Меморандум „Дружине за ослобођење и уједињење народа
српског“, поднесен књазу Николи, гласи:
Господару!
Ми потписани чланови „Дружине за ослобођење и уједињење народа српског“ обраћамо се, с обзиром на задатак одређен у нашем уставу, Вашој Светлости, не само као владаоцу једне
слободне српске земље, већ и као српскоме родољубу, коме је влада над срцем целокупног Српства преча од владе над овим кршевима, те Вам у том оданом поверењу подносимо ово:
Ми смо уверени, а знамо, да је и Ваша Светлост тим уверењем проникнута, да се велико дело ослобођења и уједињења нашег народа не може извршити без удешеног споразума између Црне Горе и Србије. То уверење надамо се да ћемо наћи и у
београдске владе, јер само непријатељи Српства могли би бити противу те заједнице. Што та заједница досад ипак није углављена, те што се толике згодне прилике пропуштале, да се заједничка радња отпочне, томе су могле бити само три сметње:
Прва је могла бити око питања будуће владе ослобођеног и уједињеног народа.
Друга је сметња што ни једна страна не би могла започети дела ослобођења без пристајања друге стране.
Трећа би напослетку незгода била у питању око заједничке војничке управе.
Господару!
Питање око династије, управо владе, будуће Велике Србије не може се никако решити договором између једне и друге садање владе: то ће питање моћи решити сам уједињен и ослобођен народ у својој првој уставотворној слупштини. Свако друго
удешавање било би у најбољем случају прехитрено и могло би шкодити не само народу самом, већ и једној и другој династији.
Још већа би незгода била у другој споменутој основи заједнице, која би покрет на ослобођење и уједињење везивала за саизвољење и друге стране. Досадање нам искуство даје довољно повода зебњи, да тај услов може бити највећа сметња свакоме раду око заједничког задатка. Та се сметња може само једним начином уклонити: ако се нађе пут, којим ће се свако неосновано одрицање пристанка жигосати пред уједињеним јавним мњењем свега српског народа. Ми се уздамо да ћемо бити кадри у таком случају не само усредсредити јавно мњење у једнодушној осуди таког поступка, већ и припомоћи, да се осуђена странка без одлагања уклони с места на коме је сметала народној заједници.
Што се тиче војничке управе у заједничком покрету на ослобођење и уједињење народа, ми се овде нећемо упуштати у стручно пресуђивање тога спора, ал’ у тврдом увјерењу, да то
питање нит сме нити може сметати коначном углављењу заједнице, мислимо, да је довољно, ако се војничко поступање сложи у заједничком плану који би се и у самој радњи могао надгледати и попуњавати заједничким ратним саветом, а
уједињење ратнога заповедништва у једној особи не само да није преко нужно, већ по особитим војничким околностима у нашег народа, може бити још и штетно.
Какве ће кад прилике, по распореду великих јевропских сила бити згодне за почетак заједничког рада, то ће по својим тешњим свезама у том правцу боље знати обе српске владе; ал’ у случај ако би се њино мишљење у томе разилазило, молимо ми Вашу Светлост, да нам не ускрати прилике приступити својом изјавом једној или другој страни. Но пошто се успешност покрета условљава осим констелацијом великих сила уједно и расположајем и потребом нашег народа, а пошто смо ми у
том погледу по самој природи ствари и ближе и скорије и поузданије извештени него или једна или друга влада: за то мислимо да би Ваша Светлост могла допустити и нама право, поднети свој образложен предлог за почета покрета.
У поузданом уверењу, да пристајање на ову нашу понуду не само да не би сметало слободном полету великих и племенити замишљаја Ваше Светлости, већ да би то ново перо у крилим српског орла могло само оснажити му лет, - остајемо
На Цетињу, 12. септембра
године 1871.
Вашој
Светлости
Одани:
Машо Врбица
Илија граф Янковић
Миша Димитријевић
Д-р Лазо Костић
Симо Поповић
Милан Кујунџић
Арх. Пелагић
Ђока Влайковић, капетан
Јово Ерцег Скобла
За проф. Зору опуномоћен Янковић
За Јевта Гойковића опуномоћен Машо Врбица
Ј. Сундечић
За Ђорђа Војновића, опуномоћен Ј. Сундечић
Стојан Угринић.

Нема коментара:
Постави коментар