Ловћенска анатема
I дио
ПОСВЕТА
СРПСКИМ РАТНИЦИМА
О војници над свим војницима!
О ратници над свим ратницима!
Мученици, неуморни борци!
Прослављени ратни чудотворци!
Вама ово посвећујем дјело,
Што жалошћу провејава цјело.
Са киме се
не убија нада,
Већ жигоше демонова влада.
Он понизи вашег доброг брата,
Он затвори вјечној слави врата,
Он погази српско име свето,
Он обрука своје име клето,
Он сарани слободу јуначку,
Он је презр’о своју дужност братску!..
Црногорац од увјек је соко
Који братство цијени високо,
Више себе и
живота свога,
И велича као
биће Бога;
Жељкује
га као себе љуби,
Жив се
једе самог себе губи,
Што
сад није на мегдану с вама,
Већ у
ропству гдје га крије тама,
Да
заједно тражите слободу
Троименом
једноме народу.
Али с
вама он ће ипак бити,
У
једно се дивно тјело слити,
Као
што је једно срце, душа
Кад се
рада издајнога гнуша.
Сложно
ће те изрећ’ анатему
Издајноме
краљу, — тамо њему:
Да
издајство са проклетством плати,
Да се
нигда на престо не врати.
I
О Ловћене горо над горама,
Поносити темељу слободе,
Цар-планино, вјечно уточиште
Мученика, — мучитеља гробе!
Ти велика надо Србинова,
Гониоче мрака и окова,
Име ти је јечало свијетом,
Са силином грома небеснога.
Казивало чуда и знамења,
Што су твоји чинили синови
У вјечитој борби с душманима
Часног крста и српског имена,
Славан био, вјечно славио се,
Славио се непобједимошћу,
Велича се чојством и поштењем,
Узносио вјером постојаном,
Хвалио се слободом јуначком,
Заносио неустрашимошћу,
Дичио се сојем избранијем,
Гордио се за датом ријечи
Која беше тврђа од камена.
Ти си био будилник слободе,
Од Косова до данашњег дана,
Са чуђењем свијет гледао је,
На висока брда и планине
Које гордо собом надвисујеш.
Твоја слава до неба допире,
Сијао си ка’ на гори сунце,
Посред мрака, посред робовања
Посред туге и посред плакања
Зраци твоје слободе јуначке
Сијали су на четири стране.
Уливали на спасење наду
Напајали са јунаштвом људе,
Задавали страву душманима.
Ти си Србу драг и предраг био,
Са тобом се вазда поносио.
Испод тебе све је у нереду,
Одавно се ради наопако.
Народ добар, власти прерђаве.
Стога сам ти шиљао одавно
Многе тешке, немиле поздраве:
Хвалио сам што је за хваљење,
Кудио сам што је за куђење,
Без обзира, је л’ то коме мило,
Или криво или право било.
Желио сам добро и поправку,
Тражио сам више надахнућа,
Више правде и слободе драге,
Међусобног братства, искрености
И у свему, свачем једнакости,
Међ’ народом мученим и дивним,
Коме равног у свијету није,
Коме срце за слободом бије,
А који се мучио залуду
И радио вазда за другога!
Борио се, гинуо у пусто,
Био примјер чојства и поштења,
И остављен себи без икога.
За то старче замјерит’ ми нећеш,
Што ти шаљем ову тугопојку
Из далека, из земље Француске,
Гдје потражих за себе спасења
И утока испред гонитеља.
Ти ме нећеш за то омрзнути,
Што оваквим даривам те даром,
У данима црним и прецрним,
У времену јадном и чемерном.
Кад су јади и невоља тешка
Овладали тобом без лијека.
Кад је твоја на умору слава,
Кад мрак покри твоје сјајно лице!
Кад се испод твога гордог виса
Злотвор сили, твоме сјају руга.
Руга свему што се српским звало,
Као да је свашто битисало.
И кад свако кука и нариче,
Око тебе на четири стране,
Кад престаде рика од топова,
Кад се поклич не чује јуначки;
Кад ратници, твоји слављеници,
Виде своје повезане руке,
Виде себе предате крвнику
Нечовјечном српском противнику.
Првак ти је очи извадио,
И што нико, никад учинио.
Преварио вјечне мученике
Твоје славне борце и војнике,
Да изгубе живот и имање,
И да падну крвнику на клање.
Да изгубе јуначку слободу,
Да нијесу први у народу.
Славно своје име да потамне
Одреку се славе Богом дане,
И да пусте у кућу крвника
Свога вјечног, клетог противника.
На највишег љутим се главара,
Немилосног твога господара,
Што је својој угађао ћуди,
Те учини да ти душман суди!
Да олако поигра се с тобом,
Да крвнички олијепи собом.
Твоју пропаст да лако узима!
Да мађијски влада главарима.
Да не виде што је учинио,
Тебе, себе, грдно искобио!...
На ту страшну ненаситну
душу,
Што је народ држала за
гушу,
Не дао му живјетни
дисати,
Ни слободе људске
уживати.
Народ много и ропће и
жали
И не може нигда да
прежали,
Што лет врагу није
скраћен био
Чим је своје рогове
пустио,
Против твога имена и
части,
Против твоје слободе и
власти,
Против свега што је
твоје било
И чим ти се име
поносило.
Ови јади и невоља тешка,
Дјела чудна, страшна невитешка,
Бјесомучно што се распртише;
Од народа робље направише,
Одавно су наговјештавани,
Одавно су и приказивани,
Због управе круте и душманске
Нечовјечне, страшне и небратске,
Којим народ силни дариваху,
Ка’ небраћа с браћом управљаху.
Због тога су многи мученици,
Твоји часни, јадни паћеници,
Што биjаху готови за тебе
Жртвовати све и сами себе,
Пригрлили судбину проклету
Награђени скитњом по свијету!
У туђини да нађу склониште
Које родно недаде огњиште.
И у томе добу жалосноме
И у стању тако несносноме,
Кад би други у јадима пали,
Кад би пали и од зла сустали,
Проклињали дан рођења свога,
Омрзнули на људе и Бога,
Домовини постали душмани,
Зло радили, да ко се сарани.
Жаром правог домољубља сласти
Бранили су тебе од напасти,
Љубили су своју домовину,
Грлили су милу ђедовину,
Са љубављу силном и заносном
Срцем чистим и душом поносном,
Материнске груди чували су,
Сами себе заборављали су;
О свом добру нијесу мислили,
Мислима су вазда с тобом били,
Чујали су како народ страда
И како се њим опако влада.
С тога често опомињали су
И примједбе залуд чинили су:
Да се тргну рада проклетога,
Да се врате с пута несрећнога,
По којему лудим трком лете
У провалу да падну и слете;
И оцрне вазда сјајно лице
Црне Горе, славне мученице.
Да се тргну посла зачетога,
Којим хуле на људе и Бога,
И стварају родни мученици,
И множе се незадовољници,
Те се славни народ проређује,
По свијету бјежи, расељује.
И тијем се силе проклетници,
Бездушници, родни ископници.
Кумили су главе и главаре,
Молили су и младе и старе,
Измучени народ да припазе,
Да му образ и право не газе.
Кад он живот и имање даје
За онога, - ко то непознаје!
Који за род не жртвује ништа,
Ком је ситна слобода огњишта
Док се народ није пробудио
И сјетио и опаметио,
Те да њиме преовлада jава,
Да потражи погажена права.
Што би могло кобно
утицати
У народу немир,
изазвати.
Па миг дати твојим
душманима,
Што крвничким гледају очима
На све што се испод тебе ради,
Твоје зло им миљем срце слади.
Радост даје отрованој души,
Старој лији, подлој намигуши,
Свагда ради умијешат прсте
И у твоје горе, дивне, чврсте.
Да рукама отрованим твојим
Створи ране, у њедрима твојим.
Те да ране немају пребола
Да би лако уморили орла,
Што се славно изнад тебе вије
И разгони српске крвопије.
Радила је вјечито на томе,
Да нашкоди роду избраноме,
Да би лакше умрла слобода,
Црне Горе витешког народа.
Мјесто да се кају и покају,
Ил’ недјела своја оправдају,
С већом злошћу и већом пакошћу,
С већим једом, већом отровношћу,
На мучене људе кидисаше,
Залуд народ нељуде мољаше,
Да се посла махнитога махну,
У народу виђеним постану
То нехтјеше, народ намучише
И проклето име оставише.
Што су хтјели, то су учинили,
Што желели у то су успјели,
Што навикли, то су продужили
Останули оно што су били.
Тако радећ себе искобише,
С народом се грдно завадише.
Завладала деспотија крута
А с народом овладала ћута,
Као предзнак буре и помаме,
Која мора брзо да одане.
II
Када пуче на Турчина пушка,
Прву пали твоја рука мушка, —
Црногорци, Обилићи нови,
Полетјеше као соколови,
Све неправде влашћу учињене,
За доцније бише остављене,
Остављене незаборављене,
Но јадима и злом запамћене.
Док с крвником мејдан подијеле
И испуне своје младе жеље;
Новом славом док оките главе,
Клете српске злотворе пригњаве.
И докажу оно што су били
И ураде што су урадили.
Вјерни крсту и светој слободи,
Која испод твога виса ходи,
Вјерни својој драгој домовини,
Вјерни српској светој отаџбини,
Вјерни слави чувених отаца,
Којим нема у свјету такмица.
Вјерни братству и српском јединству,
Вјерни твоме славном мучеништву,
Вјерни свему што ти чува име,
Да је вјечно, да нигда не гине.
Као муња удрише на
Турке
На јунаке, вјечите
хајдуке,
Покосише отоманске
силе,
Као снопље падаху гомиле,
Јуришући што нико
чинише
Прcимице Дечић
освојише.
Заузеше Шипчаник и
Тузи,
Граница се витешки
продужи.
Својом борбом свијет
зачудише
И витешки поход
продужине.
Опколише Скадар на
Бојани,
Град лијепи, давно
опјевани,
Пола ту је војске
погинуло
И јуначке кости
оставило
Око града, око
Тарабоша,
Гдје је Србин прсимице
поша’.
По клетоме брду
Бардањолу
Лом чињаху граду на
помолу,
Гдје су своје окитили
главе,
Вијенцима неувеле
славе.
После дуге борбе око града,
А гдје народ и војска пострада,
У коме је турске војске било
Много више тако се чинило,
Много више но опсађеничке,
Опет турчин пануо је ничке.
Црногорци свјесни свога права
Недадоше да потамни слава.
Осветише крви проливене,
Дичне браће тамо изгубљене,
И велику родну костурницу
И Брдицу турску узданицу.
Осветише Срби, витезове
Погинуле, бесмртне орлове.
Против воље европских силника
Војска твоја остала је дика.
Присилила у затвору Турке
На предају јуначку — не жмурке.
Те се градска отворише врата,
Скадар прими Црногорца брата.
То је било доба твога сјаја
Твога сјаја и великог ваја,
Од залудне борбе и побједа,
Које су се низале без реда.
III
После турског недостижног слома,
Страшног пада, великог полома,
Српско име поново засија
Сунчаним се зрацима обвија,
И постаде далеко чувено,
Као мало које прослављено,
И српска се жеља испунила
Косовска се пропаст осветила.
Мислило се о дугоме миру
А никако о злу и немиру,
Који страшно од једном искрсну,
Када веза савезничка прсну.
Настануше тешки, тужни дани;
Рат отпоче неочекивани,
Међ Србима
и међ Бугарима,
Међу
браћом, међу
друговима.
На
Србе су
Бугари удрили
И
невјером свијет
зачудили.
Ударили
ноћу изненада,
Сан
када је српском војском влада!
Мислили су поновит Косово
Да угине име Србиново.
Но Србин се није збунит дао
Небрата је српски дочекао.
О ћорди се ударила ћорда
Издајничка сломила се орда.
О том рату говорит је тешко,
Мора срце да плаче витешко,
Што су браћа преварит’ се дала
И на брата страшно кидисала:
Који га је у свем помогао,
И за њега крв и новац дао.
У том рату твоји су синови
Полећели као соколови,
Учинили што су дужни били
И браһи се милој
придружили.
Борили
се један
уз другога,
Борили
се један
за другога,
Борили се к’о два родна брата
Против свога крвника, небрата.
Изазвани братом светили се,
Од издајног брата бранили се.
Пред свијетом образ освјетлали
И свакоме злотвору казали:
Да су Срби, са Србима једно,
Да ће вазда борити се заједно
И заједно живјет, умирати
И у колу јединства играти.
IV
Мир пошто се склопи са Турцима,
Са Турцима и са Бугарима,
Српска слава и српско витештво
И вођење витезова вјешто,
Засјенило славу свију, свуда
И свијет се пањио од чуда.
Чудио се српскоме прегнућу,
Чудио се силном надахнућу.
Чудио се пољету и зору
Над човјечном раду, неумору.
Слава таква, што нигда не вене,
Пробудила све Југословене.
Сва су братска срца раздрагана,
Оживјела нада успавана,
У јединство и у избавлење
У слободу и брзо спасење.
То је било зазорно, не мило,
Ћесару се страшно учинило:
Да је близу вријеме устанку
И да може царевину јаку,
Предат смутњи и великом пламу,
Изложит га порузи и сраму.
Ако неби Србију омео
Претворио у прах и пепео.
Са три рата много заморена,
Без муке ће бити покорена.
То бездушног старца намамило,
Ријешење царско прибавило.
Старац посла војску пут Србије
Да је сатре и да jу добије.
Црна Гора, Црногорци твоји,
Показаше да су Срби, своји.
Учинише, што су дужни били,
Аустрији рат су објавили,
Окренули пушку на Ћесара
Злосрећнога аустријског цара,
Показали са Србијом да су
Једно били, а да друго што су.
То је мило сваком Србу било,
Чврсту вјеру свакоме улило:
Да ће српско сунце засијати,
Да ће српско право завладати
Аустрија на Србију пођe
Као нико са Србијом прође.
Не мога јој скратит Србовање
Ни наметнут страшно робовање.
Ћесарска је војска пропанула,
Погинула, робљем постанула.
То је чудо пукло по свијету,
Уздрмало Аустрију клету.
Казнена је сила пропанула,
Осванула, а не омркнула.
Срам покрило оружје ћесарско
Вазда стидно, никада јуначко.
Од срамоте и великог стида
Плакао је Ћесар без прекида.
Мучећ муку Поћорека учи
Да Србију бије и прикучи.
Опет Ћесар војску послао је
И Србију силно напао је.
Покрај Дрине, Саве и Дунава
Постала је Србија крвава.
Страшно су се војске судариле,
Аустријске силе наступиле.
Српска војска мало даље зашла,
Одступању крајњу тачку нашла.
Ћесарска се сила намамила,
За Србима загон учинила.
Кад мишљаше о великој слави
Срби су је шинули по глави.
Ту умрије Ћесарева нада
Да Србијом може да овлада,
Од радости залуд плакао је
У Србији опет пропао је.
Војска бјежи, Србију оставља
Српска војска побједу прославља;
Од Ужица па до Београда
Ћесарова војска гине, страда.
Војска бјежи преко Саве, Дрине,
Не прелази, но пада и гине.
И за седам крвавијех дана,
Аустријског слома и бежања,
Пола војске паде на мејдане,
Што погибе, а што доби ране,
Што не паде, оно предало се,
Робовима српским назвало се,
А нешто је скочило у Саву,
Тек да нико не изнесе главу.
Побједа је ово најславнија,
Славом вјечном Србију обвија.
Она прича чуда и знамења,
И причаће за сва покољења,
Што су Срби били и радили
Три пут јачег крвника смрвили.
Чувајући Србију предрагу,
За гроб царску приковали снагу.
Величанство велике побједе,
Српско име високо изведе
И постаде завидно чувено,
Мимо других видно, прослављено.
Но побједа мале краљевине
Над свом силом клете царевине,
У засјенак сва бојишта метну,
Срам покрио аустријску шетњу
То Ћесара у постељу баци,
Самртни га нападоше знаци.
Мира нема живот омрзао,
Пријатеља на договор звао.
Пријатеља, заштитника свога
Њемачкога цара охолога.
Молио га да војску покрене,
Пут Србије земље прослављене,
И у помоћ да зове Бугаре,
Српског рода крвопијн старе.
А он да ће своју војску дати,
Са којом ће Виљем управљати.
Виљем цару обећање дао
Са побједом цара поздрављао,
Рече да Ве молби следовати,
Ћесарове јаде извидати.
Да је за се добио Бугаре,
А он да му поклони Мађаре.
Да заједно иду на Србију.
Непобједну земљу да добију.
Оба цара војске саставили
На Србију силе отправили.
Кренула је војска
сваколика,
И Бугарска сила превелика.
Три се силе на једну
спремише!
Три државе на једну удрише!
И три цара од три царевине.
Прескочише преко Саве, Дрине,
И Дунава и воде Вардара,
Гдје је српска постојбина
стара.
Са три стране напали
Србију,
С три је стране нечовјечно
бију.
А Србија себи остављена,
Вазда славна непобијеђена,
Заморена дугим ратовањем,
Намучена страшним
војевањем,
Нападнута са три разне
стране,
Није могла душом да одане.
Ни борит се с три цара и
царства,
Ни избавит живот oтaчaства,
Нит дат отпор на даљини
вељој,
И ако је њеној војсци
смјелој
Крвник мора витешство
признати,
Поштовање достојно одати.
Борба јој је несравњива
била,
И сада би чудо учинила,
Да се с једним борила
крвником
Остала би славним
побједником.
Но ипак је силно на све
стране,
Борила се, чинила одбране,
Све по стопу земље
напуштала
И крваву сваку остављала.
Што нико је чинила и сада,
Кад је сила три царства
напада.
Да опусти земљу свуколику,
Да уништи свега Српства
дику.
Срамота је што су три
владара
Три свемоћна удружена цара,
Ударили на Србију малу,
Што је једну оборила халу.
Срамота је за сва три
владара
Што се земља намучена хара.
Срамота је што народ
пљачкају,
Што све пале и што отимају.
Гдје су дошли Њемци и
Мађари
И докле су допрли Бугари,
Народу је свашто однешено,
Ништа ником није поштеђено.
Пустињом је земља
претворена,
Народна је снага уморена.
Земља, што је насељена
густо,
Постала је поигриште пусто.
Србија је намучена била,
Али ипак чуда починила,
Борећи се с бездушним
крвником,
Постала је Србиновом диком.
Отишла је преко Горе Црне,
Да се славно своме дому
врне.
И прошла је преко Арбаније,
Да силнија буде него прије
Преко сињег мора отпловила
На Крфу је снагу уставила,
Да одмори тамо соколове,
Да се спреме за подвиге
нове,
Родку славу и нова прегнућа
Да до општег дође
ускрснућа.
Спремна чека да одпочне
борбу,
Над крвником окрвави ћорду,
И настави борбу осветничку,
Борбу свету, српску и
војничку.
То вријеме види се и ту је,
То вријеме жељно очекује.
Очекује, па је дочекала,
Нова чуда ратна показала.
Показала колико вриједи,
Радо живот даје, а не
штеди.
Понова је међу савезнике,
И најбоље свијетске
војнике,
Уграбила венце ловорове,
Који ките српске соколове.
Чија слава стоји
недостижна,
И ако је српска војска
брижна,
Брижна жели своје укућане,
Мачем свети њине црне дане.
Мачем крчи од слободе путе,
Вијенцима славе обасуте.
Крвника је с прага
одгурнула,
На своју је земљу починула,
Починула и тамо се бори
Широм врата своја да
отвори.
Соколу су останула крила,
Несломљена, као што су
била,
Несломљена, дјелима
силнија.
Са којима препоне пробија.
И пробија, даље пробијање
Непобједном за вазда
остаће,
Те ће брзо сломити крвника
Са небесног погледат видика
На сва дјела прошлости
крваве
И добите земље преубаве.
Дивне земље у једно сливене
Једном мишљу, духом опојене
Браћу своју робовања
спасти,
Избавити народ од напасти,
Изгубљену повратит слободу,
Дат јединство српскому
народу.
Очајнима повратити наду.
Југославску зацарити владу.
И у једно, видјет окупљене
Српску браћу и Југословене;
Који једни пиште у мукама,
И умиру у тешким ранама,
У ранама које задобише,
Што се својим именом
крстише,
Што имаху јуначке смјелости
Недостижног духа и
крепости,
Погледати у очи крвнику
И лажноме богоугоднику,
Који не зна за Бога ни
вјеру
А по ћуди раван је звијеру.
Који сваког води на
вјешала,
Југославка што је одњихала.
Показала избављења путе
Од ћесарске деспотије
круте.
Ал’ нека их нека им је слава,
Кад је мис’о за јединство здрава,
Кад се одe jату избраноме,
У загрљај милом брату своме.
Та је мисо као небо чиста,
Та се мис’о у свјетлости блиста.
Због ње многе попадаше жртве,
А које ће оживјети мртве,
Свијетлости племену и раду,
Донијети народу слободу,
Постанути Југослављу дика,
И носити име мученика,
Који неће нигда умирати,
Но бесмртни и свети остати.
V
О Ловћене дико и похвало,
Гледао си кад је прошетало
Поред тебе јато соколова,
Крилатијех српских
витезова.
Непобједну војску видио си,
Усхићено у њу гледао си,
Дивио се њеноме прегнућу
Недостижном вищем надахнућу.
То биjaxy велики ратници,
Србијански момци и војници.
Дивни момци ријетко виђени,
Ратнијема мукама морени,
Намучени од тешкога пута,
Са снијегом, ледом обасута;
У свијету коме равног није,
Који жртве страховите
крије,
Крије многе витезове мртве,
Звјеровима остављене жртве.
У борбама што су главе дали
За слободу и јединство
пали,
Које мајке залуд очекују
Надају се, па не
оплакују...
Видео си како бјеху орни,
Неклонули и у муци зорни,
Силни, своји, али
намрштени,
На побједу ил’ смрт
ријешени,
Да избаве браћу од невоље,
Да их душман не вјеша, и не
коље.
Славно раде о српском
опстанку,
О Србији бијеломе данку.
О Србији српској перјаници,
О народној светој узданици.
Поред тебе доста их је
прошло
И до мора другим путем
дошло.
Иду Срби гдје дужност
позива,
Гдје се ропство руши и
откива,
Те да пјесма слободе
пропоје,
Много љепше него и да што
је.
Трпи муке и невоље сноси,
Ал’ заставу непобједну
носи.
Носи име славног мученика;
Ал’ док траје једнога
војника
Неће носит име предајника;
Него име велико и своје,
Као што је до сад било
твоје.
Твој се барјак не вије но
паде,
A Србија под својим остаде,
Да се њенски, мученички
бори,
Своја, твоја, врата да
отвори.
VI
По објави крвавога рата,
Добар брат се нашао до
брата,
Чврсто стали један уз
другога,
Вјерујући у правду и Бога,
Да ће српско право
пропjевати
И слобода Српством
овладати.
Црна Гора повела је борбе
И чинила братству, слози
дворбе.
Пригрлила витешке Приморце,
Вазда орне, поносите борце.
Борила се на четири стране
Задобила славу и мегдане,
Коју сила силне царевине
Није могла скинут са
висине,
На којој је вјечито
стајала,
Побједама, слободом сијала.
На Грахову за двије године,
Не могаше ништа да учине,
И ако је Ћесарова сила,
Beћa него Црногорска била,
И ако су небројено пута
Црногорска мјеста
нападнута.
Напади су страховити били,
Траг крвави свуда оставили.
Црногорци силу презираху
С пољанама бојним
управљаху.
Тако исто по Херцеговини
Част чињаху милој домовини.
Освојише Фочу и Чајниче,
Калиновик па до Рогатице.
И по Босни преко Дрине ишли
На погледу Сарајева сишли.
Борили се за пад Сарајева
Попут старих огњених
Змајева,
Што чињаху полом од Турака,
По примјеру Старине Новака.
Походише гору Романију,
И морише љуту Арбанију.
Долазише и до Вишеграда,
До Ужица, гдје Србија
влада.
На Јавору чекаxу крвника
И гоњаху силу противника.
Борили се, храбро
одступали,
Сваку стопу крваву предали.
Борећи се дошли до Берана,
Гдје је Швапска сила
прикована,
Напријед се није могла маћи,
Ни около ма од куда заћи.
На Мојковцу и на Беранима
Бранила се славно домовина;
Тако силно и тако одсудно,
Жалосно је, што је
узалудно.
Ту се војска и бори и
брани,
Ал’ ловћенски јадни су
мегдани,
Тамо нико пушке не измеће,
Одступа се и Шваба се шеће;
И ако је на Ловћену била,
Црногорска по избору сила;
И ако је црногорска снага,
Могла притућ и уништит врага.
Мјесто борбе по наредби
клетој
А по вољи демонској
проклетој,
Батерије на Кук уништише,
Аустријску војску намамише,
Да се шета, — нико јој не
смета,
Нестало је старог аманета?!
Забрани се контра нападање,
Нареди се брзо одступање?!
То потреба није изазвала,
Но да би се Аустрији дала,
Црна Гора без пушке
предала...
Гдје не беху Ћесаровци
дошли,
Вођени су без препреке
прошли,
Тамо гдје је легло
осветника,
Гдје би жене смрвиле
крвника,
Гониле га камењем до града,
Гдје би крвник пао и
пострада.
Те да једном до сазнања
дође
Да се Крстaц не може да
прође.
А камо ли да шета по Куку,
Гдје је страшно доћи и
хајдуку,
Цару горе, владару планина;
Још када се брани домовина,
Са двадесет хиљада војника
Црногорских првих убојника.
Ко та мјеста из ближе
познаје,
И зна опет Црногорац шта
је,
Мора рећи, истину признати,
Да се Ловћен не да
освојати,
Ако има храбрих браниоца,
Ако нема упропастиоца.
Ако нема кобних издајника
Ко што има, хрђа, не
војника,
Који двадест и три
батаљона,
Повратише душе, срца болна
Повратише сјетне невеселе,
Учинише што крвници желе.
Уступише мјеста неосвојна
И ако је војска малобројна
Ћесарова. — што на Ловћен
иде.
То све јадни Црногорци
виде,
Па се муче, па се себе
стиде.
Што немогу да полете летом,
Да слом даду крвнику
проклетом,
И да себе од срамоте спасу,
Престиж своме очувају
гласу.
Неки ђаво у потаји има
Што бездушно наређује
свима,
И та сила тајна и немила,
Државни је точак укочила,
Државна је кола поломила.
Послушни се народ забунио
Није знао што би учинио.
Министри су били по имену,
Своју силу гледаху
сломљену,
Или за то што нијесу хтјели
Или за то што нијесу
смјели,
Да у часу опасности страшне
Кажу право гласове ужасне.
Да открију по својој
дужности
Зло што греде и све
опасности,
Хоће л’ мира бити ил’ не
бити
И што треба и како чинити.
Све изгледа да су они били
Сву опасност давно уочили,
На престолу, гдје помама
влада,
Гдје је извор свих народних
јада.
Те нијесу ништа рећи знали,
Но покорно сабљу очекали,
Да их крвник иза врата
шине,
Без одбране да се мре и
гине.
Двор бијаше сјетан невесео
Двоумљаше — није радит
хтјео!
До посљедњег часа
опасности,
Недаваше знаке збуњености.
По краљевом лицу рекао би,
Да је миран, не боји се
коби.
Сви чланови владајућег
дома,
Чекали су крај општега
слома,
Као добит неку непознату,
Ил’ награду какову богату,
Што из слома искрснути мора,
За то гласи лећаху из двора,
Час весели, а час жалостиви,
И Бог знаде један милостиви,
Да л’ у двору имаше памети,
Или тамо владаху авети,
Ил’ народне гује, пијавице
Што народно обранише лице,
Да испију крвцу свуколику
Народноме борцу — мученику,
А са крвљу да исишу снагу
Да предаду Црну Гору врагу.
Тек одједном измаче се
влада
И остави Цетиње без нада.
А за владом и краљ
отпутова,
Кад предаја бијаше готова.
Отишао старац да одмиче,
Да се ближе Јадрану
примиче.
Али прије но што изван
пође,
Једно јутро Подгорици дође.
Црна Гора није ништа знала,
Какво зло је и јаде чекала.
Није знала да је мир
закључен,
Да је крвник у земљу
увyчен,
К’о бајаги да земљу покори,
А тијем се врше уговори.
Није знала, то је тајна
крила,
Да се борба притворно
водила.
Пуцало се често из топова,
Са тврђава и ратних
бродова,
Да би тако трагове
прикрили,
Од прекора краља избавили,
За пад и слом вјечне
мученице,
Црне Горе, сиње кукавице.
За то нико нека се не чуди.
Што су краљу вјеровали
људи,
Кад јашући дође међу њима,
Са јуначком рјечи на
устима:
“Jе су л’ ово браћа
Црногорци,
Је су л’ ово непобједни
борци,
Имају ли пушке за одбране,
Имају ли сабље за мејдане?
Овдје видим има доста људи,
Што шетају - и то мене
чуди!
Кад је крвник Ловћен
заузео,
На мом двору заставу попео.
У сретање нико се не креће!
Ја ћу поћи, ако нико нећe!
Сјутра идем Лазу Царевоме,
Сјутра идем мјесту крвавоме,
Гдје су наши стари војевали
И Турцима страшни удар дали.
Ко је јунак нека тамо хита,
Ко је витез нек’ за мене пита,
Ко је вјеран, нек’ ме тамо тражи,
Та порука за свакога важи”.
Чудан Говор, а чудна
порука,
Њом се крије тајанствена
мука;
Задња мис’о, препpeдeнocт
стара
Та одлика краља господара.
Зове људе да иду у борбу
А своју је преломио ћорду!
На огњиште довео крвника
И убио понос мученика,
Што хтједоше радо умријети
И слободу роду донијети.
Зове да се поред њега боре
Кад је своје напустио
дворе,
Поздравио Цара и Ћесара
Као срећног новог
господара!
Поздравио као побједника
Злог Ћесара српског
ископника!
Тужни народ све то није
знао
И за то је краљу вјеровао.
Краљ варао и долијао је
Тек по неки нешто дознао
је;
За то један из прикрајка
викну
И срдито као гуја цикну:
“Тако ли
га везеш ој невене ?!!”
Те ријечи тако изречене,
Чине чудан утисак на мене,
Те ријечи собом кажу доста,
Загонетка видна је и
проста.
Из ње прошлост може да се
учи,
Ал’ је доцкан, — краљ то не
научи.
Одгонетка страшна је и
јасна.
Тужна, јадна и много
ужасна,
Чудну игру, подмукло
варање,
И краљево с родом трговање,
Својим бићем Црна Гора плаћа,
Старо доба више се не
враћа.
Зашто краљу, да нађеш од
Бога,
Што уради од народа свога.
Гледам краља сјетна и
чемерна
И тијелом, духом заморена.
Гледам краља тужна оронула,
Малодушна, у лицу подбула,
И сјетих се негдашњега
књаза;
У себи сам помислио каза:
Је ли приказ или сновиђење,
Или казну шаље провиђење?
Због гријеха оваквога
створа
Да се народ застиђети мора.
Што је био без срца, милости,
Који доспjе у својој
старости,
Да се с ропством грли и
братими,
И крвнику свој народ
теслими.
Да се једном изађе на
чисто,
C Бранковићем да је једно
исто.
То је ваљда о себи мислио,
Ратоборно кад је говорио.
И за то је страховит
изгледа’,
К’о пребијен, црно-жут од
једа,
Само лице одало је боју
Аустријску, - а не српску,
своју.
Због гријеха избијају боје,
Да покажу краљ издајник ко
је.
Који нехтје повест
Црногорце
Као старе намучене борце.
Да полете у бојеве љуте,
Аустријску силу да помуте,
Да ју сатру и да је одбаце,
Да стрмоглав преко Крсца
скаче,
Црну Гору да извида бола
Још силније од Вучијег
Дола.
Имао је с киме а и с чиме
Златним словма да запише
име.
Имао је трипут војске више.
Што грехови од ње учинише?!
Црна Гора те грехове плаћа,
Стара слава више се не
враћа.
Зашто краљу, да нађеш од
Бога,
Што уради од народа свога.
Краљ позива, народ мислио је
Одазват се као вазда што је.
Мислио је зове од истине,
Да јуначки умре и погине,
До истраге да се борба води,
Да се служи правди и
слободи,
Да се крвник сатре и обори
Црна Гора српски проговори,
Да смрт тражи љубећи
слободу
И јединство српскому
народу.
Да слобода заходу не пође,
Но до већег признавања
дође,
Са чистотом српском да за
сија,
И народно име да обвија.
Да ће колом да окрене среће
За побједе и добити веће.
Жали Боже, тако није било
Као што се народу чинило,
Надање је било узалудно
А вријеме страшно и одсудно
Царев Лаз је војска
прекрилила
Као вазда дужност учинила,
Чекала је краља Господара;
Доцкан виђе, била је
превара.
Неко рече отиде Плавници,
У сретање Милени краљици
Са краљицом да се кући
врати,
Да отпочне славно војевати.
То се рекло, па се и
порекло.
Краљ пошао, да би утекао.
Реко’ доћи па је порекао.
Чим је своју главу искобио.
Сјајну круну под ноге
бацио.
Ругајућ се светом аманету
Утекао с благом по свијету.
Све то јадна Црна Гора
плаћа
Вјеровање више се не враћа.
Зашто краљу да нађеш од
Бога,
Што уради од народа свога?
Сад у бјегству може
размишљати
И самога себе презирати.
Рећи право о себи и свима
Својим драгим и мученицима
А над гробом чудесне прошлости
И велике своје охолости,
Оплакати себе ожалити
Што се није мого узвисити,
Изнад себе, изнад многе
страсти,
И остати правичан у власти.
Што је многе грехове чинио
С добријем се људма
завадио.
Гурнуо их по свијету тужне,
Награде им одузео дужне.
По туђини многи помријеше
Тужним срцем при смрти
проклеше:
Да дочека што су дочекали,
Да пожели што су жељковали
У туђини да остави кости,
Без икога, без боже
опрости.
Што умиру жељни завичаја,
Жељни куће и роднога краја.
Жељни свега и жељни
свачега,
Жељни мира, добра домаћега.
Жељни правде, жељни
орловања,
Жељни браће, жељни
друговања,
Са дружином с којом бјеху борци.
Црне Горе чувари и творци.
Да у стану бише заплакали
Жалосни се у гроб повраћали
Пропало је свo њихово благо
Пропало је што им беше драго.
Мрак покрио виловито стјење,
Нестало је слободе знамење
Због онога што им зада ране
И досуди изгнаничке дане.
Ах нека га проклето му, име
Немао се заклети са киме.
VII
Чудна игра, догађаји чудни,
Дани тешки, страшни и
одсудни,
Низаxу се један за другијем
И гласови чудни за
чуднијем.
Кол’ко људи, гласова
толико,
У причу се дало свеколико!
Нову причу стизала је нова
Збунио се народ од гласова,
Како који све је страшни’
био
Један против другог
говорио.
Овладала велика пометња
А ријеч се не чује паметна.
Има неко који приче кује
И све нове и нове казује,
Каже оно што народ убија,
Да се крвник олако развија,
Каже оно што забуну шири,
А из чега зла намјера вири.
Страшној причи нико и не
смета!
Тако хоће краљ и влада
клета.
Нико незна што се ради горе
У краљевске, министарске
дворе.
Нико незна да каже шта
хоће.
Или даље радити како ће,
Нико не зна оцијенит јаде
Колики су... Бог једини
знаде.
Војне власти наредбе
издају,
Које народ предаји
спремају.
Чим се пропаст спрема
домовини,
И услуга крвницима чини.
Олако се узимају ствари
И пуштају народни глобари,
Да спремају страшне
догађаје
Којима се исход не познаје.
Чудновати изгледају људи
На свој начин свако сваком
суди.
Власти нема, нико је не
види,
Као да се сама себе стиди.
Власти нема и вјешто се
крије,
Ил’ се грешна појавит не
смије.
Власт се чека... туђа, жао
ми је.
А ко је то што то спрема
чини?
Ко л' пријети милој
домовини?
Ко ли народ мрцвари и дави?
Нико, ништа... снови су
крвави.
Ох, жалости, ох тешке
срамоте!
Зна л’ се кривац? Ох
страшне грехоте!
Кривца, кривца, на пољану с
њиме,
Кривца дајте, проклето му
име.
То говори свако али тајно,
Треба зборит и радити
јавно.
Крвљу треба опрати срамоту
Паклу треба предати
грехоту,
А с грехотом предати и
кривца,
Сина пакла, силног
саможивца,
Због кога се све у Србу
буни,
Због кога се једна круна
круни,
И због кога умире слобода
И витештво, витешког
народа.
А стид лице крије и
покрива,
Све због тога грубог гроба
жива.
VIII
Гледам слику страшну и
прекорну,
Гледам војску узалудно
зорну.
Гледам, видим, помисли се
стидим,
Гледам, видим, свакоме
завидим,
Који такве није гледа слике
Ни видио узоре војнике,
Гдје одлазе, понизно без
наде,
По кривици владара и владе:
Да се стиде и да се предају
И самијем собом опраштају.
Та је слика душе умор
страшни.
Та је слика удар
ненадмашни.
То је слика вељих мученика.
Та је слика крвницима дика.
Приказује силне Црногорце,
Све до скора најславније
борце.
Од те слике ја се ужасавам,
Желио бих себе да спасавам;
Ал’ не могу видим тебе
жива.
Видим тебе крива и некрива.
Видим како полажеш оружје.
Видим крвник гдје га лако
узе!
Видим како хијенски се
режи,
Примиче се и полако бјежи
И њему је јава чудновата,
Твоја прошлост у свему
позната,
Зна какав си у свачему био.
Зна свакога да си присилио,
На бјежање и на пропадање,
И гонио несите душмане.
А за ово што је с тобом
било,
И њему се чудно учинило.
За то тебе и лаже и вара,
И за то се његовски
претвара.
Кад те гледа гдје пушку
предајеш,
И какав си кад без ње
остајеш.
Весео је, радосно се смјеши,
Притворен је па се и
костреши.
Да покаже озбиљности миље,
Које Ћесар Црној Гори шиље.
Да с почетка милује и глади
Да полако живо срце вади.
Да што прије до умора
дођеш,
И што брже са огњишта
пођеш.
Видим идеш као покајница,
Снужденога, ојађеног лица
И јаучеш неодајућ гласа,
Не тражећи са оружјем спаса,
Први пут се снебиваш, пред киме?
Први пут би крио своје име,
Да се не зна, да ти тако
радиш
И нечујно своје очи вадиш.
Закрио би црногорско име,
Да се душман не руга са
њиме.
Први пут се понизним видио,
Први пут се од себе стидио,
Први пут се каменио срамом,
Први пут се покрио са
тамом,
Први пут си у себи видио
Чему си се много зачудио.
Видио си наличје и лице
И крваве очи, јагодице.
Крваве су очи од плакања
А румено лице од кајања.
За што си се стиду изложио,
Кад си дилку крвнику донио.
И повео сам са собом борбу
Кад си себе предао у
дворбу.
Чистио си сузе и плакао,
Закукав, себе запитао:
Што би ово, што се деси
мноме,
Да ли треба да се жалим
коме?
Што би ово што урадих сада?
Ко би ово што самном
овлада?
То су били гласови кајања,
То су били знаци робовања.
То је грижа совјести
јуначке
Због предајне радње
нејуначке.
То је укор вељег мученика
Пређашњега чувеног војника,
Гониоца силнијех Турака,
Арбанаса, лукавих Млетака.
Презира си себе садашњега,
Ожалио дојучерашњега.
Какав бјеше идући предаји,
Не могу се описати ваји,
Ни пребројит тешки
уздисаји.
Сто пута си пољубио диљку
Сто пута је принио при
лику,
Сто пута си московку грлио,
Сто пута је сузом оросио.
Сто пута је грчевито
стиска,
Сто пута је при срцу
притиска.
Праштао се њоме и
јунаштвом,
Праштао се њоме и
витештвом,
Праштао се многим побједама
Праштао се с великим
надама.
Праштао се непобједимошћу,
Праштао се са независношћу,
Праштао се неумореношћу,
Праштао се великом
прошлошћу,
Праштао се именом својијем
Праштао се собом
негдашњијем.
Ух, како си тужан изгледао!
Ух, како си себе презирао?
Страшне мисли ломиле су
главу,
Чујао си борбе и ломњаву,
Кроз које си ладно
пролазио,
И несломљен, несавладљив
био.
А сад што си, понижено
робље,
Понижено нијемо си гробље.
Од сокола постао си неко,
Да те гледа свако
попријеко,
Да се чуди што се с тобом
збива,
Црногорац зар да се снебива?!
Не тражећи постао си робље,
Је си, је си, постануо
гробље.
Гдје се само о прошлости
збори
Гласом тајним нијемо
говори...
Друг је друга, погледива
често,
Обрели се на ужасно мјесто,
На понизно и на чудновато.
Праоцима твојим непознато,
Због њихове велике прошлости,
Због њихове велике смјелости.
Због њиховог чемера и једа,
А који се описати неда.
Укор греде озго изнад свију
Окупљене војске и гостију.
Глас се чује од неба послани:
“Је ли ово војник одабрани?
Је ли ово онај што бијаше
Вазда велик и што нехаjаше,
Колике су силе ударале.
Ударале и пред њим падале
Коме бјеше суђено од Бога
Да до циља брзо дође свога;
А који је послуша демоне
Да се преда и умрак потоне,
Нигда просто војниче не било,
Што се с тобом ово догодило.
Што си пао, што си малаксао,
Што си понос са оружјем дао.
У том часу слома народнога,
У тренутку понижења твога,
Да је било јунака и борца
Да је било старог
Црногорца,
Да подвикне гласом Горе
Црне
Од које га клети душман
трне;
Што је ово црни Црногорци?
Шта је ово препаћени борци?
Што сте пали, што сте
малаксали.
Што сте такви пораз
дочекали?
После славне борбе и
крвљења,
После славе и после
дивљења.
Што је с вама било од
вијека
Зар то да се види и
дочека?!
Како ће те изаћ пред
својима
Намученим, славним ђедовима.
Што крвнику дадосте
првенство
Кад је тамо ваше било
мјесто?!
Зар признасте да је њино
право,
Више вашег?.. Ваше је
крваво
Не падајте, но гору
хватајте
Главе дајте, слободу не
дајте.”
Ка’ орлови бисте одскочили
И што ваши стари урадили.
Ал међ вама не беше таквога,
Да у часу понижења твога,
Мушким летом на високо скочи,
Час велики и свети уочи.
Да се горе и оружја лати,
Да с народом почне управљати,
Да у тако страховитом часу,
Рат објави страху и ужасу.
И поносно испред свију
стане,
Јунацима да извида ране.
Да их води правди и
слободи.
А која се крваво находи.
Ах то ми је и тешко и жао
Због тога бих горко
заплакао,
Што у часу душевнога слома,
Не излети јунак из полома,
Да поведе браћу и војнике
Земљу спасе, проћера крвнике,
Кој’ ће српски образ освјетлати,
Живот дати, слободу не дати.
Заведен си, за то се предао.
Ко заведе, ко ли те превари?
Твој господар и твој вођа стари.
На њем лежи одговорност тешка
А на теби невоља витешка.
После тога пута жалоснога
Кад остасте без оружја
свога,
Како су вас дочекале мајке
Миле сеје и рођене снајке?
Како су вас гледале љубовце
Је л’ ка’ славне мрке
Црногорце?
Да л’ су вашим дичиле се
радом,
Да ли су вас називале надом,
Је су л’ дошле радо у
сретање
Ил’ су ишлe кa нa покајање?
Ах, нијесу, гледале су
кивно,
Намрштено бјеше лице њино,
Кукале су као кукавице,
Нарицале као покојнице.
Жалиле су што су изгубиле,
Своје драге и своје
премиле.
Што су дале, незна се за кога,
За демона Богом проклетога,
Гледаху вас погледом корења
И питаху погледом чуђења.
Испратиле у бој оружане,
Као славне борце за мегдане,
Мислиле су да ће ваше главе
Окитити нови вјенци славе:
Мјесто славе са дигнутом
главом
Враћате се са несталом славом.
И за то су пале и сустале
И за то су јадне малаксале.
Што сте били, све сте
изгубили,
Постали сте и дому немили,
А због кога, нек нађе од
Бога,
Што уради од народа свога.
IX
О војниче славни мучениче,
И слободе српске заточниче!
Ти, који си био на висини
И служио часно домовини;
Ти, који си гонио крвника
Са великим гњевом
осветника;
Што не брани Ловћен и
Цетиње,
Темељ чврсти твоје
домовине?
Што оружје не очува сјајно
Вазда чисто, поносно и
бајно?
Што јунаштва не одбрани
престо,
Као вазда витешки и вјешто?
Знаш ли коме све си своје
дао?
Оном, ког си вазда
презирао,
Који нема части ни поштења
Ћуд опаку који не мијења.
Чиј је престо дигнут на
костима
Удављених људи вјешалима.
Ком је снага и нада
превара,
Који немир и невољу ствара.
Који вјерне невјером
крштава
Ништа неда, а све обећава.
Који не зна за слободу
свету.
Коме нема равног у свијету.
—
Гдје се подло ради и
говори,
Гдје се дјело нечовечно
твори.
Гдје интриге прву ријеч
воде
И гдје нема правде и
слободе.
Гдје се ријеч гази и
презире,
Гдје правица нигде не
допире;
Гдје се дјела не чују
јуначка,
Гдје се хара, отима и
пљачка;
Гдје се свето ништа не
поштује,
Гдје се с вјером игра и
тргује
Гдје народе нечовјечно гуше
А светиње немилосно руше.
Гдје се стидно нечовјечно
ради
Туђим знојем ужива и слади.
Гдје жалосне војнике
туткају
Да пљачкају и све отимају!
Јадну нејач да даве и море,
Да их служе, као господаре,
И нељуде крвопије старе.
Код којијех не помаже
дворба,
Код којијех не помаже
молба.
Код којијех милосрђа нема,
Код којих се зло свакоме
спрема.
Који свака чуда починише,
Успомене Црне оставише.
Од Ћесара старог наказника
И Кајзера до простог
војника
То су земље швапских
развратника
Њину гадост суд је утврдио,
Госпоштину срамотом покрио.
Та је гадост свијет
зачудила
Та је гадост народ огадила,
Та је гадост претеча
гадости
И изума њемачке мудрости.
С којом Кајзер царски
располаже
Да се дозна и свијету каже.
Да се види у ниској наготи,
У њемачком чару и красоти:
Та је гадост путовођа била,
Нова справа кад се
измислила,
Страховита справа Кајзерова
Производство смрдљивих
гасова
Са којом се њемачка култура
До провале, смрада
одкотура.
С којом Кајзер високо
одcкаче
Преко крви да у смрад умаче
И отуда сокове усише,
Та га дјела овјековјечише.
Та тијем се славе Алемани,
Као народ први, одабрани.
Као душом своје силне душе
Са којом се противници
гуше,
Ко мирисом Кајзеровог духа
Духа душе њемачког послуха.
Којим желе угушит народе
Који траже правду и
слободе.
Такво добро међу њима шире
Да прохтјеве погане
подмире.
Тијем мисле усрећити људе.
Бог ће дати другчије да
буде.
Да добију што су заслужили,
Да изгубе што су задобили,
Да пропану као никад нико,
Да их презре људство
свеколико.
Да се о злу позабаве своме,
Да им буде што никад никоме.
Хоће, хоће то ће брзо доћи,
Њина сила срамотно ће
проћи.
А са њима и сила онога,
Ко је узрок робовања твога.
И који је њима помагао,
Род и племе, част и себе
дао.
Бог ће дати, то ћу дочекати
И по злу се српски
радовати.
Нема коментара:
Постави коментар