С. Богдановић
“Како је Црна Гора заведена за Голеш планину”
У низу информативних чланака, публикованих у америчким српским и хрватским листовима.
ЊУ-ЈОРК
Српска штампарија Душана Поповића,
384 Second Avenue, New York, N. Y.
1917.
Један
узалудни, пропали покушај
Никола Петровић —
непоправљив !
Колика је тежња српскога народа у Црној Гори да се Уједини са Србијом,
колико је јак идеал Срба — Црногораца да чим пре виде уједињену своју малу,
кршевиту, неплодну и неуређену Црну Гору са Србијом, да чим пре доживе тријумф
петвековне тешке и крваве борбе својих очева, уједињење Српкога народа,
показује један узалудни и пропали покушај Срба из Црне Горе, који су умакли
аустриском ропству и који се данас налазе на Крфу, у Женеви и у Паризу.
Никола Петровић, бивши цетињски краљ, побринуо се на време и ваља му
признати, успео је да врло мали број Црногораца избегне из Црне Горе. Свега их
је избегло ayстриском ропству 150-200, већином чиновника и студената.
Нови избегли Срби из Црне Горе, ма да су видели и уверили се својим
очима, ма да су знали и знају као што знају да постоје на овом свету, да је
Никола Петровић, бивши цетињски краљ продао и изручио Аустрији њину ужу Отаџбину,
њихову браћу, 50.000 црногорске војске, чине један чудан покушај. Они одједном
заборављају своје тако свеже, страшне доживљаје; они се одричу мржње и освете
против онога који је заслужио најужаснију, најнечаснију смрт; они се не обазиру
за собом и гледају само напред, ,, виде где се помаљају облаци, који хоће да
заклоне, да потаме стару славу црногорску, да изопаче заветну мисао њихових
предака”, ускочке и осветничке Црне Горе и упућују своме крвнику, Николи
Петровићу овај апел:
“Ваше Величанство,
У приликама у којима су наш народ и његови прваци -остављени у мрском и
недостојном ропству, потписани осјећaмo сe позвани да Вам, у њихово и у своје
име упутимо овај апел.
Примиче се, Величанство, најузвишенији тренутак историје српске уопште,
а црногорске посебно. Примиче се дан слободе и уједињења Српскога Народа, дан
за љубав којега су Црногорци више од 500 година, свјесно и драговољно, себе
излагали над човјечанским патњама и подвизима. Али, баш кад је наш народ
заустио да каже: “Сад виђеше очи моје спасење твоје...” Ми видимо ће се
помаљају облаци, који хоће да заклоне, да потамне стару славу црногорску, да
изопаче завјетну мисао наших предака. Помаља се мисао да Црна Гора и даље
остане сама, за себе, да и даље продужи та варење, агонију.
Назирући те облаке и њихово кретање, ми Вам, Величанство, отворено и с
дужним (?) поштовањем, изјављујемо -вјерујте
из душе цијелога народа да Црногорци, цијенећи радо свачије заслуге и права, не
признају ничије интересе пред својима, јер засебна Црна Гора, послије срећно
свршеног данашњег рата, може постојати само у рђаво срачунатом интересу њене
династије и у добро срачунатом интересу непријатеља Српскога народа. Стога Вас,
потписани, у име пијетета према претцима нашим, који су животе своје полагали
за идеју уједињења, у име старе славе црногорске, у име бољега живота наших
потомака, који су им заслужили њихови претци, најпослије, у име Ваше личне
среће и славе (?!), позивамо да се сјетите:
-шта би, на Вашем мјесту, данас урадио Данило први и млади Никола први;
-какав би Вам очински савјет дао савременик и сарадник (?) Оца Србије,
Петар први;
-чим треба да Вас надахне геније еванђелиста српскога родољубља, Владике
Рада.
Прелазећи преко наших унутрашњих питања и, особито, преко жалосних
појава из пошљедње агоније Црне Горе, ми апелујемо на Ваше Величанство да, за
љубав рђаво срачунатих личних интереса и тaште сујете, а на наговоре себичних
удворица и антисрпских савјетника, не ометате уједињење Српскога народа и,
тијем, не забадате нож у груди својој рођеној мајци.
Нема силе ни вјештине која “потоке може уставити да к сињему мору не
хитају”, још мање која ће зауставити Црну Гору да се, при крају крајева, не
сједини са Србијом у једну, нераздвојну цјелину. Поклоните се тој неумитности,
да Вам се поклони цијели један народ што ћете га поштеђети непотребне дангубе,
трзавица и жртава.
Нека Вашим величанственим одрицањем, достојним прошлости црногорске,
црногорска звијезда, улазећи у велико српско звјездано јато, заблиста до сад
невиђеним сјајем.
Свјесни историске неумитности, пријатељи народа и његових тежња, ми смо
готови, као и сви добри Срби, на потпуно признање за Вашу добровољну помоћ на
уједињењу Српскога Народа.
Крф — Женева — Париз, 1. августа 1916.
Потписи:
Јован Ђурашковић, народни посланик,
Јован Ђуровић, кандидат права,
Глигорије Вукчевић, кандидат инжињерије,
Драго Јојић, кандидат инжињерије,
Радосав Бацковић, учитељ,
Миладин Зечевић, учитељ,
Раде Лалевић, учитељ,
Никола
Вукчевић, чиновник,
Блажо
Лалевић, чиновник,
Радомир
Лалевић, студент,
Марко Поповић, студент,
Милован Милошевић, студенат,
Владислав Ђуровић, чиновник,
Ђуро Вукмировић, чиновник,
Василије Бурић, чиновник,
Блажо Радуловић, архивар судски,
Божо Рогошић, трговац.
*
Кад би се, каквим чудом, дигао из гроба какав стари Црногорац, на пример
кнез Роган, из „Горског Вијенца”, он би, на овај апел данашњих Црногораца, опет
рекао:
“Та се овој и чудим работи:
поп грешника за грехове пита,
да га ђаво
није превластио,
а ђавола још нијесам гледа
да се попу исповједао!”
А Вук Мандушић би, кад би се и он дигао из
гроба, дошао међу данашње Црногорце и чуо овај апел, додао:
“Беше ми се снаха помамила,
без путах је ништа одржати.
Отвара’ јој књиге на пророке;
неки каже: “на сугреб је стала”,
неки каже: “сплеле је мађије”.
Свуд је води по манастирима,
и чита’ јој масла и бденија;
куми врага у све манастире
да остави снаху Анђелију,
куми врага — ништа не помаже! —
те ја узми троструку камџију,
ужени јој у месо кошуљу, —
враг утече некуд без обзира,
а оздрави снаха Анђелија.”
Овако су резоновали и радили стари Црногорци, кад су стварали Црну Гору;
овако, на крају крајева, мисле и овако ће радити и данашњи Црногорци, кад се
ради о спасу, о уједињењу српске Црне Горе са Србијом и са осталим српским и
југословенским земљама.
Кад је примио овај апел бивши цетињски краљ, према причању његових
слугу, „осудио је дрске потписнике, који су се усудили да траже његову
добровољну помоћ” на уједињењу Српскога Народа, свакога на по двадесет година тешке робије у
подгоричкој Јусофачи. Какве ироније!!
И тако је овај апел, потписаних Срба — Црногораца, који су били готови
да исчупају из свога срца сваку мржњу и жудњу за осветом, који су своме крвнику
пружали руку, опраштали му све, само да и он, с њима заједно, са свим осталим
честитим Србима, поради на уједињењу Српскога Народа, остао један узалудни,
пропали покушај, још један доказ да је Никола Петровић — непоправљив!
Њујорк, априла 1917. С. Богдановић
Нема коментара:
Постави коментар