коя се држава одъ тогъ времена почела називати Србія, зато, што се тай народъ тако звао,” Стр. 81. “Треба знати, да ови Срби произлазе одъ Срба некрштены, кои живе више Турціє (Унгаріє) у земльи одъ ньи названой Боика, коя є земля Франціи сусѣдна. Ту су пређе ови Срби живили.” Дакле онай принципатъ быо є у Бойки. Далѣ каже: по краткомъ времену науме Срби, да се изъ Тессаліє врате у Боику, и царь ій одпусти, али кад Дунавъ пређу, нехтедну далѣ, него чрезъ Претора београдскога искаше другу землю одъ императора, и онь іймъ даде землю, коя се данасъ (949) зове Србія, и (даде) Паганію, и землю захолмску, и Трибунію, и Канались. Нека намъ іоштъ каже, и гди су, и колике су те землѣ. Гл.
30. стр.
78. Принципать Трибунія протеже се одъ Декатери (Котарь) до Рагузе (Дубровникъ,)
и допире къ сѣверу до гора србски. А у своіой исторіи Византіє (гл.
34. стр.
85.) вели: Жительи Трибуніє произилазе одъ оны некрштены Срба, кои су изъ Боике къ Ираклію дошли, и князеви трибунски свагда су србскомъ владателю подложни были. Принципатъ Захолмія починѣ се одь Рагузе, и протеже се до реке Оронце (Нарента,)
а съ лица (изтокъ) има Србію. У исторіи пакъ Виз. (гл. 33. стр. 84.) вели: Захолици єсу Срби, и стое подъ онымъ князомъ, кои є къ Ираклію дошао. Одъ реке Оронце починѣ се новъ принципать Паганія, кои Римляни зову Нарента, и простире своє предѣле до реке Зентане; а у ист. Виз.
(гл.
36. с. 85. 86.) вели: Нарентани, названи Пагани, произилазе одъ Срба некрштены, кои су съ првымъ онымъ княземъ дошли къ Ираклію, и зову се Пагани зато, што нису са другима Србима примили христіянство, ерь погани, значи славенски некрштене. За ове Нарентане вели іоштъ, да су имали и на мору четири острова, као: Мелиту, Курцуру, Фаро и Брацесъ (Брачъ;) и то су они, што су на мору были силни и по нѣму трговали. А за Србію вели: Србія има спредъ (запад) Діоклею, Трибунію, Захолмію, Паганю и Кробацію, а одъ юга и изтока има Бугарску, и у ньой налазе се градови: Дестиникъ Чернабушка, Мегиретъ, Дресникъ, Лесникъ, Салине, и у предѣлу око Босне (реке) Катера и Десникъ. Дакле у име Србіє спадала є и Босна.
Изъ
свега
овога
види
се, да
Порфирогенитови Срби произилазе одъ оны Срба, кои су у Боики живили, да су сви Срби стояли подъ управомъ свогъ особеногъ владателя, и да су населили шесть провинція, коє по данашнѣмъ земльопису износе сву дольню Далмацію, Црну гору, Ерцеговину, Босну, стару и нову Србію. И гле! како се то све лепо слаже съ онымъ просторомъ, преко коегз є г. Шафарикъ разнео србскій єзикъ, пакъ вы оћете изъ Порфирогенитогъ да докажете, да у тимъ земляма ніє єзикъ србскій, а Порфирогенить изрикомъ вели: Жительи свію тій принципата єсу Срби. „О гутунаръ га не удавіо, што то вели!
Да
нетражимъ
више
ништа, него само изъ овогъ наведенога „присподобите” и вы съ кимгодъ оћете Србе и Кробате. Срби долазе изъ принципата, дакле изъ државе, долазе подъ управомъ свогъ владателя, дакле као народъ; а Кробате налазе Франки негди на границы своіой, и воде ій за собомъ као изгублѣне, блудне сынове. Срби, као народъ, ишту землѣ, шире се по царству, и кажу, овде нећемо, овде оћемо; а Кробати, као изгублѣни, мораю найпре по заповести императоровой да воюю, ако мисле комадъ землѣ добыти. Срби исканѣмъ добіяю єзгро цариградски земаля; а Кробати воєванѣмъ добіяю последный буџакъ, буџакъ, кои ніє никадъ савъ царству источномъ ни припадао, и за кои нису императори никадъ здраво ни марили. Срби по смрти Ираклієвой (Порф, гл. 29. с. 87. 88.) єсу независими, и као такви стоє подъ управомъ свогъ собственогъ господара, коємъ су и разни србски князеви, као требиньски, подложни; а Кробати служе своимъ вођама, и гледе како іймъ децу колю. Срби, господине, были су такавъ „народъ среднѣгъ века,” да іймъ є могло поднети и само силомъ свои речій землѣ добыти. Изъ тога дакле учите се познавати, да є то морао быти народъ, силанъ и великій, кадъ се императоръ никаквой вольи нѣговой непротиви. Єсть, господине, то є быо толикій народъ, да є за нѣгово населенѣ требало шесть провинція, а не єданъ буџакъ, као за Кробате. Далѣ Срби у Порфиротенитовимъ земляма основаше временомъ кралѣвство, изъ коєгъ после 200. година произиђе и царство, и, као народъ, задобише у исторіи места међу народима; а Кробати на 100 година после Порфирогенитога постадоше плѣнъ Маџара, и изчезоше съ позоря исторіє, као да ій ниє ни было. Тако стоє стари Срби прама старымъ Кробатима!
И збиля, господине, ко то доби дроньке византійске? Срби ли єзгромъ земаля, или Кробати онаковымъ кршевитимъ буџакомъ, у коємъ су како они тако сви ньіови потомцы непрестано до данасъ гладовали? И поштъ можете да се фалите, како су праотци ваши то добыли “бойнымъ мачемъ у десницы Руцы!”
Да приступимо садъ и къ имену, “Срби.” Порфирогенитъ каже, да то име произлази одъ римске речи „servi;” и вы му то веруєте; али неузесте добро на умъ, да онъ то име непише са петъ писмена него са шесть сервли (Σερβλσί); а ова речь као што є нашой “Сербльи” сасвимъ близу, тако є одъ латинске “servi” сасвимъ удалѣна. Сва дакле разлика између правог србскогъ имена и речи Порфирогенитове есть та, што се у имену србскомъ (Срби, Срббльи, Серби, Сербльи,) чує б, а у речи Порфирогенитовой стои написано в. У доказиваню пакъ да є народъ србскій донео у цариградске области чисто име ca писменомъ б, и да су ово Грцы претворили у в, презиремъ вашу понуду, коіомъ Србе упућуєте, на кога да се позову; него Порфирогенитъ рече: Принципать Србіє остаде на два брата, и тай принципатъ быо є у Боики, земльи Франціи сусѣдной, па изъ те землѣ вели, да в єданъ брать довео половину народа у цариградске области, коє половине име онъ пише сервли. Е садъ да видимо, како су други одъ Порфирегенитога старіи исторіописцы писали име оне друге половине, коя є у Боики остала, и то такви историцы, кои су живили у Франціи, земльи Боики сусѣдной. Доста ће намъ быти, ако само и еднога нађемо, кадъ смо и досадъ само єдногъ Порфигенитогъ слушали. Ево како є написао Егинхардъ, (+ 844) исторіописаць*) Карла великогъ, у житію овога гл. 15. “Salam fluvium, qui Thuringos et Sorabos
dividit,” a annal. franc. ad an. 782 кажу: „Sorabi, qui campos inter Albin (Елба) et Salam interiacentes Incoluut.”
*)
Познато
в
изъ
исторіє
да
є
Егинхардъ
више
пута
пратіо
Карла
в. у
ратове, а Карлъ є дваредь три долазіо до Елбе.
Дакле
б, чуло
се
на 100 и 200. година
пре
Порфирогенитога у имену онога народа, одъ коега є една половина на югъ дошла, и то исто б, чує се у имену чакъ и данашньи, потомака како овы на югу, тако и оны у Боики! (Србови). А зашто ниє и Порфирогенить написао б, него в, то, господине, неможе вамъ нико болѣ разяснити, него онъ самъ; зато запитайте нѣга за ту тайну непостижну, и томъ приликомъ упитайте га iошть, зашто ние писао ни Банъ него Ванъ (Bανος) ни Босна, него Восна, (Bοσωνά) ни Боика, него Воика (Bοίχη). Непропустите и іошть запитати Порфирогенитога, у коє су време Срби робовали, и коима Императорима, пакъ ако вамъ у место тога каже: да су Срби после смрти Ираклієве **)
**) Срби доселили су се 640, а Ираклій умръо є 641!
независими, да су непрекидно до времена нѣговогъ имали своє владателѣ, коима су и србско-требиньски князеви подножни были, и ако вамъ и дѣла свію тій владателя или князева србски изприча, па се изъ свега тога ни найманій трагъ каквогъ сужанства ни назрети неда: онда немойте се преварити, да му то веруєте, него веруйте нѣговымъ голымъ речма, да су Срби робовали; єръ само тако остаћете верни ономъ основоположенію, на коємъ сте цео вашъ чланакъ утврдили. Да г. Шафарику, коме толикій ученый светъ верує, вы нећете да веруєте, а Порфирогенитомъ, кои „ни найманѣ недоказує оно, што вели” веруєте, да су Срби были робови, и ако онъ своіомъ исторіомъ самъ те речи обара.
Ето
вамъ, господине, одговара на три точке, коє су у вашемъ чланку главно. Ние Дакле истина, да є єзикъ србскій, хорватскій, него є истина, да є єзикъ хорватскій нека измена одъ наречя виндскогъ. Ние истина, да су стари Срби были мали и никакви, а стари Хорвати велики и силни. Ние истина исторична, да є Србима остало име одъ сужанства, него є истина исторична, да су се они и пре, него што су могли быти робови, називали “Србльи.’ Ние исторична истина да су Срби были сужньи, него е истина исторична, да су имали своє особене и собствене владателѣ.
Остале
пакъ
точке
вашегъ
чланка, єсу само осветляванѣ онога, што сте у првымъ трима рекли. Я ћу дакле и гдиков осветляванѣ ваше прегледати, премда є излишно, єръ ако основъ пада, изчезава и сва светлоћа нѣгова; али найпре морамъ прећи на ваше заключеніє. Виспреность нѣгова чудес- но ме привлачн. Вы, кадъ сте извели, да су Срби были мали и никакви, и кадъ сте то осветлили, велите у єднной точки: да су Срби часть народа хорватскогъ. Зашто? Єръ србски праотцы были су мали и незнатни, а хорвати велики и знаменити; дакле ко є малйы и незнатанъ, тай мора произлазити одъ великогъ и знаменитогъ! Али господине Старчевићу, у пресуђиваню есу ли Срби Хорвати, непомаже после 1000 година ни основніє умствованѣ, а камо ли то ваше. Ty пресуђує исторія; а Порфирогенитъ вели: найпре дођоше Кробати, а после Србльи, а некаже: найпре дођоше єдни Кробати, а после други; нити: найпре дођоше єдни Србльи, а после други; онъ каже, (узмите добро на умъ!) да су Срби дошли изъ землѣ Боике, а Кробати изъ неке Багиборіє, и, што ваше умствованѣ сасвимъ брише, вели: “Треба знати; да ови Срби произлазе одъ Срба некрштены, кои живе у Боики. По исторіи дакле Срби су сасвимъ друго племе а Хорвати друго; и зато оно заключеніє ваше има, на толико знаменитость на колико показує значай и станѣ" занешености ваше. Та по вашемъ умствованю могли бы и Срби іоштъ поузданіє рећи: Хорвати єсу Срби; єръ стари Кробати; као што видосмо, біяу заиста мали и никакви. Hero Срби незнаю тако умствовати; они знаду, да су оны петъ Франака: Коценцъ, Клукасъ, Лобель, Мухло и Кробатъ са своимъ людма извели неке чете изъ оне землѣ, у коіой су Винди живили, и кадъ су те чете добыле на югу землѣ, онда є и савъ народъ Винда дошао на югъ къ своимъ изгублѣнимъ четама, и населіо се по крайньи, као покрай своє рођене и еднокрвне браће, па како тада, тако и до сада живе заедно, говорећи еднакимъ єзикомъ, и имаюћи єдне нрави, обичає н т. д.; само што су потомци оны чета задржали и до данас име оногъ туђинца, да небы, валяда, споменъ онако доброгъ и милогъ господара манькао!
Да
узмемъ
садь
и
гдикою
точку
вашегъ
осветляваня, можда ће коя осветлити нешто, што самь и я у уводу овогъ чланка рекао. Да бы знатность народа хорватскогъ ясніє показали, фалите се, да су Хорвати заплетени у исторію Маџара, Рима, т. а. Шта є то господине? Заръ вы, Хорвати, кадъ оћете себе и свое старе и да нађете, морате да ce тражите по исторіяма други народа? Е, то ће рећи, немате исторіє своє. Есть, господине, одъ како су васъ Маџари уягмили, а то є текъ одъ 1091., одъ тогъ времена немате своє исторіє, него се доиста морате тражити у исторіи ньіовой, а тамо стоите врло лепо записани. До 1500. написанисте pars subiecta т. є. подложена, подлога, а одъ тогъ времена па до данасъ написани сте pars adnexa, т. є. привезани, прилеплѣни. Мени є доста. Кадъ су пакъ Маџари по смрти цара Іосифа II. нагнули были странпутицомъ, онда домъ австрійскій, да небы они и васъ, као за себе привезане, о за себе повукли, пружіо є руку, те васъ є одъ дуговременогъ дремежа пробудіо, и рекао вамъ да неидете више за Маџарима, као прилѣплѣни, него да се освестите, и да познате, да сте и вы народъ; и тако видимо, да изъ оногъ осмовечногъ дремежа и незначеня ни сте се сами ни пробудили, него вась є одъ нѣга одтргла светла рука австрійска. Любите дакле ту милостиву руку, коя ниє допустила, да и векъ деветнаестый продремате! Любите ню, то є лепо и добро; али неуєдайте другога, то є ружно и зло.
Збиля, за они 400 година, кадъ сте вы были, подлога маџарска, знатели шта су были Срби? Оћете ли да сравнимъ, па іоштъ са временомъ Душановымъ, као што сте насъ опоменули? О! то немогу чинити; єръ ко є іошть чуо и видіо, да се царство съ подлогомъ сравнює!
Шта пакъ пытате, ,имали се писати или Срби, или Серби и т. д. паметніє бы и пробитачніє было, да сте и себе самогъ а и све ваше запытали, има ли се писати или Хервать или Хорватъ, или Кробать, или Рвать или Кроатъ; єръ одговоръ на ово питанѣ быо бы врло важан за ваше “Аркиве,” кое данась на врать на носъ куєте, да бы после дваесть триєстъ година могли изъ ньи мало исторіє скрпити.
Найпосле
г. Старчевићу, ниє истина, да се србски, “отцы и деди” надимаше “за илирство”. Србски кралѣви подписивали су се своіомъ собственомъ рукомъ и єзикомъ србско-кньижевнимъ овако: Стефанъ (Неманићъ І. 1197) “Сербіи, Діоклеи, Трибуніи и Захолміи вѣнчаный краль; а Драгутин: (1272) “всей сербстѣй и поморетѣй, подунавстѣй и Сремстѣй земльи;” а Дечанскій: (1321) кратко али пуно, “краль Серблѣмъ;” а Душанъ (1340), “царь и самодержаць Серблемъ, Грекомъ и Болгаромъ; а (у доцнія времена) Арсеніє Чарноєвић: „Патріярхъ Сербовъ, Болгаровъ и т. д.” Нема дакле ту нигди: Илирія, Илири, илирскій. Савъ пакъ осталый народъ србскій за чимъ се надимао, изявіо є у песмама овако:
Ко
є
Србинъ
и
србскога
рода
И
одъ
србске
крви
и
племена
Онъ
остави
споменъ
србскомъ
роду,
Да
се
прича
и
да
с
приповѣда.
Глась
имъ
дође
и
кньига
бієла
Одъ
србина
добра
пріятеля
Одъ
крвава
на
краини
Спужа
–
Србска
се
войска
посилила
–
И
србска
є
войска
зедобила
–
Срби
вичу
за
веру
ришћанску
И
за
славу
имена
србскога
–
Видите
ли
за
што
се
србски
отцы
и
деди
надимаше; све за за србско племе, србскій родъ, за србску крвь и (упамтите!) за славу имена србскога. Они нити су кад-годь знали, ни чули, а іошть манѣ изустили оно име, коимъ су се праотцы данашньи Арнаута називали. Истина, да су нашу браћу, изселѣну пре 160 год. у Австріи, тамо назвали Илири; али то име нити су они одавде пренели, нити су га тамо измислили, него ій є тако назвао дворъ, изъ узрока, кои вы неморате знати; зато є и митрополить београдскій, бывши тада съ народомъ подъ дворомъ австрійскимъ, написао онако, као што ће дворъ разумети.
Iоштъ бы имао кою рећи и о осталымы точкама вашегъ осветляваня, као о Трпимиру и нѣговой даровницы,о Крешимиру и латинштини, о писменима, коя є народъ хорватскій измисліѳ и т. д. али то, можда, другій путь, а за садъ доста. Само знайте да толико нападанѣ на србско име и исторію, како сада одъ васъ, тако и пређе одъ други (съ илирствомъ) мора Србе одъ вашегъ братства одвратити, мора причинити: да Срби више вама неверую, мора іймъ наметнути ново искуство, да онай, кои се силомъза брата намеће, о злу мисли и ради.
Ђ. Ћирић.