Томо П. Ораовац

(Ораово, 6/18. октобар 1853 — Београд, 3. март 1939) 

Писмо краљу Николи (I дио) 

Писмо краљу Николи (II дио) 

************** 

Ловћенска анатема (I дио) 

Ловћенска анатема (II дио) 

 

           **************

Српско право

(Арбанашко питање)

 **************

Што највише љубим

Највећа рана

Скадарском језеру

Позив црногорскијех јунака на Це...

Данашњи људи

Млади Мирко

 

Томо П. Ораовац Писмо Његовом Величанству Николи I (II дио)

Томо П. Ораовац

Писмо Његовом Величанству Николи I  (II дио)

4.) Што су приликом заузећа Кука били на Ловћену преко 15 баталеона најбоље црногорске војске, која је у Ловћенским непролазним кланцима и претстављала силу, која је успјешно и са изгледом на сигурну побједу могла водити борбу и са сто хиљада ма чије, најбоље војске? Шта више уништити свакога ко би преко Ловћена на Црну Гору ударао! А што да се рече о томе, кад се је једна шака јада, изнемогле аустријске војске вукла и миљела по непролазним гудурама и Ловћен скоро без пушке заузела! Ову и овакву „силу" могле су црногорске жене, онакве какве су, куђељама, потуһи, преко Крста пребацити и до Котора дотући. Ово није напамет речено и Ви сами знате да би овако било, да је имао ко и са Црногоркама, а не само са Црногорцима управљати!...

5.) Зна се да је једном приликом Ваше Величанство изјавило пред војском: „Да Аустријанаца нема много – једна шака јада”! А ту „шаку јада” могли су Црногорци без икакве муке уништити. Што, на жалост, није учињено него дозвољено да се непријатељ шета и шетајући заузме неосвојими Ловћен.

6.) Познато је да су се на Ловћену предали црногорској војсци неки аустријски војници, Чеси по народности, зато што као словенски патриоте нијесу могли гледати неразумљиво одступање црногорске војске, да би својој словенској браћи саопштили: Да Црногорци могу без икакве муке уништити ћесарску војску, која је готова да се преда, само ако су Црногорци онакви као што су некад били. На жалост, њихове патриотске ријечи није имао ко да чује ни да се тијем користи. Команданти су слушали наредбе Команданта Ловћенског Одреда, стално оступали и убијали војнички дух, због чега је све и пропало. Ово су војници са сузним очима јавно причали и говорили да је ово издаја.

7.) Што се у очи дана и на сами дан, кад се је имао извршити контра-напад, вршио неразумљиви размјештај трупа и са доминирајућих положаја уклањале се поједине бригаде, које су на тим положајима љетовале и познавале сваки камен свога и непријатељског земљишта, а доводиле се друге бригаде, којима је нови борбени терен био непознат, због чега су се многи војници бунили и чудили војницима и официрима, војска заморава и онеспособљава за борбу, напад и одбрану.

8.) Што су се ноћу преко телефона издавале наредбе за одступање, без обзира на то што није било никакве опасности, нити је уопште могло бити од бројно мањег непријатеља, кад се узме у обзир да непријатељ са свом силом од петнаест хиљада није нападао Ловћен, него само неким дијелом те своје војске. Наредбом ноћном за оступање, кад томе нема мјеста, хтјело се да се унесе забуна и паника међу војском! Забуна је унешена, а паника није, зато што је она до овога случаја била непозната Црногорцима.

9.) Познато је да је Командант Ловћ. Одреда два пута наређивао – преко телефона –бригадијеру Ријечке нахије Нику Пејановићу да одступи са положаја на коме се истога дана била распоредила војске од двије бригаде и да он ту наредбу није хтио извршити све док није добио писмену наредбу за одлагање. Противу ове наредбе војници су се, навикнути часно живјети и славно умирати, бунили и тражили су да им се та наредба јавно прочита, што је бригадир Пејановић морао и учинити, да би своје војнике умирио и довео до послушности, а себе избавио сваке одговорности за одступање.

10.) Што се је по Цетињу и Подгорици јавно говорило да сте Пејановића назвали издајником због одступања и да је он отворено и јавно открио наредбодавца, показујући писмену наредбу - Књаза Петра – за одступање.

11.) Познато је да је бригадир Милутин Вукотић смијењен са положаја команданта бригаде у часу кад се је по његовом мудро и стручно састављеном плану имао извршити контранапад, по коме би непријатеља без великих жртава сурвао до Котора и спасао Црну Гору ропства, и срамоте, што му, нажалост није дозвољено, него је Милутин био уклоњен и непријатељу дата могућност да шетајући и пушећи заузме Ловћен и Цетиње!

12.) Зна се, а и говорило се је јавно и тврдило да је између Команданта Ловћенског Одреда и некаквог аустријског официра, злогласног Хупке, постојала непрекидна веза, међусобно чашћење и гошћење, као и сријетање и испраћање, што без коментара не може да буде, а коментаришући то долази се до таквог закључка, који рђаво карактерише Команданта Одреда.

13.) Позната су лица, која су одржавала везе између извјесних високих лица и главне аустријске команде у Котору, као и између новинара италијанског на Цетињу Балдаћија и његовог шуре, мајора у аустријској војсци који је био у једном од которских утврђењао и од истога доносио новине на Цетиње. Ово је била јавна тајна, коју не могу да пропустим нарочито стога што се спомињу и писменоше који су пролази поред војника, цетињског батаљона. Уколико је ово истина најбоље ће знати Командант Одреда.

14.) По тврђењу свију војника, који су били на Ивановим Коритима - Ловћену, наређено је одступање онда кад се је сваки црногорски војник био ријешио да преко себе живога не пусти да Аустријанци иду даље, а о чему сам слушао моје племенике Куче, гдје се сузним очима говоре ово: „Тек што се бјесмо спремили, да дочекамо Аустријанце, да их све уништимо и поробимо, стиже строга наредба да се одмах одступа и да се ушанчимо поврх Границе и Дебељака. Ова је наредба као гром, поразила свакога војника!” Дакле да се уступи Ловћен и Цетиње?!

15.) Што су по Цетињу истакнуте бијеле заставе прије него што је црногорска војска напустила висове извише Баица и Бјелоша, по чему изгледа да се знало, да ће се Цетиње уступити без одбране.

16.) Зна се да су Кучи били распоређени иза Границе и око Добрштака, а затим по наредби одступили, и око Улића одпочели борбу са Аустријанцима, који су окренули у бјегство и до Цетиња били би уништени да није стигла строга наредба да борбу прекину и одступе, пријетећи им да ће их с леђа напасти војници Ријечке Нахије ако не одступе. Ово сам чуо од многих војника, који су се око Улића борили и гонили Аустријанце, гдје су рањени и моја четири рођака, који и рањени жаљаху што им се није дозволило да продуже борбу и да освете Ловћен и Цетиње. Ко је био тај што је штитио Аустријанце да не заглаве, требало га је пронаћи и везати коњима за репове, јер друкчију смрт није заслужио!

17.) Што је ћесарска војска ишла шетњом од Крсца до Цетиња, гдје је требало да пaнe најмање десет хиљада Црногораца и педесет хиљада Аустријанаца, па да опет Аустријанци никад не виде Цетиње. А кад то није урађено, очито се види, да се је ишло на то, да Црна Гора без одбране пане у руке Аустријанцима.

18.) Што су се велики број Његуша предали Аустријанцима, прије него је сав Ловћен био уступљен непријатељу. Говори се да су то урадили по тајној наредби, што је врло рђаво утицало на све Црногорце, међу којима се чујаху осуде, а чак и ријечи: „Што да се ми, други Црногорци, бијемо са Аустријанцима, кад се Његуши - браћа Господарева – први предају Аустрији! У колико је ово истина, то ће знати Ваше Величанство.

19.) Зна се и јавно се је тврдило да су команданти појединих батаљона играли дволичне улоге: одређивали састанке војницима на разна мјеста, сријетали их тамо и враћали, а сами ишли на зборна мјеста! Упитани тамо гдје су им војници? - одговорали су: ми смо дошли а војнике не можемо силом довести, кад неће сами дођу! Причало се и то, да је командантима наређивано да тако раде и да тако говоре!

20.) Уопште се је знало, а, разумије се, да је знао и Врховни Командант, да постоје наредбе и да су се свакодневно издавале наредбе за одступање војске, а за тим наредбодавцима није нико трагао, што је и озловољило народ и деморалисало војску!

Што је необјашњиво, и што се не да ничим правдати, то је: што се за наредбодавцима одступања није никако трагало и стало на пут даљим таквим издајничким наредбама!

21.) Што је врховна команда стекла увјерење да постоји телефонска веза између Будве и Котора зашто је, у споразуму са Министром Унутрашњих Дјела, био одређен Блажо Милановић, секретар истога министарства, да изврши претрес у кући предсједника општине будванске Срзентића, који је био предсједник исте општине и прије пада Будве у црногорске руке, за кога се јавно говорило да је аустријски човјек. Претрес је извршен. Што је нађено остало је као тајна. Мислило се да ће по свршеноме претресу Срзентић дати оставку на положај предсједника општине, али то није учинио. Зна се само да је Милановић по свршеноме претресу био на вечеру код Команданта Ловћ. Одреда.

22.) За вријеме аустријске шетње од Крсца до Цетиња, на најудаљенијем крају Црне Горе, испред Берана, црногорски мученици воде крваве борбе са непријатељем, сузбијајући га и побјеђујући га.

23.) Што се издају наредбе властима, да се чиновници не удаљују од дужности, но да своју дужност предају ћесаровцима, као кад чиновници предају дужност један-другоме, кад се у редовним приликима чиновници смјењују и дужности један-другоме предају и примају.

24.) Почетком новембра 1915. године израђен је био план-мапа положаја црногорских, и тa je мапа упућена Ком. Ловћ. Одреда. Седамнаестог новембра исте године црмничке предстраже убиле су аустијског пијонерског капетана Андрију Михаиловића и код њега је нађена истовјетна мапа, која је била упућена Команданту Одреда, на којој су били означени: контoмaни чета и баталеона, контомани митраљешких одјељења, мале страже баталеона и заставе истих, колико у ком баталеону има војника, како се који баталеон зове, сва пољска утврђена, жице итд. Ово је непријатель свакако није могао виђети са својих положаја! Штавише гдје који митраљез има бити за вријеме борбе - премда је ово тајна коју тек почетком борбе сазнаје командант митраљеза, о овоме је извијештен командант Одреда и ово је забиљежено у операциском дневнику Лијевокрилне Колоне, свеска IV.

25.) Поменута мапа истога је дана послата Команданту Ловћ. Одреда, који је, иако је знао да су положаји црногорске војске до најмањих ситница познати и открити непријатељу, опет наредио по истоме плану недовршена пољска утверђења (шанчеви) доврше и утверде и да се из истих Црногорици боре са Аустријанцима!

Аустријанци су 25. децембра 1915. напали на Лијевокрилну Колону и по истој мапи отворили артиљериску ватру и уништили све шанчеве и ровове, у којима није било војника, пошто се је срећом нашао неки прави пријатељ војске, који је дао војницима на знање да су њихови положаји откривени непријатељу, па, да не би били побијени и уништени, да се од ровова и шанчева за вријеме бомбардовања удаље на неком малом одстојању, што су благовремено и урадили.

26.) Што је на истој мапи стајало написано латиницом, да је умножена новембра мјесеца 1915. године у Котору. Дакле, сви су виши и нижи аустријски официри имали при себи овакву мапу!

27.) Пада у очи да је Командант Ловћенског Одреда неколико пута наређивао, да се израдом поменуте мапе похита и да се она мора предати почетком новембра 1915. што је и урађено.

28.) Међу официрима Лијевокрилне Колоне прооносили су се гласови, да у Котору има један аустријски пуковник, који издаје аустријске тајне (тајне аустријске врховне Команде) Црногорцима. По свој прилици овај тајанствени пуковник биће познати „црногорски пријатељ” барон Хупка, зато је Црна Гора овако и прошла!

29.) Сигурно се сјећате Вашег разговора са Командантом Ловћ. Одреда на дан 25. децембра 1915. Кога сте преко телефона питали: „Хоће ли, Перо, Аустријанци сјутра стићи на Цетиње?" - а он Вам је одговорио: „Неће, тата, ни за пет дана!" Чудна случајност, да збиља, после пет дана, 30. децембра, Аустријанци са музиком на челу заузимају Цетиње!

30.) Што је војска, која је оперисала према Грахову, у наредбама за оступања уочила несрпски рад, те је због тога удаљила између себе све официре, па пошла без официра, да се бори са непријатељем, а разишла се тек онда кад је чула за предају Ловћена и Цетиња!

31.) Зна се да су, од стране власти, међу војницима пронашли узнемирујући гласови и унашана забуна. Тако се Кучима и Братоножићима кад су били на Ивановим Коритима, злонамјерно говорило да је војска на Мојковцу и Беранама уништена, да су Васојевићи, попальени, да су непријатељи заузели Комове, Братоножиће и Куче, а Арнаути да су опљачкали и попалили Подгорицу! За проносиоцима оваквих, страшних гласова није нико трагао!

32.) Зна се да се међу црногорском војском на Крсцу читао „Сарајевски Лист”, у коме је био чланак о „пропасти Србије.” Дакле, намјерно се спремао пораз Црне Горе и из аустријског логора додавале новине!

33.) Зна се и то: Да је код кућа Радановића у Грбљу, био састанак Команданта Ловћ. Одреда са злогласним Хупком, са којим се Командант Одреда јавно љубио и грлио, у присуству црногорских официра: Петра Ломпара, Ника Јовићевића и Ника Пејановића. Овакви састанци били су чести, на којима су се мијењала писма и водили врло пријатељски, интимни разговори. О чему? То су каснији догађаји казали!

34.) На дан 26. децембра исто године Командант Ловћ. Одреда, око два сата после подне наређује: „Да се изврше припреме за одступање!” А после једнога сата наређује центру да изврше контра напад. На осам сати и тридесет минути наређује читавој Лијевојкрилној Колони одступање! Војска се чуди, буни и пита: Шта значе оваква заморавања чудна наређења, да се војници у оваквој забуни од наредаба које једна другу поричу, не умију наћи! Свако се је чудио зашто се наређује одступање, кад непријатеља нема и кад не може имати толике силе да напада. Истога дана, у десет сати и тридесет минути, наређује се понова повлачења од Команданта Одреда. Бригадир Иво Ђуровић, чупајући од муке косе наредио је одступање у један сат послије пола ноћи.

36.) По наредби Команданта Одреда уништени су топови на Куку и хаубица у Лукавцима између 26. и 27. децембра, иако није било бојазни да их непријатель може узети. Пада у очи и питање се само намеће: Што да се топови ниште, кад је имало времена да се изнесу или у најгорем случају обезбиједе и закопају?!

37.) Зна се да је из Грбља повучена сва црногорска војска без да је људски опалила и једне пушке. Од осам митраљеза у Доњем Грбљу само је један употриjебљен и испалио је 2.000 метака, други нијесу имали на кога пуцати, а сва муниција митраљешка и пушчана остала је на положајима иако се могла без муке на вријеме изнијети. Да би се овај поступак, колико-толико оправдао, командијер једног црмничког баталиона наредио је да два војника отиду у Мрчево поље и упале муницију, што је и учињено!

38.) Што је војска пошла из Грбља 27. децембра, а неки чиновници 28. и 29. децембра напуштају Грбаљ, када су извиднице аустријске војске почеле долазити и топови престали бомбародвати Грбаљ, у коме није било црногорске војске.

39.) Зна се да је храна на „маунама" стигла под Будвом и унешена у варош 24. децембра. Тога је дана командант Одреда наредио печење хлеба, а напустио Будву, око 5 сати ујутро, без да је наредио да се хљеб и друга храна разда гладним војницима који за неколико дана нијесу примили храну, но онако гладни, на врат-на нос одступали, а сва храна, печени хлеб и све друге ствари остале су Аустријанцима, да се они њима користе. О свему овоме најбоље зна Командант Одреда!

40.) Зна се да је једном приликом мајор Лекић извијестио Команданта Ловћ. Одреда: да су неке аустријске ратне лађе дошле под његовом топовском метом и да може неку од њих уништили. На то му је одговорено: „Нипошто, јер би зато изгубио команду и чин!” Разумије се, Лекић се држао наредбе и тим је Аустрији учињена једна велика услуга, која је пружала могућност аустријској марини да што више шенлучи приликом смрти, погреба несрећне Црне Горе.

41.) Како да се тумачи то: Што бригадир Гојнић на Пресјеци наређује Андрији Раичевићу, командиру и команданту зетске бригаде, да заузме извјесни положај за контранапад, а овај, умјесто да изврши наредбу, иде са са својом бригадом и заузима положаје иза Гојнића. Гојнић поново позива Раичевића да заузме положај, али се овај не обазира на његову наредбу. Због тога је Раичевића оптужен војном суду и стражарно упућен Врховној Команди у Подгорицу. Но Врховна Команда одмах враћа бригад. Гојнићу командира Раичевића, са наредбом да му преда команду над зетском бригадом! Гојнић поступа према наредби и опет наређује Раичевићу да заузме извјесне положаје. Раичевић отказује опет послушност. Због чега је поново био спроведен војноме суду, да му као издајнику суди. И шта бива? Оно што се нигдје у свијету није десило! Ваше Величанство Раичевићево „витешко одступање" и непослушност награђује генералским чином и упућује га Гојнићу, да га као таквога прими! Гојнић је слегао раменима и, као војник покорио се наредби Врховнога Команданта, у којој је, ако и без протеста, уочио пропаст своје домовине, којој је оваквим неразумљивим поступцима гроб ископан!

42.) Зна се да су оба црмничка баталеона дошла под оружјем на Вир - Пазар, гдје су се, на велико изненађење војске и народа, официри одрицали и одрекли команде над војском и удаљили се између војске. Обезглављени војници оставили су митраљезе на Вир, па се разишли својим кућама, а нижи су часници приликом разилажења бацали грбове. Овим се и објашњава необјашњиви пад Црмничке Нахије и освајање исте од стране двјеста аустријских војника.

43.) Зна се и утврђено је да је војник црногорски био вољан и ријешен умријети славно у одбрани Ловћена и Цетиња, па му то није дозвољено. Зар нијесу на Обзовици чекали два дана два баталеона Црмничке Нахије на долазак својих официра, да их у борбу поведу. Зна се да је извјесни Господин извијестио о томе Врховну команду 28. децембра 1915. године, молећи да се што прије упуте официјери да ове баталеоне воде, како се због дугог чекања не би разишли својим кућама. На овај телефонски извјештај одговорено му је: „Иди у материну..., и ти и Црмничани!” Зар овако што да се дешава у држави Краља Господара, који о народној вољи никад хтио да чује, но у име „Божије воље” довео народ до страшне катастрофе!

44.) Зна се да је Будва напуштена непријатељу без икакве борбе, на неколико дана раније него је непријатељ ушао у њу.

45.) Занимљиво је, али не и разумљиво, што је непријатељ небројно пута бомбардовао из аероплана Цетиње, Подгорицу, и друге црногорске вароши, а над Будвом, иако су над њом редовно лећели аустријски аероплани, није никад бачена ни једна непријатељска бомба, мада је било познато је да је ту штаб Команданта Ловћенског Одреда!

46.) Да се наведе и једна - на први поглед - маленкост, која собом издаје крупну ствар. До првог јануара 1916, непријательски аероплани, летећи изнад Подгорице, увијек су бомбардовали нову варош, а од првог јануара редовно су бомбардовали стару вароши. Одакле ова промјена? Отуд што су се у новој (Мирковој вароши од првог јануара налазила сва министарства, сва главна црногорска административна и војна надлештва која аустриски аероплани нијесу хтјели да узнемирују!

47.) Код заузимања појединих мјеста од стране Аустријанца, црногорске страже, које су се налазиле пред државним зградама, барутанама, магазинима и т.д. чекале су једноставно на смјену аустријских војника, којима су прописно предавале своје дужности, као кад у редовним приликама смјењују стража – стражу! Овако се је поступало по свима мјестима и прије подписа срамне капитулације Црне Горе. Сигурно да је ово предвиђено ранијим уговорима и споразумима.

48.) Да су Црногорци били вољни бранити и најудаљена мјеста своје домовине, са упорношћу и витештвом, свједочи и то: Што су, за време добровољног напуштања западне Црне Горе, Ловћена и Бара Аустријанцима, витезовима црногорски сломили непријатеља на Мојковцу и код Колашина, гдје је погинуло 800 Морачана и Ровчана, који о предаји и издаји Ловћена нијесу знали. Смрт ових витезова виси о души Врховног Команданта, који није издавао подједнаке наредбе, него такве, по којима су једни бесцильно гинули, а други без потребе одступали.

49.) Што је било довољно хране, одјела и обуће на Цетињу, у Подгорици, Никшићу, Бару, Будви и нарочито у Скадру па се то све бриживо чувало од Црногораца, да би аустриски војници имали што наћи и опљачкати, и ако су Црногорци били голи, боси и гладни!!

50.) За вријеме Вашег борављена на Цетињу и Подгорици, влада и власти наређивале су, у име Ваше, да нико из Црне Горе не изађе, а још прије првог јануара одређују се свуда угледни чиновници, који ће предати Аустријанцима поједина надлештва, показујући им зато пуномоћства, која су имали показати аустриским властима, да их као такове приме. Пада у очи, да су овакве наредбе и овлашћења давата на петнаест и двадесет дана прије потписа мрске капитулације! Ово збиља свједочи, да су се овијем вршили некакви ранији уговори.

51.) На дан нове године, артиљериски капетан Петар Лекић лагумисао је, по наредби, хаубичку батерију на Шушању у Бару, иако је аустриска сила од 200 (и словом двије стотине) солдата ушла пјевајући у Бар 6. јануара. Дакле, ни више ни мање - него на пет дана прије него што је ова и оволика „сила" побједоносно, преко Црмничке Нахије, ушла у Бар.

52.) Говори се да је, приликом одступања од Будве, наређено војсци, да се нипошто не бори са Аустријанцима, ако би се случајно сусрела с њима или ако би је Аустријанци пристигли!

Ово је карактеристична и јединствена наредба у овоме роду!

53.) По заузећу Бара ова се је аустриска „сила” од двије стотине војника кренула даље, да освоји, после барског и уљцињски округ и побједоносно пошла па „освојила" горди Скадар на Бојани, са Тарабошом, Брдањолом, Брдицом и другим утврђењима, гдје је у балканском рату погинуло пола црногорске војске; Скадар који је онако витешки бранио славни Есад паша и Ви га витешки отели упркос свим европским силама; који сте после балканског рата уступили велесилама, задржавши право над тим крвавим српским градом, који сте прошле године, на велику радост српског народа, опет силом оружја заузели, да га нечувено, нејуначки, нецрногорски и несрпски предате сили од двије стотине војника, аустриских изнемоглих солдата! Који су се и сами чудили, од куд им та срећа и нечувена част паде у дио, да баш они све освоје и у ред доведу, почев од Будве, па преко Паштровића, Црмничке Нахије, Бара, Улциња и Скадра до Сан Ђовани.

54.) На дан четвртог јануара 1916. године био сам присутан говору, који је Ваше Величанство држало у Подгорици, народу и војницима, међу којима, јашући на коњу, дођосте и рекосте: „Овде има доста људи! Имају ли ови људи пушака? Непријатељ је заузео Ловћен и Цетиње, а ја не видим да се ико креће, да крвника јуначки дочека! Ако нико неће, ја хоћу! Сјутра идем на Царев-Лаз, ђе су и наши стари дочекивали Турке и побјеђивали. Ко је јунак, нека тамо иде, сјутра ће Ме наћи тамо!” Овој сам се Вашој ријечи овеселио и рекао у себи: Да у томе лежи спас црногорске части и слободе! Радовао сам се што ће краљ Црне Горе поћи да јуначки погине или побиједи и тијем овјенча славом своје име и Црну Гору. Чујући то заклео сам се пред Богом и пред собом, да ћу се придружити Кучима и поћи да погинем, бранећи слободу и српско име, које клети крвници на све стране газе и ниште. Ријешио сам се умријети за слободу оне земље из које ме је Ваше Величанство бездушно уклонило. Да, без обзира на све страшне злочине, који су вршени противу мене и мога свакога, без обзира на то што сам доживио највећу несрећу коју један патриота и један Србин може доживјети, а у коју сам пао и у коју су пала моја рођена браћа благодарећи Вам и Вашем крвничком гоњењу и по бијеломе свијету. Та је несрећа, поред осталих, у томе: што се унуци мога оца, који је, као што знате, Витешки погинуо за добро Ваше и Црне Горе, налазе у два противна непријатељска табора, у двије крвно завађене братске државе (Србију и Бугарску), борећи се и гинући једни противу других. Ох! – да нијесте никад и никоме учинили никакво зло, само то што сте учинили мени и мојој браћи, то би тражило освету од Бога и од људи. Али жар љубави према Домовини побјеђује све ране и ја сам у часу Вашег говора заборавио на све и ријешио се, ако стар и болестан, умријети међу браћом на Царевом Лазу, - међу браћом који су, поред осталих, чекали и били готови умријети с Вама за слободу и част Отаџбине, па тако доказати Краљу да су невјерни Црној Гори и Српству његови „вјерни” и мили, а вјерни Српству и Црној Гори они које је Господар годинама невјерним оглашавао!

Тврдо сам био увјерен да ће Ваше Величанство, после онакве јавно дате краљевске ријечи, одржати ријеч и одужити се Отаџбини. Вјерујући у то остао сам у Подгорици и чекао на Ваш полазак на Царев Лаз, све док сам видио да сте остали досљедни себи и заборавили на дату ријеч, па оставили Црну Гору и Црногорце и пошли по свијету, да се проводите, кад они мученици гладују, тамнују, робоју и голоруки, силом гоњени, подижу тврђаве! Знате ли ђе? На неосвојимом Ловћену! Џиновом- брду! Граници и више Бајица! Страшно! И не дај Боже да буде истинито: Да се те тврђаве подижу у знак вјечитог ропства Црне Горе.

Ово Вашем Величанству, без околишења, слободно и независно од свакога и свачијега утицаја, говори човјек, који је цијелога вијека узалудно говорио и опомињао Вас да до овога не дође. А кад се до овога дошло, нема повратка ни лијека ономе што је неповратно и неизлечиво. Мислим на доба Ваше владавине, која је оваквим радом и поступком саму себе изкључила из свакога даљеrа рада и управљања са Црном Гором. Овако мисли, говори, а сада и жели, не само свако црногорско чељаде, које умије мислити и говорити. Што је до овога дошло немојте кривити никога другога сем Ваше Величанство.

Очекивање на испуњење Ваше задате ријечи и чекање одласка на Царев-Лаз умало што ме није довело до аустриског ропства; јер сам на један дан после Вашег одласка из Подгорице био срећан умаћи, да ме Аустријанци не дарују вјешалима.

55.) Зна се да сте из Црне Горе пошли неочивано, нечујно и чисто тајанствено, као и да сте крили свој одлазак. Говорило се да идете у сусрет њеном Величанству Краљици Милени, што уствари није било, чим се појачала сумња, да је народ предат непријатељу.

56.) Што су на дан уласка Аустријанца у Бар чиновници и грађани барски заједно са аустриском војском ишли пут Скадра. Опхођење аустриских војника са чиновницима и народом било је пријатељско и војници су говорили да траже Србијанце, а не Црногорце, који се могу враћати својим кућама. Са овом аустриском војском ишли су и неки црногорски официри, који су се са Печурица вратили у Бар, а становницима барским није нико сметао да иду у Скадар и да се из Скадра у Бар враћају.

57) На дан 7. јануара, око 6 сати увече, стигли су на Плавницу бокељски добровољци, којих је било неколико стотина, гдје сам очекивао параброд за даље путовање. Није се дуго чекало на долазак “Данице”. Капетан пaрoброда није хтио примити добровољце ни друге грађане, који су тражили спас преко Скадра. Непријатељ је већ био заузео Вир, Ријеку и Врањину и ишао ка Жабљаку и Плавници.

На велико изненађење свију нас, и после наше узалудне молбе и објашњења, капетан је наредио да се „Даница" крене пут матице, како би добровољце и све нас оставио као плијен Аустријанцима! Међутим, благодарећи одважности бокељских добровољаца, који су на капетана уперили пушке и бомбе, капетан се вратио натраги примио већи број добровољаца и неколико грађана, па кренуо да отплови. Али се, под пријетњом добровољаца, морао опет вратити натраг и привезати за “Даницу” једну мауну и смјестили све добровољце и грађане. После тога капетан је задржао лађу близу краја, до испред зоре, као да је некога очекивао! На истој “Даници” били су неки ваши перјаници, који су као и ми посумњали да капетан очекује Аустрајанце, да нас све преда. На протест добровољаца и грађана, а под пријетњом официра Новаковића, капетан је најпосле морао кренути са лађом, али сасвим лаком паром, освpћyћи се и очекујући некога! Ово као и све друго потврђује неискреност рада власти и чиновника, који су се управљали по упутствима и наредбама: како не би нико из Црне Горе изнио главу! Ту сам чуо једног официра, кад је у љутини рекао: „Ово је издаја! Сад тек видим да се иде на то, да нико из Црне Горе главу не изнесе, но сви да будемо робови!”

58.) Јаку сумњу производи и то: што је његово Величанство Књаз Мирко остао у Црној Гори после одласка Вашег Величанства, те да својим ропством увелича „славу аустријску”.

59.) Говори се да сте из Скадра кретали да идете на Ријеку Црнојевића, да се предате Аустријанцима, па да су Вас неки пријатељи одвратили од тога.

60.) Што су војне власти наредиле црногорској војсци, која је била у Сан Ђовани ди Медуа, да иде да брани Ловћен, који је већ био пао, и војска је одмах кренула. Та се војска, на велико изненађење свакога војника, срела у Скадру са аустриском војском, виђела пад Црне Горе и предала се! Овом се наредбом сигурно ишло на то, да ниједан црногорски војник не изиде из Црне Горе. И овијем су се свакако извршивали ранији уговори.

61.) Зна се да за вријеме Вашеr бављења у Скадру црногорске власти нијесу хтјеле издавати пасоше никоме, иако су их грађани и чиновници у масама тражили! Штавише, наређено је било чиновницима да се врате на своје дужности иначе, да ће се њихова мјеста огласити за упражњена. Због овакве наредбе није изишао из Црне Горе скоро ни један чиновник! Ово је велики гријех и овијем су се извршавале раније обавезе према Аустрији, иако уговор о капитулацији није био потписан.

62.) Што собом нијесте одвели ни једног доглaвника, који се у часу Вашег бјекства није затекао изван Црне Горе или који није сам утекао.

63.) Зна се и многи су за то свједоци, који су чули да је Ваше Величанство у Скадру било узвикнуло: „Што би ово? – преварише ме Аустријанци! Рекоше да ће доћи до Кука, а они заузише Цетиње и Црну Гору!”

64.) Што из Црне Горе нијесте одвели најмање 40.000 војника, који би са Вама и за Вама отишли, само да сте их позвали, и да им се није наредило да остану и коначно пропану. Па, кад нијесте то учинили, што нијесте из Скадра одвели оно неколико батaлиона регрута, да бар они изнесу црногорску заставу и да, ако и у маленом броју, представљају и заступају црногорску војску, но су се, нажалост и они предали, заједно са Скадром, једној чети аустријских војника!

65.) Говори се да су Аустријанци на вријеме знали за долазак сваког црногорског транспорта под Медуом и да су на вријеме стизали да торпедују долаћее транспорте, и да се ово радило да би Црна Гора што прије пала и њен пад био пред свијтом оправдан, те тијем смањена одговорност мјеродавних за предају Црне Горе.

66.) Говорило се по Црној Гори јавно да се Ваше Величанство из Подгорице обратило телеграфском молбом Фрањи Јосифу, молећи га за мир и изјављујући му „ваздашње симпатије Црногораца” (!?) и непрекидну искрену оданост Вашу према њему, „Милостивом Апостолском Величанству Цару и Краљу Фрањи Јосифу”.

67.) Што је на дана Вашеr одласка из Скадра, 7. јануара 1916, наредбом Министарства Војног, под бројем 305, црногорска војска распуштена и оглашена да више не постоји! Ово је урађено на пет дана прије доприноса страшне и срамне капитулације! Овијем су сигурно до краја извршене обавезе према Аустрији! Овијем је извршена смртна пресуда над образом, именом, независношћу и државним бићем Црне Горе!

68.) Што сте у Сан Ђовани оставили мнoгe људе, који су Вас пратили и дозволили да као Ваша пратња постану аустриски робови, остављајући им на вољу да иду куд хоће.

69.) Што је прије времена укинута телеграфија без жица, и ако је то у онако судбоносном времену било животно питање, да би се преко телеграфије без жица имала веза са савезницима и тражи помоћ и упутство за даљи рад. Ово се сигурно учинило зато, да се не би савезници на вријеме извјештавали о ситуацији, која је увелико њима била јасна, уколико се то тиче недозвољених веза са Аустријом!

70.) Што се изненадно уклонио са Цетиња дипломтски кор, који је имао да у име својих влада даје савјете и да саопштава својим владама све о току догађаја у Црној Гори, као и захтјеве и жеље Вашег Величанства!

71.) Што је Црна Гора пристала на сепаратни мир - капитулацију и тим се огријешила, не само о себи, него о своје Савезнике, који су много раније донијели одлуку и потписали уговор, да ни један од Савезника не може закључити сепаратни мир!

72.) Што су аустриски делегати-преговарачи о капитулацији Црне Горе долазили и одлазили слободно преко Црне Горе, гледајући успут позиције, народ и војску, а у Подгорици слободно ишли по вароши и смешкали се ћару, који је пао Аустрији без икакве муке!

73.) Што су многе талијанске новине, а нарочито Француске, бациле сву одговорност за предају Црне Торе на краља црногорскога! Сам је г. Пишон, бивши француски министар, у свом листу „Le petit Journal" од 19. јануара 1916. године, најоштрије осудио предају Црне Горе, осуђујући за то Ваше Величанство доказујући очиту издају, на што нијесте ни покушали да се браните, да објасните зашто је Црна Гора пала! Зашто је срамно капитулирала и предала порузи и подсмијеху! Овдје се спомиње само француска и талијанска штампа, а што да се рече о американској и руској штампи, која није штеђела свога доскорашњег љубимца!

74.) Што су многи војници, који су ишли преко Хота и Кастрата, враћени натраг, којима је говорено: да је српска војска пропала и да је нестало свију оних Црногораца, који су пошли за Сан-Ђовани и Драч; да су се Арбанаси побунили противу Србијанаца и да је Аустрија окупирала све до Валоне!

75.) Познато је да је Ваше Величанство, приликом свакога већег и по Црну Гору значајнијег догађаја, имало обичај проговорити дивно и врло речито, улити наду на бољу будућност, често пута тјешећи, савјетујући, соколећи и хвалећи своје и народно држање, рад и прегнуће, чим сте запајали свакога Србина надом, па и оне који су у туђем ропству, под туђом круном и деспотијом тако да су високо дизали главе и смјело гледали у очи својим клетим управљачима и бездушним тирјанима, вјерујући у коначну српску побједу, ослобођење и уједињење!

Па кад сте у... свим ранијим приликама  обиловали са значајним изјавама и бесједама, парадирали пред свијетом као велики патриота са висине престола заносили све Србе и Словене, који су до скора у Вама гледали великог проповједника српске слободе, зашто сад и по чему баш сад, у најтежем и најсветијем часу, кад се од Вас очекивала мушка јуначка ријеч, којом је требало свестрано објавити свјету узрок Вашега изласка из Црне Горе — ћутите као заливени?! Овдје се питање само намеће: Како сте, због чега сте и по чему сте муком умукнули од кад сте изашли из Црне Горе?! Свако ко познаје Ваше Величанство зна: што бисте казали и како бисте јаукнули гласом увријеђенога и рањеног лава, да збиља нијесу Ваше руке биле везане ранијим споразумима и уговорима! Ово је врло важна околност, која терети и сумњичи Ваше Величанство у толикој мјери, да би, кад не би било никакве друге сумње, сама ово било довољно да Вас овјековјечи као виновника пада и пропасти Црне Горе!

Заиста, тешко пада на срце и на душу свакоме пријатељу слободе и славе српскога народа у Црној Гори и до суза доводи то, што је Црна Гора ово дочекала! А дочекала је, преварена и издата, издају која је куд и како замашнија и страшнија од издаје Вука Бранковића. И после свега тога да се не чује глас Вашеr Величанства! А зна се да је Ваш глас био неопходно потребан, да се каже свијету зашто се без потребе убацио аждаји у жвале један идеално честити и витешки народ. Потребно је било, а потребно је још увек да се упозна сва свјетска јавност и савезничке силе о томе како је и зашто је Црна Гора пала пропала. Јест, дужан је био Краљ Црне Горе да се истином изађу на средину!

Питање се опет собом намеће: Зашто, збиља! не изведосте, не четрдесет, него и шездесет хиљада црногорских ратника, који су сада по Македонији, заједно са својом браћом, чинили чуда од јунаштва и припомогли ослобођењу и уједињењу српскога народа, а кад сте на то имали одобрење Народне Скупштине, која је на неколико дана прије одступања донијела одлуку: „Да се борба води до последње капи крви, а да се никад не дође до предаје непријатељу”. Кад овако није урађено, сва тежина одговорности пада на Ваше Величанство, које је могло, само да је хтјело, учинити чудо и са побједом над Аустријанцима побиједити све оне људе, који су са правом негодовали противу Вас и Ваших загонетних радова, којима сте себе стално увијали. Кад оваква скупштинска одлука постоји и кад је народ био готов поред Вас умријети часно, а никад не клонути ни предати се, човјек се мора у чуду питати: како ћете имати одважности изаћи томе народу на очи и чим може правдати неоправдани Ваш поступак, Вашу издају!

Да, сваки прави Црногорац, који је из прошлости навикао да у свакоме Црногорцу гледа чистог овијаног Србина, неустрашног борца, непобједног јунака, кога краси чојство, чисти јуначки карактер, отвореност и поштење, мора да се пред оваквим чином стиди и тек кад то увиди и до познавања ове страшне јаве и истине дође - мора да се зачуди: како је Ваше Величанство могло, како је хтјело, како је од осуде садашњих и будућих покољења смјело, са висине једнога престола својевољно панути у мрак нeдизања и вјечитог народног проклетства!

Дужност је Вашега Величанства била да се своме народу при поласку јавите, са њим опростите, да му на несрављивој вјерности, послушности и вјечитом самопрегоријевању захвалите и заслужену пошту одате. А кад то у своје вријеме нијесте хтјели или нијесте смјели учинити, треба да то сад учините, ако никога другога ради, а оно ради Вас самих, да се народ, ако и доцкан, обавијести, да свјетска јавност буде на чисто: зашто је погажена славна прошлост и независност Црне Горе, која је без икакве цијене предата подломе непријатељу, који је погазио и обесветио све чим се Црногорац пред свијетом поносио!

Ово говорим као искрени и прави пријатель српскога народа у Црној Гори, као Србин, а не као Ваш непријатељ, јер овдје, у овоме страшноме слому, не видим само Ваш слом, него збоr Вас и са Вама слом Црне Горе и свега онога чим се она пред свијетом поносила, што Црној Гори никад и ни у једној прилици нијесам пожелио. Напротив, баш онда кад сам Вашим гоњењем довођен до најтежеr искушења, јављала се у мени отпорна унутрашња сила, која је обузимала сво моје биће и гонила ме да као Србин живим, страдам и умрем, па макар и од купљене најамничке руке a дa Црној Гори не помислим ни најмањег зла, него да се за њено добро и Вашу поправку још силније заложим и учиним оно што поштени људи и праве патриоте могу урадити, угађајући тијем: Богу, правди истини и својој савјести. А ово ме и сада гони на овај врло тешки корак, са којим не желим и не мислим угађати никоме, већ не презајући ни од кога и не бојећи се никога, порадити и припомоћи да све изиде на чистину, да се свако види у своме руху и ономе што је заслужено, не би ли се, колико толико, опрала срамота са оружја, прошлости, славе и имена црногорскога, које је црно завијено и вјечним прекором Бранковића покривено!

Можда ће ко помислити и рећи да сам у оцјени, изразима и осуди био одвише слободан и смјео, па доста и дрзак, кад сам рекао оно очему “још није вријеме” да се говори и што би требало да остане као вјечита тајна, да би се сачувала и опрала част, која оваквим поступком сама убија. Али на то ево одговора: Напоменуо сам да још прије четрдесет година војујем противу свега што није ваљало у мојој ужој домовини да сам, у жељи да донесем што веће користи, излага себе највећој опасности, са ријешеношћу да од тога не могу и не смијем одступати до последњег мога даха. Кад је тако било и кад сам свагда био досљедан својој одлуци, нијесам могао и нијесам од себе смио а да се и сад не јавим овијем путем ономе, коме сам се небројно пута јављао и кога сам молио: да се ради онако како се не би доживјела ова државна и народна катастрофа. Ко зна то и чистоту патриотских побуда, које ме гоне да ово пишем, неће ми, не може ми и не смије ми замјерити што сам у изразима био отворен, смјео и искрено истинит. А треба да се зна и то: да ми није до тога да ма кога и ма зашто вријеђам или омаловажавам, а најмање онога који је био представник Црне Горе, њен у свему и свачему Господар ево скоро педесет и шест година; на кога се срдим, на кога се љутим, што се тако и утоликој мјери заборавио, да одступи од правога пута, части и дужности према себи и домовини, а кога не могу, а да не сажалијевам, што је тако ниско пао и себе жива закопао! Ово жалим, не због мене, него због њега, што је пропустио прилику коју није умио, или није смио искористити и засијати сјајем ријетке славе, у данима тешким али и великим, који се у вјековима ријетко јављају, а у којима се велики духови, велики владаоци и прегаоци умију и смију наћи и уздићи се над собом, над опасношћу, над злом и побиједити сваку опасност и свако зло, па бити оно што је био, у данима много тежим него што су ови, Петар I., кога су једновремено нападале двије највеће силе и он је са вјером у Бога, правду и своје храбре Црногорце био побједиоц.

Да, љут сам на Господара Црне Горе, на њега су љути сви честити и најбољи синови ове намучене земље, као и сви прави Срби и Словени, што није окончао владавину славом, која му се силом околности наметала и позвала га: да се с њом раскошно, макар и крваво окити и остане своме народу и по смрти плодом као што му је то до скора био! Жао ми је на њега што није смрћу добио право на вјечит загробни славни живот, какву би смрт оплакао, ожалио и прославио цио свијет, сви ратујући народи! Жао ми је што сад гледају на њега и на Црну Гору као на покојника без и мало јуначког жаљења и искреног сaучешћа! Ко ме познаје знаће да сам вазда сматрао за дужност војевати противу неправде и силничке обијести, док је још силник у сили и на власти, а никако онда кад ту силу и власт изгуби. Зато жалим и прежалити не могу што сам, диктатом потребе и правде, као и дужношћу према већ издатом и пренапаћеном народу моје уже отаџбине, који се не може бранити ни одбранити, принуђен ово учини овако писати сада, кад се Ваше Величанство налази у једноме врло критичном и скоро безизлазном стању. И  вјерујте, Величанство, да не сматрам за срећу што ми је пало у дио да ово урадим, него, напротив, велику несрећу, пред којом сам стао и себе запитао треба ли ово учинити? Смије ли се и даље чекати и држати у тајности оно што треба открити, дознати и јавности предати, чим се олакшава народна невоља утолико уколико се скида одговорност и срамота са његовог имена? Чекати даље није могуће! Озбильност догађаја и народна потреба налаже да истина о капитулацији Црне Горе чим прије изађе пред свијетом!

Ово тражи интерес и част оне земље, која данас гладује и премире од бола и стида, која страда, тамнује и робоје, ропством незаслуженим, незапамћеним и што је најцрње, срамним и пријекорним!

При закључку, молим Ваше Величанство, да овоме писму изволи поклонити своју високу пажњу и донијети одлуку: да се на исто донесе и одговор. Рећи ће се да немам права тражити одговор од једне крунисане главе и да је то дрскост и помислити, а камоли тражити, али, с обзиром на озбиљност питања, времена и користи које се од туда и таквим одговором добијају, а имајући у виду и чистоту побуда које су ме навеле да ово учиним, мора се признати да сам управу то тражити и по тражењу добити. Пошто, опет кажем, то траже интереси народни, а са интересима народним стоје у вези интереси круне и државе, као и убијена слава и закопани образ и нада Црне Горе. Ово чиним да би се права истина о издаји сазнала и јавност обавијестила о ономе што није никаква тајна, а што се као „тајна” страшно свети творцима ове народне, династичке и државне пропасти, која се додирује и веже са самртним покровом и гробом Црне Горе.

Вашем Величанству

понизан

Томо П. Ораовац

25 септембра 1916. год.

У Марсељу

Напомена

Ово сам писмо, на пролазу преко Француске, добио од г. Тома П. Ораовца, старог и неуморног, четрдесетогодишњег борца за народна права у Црној Гори.

Госп. Ораовац ми је садржину овога писма дао, пошто Њ.В. Краљ Никола, коме је писмо упутио, никад ништа није одговарао, да ову, дословно, као објашњење прошлогодишње капитулације Црне Горе, те црне странице у историји нашег, Српско-Хрватског Народа, предам америчкој српско-хрватској јавности.

То овим чиним.

Њујорк, фебруара 1917. г.

С. Богдановић

Српска штампарија Душана Поповића,

384 Second Avenue, New York, N.Y.

1917.